Пјотр Дамјанович Успенски: „Симболизам тарота“

meadow-queen: ““The tarot represents the spectrum of the human condition, the good, the evil, the light, and the dark. Do not fear the darker aspects of the human condition. Understand them.” –Benebell Wen ”

У окултној или симболичкој литератури, то јест, литератури заснованој на признавању постојања скривеног знања, постоји једна појава од великог значаја. То је Тарот.

Тарот је пакло карата које се још увек користи у Јужној Европи за игру и прорицање. Оно се веома мало разликује од обичних карата за игру, које представљају редуковано пакло Тарота. Оно има исте краљеве, краљице, асове, десетке и тако даље.

Тарот карте су познате од краја 14. века, кад су већ постојале међу шпанским Циганима. То су биле прве карте које су се појавиле у Европи.

Постоји неколико варијација Тарота, које се састоје од различитог броја карата. Сматра се да је најтачнија репродукција најстаријег Тарота, такозвани „Марсељски Тарот“.

То пакло се састоји од 78 карата. Од њих, 52 су обичне карте за игру, са додатком једне карте са сликом у сваком низу, по имену „Витез“, који је смештен између краљице и жандара. То чини 56 карата подељених у четри врсте, две црне и две црвене, назване Штапови (треф), Пехари (херц), Мачеви (пик) и Пентаграми или Дискови (каро).

Постоје још 22 карте са посебним именима које су изван та четри низа.

1. Маг // Жонглер
2. Првосвештеница
3. Царица
4. Цар
5. Хиерофант
6. Искушење // Љубавници
7. Кочија
8. Правда
9. Пустињак
10. Точак среће
11. Снага
12. Обешени човек
13. Смрт
14. Време // Умереност
15. Ђаво
16. Торањ //  Кула
17. Звезда
18. Месец
19. Сунце
20. Судњи дан
21. Свет
0. Луда

Пакло Тарот карата, по легенди, представља египатску књигу хијероглифа, која се састоји од 78 таблица, које су до нас доспеле на чудесан начин.

Познато је да је у Александријској библиотеци, поред папируса и пергамента, било много таквих књига, које су се често састојале од великог броја глинених или дрвених таблица.

Што се тиче даље историје Тарот карата, речено је да су оне у почетку биле медаљони са утиснутим цртежима и бројевима, касније металне плоче, потом кожне карте, и на крају папирне карте.

Споља је Тарот пакло карата, али у свом унутрашњем значењу он је нешто сасвим другачије. То је „књига“ филозофског и психолошког садржаја, која се може читати на много различитих начина.

Даћу један пример филозофске интерпретације читаве идеје, или општег садржаја Књиге Тарота, њен метафизички назив, тако рећи, који ће јасно показати читаоцу да ту књигу нису могли измислити неписмени Цигани 14. века.

Тарот је подељен на три дела:

Први део – 21 нумерисана карта, од 1 до 21
Други део – једна карта обележена са 0
Трећи део – 56 карата. Четри низа, сваки од по 14 карата

Други део је карика између првог и трећег, јер се свих 56 карата трећег дела заједно сматрају једнаким карти обележеној са нула (Француски филозоф и мистик 18. века, Сент Мартен, назвао је своју главну књигу „Природна табела односа који постоје између Бога, Човека и Универзума“. Она се састоји од 22 поглавља која представљају коментаре на 22 главне Тарот карте).

Замислимо 21 карту поређану у облику троугла (седам карти са сваке стране); у центру троугла је карта са нулом. Троугао је окружен квадратом који се састоји од 56 карата (14 са сваке стране). Сада имамо метафизички приказ односа између Бога, Човека и Универзума, или између објективног света, психичког света човека и појавног света.

Троугао је Бог (Тројство) или свет ноумена. Квадрат (четри елемента) је видљиви, физички или појавни свет. Тачка је човекова душа, и оба света се одражавају у души човека.

Квадрат је једнак тачки. То значи да сав видљиви свет садржан у човековој свести, то јест, створен у човековој души, представља његов приказ. А човекова душа је тачка која нема димензија у центру троугла објективног света.

Јасно је да се таква једна идеја није могла појавити међу неуким људима, и јасно је да је Тарот више од пакла карата за играње и гатање.

Могуће је да се идеја Тарота изрази такође и у облику троугла у који је укључен квадрат (материјални универзум), у који је укључена тачка (човек).

Веома је интересантно да се одреди циљ, сврха и примена књиге Тарота.

Пре свега је неопходно да се запази да је Тарот „филозофска машина“, која по свом смислу и могућој примени има много заједничког са филозофским машинама за којима су средњевековни филозофи трагали и покушавали да их изумеју.

Постоји хипотеза по којој се проналазак Тарота приписује Рејмону Лилију, филозофу и алхемичару 13. века и аутору многих мистичких и окултних књига, који је заправо у својој књизи „Арс Магна“ поставио схему „филозофске машине“. Помоћу те машине било је могуће постављати питања и добијати одговоре на њих. Та машина се састојала од концентричних кругова са речима које су означавале идеје различитих светова, поређане у тим круговима по извесном реду. Када би се поједине речи поставиле у међусобни однос ради формирања питања, друге речи би давале одговор.

Тарот има много заједничког са овом „машином“. По својој сврси он је нека врста филозофске рачунаљке.

  • Он даје могућност да се поставе у различитим графичким облицима (као поменути троугао, тачка и квадрат) идеје које је тешко, ако не и немогуће, изразити речима.
  • Он је нека врста инструмента ума, инструмента који може да служи за обуку способности за комбиновање и тако даље.
  • Он је справа за увежбавање ума, за његово навикавање на нове и шире замисли, за мишљење о свету виших димензија и за разумевање симбола.

Систем Тарота у свом дубљем, ширем и разноврснијем значењу стоји у истом односу према метафизици и мистицизму као што систем бележења цифара, децимала и друго, стоји у односу према математици. Тарот је можда само покушај да се створи један такав систем, али чак и сам покушај је интересантан.

Да бисмо се упознали са Таротом, неопходно је да се упознамо са идејом Кабале, Алхемије, Магије и Астрологије.

По мишљењу разних коментатора Тарота, које је веома вероватно, он представља синопсис херметичких наука са њиховим разним подподелама, или покушај да се направи такав синопсис.

Све те науке сачињавају јединствен систем психолошког проучавања човека у његовом односу према свету ноумена (према Богу, свету духа) и према свету феномена (видљивом физичком свету).

Слова јеврејске азбуке и разне алегорије Кабале; имена метала, киселина и соли у алхемији; имена планета и сазвежђа у астрологији; имена богова и злих духова у магији – све то само конвенционални скривени језик за психолошке идеје.

Отворено проучавање психологије, посебно у ширем смислу, било је немогуће. Мучење и ломача чекале су истраживаче.

Ако погледамо још даље у прошла столећа, видећемо још више страха од свих покушаја да се проучи човек. Како је било могуће да се усред свег мрака, незнања и празноверица тих времена говори и делује отворено? Отворено проучавање психологије је сумњиво чак и у наше време, које се сматра просвећеним.

Права суштина херменеутичких наука била је зато скривена иза симбола Алхемије, Астрологије и Кабале. Од њих, Алхемија је узела облик прављења злата, или проналажења еликсира живота; Астрологија и Кабала, предвиђања; а магија потчињавања духова. Али, кад је прави алхемичар говорио о злату, он је говорио о еликсиру живота, он је говорио о потрази за златом у човековој души. А кад је говорио о еликсиру живота, он је говорио о потрази за вечним животом и путевима ка бесмртности. У тим случајевима он је називао „златом“ оно што се у Јеванђељима назива Царство небеско, и што се у Будизму назива Нирвана. Кад је прави астролог говорио о сазвежђима и планетама, он је говорио о сазвежђима и планетама у човековој души, то јест, о особинама људске душе и њеном односу према Богу и свету. Кад је прави кабалист говорио о Божијем Имену, он је тражио то Име у души човека и у Природи, а не у мртвим књигама, не у библијском тексту, као што су радили схоластички кабалисти. Кад је прави маг говорио о потчињавању „духова“ и елемената човековој вољи, он је под тим потчињавањем подразумевао потчињавање једној јединој вољи различитих човекових „Ја“, његових различитих жеља и склоности. Кабала, Алхемија, Астрологија и Магија су паралелни симболички системи психологије и метафизике.

Освалд Вирт на интересантан начин говори о Алхемији у једној од својих књига.

Алхемија заправо проучава метафизичку металургију, деловање које Природа врши у живим бићима; најдубља наука о животу била је скривена под чудним симболима.

Али, такве огромне идеје сагореле би умове који су сувише уски. Нису сви алхемичари били ингениозни. Похлепа је привлачила алхемији људе који су тражили злато, који су били страни сваком езотеризму; они су све разумели буквално, и њихова лудовања често нису имала граница.

Из те фантастичне кухиње вулгарних шарлатана родила се савремена хемија.

Али, прави филозофи, достојни тог имена, заљубљеници у мудрост, пажљиво у раздвајали суптилно од грубог, са опрезом и промишљеношћу, као што је тражила „Смарагдна Табла“ Хермеса Трисмегиста; односно, одбацвали су значење које је припадало мртвим словима и остављали за себе само унутрашњи дух доктрине.

У наше време ми бркамо мудре са лудима и потпуно одбацујемо све што не носи званични печат.

Тарот је, тако рећи, комбинација Кабале, Алхемије, Магије и Астрологије.

Свака од 56 карата означава нешто активно или пасивно, добро или зло, што се јавља или из човекове воље или му долази споља. Даље, значења разних карата усложњена су на разне начине комбинацијом симболичких значења знакова и бројева. Све заједно, 56 карата представљају, тако рећи, слику свих могућности у животу човека.

Филозофско значење тарота непотпуно је без 22 карте Велике Аркане. Те карте имају, најпре, нумеричко значење, а потом веома сложено симболичко значење.

Литература посвећена Тароту састоји се већим делом од тумачења симболичких слика 22 карте. Мора се приметити да библиографија Тарота никад не може бити потпуна, пошто се највредније информације и кључеви за разумевање Тарота налазе у делима Алхемије, Астрологије и Мистицизма уопште, чији аутори можда уопште нису мислили на Тарот или га нису помињали. Али, уопштено говорећи о литератури о Тароту, упознавање са њом је крајње разочаравајуће, као и упознавање са окултном, а посебно теозофском литературом, јер сва та литература обећава исувише много у поређењу са оним што даје.

Свака од књига о Тароту садржи нешто интересантно. Али, упоредо са вредним и интересантним материјалом, оне садрже и много тога безвредног, које је карактеристично за сву „окултну“ литературу уопште. Пренагљени закључци, покривени речима које сам аутор није разумео, прескакање тешких проблема, недовршена размишљања, компликованост и несиметричне конструкције. Сви аутори коју су писали о Тароту узносили су свој систем и звали га Универзалним Кључем, али нису показали како се тај кључ користи.

Испитујући 22 карте Тарота у различитим комбинацијама и покушавајући да установимо могуће и трајне односе који постоје међу њима, нашли смо да је могуће поставити те карте у паровима, последњу са првом, другу са претпоследњом и тако даље. И видимо да карте, када се поставе на тај начин, добијају веома интересантно значење. Карте су поређане овако:

1-0 (1. Маг // Жонглер – 0. Луда)

2-21 (2. Првосвештеница – 21. Свет)

3-20 (3. Царица – 20. Судњи дан)

4-19 (4. Цар – 19. Сунце)

5-18 (5. Хијерофант – 18. Месец)

6-17 (6. Љубавници // Искушење – 17. Звезда)

7-16 (7. Кочија – 16. Торањ)

8-15 (8. Правда – 15. Ђаво)

9-14 (9.Пустињак – 14. Време // Умереност)

10-13 (10. Точак среће – 13. Смрт)

11-12 (11. Снага – 12. Обешени човек)

Кад се распореде на овај начин, једна карта објашњава другу, и што је најважније, показује се да оне могу бити објашњене само заједно и никад се не могу објаснити одвојено (као што је у случају карата 1 и 0). Проучавајући ове парове карата, ум се навикава да види јединство у двојности.

Прва карта, „Maг“ („Жонглер“), осликава Надчовека, или човечанство као целину која повезује небо и земљу. Њена супротност је „Луда“, карта 0. То је појединац, слаби човек. Те две карте заједно представљају два пола, почетак и крај.

Друга карта, „Првосвештеница“, је Изида, или Скривено Знање. Њена супротност је карта 21, „Свет“, у кругу Времена, усред четири принципа, то јест објект знања.

Трећа карта, „Царица“, је Природа. Њена супротност је карта 20, „Судњи дан“ или „Ускрснуће мртвих“. То ј природа, у вечно регенеришућој и наново оживљавајућој активности.

Четврта карта, „Цар“, је Закон Четворке, животоносни принцип, а њена супротност је карта 19, „Сунце“, као прави израз тог закона и видљиви извор живота.

Пета карта, „Хијерофант“, је Религија, а њена супротност је карта 18, „Месец“, који се може разумети као супротстављени принцип, непријатељски према религији, или као „Астрологија“, то јест као основа религије. У неким старим Тарот картама, уместо вука и пса, на карти 18 је слика два човека који врше астрономска посматрања.

Шеста карта, „Искушење“ или „Љубавници“ је емоционална страна живота, а карта 17, „Звезда“ (Астрални свет) је емоционална страна природе.

Седма карта, „Кочија“, је Магија у смислу непотпуног знања, у смислу „куће саграђене на песку“, а њена супротност, карта 16, „Торањ“, је пад који неминовно следи иза вештачког успона.

Осма карта, „Правда“, је Истина, а карта 15, „Ђаво“ је Лаж.

Девета карта, „Пустињак“, је мудрост, или знање и потрага за знањем, а карта 14, „Време“, је садржај знања, или оно што се осваја знањем, или што служи као мера знања. Све док човек не разуме време, или док човеково знање не промени свој однос према времену, његово знање не вреди ништа. Штавише, право значење карте 14, Умереност, указује на владање собом или контролу емоција као неопходни услов за „мудрост“.

Десета карта је „Точак Среће“, а њена супротност је карта 13, „Смрт“. Живот и смрт су једно. Смрт само указује на окретање точка живота.

Једанаеста карта је „Снага“, а њена супротност је карта 12, „Обешени човек“, Жртва, то јест оно што даје снагу. Што је већа човекова жртва, већа ће бити његова снага. Снага је сразмерна жртви. Онај ко може да жртвује све, може да учини све.

„Велика Аркана“ је подељена на Бога, Човека и Универзум. Први низ од 7 карата односи се на човека. Други низ се односи на Природу. Трећи се односи на свет идеја (на Бога или Дух).

Први низ: Човек. „Жонглер“ или „Маг“ (Адам Кадмон), човечанство или надчовек; „Луда“ (појединачни човек); „Искушење“ (љубав), човечанство; „Ђаво“ (пад); „Кочија“ (илузорна потрага); „Пустињак“ (права потрага); „Обешени човек“ (постигнуће); Карте 1, 0, 6, 15, 7, 9, 12.

Други низ: Универзум. Сунце, Месец, Звезда, Муња (Торањ), Васкрснуће мртвих, Живот и Смрт. Карте 19, 18, 17, 16, 20, 10, 13.Трећи низ: Бог. Првосвештеница (знање); Царица (креативна моћ), Цар (четири елемента); Хијерофант (религија); Снага (љубав, јединство и бесконачност); Истина. Карте 2, 3, 4, 5, 14, 11, 8.

Првих седам представља седам корака на путу човека која постоје напоредо са њим, седам лица која су изражена у промени човекове персоналности – ово последње ако се узму у мистичком смислу тајне доктрине Тарота.

Друга и трећа седморка – Универзум и свет идеја или Бог – свака одвојено, а такође и у комбинацији са првом, представљају широко поље за проучавање. Свака од седам симболичних слика које се односе на Универзум повезује човека на одређени начин са светом идеја. А свака од седам идеја повезује човека на одређени начин са Универзумом. Ниједна од ове три седморке не укључује 21. карту, „Свет“, која у овом случају садржи у себи све остале карте, то јест, цео троугао.

Напомена: Модел тарот карата које су приложене као илустрација тексту називају се Рајдер-Вејт-Смит шпил (Rider-Waite-Smith tarot deck). Рајдер је назив издавача, Артур Едвард Вејт је аутор књиге „Ликовни кључ за тарот“ за чије потребе је Памела Колман Смит начинила илустрације. Карте и књига штампани су у Лондону 1909. године.

Извор: Пјотр Дамјанович Успенски, „Симболизам Тарота“, у: Нови модел универзума, превео Горан Бојић, Methaphysica, Београд, 2007.

Препорука: Марсељски шпил, Рајдер-Вејт-Смит шпил

Rečnik simbola: Jednorog

Onda je jedan lepi jednorog, beo kao sneg, noseći zlatnu ogrlicu s nekoliko utisnutih slova, prišao fontani i, previvši prednje noge, kleknuo je kao da želi da oda počast lavu što se uspravljao na fontani. Lav, koji mi je zbog svoje potpune nepomičnosti delovao kao da je od kamena ili bronze, odmah dograbi goli mač koji je držao pod svojim šapama i prebi ga po sredini; mislim da su oba dela pala u fontanu. Zatim nije prestajao da riče sve dok jedna bela golubica, noseći maslinovu grančicu u kljunu, nije doletela do njega. Prižila je grančicu lavu koji ju je progutao, što mu je povratilo mir. Onda se, u nekoliko čilih skokova, jednorog vratio na svoje mesto. – Žan Valanten Andrea (1586-1654). Delo: „Hemijska svadba Kristijana Rozenkrojca“ (Strazbur, 1616)

Srednjevekovni jednorog je simbol moći, koju u prvom redu izražava rog, ali je i simbol raskoši i čistoće.

Ta značenja nalazimo i u drevnoj Kini gde je jednorog kraljevski amblem i simbolizuje kraljevske osobine. Kad se te osobine ispolje, pojavi se jednorog, kao za vreme Šuenove vladavine. To je izrazito povoljan znak. Ipak, pridonoseći kraljevskoj pravdi, jednorog svojim rogom pogađa krivce. On se još bori protiv sunca i pomrčine, proždirući ih.

Ples jednoroga je omiljena razonoda na Dalekom istoku, na dan sredine jeseni. Tada je jednorog, izgleda, samo varijanta zmaja, takođe kraljevskog simbola, ali pre svega gospodara kiše. Sličnost se može objasniti time što se jednorog bori protiv sunca, koje je krivac za strašne suše. Jednorog se verovatno, kao i zmaj, rodio posmatranjem oblaka raznovrsnih oblika, koji uvek nagoveštavaju plodnu kišu.

Sa svojim jednim rogom nasred čela jednorog simbolizuje i oštroumnost, sunčanu zraku, Božji mač, božansku objavu, prodiranje božanskog u ljudsko. U hrišćanskoj ikonografiji jednorog simbolizuje Devicu koju je oplodio Duh sveti. Jedan rog može biti i simbol jedne etape na putu diferencijacije: od biološkog stvaranja (polnosti) do psihičke razvijenosti (bespolno jedinstvo) i polne sublimacije. Kao čeoni ud, psihički falus, on simbolizuje duhovnu oplodnju. Istovremeno je i simbol fizičke nevinosti. Za alhemičare je bio slika hermafrodita; izgleda da je to plod nesporazuma: jednorog nije spoj dva pola, nego on transcendira seksualnost. U srednjem veku je jednorog postao simbol otelovljenja Božje reči u utorbi Device Marije.

Bertran d’ Astorg je u Mitu o gospi s jednorogom (1963) obnovio tumačenje simbola, povezavši ga sa srednjovekovnim shvatanjem viteške ljubavi. On najpre opisuje svoje pesničko viđenje: Beše to beli jednorog, velik kao moj konj, ali mu je korak bio lakši i duži. Nad čelom mu je lebdela svilenkasta griva, u hodu su mu krznom prolazili blistavi drhtaji, a gusti rep se raspušteno vijorio. Celo telo mu je isijavalo beličastu svetlost; iz kopita bi mu katkad poletele iskre. Galopirao je kao da želi visoko da uznese strašni rog na kom su se u pravilnim spiralama izvijale sedefaste žilice. Zatim on u jednorogu vidi tip žena koje odbijaju ispunjenje ponuđene ili obostrane ljubavi. Jednorog ima tajanstvenu moć otkrivanja nečistoga, pa i opasnosti od kvarenja u sjaju dijamanta: njegovoj prirodi odgovara svaka materija u svojoj celovitosti. Takva stvorenja se odriču ljubavi da bi bila verna ljubavi i da bi je spasli od neizbežnog usahnuća (Iv Berže). Smrt ljubavi, da bi živela ljubav. Lirika odricanja ovde se suprotstavlja lirici posedovanja, a održanje devojaštva otkriću ženskosti. Mit o jednorogu mit je o fascinaciji kojom čistoća deluje na najpokvarenija srca.

P. H. Simon savršeno je sintetizovao značenje simbola: Bilo da je – svojim rogom kao simbolom koji čisti zagađene vode, otkriva otrove i što ga nekažnjeno može dotaknuti samo devica – amblem delatne čistoće, bilo da ga, gonjenog i nepobedivog, može uhvatiti samo lukavstvom mlada devojka uspavljujući ga mirisom devičanskog mleka, jednorog uvek evocira misao o čudesnoj sublimaciji telesnog života i o natprirodnoj sili koja zrači iz onoga što je čisto.

Mnoga umetnička dela, skulpture i slike prikazuju dva oštro sukobljena jednoroga. Mogla bi se u tome videti slika žestokog unutrašnjeg konflikta između dve vrednosti koje simbolizuje jednorog: zaštita devičanstva (jedan rog, okrenut nebu) i plodnost (faličko označenje roga). Porođaj bez defloracije, to bi mogla biti na telesnom planu kontradiktorna želja koju izražava slika dva sukobljena jednoroga. Sukob je nadvladan, jednorog je plodan i smiren, samo na nivou duhovnih odnosa.

Izvor: Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Izvor citata: Serž Iten, Istorija alhemije, preveo Veljko Nikitović, Marso, Beograd, 2013.

Slike: Dama i jednorog, francuske tapiserije iz 1500. godine.

Frensis A. Jejts – „Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa“

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju. Nastavite sa čitanjem

Kratka istorija tipografije

Ova prelepo ukrašena koverta datira iz 19. veka i poreklo vodi iz jedne malene pariske radnje nalik Ali Babinoj pećini koja se bavila lepim pisanijem. Koverta može asocirati na priču o kaligrafiji – umetnosti lepog pisanja i ukrašavanja rukopisa – ali ovaj post posvećen je „savremenijem“ umeću – tipografiji, umetnosti oblikovanja slova i pisama po otkriću štamparske mašine.

Iako kaligrafija nije izgubiila značaj ni po Gutembergovom izumu, danas je daleko više u opticaju umetnost tipografije. Svako može koristiti font koji mu odgovara i na taj način vizuelno estetizovati svoj tekst na word papiru, ali ne može svako imati prelep rukopis i biti krasnopisac.

Nije reč o suprotstavljanju  veština, već o isticanju njihovih  različitih implikacija. Tipografija svedoči o umetnosti odabira onoga ko formira tekst. Kaligrafija, sa druge strane, svedoči o umetnosti pokreta ruke onoga koji piše, o njegovoj ličnosti i psihologiji. Na oba načina pisac o sebi saopštava, i ne samo sadržajem svog teksta već i oblikom reči kojima je formiran.

ЛАВ

Горња слика тарот карте може бити инспирисана митом – Херакле је победио чак два лава голим рукама.  Да ли је то животињу савладала сирова снага, упорност, вољa за самоодржањем, интелигенција, сујета, ароганција, жеља за победом и славом, или нешто потпуно друго, остаје да се тумачи, што није редак случај када су митови у питању.  Но, суштина је та – човек је победио лава. Према миту први задатак који је краљ Еуристеј одредио Хераклу био је да победи Немејског лава. Неман је живела у пећини са два отвора. Херакле је први затворио каменом, кроз други га је сатерао у пећину. Пошто ни стреле ни батина (Хераклово омиљено оруђе и један од заштитних знакова) нису била довољна средства којим би се животиња убила, Херакле је одлучио (и успео) да рукама задави лава. Пошто га је савладао, јунак је лављу одрану кожу одредио себи за плашт а откинуту главу животиње ставио је себи на главу – она му је истовремено била и шлем и маска. Захваљујући том подвигу Зевс је лик савладане животиње поставио међу звезде и отуда сазвежђе лава. Оно је  првенствено посвећено Зевсовом сину, полу-богу Хераклу. И пре Немејског, Херакле је још у 18. години убио, опет голим рукама, Китеронског лава, који је, баш као и Немејски, узурпирао становништво које је живело у околини његове територије. И ову неман, као и касније Немејску, према легенди ловио је 50 дана.

У Ниниви, граду aсирског владара Асурбанипала (владао од 668-627. године п.н.е), пронађењни су рељефи који предочавају лов краља и његове пратње на лавове. Рељефи у Ниниви, као и митови о лаву распрострањени широм тадашњег познатог света, опис су ритуалне борбе светих краљева са дивљим животињама. Краљ је кроз лов и борбу потврђивао своју моћ, статус, снагу, посвећеност свом народу.  Херакле („Херина слава“) је заоденут лављом кожом, док на глави уместо шлема носи рашчеречену лављу главу – ритуалну маску којом призива моћ и снагу онога чији лик кроз маску преузима на себе. Херакле – човек-лав, двоструки убица својих учитеља, неуморни гонич говеда, краљева, Хериних немани. Херакле –  јунак који је видевши своју статуу у мракуу  (у његову част исклесао ју је Дедал јер је јунак на острву Долихе коначно пронашао Икарово тело и прописно га сахранио) исту уништио гађавши је каменом. У статуи није препознао сопствени лик па га је нагонски уништио помисливши да је у питању неко други. Херакле – један од најтрагичнијих грчких митских јунака.

Дакле, мит о лаву, заправо, није мит о лаву, већ мит о краљу који, иако само човек, преузима на себе божанске прерогариве и снагу оног са ким улази у борбу. Краљ је у античким религијама довођен у везу са сунцем – лавља грива сјајан је начин да се предоче зраци који из главе исијавају енергију и моћ. Мит о лаву, мит је о сунцу, краљу, оданости, борби и снази, али и прецењивању сопствених могућности, окрутности,  бескрупулозној вољи – тема која од мита својим значењским луком и симболиком досеже и до данашњих дана. Август је месец лава, сунце је неподношљиво јако, колеричност и динамика на врхунцу су. Кроз митске и уметничке приказе лава моја имагинација кретала се у правцу појединих жена које су ме током мог развојног процеса фасцинирале и на неки начин обликовале. Схватила сам колико је мит присутан у свакоме од нас, колико је безвремен и прилагодљив многим фабулама посматрајући понашања људи око себе. Познајем неке рођене у знаку лава. Воле накит, имају склоност ка боји, шаренилу, уопште имају склоност ка количини и, оно најфасцинантније, тихо говоре, а то је, сви добро знамо, одлика моћних људи.  Наставак текста посвећен је женама рођеним у овом знаку које су утицале на моје поимање рада, креативности, авантуре и живота уопште, нарочито у детињству. Случајност или не, све су рођене у истом знаку, свака на свој начин поновила је већ предочени митски образац својом судбином, дело сваке од њих у равни је монументалности рељефа из Ниниве. У свакој од њих снага је и слабост лава.

1. МАТА ХАРИ

Margaretha Geertruida „Margreet“ Zelle – 7. avgust 1876.

Холандска плесачица, циркуска јахачица и перформер, модел, куртизана, двоструки агент, међународни шпијун. Оптужена за смрт више од 50.000 војника, осуђена на смрт стрељањем.

2. КОКО ШАНЕЛ

Gabrielle „Coco“ Bonheur Chanel – 19. август 1883.

Француска модна креаторака. Кројачица, кабаре извођачица, љубавница милионера, војвода, нацистичких генерала, морфијумски овисник, љубитељ уметности, мецена. Позната по својим кратким и садржајним изрекама. Верујемо, најбоље се представила кроз следећу:  Arrogance is in everything I do. It is in my gestures, the harshness of my voice, in the glow of my gaze, in my sinewy, tormented face.

3. AMЕЛИЈА ИХАРТ

Amelia Mary Earhart – 24. јул 1897.

Америчка авијатичарка, прва жена пилот. Пре него што је постала пилот радила је као ауто-механичар. Часове летења отплаћивала је радећи као телефонски оператер, фотограф, социјални радник за емигрантске породице. Са 24 године сама купује свој први авион. Сама прелетела Атлантски океан за 15 сати. Сама прелетела U.S.A (без слетања), оборила рекорд у брзини. Сама прелетела Пацифик возећи од Хаваја до Калифорније без престанка. Поставила рекорд возећи без престанка од Мексико ситија до Вашингтона (Washington, D.C). Са 40 година, 1937, одлучила да авионом прелети око света.  Нестaла у водама Пацифика.

4. ЛЕНИ РИФЕНШТАЛ

Helene Bertha Amalie „Leni“ Riefenstahl – 22. август 1902.

Колико је живота имала ова жена? Спортови којима се бавила: пливање, гимнастика, скијање, јахање, пењање уз стене, роњење. Уметности којима се бавила: плес, глума, режија, фотографија. Познаница Јозефа Гебелса и Мика Џегера, режисер филмова који славе снагу воље Трећег рајха. У част Олимпијских игара одржаних у Берлину снимила документарац Олимпија, умeтничко дело епских домета. По слому нацистичке идеологије окреће се  спортовима, фотографији и роњењу. Умире у 101. години.

5. MADONNA

Madonna Louise Ciccone – 16. август 1958.

Причу треба започети онда када се прича заврши, о причи се најбоље пише онда када престанемо да се интересујемо за њу. У случају Луизе Чиконе то напросто не може бити случај. Нагласимо тек: сматрамо да је у досадашњем раду ова жена досегла уметнички зенит почетком деведесетих година 20. века када је објавила албум Еrotica, праћен књигом Sex и видео спотом Justify my Love. Имало би се ту још понешто нагласити, но, разлог изостанка додатних информација дао би се оправдати мудрошћу старих Латина који су понекад знали рећи: vita brevis.

Препоруке:

1 , 2 , 3 , 

Рељефи из Ниниве