Italijanski slikar Salvator Roza rođen je u blizini Napulja 1615. godine. Istorija umetnosti beleži ga kao baroknog slikara, temperamenta nalik Karavađovom, buntovnog, odmetničkog, neprilagođenog. Njegovi autoportreti svedoče slobodan, prek i neukrotiv duh.
Roza, avanturista, razbojnik i melanholik, iako je hronološki bio čovek baroknog doba, mi ga poimamo kao jednog od važnih prethodnika romantične umetnosti, naročito po senzibilitetu kojim se odlikuju njegova dela pri predstavljanju zastrašujućih i divljih predela.
Roza, razbojnik, kako su ga zvali putnici na velikom putovanju, imajući na umu i paralelu sa Šilerovim junacima, uticao je na Gojino stvaralaštvo, kao i na Floberovu imaginaciju (uporediti Rozinu sliku Iskušenja svetog Antonija sa Floberovim halucinantnim scenama istoimenog dela). Veštičije sabati i makabrističke scene koje ih prate među prvima je prikazivao. Tako okrutnim i zastrašujućim prizorima dao je građansko pravo u carstvu Lepog.
Ipak, on je za romantičare najznačajniji po tretmanu pejzaža po kojima se njegovi prikazani junaci kreću, po predelima u kojima se nalaze melanholični filozofi, meditirajući među lobanjama, raspećima i kosturima gmizavaca. Raščupani svezak starih, prljavih i pleasnjivih listova pod rukom filozofa nekada je bio knjiga. Roza je jedan od prvih u kome su kasnije romantičari prepoznali apologetu estetike ružnog, groteske i horora.
Roza ne slika božanstva koja love u idiličnim predelima već strašna stvorenja grčkih mitova, satire i kentaure, bludne i divlje. Njega interesuje nasilje. Umesto ljubavi, on prikazuje senzaciju, strast i divlju lepotu (orrida bellezza). U njegovom radu uočavamo užasavajuće elemente (terribilita) koji su veoma fascinirali buduće naraštaje poeta i slikara. Ali, fascinirali samo kao deo intelektualne a ne iskustvene situacije.
Strah, bol, senka teme su koje okupiraju Rozu. Sve je na Rozinim slikama u činu otmice, odmazde i ubistva. Tu dinamiku dopunjuju oblaci svojim tamnim, uzburkanim kretanjima. Isti ti oblaci, kao i grane koje se savijaju na jakom vetru u predelima pred oluju, sugerišu melanholiju. Veza subjekta sa predelom već je tu naznačena. Roza ne prikazuje samo određen prizor, on u njega unosi emociju, sa pitoresknog on prelazi na romantično. Stoga, vidimo tematizaciju ruševina kakva tek treba da nastupi. Roza je anticipator prikaza divljih predela i melanholičnih posetilaca istih, zalutalih ili odbeglih.
Za sve kasnije putnike na velikom putovanju, Roza i Piranezi biće početne tačke gledišta na prirodu koje stoje nasuprot klasičnom kanonu, ali i nasuprot veku prosvećenosti koji je na izmaku, u kome se nasilje Revolucije ogleda na svakom koraku, u kome se senzibiliteti menjaju, od Enciklopedije, kao materijalizacije (pokušaja) zaokruženog znanja koje može izvesti pojedinca iz pećine mraka i neznanja do nemačkih reči Sehnsucht i Unheimlich, ovaploćenih najviše u umetnosti. Od beskrajne, bespredmetne čežnje, nejasne indicije o pojavama koju imaginacija ima da dovrši i kroz umetničko delo uobliči, do neprijatnog i nepoznatog koji su, ipak, poznati, a koje junaci (i njihovi umetnici, kao i recipijenti) kriju, ali ih kroz umetnost i snove otkrivaju.
Roza slika filozofa, mladića tankih, skupljenih usana, pogleda koji je uperen u stranu, koji označava sumnju, na čijoj tabli koju pridržava piše da treba da ćutimo, osim ukoliko ono što ćemo reći nije bolje od tišine. Na drugoj slici predstavio nam je poeziju. Devojka raščupane kose – nju skuplja neobavezno nešto nalik na turban (umetnik je odustao od idealizovanja, od lire, oblaka i pogleda uperenih u Apolona) – ima strog i snažan pogled, ona odražava sumnju baroknog čoveka, temeljnu uzrujanost sveta.
Sedamnaesti vek voli ekstaze, patnju, spektakl bola, religiozne zanose, naročito voli grimase i deformisana lica koja izražavaju gnev, iznemoglost, zlo, strast. Sve nas to podseća na kasnije junake. Barok je „uzlet duha pre nego radoznalost čula“, kaže nam Mario Prac kada ga poredi sa romantizmom. U romantizmu, pak, umetnik će „tražiti da proživi te izopačenosti mašte ili da bar kod čitaoca stvori utisak da su plod iskustva.“
Pored pisanja o Fisliju, Goji, Roberu, Piraneziju, Greju i Blejku, tamnu stranu meseca 18. veka kristališemo, tek neznatno, i razumevanjem Roze. Geteov šešir, stoga, morao je biti onako širok. To nije bio tek Tišbajnov prikazivački hir i kapricioznost dvorskog umetnika kome je plaćen boravak u Rimu. Sve je imalo i podrazumevalo simboličko opravdanje.
Slike: Pustinjak i demoni, 1660; Demokrit, 1650; Okupljanje veštica, 1646; Veštičije sabati, 1655; Filozofija, 1641; Poezija, 1641; Vrišteća lobanja, 1640; Autoportret, 1647; Portret muškarca, 1640.
Izvor slika: The National Gallery, Met Museum
A . A . A 