Дивља лепота Салватора Розе

Салватор Роза, „Филозофија“, 1645.

Салватор Роза, „Поезија“, 1641.

Многе од ових тема помућене лепоте поново се јављају код романтичара, али оно што је код сечентиста била интелектуална поза постаје код романтичара поза сензибилитета. Сечентистички кончето замењен је романтичарским осећањем.

Италијански сликар Салватор Роза рођен је у близини Напуља 1615. године. Историја уметности бележи га као барокног сликара, темперамента налик Каравађовом, бунтовног, одметничког, неприлагођеног, строгог погледа. Његови аутопортрети сведоче тај слободни дух.

Роза, авантуриста, разбојник, меланхолик, својом личношћу и својим делом, иако је, хронолошки гледано, био човек барока, визуелни кончетиста, приближава се романтизму, не толико по интелектуалној одлици, коју кончето по себи подразумева, већ по одлици сензибилитета, који је својствен романтизму, приликом представљања застрашујућих, измаштаних, дивљих бића, радњи и предела.

Розу су открили романтичари. Вештичије сабати, које је међу првима приказивао и тако гнусним, окрутним, застрашујућим сценама дао грађанско право у царству Лепог, касније је Гоја усавршио визуелно а Флобер писано (упоредити Розину слику Искушења светог Антонија са Флоберовим халуцинантним сценама истоименог дела). Међутим, Роза, разбојник, како су га звали путници на великом путовању, први се посветио и сценама с ону страну разума, мрачним, окрутним, антиципирајући још једног уметника – Теодроа Жерика. Жерикоова серија портрета ментално оболелих своје духовне претке, аветињски изнемогле, проналази на Розиним сликама.

Роза је, пак, најпознатији, и за романтичаре најзначајнији по третману предела, пејзажа по којима се његови приказани крећу, у којима се налазе меланхолични филозофи, међу лобањама, распећима и змијским костурима. Рашчупани свезак старих, прљавих листова некада је био књига. Толико о свецима и филозофима. Наставите са читањем

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca i kakav je značaj njegove simbolike.

Kada posmatramo Sunce čini se da ono našu misao odvodi iza. Krećući se ka Suncu sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat predvečerja, slika je i stanje duge tišine. Tišina je izuzetno bitna za moju ličnu mitologiju.

Zašto pisanje, stvaranje simbola, značenja i stvarnosti posredstvom reči ne bi bilo poput posmatranja Sunca? Uvek postoji ta razdražljiva želja da se ode iza.

*

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca, ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil, ali ispostavilo se da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali, i da smo plivajući zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, kroz redak mulj. U njemu su sedeli ljudi koji su izgledali kao crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikl je pedalama grebao moje gležnjeve, pas je cvileo od umora. Bilo me je strah jer sam predosećala da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem tla kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

Odatle potiče ideja za naslov. Njim sam objedinila tri pojedinačne knjige koje su nastajale u periodu od sedam godina: „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“.

U nastavku slede odlomci koji se mogu doživljavati uporedo sa delima koja su bila inspiracija.

*

Slika žene pred Suncem koje sviće ili koje zalazi nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha oduvek je bila deo mog „unutrašnjeg pejzaža“. Ženska prilika pred Suncem morala je uticati da napišem sledeće stihove: Nastavite sa čitanjem

Mit o kentauru Hironu

HIRON, mudri kentaur, sin Krona i Okeanide Filire. U vreme kada su Titani vladali Olimpom, Kron se približio Filiri, i to u vidu konja; drugi kažu da je ovaj lik uzeo na sebe u trenutku kad je boginja Reja iznenadila ljubavnike. Kasnije se pripovedalo da je Hiron, kao i ostali Kentauri, Iksionov i Nefelin sin.

Hiron je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelionu. Kao najmudriji i najplemenitiji od svih kentaura, odlikovao se dobrotom, blagošću i pobožnošću, a neki su verovali i da je besmrtan. Hiron je bio vaspitač, zaštitnik i savetodavac mnogih grčkih junaka; posebno se starao o Peleju i njegovom sinu Ahilu, a odnegovao je i potpomogao mnoge smrtnike – Jasona, Akteona, Patrokla, Aristaja i Fenika, kao i besmrtnike – Asklepija, Apolona i Dionisa. Smrtnike je poučavao lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini. Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju; on se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsku da umre umesto Prometeja. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca.

Nimfa Hariklo rodila je Hironu sina Karista i kćerke Endeidu i Hipu ili Okiroju.

U likovnoj umetnosti Hiron je predstavljen kao i ostali kentauri, ali sa plemenitijim izrazom lica, kako preko ramena nosi lovinu. Na vazama je prikazan kao učesnik na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi ili kako prihvata malog Ahila. U helenističko-rimskoj umetnosti često je prikazivan kao Ahilov učitelj.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

O kentaurima na blogu A . A . A

Mit o kentaurima

Mala skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

Skulptura kentaura iz 2. veka pre nove ere

Kentauri su surova kosmata bića koja žive u teško pristupačnim planinama i šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije. Kentauri su deca Iksionovog sina Kentaura i magnezijskih kobila; gornji deo tela nasledili su od oca, a donji – od majki. Drugi su pripovedali da im je otac bio Iksion, a majka Nefela ili da su ponikli iz semena koje je na zemlju prosuo Zevs kada je progonio Afroditu.

Predanje opisuje borbe kentaura sa Lapitima, Pelejem i Heraklom. Lapiti, koje su predvodili Piritoj, Tezej i Nestor, uspeli su da na Pelionu savladaju divlje Kentaure. Ovaj sukob je izazvao kentaur Euriton, koji je kao gost Lapita, u pijanstvu, počinio neko zlodelo u Piritojevom domu. Kasnije se pričalo da su svi Kentauri došli na Piritojevu svadbu gde su, opijeni vinom, počeli da otimaju lapitske žene i dečake. U žestokoj borbi, koja je zatim nastala, Lapiti su izvojevali pobedu i prisilili kentaure da napuste Tesaliju.

Herakle se u više mahova sukobljavao sa kentaurima. Kad je krenuo u lov na Erimantskog vepra, zaustavio se kod gostoljubivog kentaura Fola, koji ga je ponudio pečenim mesom i otvorio mu posudu sa vinom. Miris vina privukao je kentaure u Folovu pećinu, ali ih je Herakle odagnao udarcima i strelama, te su oni pobegli do rta Maleje, gde su se okupili oko Mudrog Hirona, a i Fol je umro od njegove otrovne strele. Kasnije se Herakle sukobio sa kentaurom Euritionom, koji je trebalo da se oženi Deksamenovom kćerkom Mnesimahom, kao i sa opakim kentaurom Nesom. Nastavite sa čitanjem

Crteži kentaura Ogista Rodena

Auguste Rodin, "Centaur abducting a young man"

Prikaz snage i dinamike – kao osnovnih (telesnih) elemenata Kentaura – evidentan je na priloženim Rodenovim skicama. Skulptor se posvetio crtežu, zahtevnoj likovnoj formi, koja, baš kao i haiku, uz malo reči (odnosno poteza), treba da predstavi suštinu. Suština je, može se naslutiti iz ovako predstavljenih pokreta i oblika, kao i u slučaju predstava na skulpturama, u požudi, u nezajažljivoj dinamici čulnosti. Mi vidimo kentaure u borbi i sjedinjavanju sa ženama Lapita, otmice, poljupce, grebanja i zagrljaje. Kao da nam umetnik zapravo predočava borbu svojih ruku i kamena, ideje duha i grube materije iz koje pokušava da oslobodi formu: konačno umetničko delo. Nastavite sa čitanjem

Pojedini prikazi kentaura u likovnoj umetnosti

Gustave Moreau, Dead Poet and Centaur

Gistav Moro

Ovaj sažet i hronološki neorganizovan pregled prikaza kentaura, kojima sam već posvetila objavu – odrednicu iz Rečnika grčke i rimske mitologije – u cilju je prikaza pokušaja umetnika da iz mitološke scene istovremeno izvuku najviše od forme, kao i od same poruke koju mitska priča može sadržati. Istu je bilo potrebno predstaviti kroz odgovarajući oblik koji je samoj temi, prema antičkim ili klasicističkim pravilima, namenjen.

Retko se koji umetnik, od onih čija su dela predstavljena, odlučio na prikaz kentaura Hirona čija priča sa sobom nosi oporu poruku. Umetnici su se uglavnom odlučivali na prikaze divljih hordi kentaura koji lutaju udaljenim brdima, opijeni vinom i nezajažljivom požudom. Pikaz neobuzdanih nagona kroz prikaz dinamičnih i neobuzdanih pokreta izazov je za umetnika, za kontrolu i trening pokreta ruke i formiranje linija koje tvore forme.

Smatram da su ovim mitološkim scenama umetnici davali najčešće oblike kroz crtež a ređe kroz ulja na platnu ili skulpture. Tek su kasnije Ogist Roden, kao i neki klasicistički skulptori pre njega – čija se dela mogu videti u Kunsthistorische muzeju u Beču – kentaure počeli predstavljati i kroz forme tvorene mermerom ili na platnu. Tema je, po strogom klasicističkom odnosno akademskom pravilu, morala pratiti formu kroz koju bi bivala predstavljena. Nastavite sa čitanjem

Атена и кентаур Сандра Ботичелија

Sandro Botticelli - Pallas and the Centaur

Сандро Ботичели, „Атена и кентаур“, 1482.

Сандро Ботичели, један од великих уметника италијанске ренесансе, насликао је дело на коме су приказани кентаур и богиња Атена око 1482. године. Слика је требало да са његовом алегоријском сликом пролећа буде изложена у једној од просторија палате Медичијевих. Стицајем околности ова слика је дуго била изгубљена а поново је откривена и препозната као Ботичелијево дело тек 1895. године.

Упркос вишевековној празнини између периода када је дело настало и периода када је оно тумачено аура двосмислености, али и универзалности њеног значења, није изгубљена, нити је изгубила своју очигледност. Митови су безвремене приче које су, нарочито у ренесансној уметности, биле полазишта за симболичка представљања друштвених и институционалних промена (сложен однос цркве и двора, али и појединца који је у оквиру њихових структура морао наћи адекватну позицију, стваралачку или политичку, за себе и своје деловање), својеврсна упозорења и моралитети, далеко сложеније обликовани од ранијих, средњевековних.

На слици је нежна женска фигура у прозирној хаљини која се, баш као и њена риђа коса, вијори на благом поветарцу. Као и њена прозирна хаљина, украшена амблемима породице Медичи, тако и девојка делује етерично и крхко. Сходно томе, оружје у њеној руци представља, на први поглед, стран и сувише груб предмет. Атена око главе има ловоров венац, симбол владара, заштитника уметности, мецена и покровитеља сликара, песника, скулптора и филозофа. Њена рамена и руке украшена су зеленим лишћем које симболизује победу. Наставите са читањем

Доба кентаура

Сазвежђе Кентаур

Алхемија, езотеријска учења и астролошка симболика теме су које блог А . А . А не одбацује као тривијалне нити их означава предзнаком „псеудо“. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона. Његова ауторка рођена је у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора кентаурског сазвежђа.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А су:

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин.

Наставите са читањем