Svi performansi Marine Abramović i Ulaja (Frank Uve Lajsiepen) deluju jednostavno, oni su simbolički dosta direktni i komunikativni. Uprkos natpisu Art is Easy, koji je stajao iznad volana njihovog zajedničkog kombija, opšte je poznato da umetnost nije laka, ni u procesu stvaranja, ni u procesu izvođenja, ni u procesu distribucije, a ni u procesu recepcije (dostupnosti, razumevanja, prihvatanja), te da se do ideja koje deluju jednostavno, i do dela za koja se čini čini „ovo sam mogla/mogao i ja“, zapravo dolazi najteže i nimalo lako.

Tako je i sa performansom Energija mirovanja, do nas pristiglom putem videa i putem fotografije. Dakle, posredstvom umetničkih dokumenata. Priložena fotografija uz ovaj tekst nije umetničko delo, ona je samo dokumentovani trenutak umetničkog dela kome više niko nikad neće moći da prisustvuje, osim u nečijem izvođenju, ali to je kao kada biste gledali slikara kako kopira Direra a ne Direra samog kako slika. Ovo treba naglasiti i razraditi jer mnogi misle da je Marinina umetnost fotografija koju vide. Ne, njena umetnost je, kao što vidimo, samo u izvođenju. Ona je, stoga, krajnje efemerna i kratkotrajna. Od nje, na kraju, ostaju samo dokumenta u različitom mediju (fotografija, video), ali ne i ona sama. To je važna odlika savremene umetnosti koja daje primat ideji u odnosu na materiju. To je, istovremeno, i sasvim neplanirana stvaralačka refleksija Hegelovog stava o „smrti umetnosti“.

„Smrt umetnosti“ ne znači da umetnosti više neće biti, da će ona prestati da postoji u jednom konkretnom istorijskom trenutku. „Smrt umetnosti“ označava, zapravo, disbalans između duha i materije unutar jednog umetničkog dela, gde ono duhovno, idejni i metafizički sloj dela „preliva“ i „preplavljuje“ materijalni, čulno opipljivi segment. U klasičnoj fazi umetnosti materija i duh bili su u ravnoteži. Odraz toga stanja, prema Hegelu, bila je veličanstvena grčka klasična umetnost petog veka, naročito skulptura. Simbolička umetnost, koja je prethodila klasičnoj fazi, podrazumevala je disbalans, ali ovoga puta u korist materije. Ideja je bila sićušna u odnosu na gabaritnost i monumentalnost dela. U poslednjoj fazi, tokom faze romantične umetnosti, koja nema veze sa istorijskim romantizmom, već sa umetnošću koja sledi po završetku antike, koja teče uporedo sa razvojem i širenjem hrišćanstva, ideja u odnosu na materiju postaje apsolutno dominantna unutar jednog dela.

Vremenom, to mora dovesti do „smrti umetnosti“, do trenutka kada će materijalni deo umetničkog dela potpuno nestati i kada će od dela ostati samo ideja. Vidimo da je Hegel odlično predvideo razvoj događaja jer je upravo u tome oličena suština konceptualne umetnosti, performansa, instalacija, novih medija. Zato je, možda, savremena umetnost mnogima odbojna, zato jer je ne razumeju. Ideje koje delo podrazumeva, a bez materijalnog upućivanja na iste, savremenom posmatraču deluju neprobojno, što čini da se on pred delima, u galerijama i muzejima koje izlažu savremenu umetnost, oseća inferiorno, nedoraslo, a to je osećanje koje niko ne želi za sebe niti ga voli. To za sobom povlači nešto čega se taj isti posetilac još početkom 20. veka konačno oslobodio, a to je konstantni bauk koji kruži Evropom, bauk elitizma. Umetnost koja pripada povlašćenima, maloj, zatvorenoj grupi, umetnost koja isključuje one koji „ne razumeju“, koji nemaju novca, koji nisu školovani i stručni, nju niko ne voli, ali najmanje zbog nje same. Još jedan faktor je bitan, faktor koji sprečava adekvatnu recepciju nekih oblika savremene umetnosti: količina tradicije odnosno pritisak koji po prirodi vremenske količine svog postojanja tradicija stvara i tako uslovljava gledanje i očekivanje. Ukus je nešto što se obrazuje, neguje, formira, uči. Umetnost, ono što bi ona mogla biti, formira se u svesti ljudi i poima se u okvirima koji postoje više hiljada godina. Mnogo je teško, stoga, objasniti i približiti potpuno nov pristup, star samo sedamdeset ili sto godina ljudima koji su do tada bili naviknuti na potpuno drugačije oblike i pristupe. Niti su svi savremeni umetnici loši i egzibicionisti, niti je sva publika neobrazovana, konzervativna i inferiorna. Problem je druge prirode i balans će uslediti, a on podrazumeva gledalačku i recepcionističku naviku na ono što je novo. To se već dešava, internet i društvene mreže su u tome mnogo pomogle.

Trajanje performansa Energija mirovanja bilo je četiri minuta i deset sekundi. Performans je izveden avgusta 1980. godine u Dablinu pred sto pedeset ljudi. Istovremeno sa izvođenjem performansa snimljen je i video.

Marina i Ulaj su rođeni istog dana, 30. novembra, Ulaj 1943, Marina 1946. Oboje su strelci u horoskopu pa su luk i strela bili, čini se, predmeti koji bi ih simbolički opisali i bili im zajednička odlika.

Priča o ljubavi je i priča o poverenju, ali uz rizik koji to podrazumeva. Marina vuče svojom snagom luk, Ulaj zateže konop strelom. Nijedno ne sme da pusti ono što drži a pritisak je jak jer svako punom snagom vuče na svoju stranu. Onaj ko pusti može doslovno da ubije drugog, naročito Ulaj Marinu, jer je strela uperena u njene grudi. Za vreme izvođenja performansa oboje su imali mikrofonee zalepljene na grudi, ispod košulja, tako da je publika mogla da čuje i zvuke otkucaja njihovih srca.

Energija mirovanja je performans o ljubavi, poverenju i riziku posredstvom dvostrukog korišćenja strele, strele kao simbola koji se odnosi na napetost, transcedenciju, otvaranje, svetlost, stvaralaštvo, ono što sliku deli na dva dela, ali i strele kao znaka – to je prastaro oružje za lov i borbu. Kao što je ljubav iznenadna i munjevita, takva je i smrt strelom. Strela je simbol boga Erosa-Amora, ali i boginje Artemide-Dijane. Sva ta dualnost ovde je prikazana.

Treba uzeti u obzir i da je Marina poreklom iz zemlje koja je bila u znaku strelca, Kraljevina je nastala 1. decembra 1918. a socijalistička Jugoslavija 29. novembra 1943. Poznata izdavačka kuća „Jugoslavija“ je imala savršeno oblikovan logo u obliku kentaura sa belom kapom. Ovakva simbolika je u Marininom radu često indirektna. Ulaj je Nemac, rođen 1943, baš u vreme dok su se njeni roditelji borili protiv neprijatelja. Umetnica ovu simboliku ne naglašava u svojoj autobiografiji Prolazim kroz zidove, no, mi imamo prava da čitamo dalje od umetnikovih „instrukcija“ tumačenja i stvaralačkih intencija.

Treba napomenuti i da je „energija mirovanja“ termin iz savremene fizike koji je u vezi sa Ajnštajnovom teorijom relativiteta, a sa teorijama savremene fizike su oboje umetnika bili upoznati i fascinirani. Ajnštajn govori o ekvivalenciji mase i energije koju izražava svojom čuvenom formulom.

Eto, to je priča o umetničkom delu Energija mirovanja (Rest Energy), delu koje uopšte ne mora biti materijalno, realno opipljivo, arhivirano i sačuvano da bi bilo umetničko delo. Ideja je važna, materija je, u svakom slučaju, prolazna.