Arhive oznaka: Doba prosvetiteljstva

Madam de Stal: „Zašto Francuzi ne odaju priznanje nemačkoj literaturi?“

Objavljeno od strane

allthingsromanticism: “ coyau: “ Delphine ” This was Madame de Stael’s first published book, a controversial discussion of women’s freedom in aristocratic society, and it ultimately resulted in her being exiled by Napoleon. ”

Na ovo pitanje mogla bih da odgovorim veoma jednostavno objašnjavajući da je malo ljudi u Francuskoj koji znaju nemački i da lepote tog jezika, naročito u poeziji, ne mogu biti prevedene na francuski. Tevtonski jezici lako se prevode između sebe; to isto važi i za latinske: ali oni ne bi mogli da prenesu poeziju germanskih jezika. Muzika komponovana za jedan instrument ne može se s uspehom izvoditi na instrumentu druge vrste. Uostalom, nemačka literatura, u svoj svojoj izvornosti, postoji tek od pre četrdeset ili pedeset godina; a Francuzi su, poslednjih dvadeset godina, toliko obuzeti političkim događajima da su prekinuta sva izučavanja literature.

Ipak, bio bi to sasvim površan prilaz pitanju ako bismo se držali tvrdnje da su Francuzi nepravedni prema nemačkoj literaturi, zato što je ne poznaju; oni imaju, to je tačno, predrasude prema njoj; ali te predrasude postoje zbog nejasnog osećanja izrazitih raznolikosti u načinima na koje i jedan i drugi narod na nešto gledaju ili osećaju.

U Nemačkoj ne postoji ni u čemu određen ukus, sve je nezavisno jedno od drugog, individualno. O jednom delu ceni se prema utisku koji ono proizvodi, a nikako prema pravilima, jer opšteprihvaćenih pravila i nema: svaki autor slobodan je da ostvaruje sopstvenu sferu.

U Francuskoj, većina čitalaca ne želi da se uzbuđuje, pa čak ni da se zabavlja na račun svoje literarne savesti: skrupuloznost je tu našla pribežište. Nemački autor oblikuje svoju publiku; u Francuskoj, publika komanduje autorima. Pošto u Francuskoj ima mnogo veći broj ljudi od duha nego u Nemačkoj, publika je tu mnogo uticajnija, dok nemački pisci, bitno iznad onih koji ih prosuđuju, upravljaju publikom umesto da prihvataju njene zakone. Otuda i to što se takvi pisci nikad ne usavršavaju putem kritike: nestrpljenje čitalaca, ili pak gledalaca, ni najmanje ih ne primorava da prekrajaju dužinu svojih dela, i oni se retko zaustavljaju u pravo vreme, mada jedan pisac, kojem nikada nije dosta sopstvenih koncepcija, može o tome da dobije znak samo od drugih u trenutku kad one, te koncepcije, prestanu da budu zanimljive. Francuzi žive i misle kroz druge, bar u pogledu njihovog samoljublja; i u većini njihovih dela oseća se da glavni cilj nije da obrađuju objekat, već da je cilj efekat koji proizvode. Francuski pisci uvek su u društvu, čak i kada pišu svoje sastave, jer ne gube iz vida procene, podsmehivanja i ukuse koji vladaju, to jest literarnu vlast pod kojom u tom i tom vremenu žive.

Prvi uslov za pisanje to je sposobnost živog i jakog osećanja. Osobe koje proučavaju kod drugih ono što bi morale da osećaju, ili šta bi bilo dozvoljeno reći, u literarnom smislu i ne postoje. Nema sumnje da su se naši pisci od duha (a koji ih narod ima više od Francuske!) potčinjavali samo onim stegama koje nisu škodile njihovoj originalnosti. Ali, dve zemlje treba upoređivati globalno, i u odgovarajućem vremenu, da bi se saznalo u čemu leže njihove teškoće u sporazumevanju.

U Francuskoj, jedno delo čita se samo da bi se o njemu govorilo; u Nemačkoj se ono proživljava gotovo usamljenički, hoće se da to delo samo po sebi bude društvo; a kakvo se društvo duha može napraviti od knjige koja i sama ne bi bila odjek društva! U tišini povučenosti, ništa ne izgleda tužnije no svetski duh. Usamljen čovek ima potrebu da mu intimna emocija zameni spoljni promet koji mu nedostaje.

Jasnost u Francuskoj važi za jednu od prvih spisateljskih zasluga; jer, pre svega se radi o tome da se ne treba naprezati, da se čitajući ujutro uhvati ono čime će se uveče briljirati u razgovoru. Ali, Nemci znaju da je jasnost uvek samo relativna zasluga: jedna knjiga je jasna zavisno od sižea i zavisno od čitalaca. Monteskije se ne može razumeti tako lako kao Volter, a ipak je toliko jasan koliko to dozvoljava predmet njegovog razmišljanja. Nesumnjivo, svetlost treba proneti u dubine; ali oni koji se drže finoće duha i igre reči, mnogo su sigurniji da će biti shvaćeni: oni se ne primiču nikakvim tajanstvenostima, kako bi, onda, mogli biti opskurni? Nemci, po nekoj naopakoj sklonosti, uživaju u pomrčinama; često vraćaju u noćono što je bilo po danu, radije nego da idu utabanim putem; imaju toliku odbojnost prema opštim idejama da ih, kad se nađu primorani da idu za njima, uvijaju u apstraktnu metafiziku koja bi ih mogla prodavati kao nove, sve dok se to ne otkrije. Nemački pisci ne ženiraju se nimalo pred svojim čitaocima; budući da se njihova dela prihvataju i komentarišu kao proroštva, oni ih mogu sakrivati oblacima koliko hoće; strpljenje neće nedostajati da se ti oblaci razagnaju; ali je potrebno da se na kraju vidi neko božanstvo: jer, ono što Nemci najmanje podnose, to je da budu prevareni; njihovi napori i njihova ustrajnost donose im velike i potrebne rezultate. Čim u jednoj knjizi nema jakih i velikih misli, ona brzo doživi nipodaštavanje, i dok se zbog talenta sve oprašta, dotle se nimalo ne cene razne vrste veština kojima se nastoji zameniti talenat.

Nemačka proza je prečesto zanemarena. U Francuskoj se mnogo više pridaje važnost stilu nego u Nemačkoj; u reč se unosi ceo jedan prirodan niz interesa, kao i cena koju ona treba da ima u zemlji kojom dominira društvo. Svi oni koji imaju bar malo duha sude o tačnosti ili prigodnosti ove ili one rečenice, dok je za shvatanje celine ili povezanosti jednog dela potrebno mnogo pažnje i proučavanja. Uostalom, način izražavanja je mnogo pogodniji za zbijanje šala nego što su to misli, i svemu što se tiče reči, ljudi se smeju i pre nego što razmisle. Međutim, lepota stila, i u tome se treba složiti, nije neka prednost spoljašne prirode; jer prava osećanja nadahnjuju uvek najplemenitije i najtačnije izraze, pa ako se prema stilu kakvog filozofskog spisa joši može biti blagonaklon, to se ne može biti prema nekom književnom delu; u sferi lepih umetnosti forma pripada koliko duši toliko i samom subjektu.

Dramska umetnost nudi frapantan primer različitih sposobnosti dvaju naroda. Sve što se odnosi na radnju, na zaplet, na zanimljivost događaja, kod Francuza je hiljadu puta bolje složeno, hiljadu puta bolje zamišljeno; sve što je u vezi s razvojem onoga što se nosi u srcu, s potajnim burama jakih strasti, kod Nemaca je mnogo produbljenije.

Da bi ljudi uzvišena duha i jednog i drugog naroda stigli do najviše tačke savršenstva, trebalo bi da Francuz bude religiozan, a Nemac malo više svetski čovek. Pobožnost se suprotstavlja rasipnosti duše, koja je i falinka i finoća francuskog naroda; poznavanje ljudi i društva dalo bi Nemcima, u literaturi, ukus i lakoću koji im nedostaju. Pisci obeju zemalja nepravedni su jedni prema drugima: Francuzi su, ipak, u tom pogledu, više krivi od Nemaca; oni sude ne poznavajući, ili istražuju pristrasno. Nemci su manje pristrasni. Širina njihovih spoznaja izlaže njihovim pogledima tolike različite načine viđenja, da njihovom duhu obezbeđuje tolerantnost koja se rađa iz univerzalnosti.

Francuzi bi bili više na dobitku spoznajom francuskog duha, nego što bi Nemci dobili podvrgavajući se francuskom dobrom ukusu. Svaki put, za naših dana, kad je u francusku svakodnevicu bilo uneto malo životodavnih sokova sa strane, Francuzi su tome oduševljeno aplaudirali.

Ljudi od duha u svim zemljama pozvani su da se razumeju i da se cene; ali, priprostost nekih nemačkih i francuskih pisaca i čitalaca podseća na onu Lafontenovu basnu u kojoj roda ne može da jede iz tanjira, a lisica iz boce. Najači kontrast vidi se među onim duhovima koji su se razvijali u usamljenosti i onih koje je oblikovalo društvo. Spoljašnji utisci i pribiranje u duši, poznavanje ljudi i proučavanje apstraktnih ideja, akcija i teorija, daju sasvim susprotstavljene rezultate. Literatura, umetnost, filozofija, veroispovest dvaju naroda svedoče o toj razlici; a večna granica Rajna razdvaja dve intelektualne sfere koje su, ne manje nego i dve pokrajine, strane jedna drugoj.

O Nemačkoj – tako je književnica Madam de Stal (1732-1817), jedan od najbriljantnijih duhova tog doba, nazvala svoje delo puno entuzijazma za susede s druge obale Rajne. Godine 1813, kada je knjiga objavljena, zbio se prvi ozbiljan intelektualni pokušaj u istoriji francusko-nemačkih odnosa da se jednima objasni da su i oni drugi kulturni narod. I više od toga. O Nemačkoj – to je pronalazak jedne strasti. Upravo pročitani tekst odlomak je iz pomenute knjige.

Dejvid Hjum o lepom

Objavljeno od strane
Odgovor

peterquill: “ “ art history meme | 2/7 sculptures/other media: Psyche Revived by Cupid’s Kiss by Antonio Canova (1787-93) Cupid’s mother Venus, goddess of Beauty, demanded that Psyche bring back a flask from the Underworld, strictly forbidding her to...

Lepota nije svojstvo samih stvari: ona postoji samo u umu koji je sagledava, a svaki um opaža drugačiju lepotu. Neko može čak i da opazi izobličenost, dok drugi oseća lepotu, a svaka osoba treba da se pomiri sa svojim osećajima, i da ne pokušava da upravlja osećanjima drugih. Tražiti pravu lepotu, ili pravu izobličenost, beskorisna je potraga koliko i pokušati da se utvrdi pravo slatko ili pravo gorko. U skladu sa sklonošću organa, isti predmet može biti i sladak i gorak, a i poslovica je s pravom odredila da je o ukusima beskorisno raspravljati. Sasvim je prirodno, čak i potpuno potrebno, proširiti ovaj aksiom na umni kao i na telesni ukus; tako nalazimo da se zdrav razum, koji je tako često u neskladu sa filozofijom, posebno sa skeptičnom, barem u jednom slučaju, usaglašava sa njom iskazujući istu presudu.

 

Mada je izvesno da lepota i ružnoća, više nego slatko i gorko, nisu svojstva samih predmeta, već u potpunosti pripadaju osećaju, bilo unutrašnjem, bilo spoljnom, mora se priznati da ima nekih svojstava u predmetima koje je priroda odbarila da izazivaju baš ta osećanja. Pošto ova svojstva mogu da se nađu u maloj meri, ili mogu da se pomešaju i pobrkaju jedno sa drugim, često se dešava da na ukus ne utiču ta jedva primetna svojstva ili on pak nije u stanju da razlikuje sve osete ponaosob, usred zbrke u kojoj se predstavljaju. Tamo gde su organi tako prefinjeni da im ništa ne izmiče, a istovremeno tako precizni da opažaju svaki sastojak kompozicije, ovo nazivamo tananost ukusa, bilo da koristimo ove termine u doslovnom ili prenesenom značenju. Ovde su opšta pravila lepote od koristi, budući da se izvlače iz potvrđenih uzoraka, i iz posmatranja onoga što prija ili ne prija, kada se predstavi pojedinačno i u velikoj meri; a ukoliko iste osobine, u neprekidnoj kompoziciji i u manjoj meri, ne pogađaju organe čulnim zadovoljstvom ili nelagodnošću, toj osobi odričemo svaku pretenziju na ovu tananost.

 

Očigledan razlog zašto mnogi ne doživljavaju pravi osećaj lepote jeste nedostatak one tananosti uobrazilje, koja je neophodna da bi se posedovala svest o ovim nežnijim osećanjima. Ovoj tananosti svi teže: svi o njoj pričaju, i u stanju su da svedu svaku vrstu ukusa ili osećaja na njen aršin. Ali pošto je naša namera u ovom ogledu da pomešamo nešto svetlosti poimanja sa doživljajima osećanja, biće prikladno dati tačniju definiciju tananosti nego što je do sada pokušano.

 

Praksa je toliko povoljna za razabiranje lepote da, pre nego što budemo mogli da damo sud o bilo kom važnom delu, biće čak i neophodno da svaki pojedinačni nastup više puta pomno prouči i sagleda u različitom svetlu sa pažnjom i oprezom. Kod prvog proučavanja bilo kog dela misao se uzbudi i užurba, što unosi pometnju u istinski doživljaj lepote. Ne razabire se odnos delova, nedovoljno se razlikuju prave karakteristike stila, nekoliko savršenih i manjkavih delova izgleda uvijeno u neku vrstu zabune i mašti se predstavlja nejasno. Da i ne pominjemo da postoji i vrsta lepote koja, pošto je kitnjasta i površna, isprva prija, ali kada se odredi kao nesaglasna sa ispravnim izrazom, bilo razuma, bilo strasti, brzo dosadi čulu ukusa, pa bude sa prezirom odbačena, ili barem znatno izgubi na vrednosti.

 

Nemoguće je nastaviti sa praksom posmatranja bilo kog reda lepote a da često ne dođemo u položaj da vršimo uporedbe između nekoliko vrsta i stepena izuzetnosti, i određujemo njihove međusobne proporcije. Čovek koji nije imao prilike da uporedi različite vrste lepote zaista je potpuno neosposobljen da donese sud u vezi sa bilo kojim predmetom koji mu se predstavi. Isključivo uporedbom dodeljujemo epitete kojima hvalimo ili kudimo, i učimo kako da im odredimo meru.

Izvor: Dejvid Hjum, „Ogledi o moralu, politici i književnosti“, 1745.

Skulptura: Antonio Kanova, „Amor i Psiha“, 1789.

Vinkelman o lepom

Objavljeno od strane
Odgovor

Poput ljudi, i lepe umetnosti prolaze kroz mladalačko doba, a njihovi počeci kao da liče na početke svakog umetnika kome se dopada samo ono što je raskošno i zadivljujuće. Možda prvi grčki slikari nisu crtali na način koji bi se razlikovao od načina na koji je njihov prvi veliki tragični pesnik pevao. U svakom ljudskom delovanju javlja se prvo neobuzdanost; slede spokojnost i tačnost, a treba vremena da naučimo da im se divimo; oni su odlika samo velikih majstora – učenicima su silovite strasti čak i korisne. Plemenita jednostavnost i mirna veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena, odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu, koju je ovaj postigao podražavajući stare. Bila je potrebna duša lepa poput njegove, u lepom telu, pa da oseti i prvi u novom vremenu otkrije istinsko obeležje starih, a na njegovu veću sreću već u onom dobu kada su proste i neuobličene duše još neprijemčive za stvarnu veličinu.

 

Znamo da je veliki Bernini bio jedan od onih koji su Grcima neprestano osporavali uzvišenost delom lepše prirode a delom i idealne lepote njihovih figura. Povrh toga, on je bio mišljenja da priroda svakom svom delu podaruje potrebnu lepotu: čitavo umeće sastoji se u tome da se ona pronađe. On se dičio time što je opovrgao jednu staru predrasudu, time što je najpre uočio draži Medičijeve Venere, kakve je posle mukotrpnog proučavanja otkrio među različitim pojavama u prirodi. Venera ga je, dakle, naučila da otkrije lepotu u prirodi, kakvu je ranije verovao samo u ovoj može naći, kakvu bez Venere u prirodi ne bi ni tražio. Ne sledi li otud da se lepota grčkih statua može otkriti pre lepote u prirodi, da je ona dirljivija, manje rasuta i jedinstvenija nego ova druga? Proučavanje prirode mora stoga, u najmanju ruku, biti duži i mučniji put saznavanja savršene lepote no što to predstavlja proučavanje starine: mlađim umetnicima, koje je vazda upućivao na ideal onog najlepšeg u prirodi, Bernini nije pokazao najkraći put do tamo. Podražavanje lepote prirode je ili upravljeno samo na jednu jedinu osnovu, ili ih skuplja iz više izvora i sjedinjuje u jednu. To se naziva kopijom, portretom; to je put ka holandskim oblicima i figurama. Ovo je, međutim, i put ka opštoj lepoti i idealnim slikama; a tim su putem išli i Grci. Razlika između njih i nas je u ovome: Grci su do tih slika, ako ove i nisu poticale od nekih lepših tela, dolazili svakodnevnim posmatranjem lepote prirode kakva nam se ne prikazuje svakog dana, a svakako retko onako kako bi to umetnik poželeo.

 

Najzad, zajedničko i osnovno obeležje grčkih remek-dela jeste plemenita jednostavnost i mirna veličina, kako u položaju tako i u izrazu. Kao u morskim dubinama koje ostaju nepomične ma koliko da je površina uzburkana, izraz grčkih figura, mada su ove obuzete strastima, uvek pokazuje veliku i staloženu dušu. Ova je duša, uprkos strašnim patnjama, ispoljena na Laokoonovom licu, i ne samo na licu. Bol koji iskazuje svaki mišić i svaka tetiva na telu a dovoljno je pogledati grčevito napregnuti trbuh, ne obraćajući pažnju na lice niti na druge delove, pa da gotovo steknemo uverenje da i sami osećamo taj bol, kažem, nimalo se ne izražava u znacima besa na licu i po držanju. Laokoon ne viče strašno kao u Virgilijevim stihovima – način na koji su mu usta otvorena to ne dopušta; iz njih pre može ispustiti mučan i težak uzdah, onako kako opisuje Sadoleto. Telesni bol i veličina duše raspoređeni su ravnomerno po celom telu i kao da se odražavaju u ravnoteži. Laokoon pati; ali pati i Sofoklov Filoktet – njegova patnja nam gane srce, ali mi bismo želeli da možemo da podnosimo bol onako kako ga ovaj uzvišeni čovek podnosi.

 

Stoga su grčki umetnici, namereni da u slikama na kojima je prikazano kakvo božanstvo prikažu ispunjenje ljudske Lepote, nastojali da s likom i pokretima njihovim usklade spokojstvo koje u sebi nosi ne bi imalo ništa od promene i pomućenosti, koja po filozofiji i nije odgovarala prirodi i položaju samih božanstava. Figure načinjene tako staloženim izražavale su savršenu ravnotežu osećanja, koja je jedina mogla da na licu Božanstva koje se čuva u Vili Borgeze iskaže onu Lepotu za koju se može reći da nam je prauzor. Ali, kako u delovanju nema mesta za potpunu ravnodušnost pa ni umetnost nije mogla da se uzdrži od slikanja božanstva sa ljudskim osećajima i uzbuđenjima, morala je da se zadovolji onim stepenom Lepote koje je delatno božanstvo moglo da iskaže. Zato, koliko god da je izraz odmeren, on to nikada nije toliko da Lepota pretegne, i to je kao klavirčembalo u orkestru koji rukovodi svim drugim instrumentima koji kao da bi da ga zaguše. To se jasno pokazuje na liku Apolonovog kipa u Vatikanu, na kojem je trebalo izraziti gnev prema zmaju Pitonu ubijenom njegovim strelicama, i ujedno prezir prema toj pobedi. Mudri vajar, pošto je želeo da oblikuje najlepšeg među bogovima, nagovestio mu je prezir tamo gde pesnici kažu da boravi, odnosno na nosu, šireći mu nozdrve; a prezir onom donjom, povijenom usnom, s kojom se i brada podiže; da nisu ova dva osećaja kadra da izmene Lepotu? Nisu; jer je pogled ovog Apolona nepomućen, a čelo je sami spokoj.

 

Odlomak 1 i 2: Johan Joahim Vinkelman: „Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu“, 1755.

Odlomak 3 i 4: Johan Joahim Vinkelman: „O drevnim spomenicima“, 1767.

Slika: Anton fon Maron, Vinkelmanov portret, 1768.

O Kazanovi

Objavljeno od strane

Kazanova

„Rekao mi je da je on slobodan čovek, građanin sveta.“ – Miron o Kazanovi, iz pisma Albertu fon Haleru 21. juna 1760.

„Znate, vi ste veoma lep čovek.“ – Fridrih Veliki Kazanovi 1764. u parku dvorca Sansusi, iznenada se zaustavivši i osmotrivši ga.

„Zna li ona da je jedino tvoje bogatstvo glupost ljudi?“ – Kazanova kockaru-varalici Kročeu.

„Kažu da je književnik, ali sa duhom sklonim spletkama, da je bio u Engleskoj i Francuskoj, da se kod kavaljera i žena služio nedozvoljenim sredstvima, jer je oduvek bio njegov manir da živi na račun drugih, i da vara lakomislene.. Kada se čovek upozna sa imenovanim Kazanovom, vidi mu na licu bezverje, obmanu, blud i pohotljivost, sve to na užasavajući način spojeno.“ – Tajni izveštaj venecijanske inkvizicije 1755.

„Živeo sam kao filozof.“ – Kazanovine poslednje reči.

„Koliko sam puta u svom životu učinio nešto što mi je bilo odvratno i što nisam mogao da shvatim. Ali bejah gonjen nekom tajanstvenom silom, kojoj se svesno nisam opirao.“ – Kazanova u memoarima.

„Drukčije sada stvari izgledaju, tražim sebe, ali me nema. Nisam onaj koji sam bio, niti smatram da sam: bio sam. – Potpis na Kazanovinom portretu iz starih dana.

„Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti.“ – Kazanova

Ovih nekoliko citata stoje na početku svakog poglavlja biografske knjige koju je Štefan Cvajg posvetio Kazanovi. Sve preporuke za Cvajgovo delo posredstvom koga se detaljno upoznaje život ovog italijanskog pisca, pikara, bonvivana i filozofa.

Izvor: Štefan Cvajg, „Neimari sveta (I knjiga)“, preveo Slobodan Janković, Rad, Beograd, 1983.

Metamorfoze u šumi ludosti: Vilijam Šekspir i Hajnrih Fisli

Objavljeno od strane

Naslov jedne od najpoznatijih Šekspirovih komedija „San letnje noći“ vezuje se za 23. jun kada je noć najkraća u godini. U engleskom folkloru ta noć bila je povezivana sa odlascima u šume, zabavama na otvorenom i praznovericama, uključujući tu i one o delovanju natprirodnih stvorenja na ljudsko ponašanje.

Šekspir se pišući ovu komediju koristio motivima iz različitih dela – od Ovidijevih „Metamorfoza“ (priča o Piramu i Tizbi) do Apulejevog „Zlatnog magarca“ (Vratilov preobražaj u magarca), dok je priču o Tezeju i Hipoliti mogao naći u „Vitezovoj priči“ čitajući Čoserove „Kanterberijske priče“. Na taj način iznova se potvrđuje teza Jana Kota izneta u studiji „I dalje Šekspir“ da svi veliki tekstovi svetske književnosti jesu u dijalogu, da svaki citat i pozajmica nisu neutralni već dodaju svoj kontekst i značenje prethodnom tekstu od koga polaze. Jan Kot piše:

„Klasični tekstovi se stalno pišu iznova, oni su ‘tekst za pisanje na njemu’ kako to naziva Bart. Čitanje teksta je njihovo pisanje, unutrašnje prepisivanje, interpretacije i komentari su deo njegovog ‘posmrtnog’ života.“

Kada govorimo o junacima komedije „San letnje noći“ nosioci okvirne priče su Tezej i Hipolita, herojske figure iz antičke mitologije. Helena, Hermija, Demetar i Lisander, konvencionalni ljubavnici iz romantičnih priča dopunjuju spektar likova, vile i vilenjaci koji se, takođe, pojavljuju u komediji imaju pretke u engleskom folkloru, a zanatlije su karakteri koje je Šekspir mogao obuhvatiti pogledom kada bi se kretao Londonom jer oni su bili uobičajena pojava elizabetinskog grada. Takođe, i u ovom Šekspirovom komadu možemo uvideti literarnu konvenciju „drame u drami“. Piram i Tizba, likovi iz komada koji zanatlije pripremaju u čast Tezejeve i Hipolitine svadbe, parodirani su likovi iz ranijih engleskih drama ili čak ljubavnika iz Verone – Romea i Julije.

Komedija „San letnje noći“ počinje najavom venčanja Tezeja i Hipolite i sa tim događajem povezane su sve druge radnje u delu. U čast tog venčanja zanatlije pripremaju komad o Piramu i Tizbi, zbog njega su vilinski kralj Oberon i kraljica Titanija došli sa svojom pratnjom iz dalekih krajeva.

U komadu zanatlija o Piramu i Tizbi prikazuje se situacija slična onoj u kojoj su Hermija i Lisander nalaze na početku drame – dvoje zaljubljenih čiju ljubav ne odobravaju roditelji dogovaraju se da pobegnu od kuće. Pored ljubavi Tezeja i Hipolite, Hermije i Lisandra, Helene i Demetra u komediji je podjednako interesantna i zastupljena ljubav vilenjaka Oberona i Titanije. Titanija će se zagledati u Vratila prerušenog u magarca zahvaljujući Paku Đavolku koji tu simpatiju podstiče iz čiste zabave, smeha radi.

Inspiraciju za lik Vratila Šekspir je verovatno preuzeo od Apuleja, antičkog pisca čiji junak je pretvoren u magarca zahvaljujući magiji. Šekspirov Vratilo poprimio je izgled magarca samo u predelu glave dok je Apulejev junak u potpunosti telesno preobražen, iako mu je razum i dalje ljudski. Za razliku od Apulejevog junaka, Vratilo uopšte ne shvata šta mu se događa što sa Apulejevim junakom ne bi bio slučaj i u tome je bitna razlika između ova dva jedinstvena junaka evropske književnosti. Za razliku od Vratila, koji je od početka prikazan kao lik magareće pameti, tako da njegova metamorfoza baš u tu životinju ne iznenađuje previše, Apulejev junak pretvoren je u magarca iako zadržava koeficijent inteligencije svojstven prosečnom čoveku.

Šekspirova ironija stupa na snagu onda kada se vilinska kraljica zagleda u osobu koja ne samo što je magareće pameti, već i tako izgleda. Vratilo je žrtva metamorfoze, on je fizički groteskna prikaza. U haosu zanesenosti koja je obuzela sve junake on ostaje priseban i začuđujuće mirno prihvata udvaranja vilinske kraljice, njenu zaljubljenost smatra ljudskom slabošću i izjavljuje nešto krajnje neočekivano: „razum i ljubav ne idu u ovo vreme zajedno“. On smatra da nije uljudno ulaziti u poreklo motiva kraljičinog neobičnog ponašanja.

Kratak opis Šekspirovog dela bio je dobar uvod u temu „interpretacije interpretacije“, sliku Hajnriha Fislija nastalu na osnovu pomenutih motiva metamorfoze i udvaranja u Šekspirovoj komediji „San letnje noći“. U pitanju je, u stvari, serija slika nastala između 1786. i 1789. godine. Dakle, tačno pred Francusku revoluciju. Švajcarski umetnik Hajnrih Fisli afirmisao se u Engleskoj sredinom 18. veka i više svojih radova zasnovao je na Šekspirovim dramama. On, baš kao i markiz de Sad, Fransisko Goja, Vilijam Blejk ili mnogi pisci gotskih romana, predstavlja opoziciju uobičajenog shvatanja 18. veka za koji se uglavnom vezuju atributi razuma pa ga, stoga, i zovemo dobom prosvetiteljstva.

Vek u kome je giljotina otupela svoje oštrice odsecajući glave (odlična predstava  dekapitulacije razuma), bio je vek pomenutih umetnika kome su oni svojim stvaralaštvom dodali još jedan atribut, često zanemarivan, koji krtika, dugo godina, kao da je previđala. U pitanju je „crna struja“ (proto)romantizma koju bismo mogli osloviti nazivom jedne Fislijeve grafike: „San razuma stvara čudovišta“. Kada ljudsku glavu zameni magareća, kada žena umesto sa drugim ljudskim bićem želi da vodi ljubav sa magarcem, kada klasičan kanon antike zameni žudnja za neuobličenom arhitekturom idealizovanog srednjeg veka, kada dorski stub zameni oglodani zid ruševine, tada je jasno da su dominantni postulati u kontekstu umetničkog stvaralaštva zamenjeni i da su na snagu stupile, ali još uvek nezvanično, čak šta više, tiho, šunjajući se, nove estetske norme, nova lepota.

Košmari, seksualne frustracije i nasilje zaokupljali su Hajnriha Fislija. Ta preokupacija odrazila se i na seriju slika koja ilustruje scene Šekspirove komedije koje pružaju najviše prostora za dvosmislenost. Spoj nespojivog koji groteska podrazumeva, a čijoj afirmaciji je Fisli bio sklon, ogleda se u samom Vratilu. Njegova seksualna indiferentnost ispoštovana je na Fislijevim slikama (obratiti pažnju na Vratilove preklopljene noge), one prate Šekspirovu tekstualnu postavku, ali je zato udvaranje vilinske kraljice prenaglašeno. Ona je prikazana kao Pasifaja, ali ne Šekspirovog, već Fislijevog vremena. Slikar polazi od tradicije, ali je preokreće, dopunjuje i preispituje postavkama sopstvenog vremena. Fisli ne iskorišćava Vratilov potencijal groteskne pojave, već (pre)naglašava seksualnu dekadenciju svoga doba.

Jan Kot smatra da je ključ za interpretaciju ove drame prizivanje u sećanje dela svetog Pavla i Apuleja. Oba teksta, i „Poslanica Korinćanima“ i „Zlatni magarac“, bila su u renesansi interpretirana, citirana i iščitavana u dvema različitim intelektualnim tradicijama: u neoplatonskoj i karnevalskoj. U karnevalskoj, Luda je istovremeno ludost i mudrost ovog sveta. Ipak ima mudrosti u Vratilu, uprkos svoj ludosti kojoj je izložen. Povodom njegove izjave trebalo bi pomenuti velikog renesansno humanistu Erazma i delo „Pohvala ludosti“, gde on piše: „Zato je razlika između ludaka i mudraca u tome što prvoga vodi strast a drugoga stišava razum.“ „Razum hladni“ je kao u svetog Pavla „glupost sveta“ koju je Bog izabrao „da bi postideo mudre“. U tome se vidi odbrana Lude i pohvala ludosti ako se ove reči razumeju u kontekstu karnevalske tradicije. U Šekspirovoj komediji ispalo je da je najveća luda ujedno i najveći mudrac, baš onako kako su to govorili apostol Pavle i Erazmo Roterdamski.

„U Vratilovom monologu susreću se Apulej, sveti Pavle i Erazmo Roterdamski. To je najčudniji susret u čitavoj komediji“, piše Jan Kot. Vratilov preobražaj nije samo u službi smeha već u njemu postoji i proširen ritual narodnog praznika. Prostak biva krunisan za kralja karnevala, da bi posle kratke vladavine opet bio ismejan. Vratilo biva uveden u Titanijin dvor gde će mu devojke iz Titanijine pratnje staviti na glavu venac od ruža i na taj način ga krunisati. Ipak, kao što će svi kraljevi karnevalskog podsmeha biti ismejani i vraćeni u svoje prvobitno stanje, tako će se i Vratilo probuditi iz sna u kome se pokazalo da je bio samo magarac.

Šekspirova komedija pisana je povodom jednog venčanja kada je njeno odigravanje trebalo da ispuni vreme između svadbene gozbe i odlaska na počinak. „San letnje noći“ ima „kutijastu kompoziciju“, „mala kutija“ ponavlja veliku, slično kao sa drvenim figuricama ruske babuške. Recimo, priču o Piramu i Tizbi, junacima drame koja se događa unutar same drame (primer „kutijaste kompozicije“) Šekspir je preuzeo iz Ovidijevih „Metamorfoza“, katloga mitova koji je bio inspiracija mnogim umetnicima. Šekspirov tekst u dijalogu je sa tekstovima koji mu prethode, isto kao što je i Fisli u dijalogu sa samim Šekspirom, dva veka kasnije.

Na kraju, ako ostavimo po strani nesporazume (sličnost Ovidijeve priče o Piramu i Tizbi sa renesansnom pričom o Romeu i Juliji je evidentna na primeru nesporazuma), parodiju mita, karnevalski momenat u Vratilovom preobražaju i ako zastanemo pred prvim utiskom koji komedija ostavlja, onda moramo zaključiti da ceo „San letnje noći“ zapravo govori o fenomenu zaljubljenosti. Helena se pita da li je žudnja „slepa“, a ljubav ona koja „vidi“ , ili je ljubav „slepa“, a žudnja ona koja „vidi“. Čuveni Tezejev monolog može se posmatrati kao svojevrstan Šekspirov manifest i odgovor na kobnu, ali večitu dilemu koju je i Hajnrih Fisli,na svoj način, pokušao da razmrsi.

Zaljubljenici, kao i ludaci,
Imaju mozak toliko razbuktan
I fantaziju toliko stvaralačku
Da vide više no što ikad može
Da vidi razum hladni. Umobolnik,
Ljubavnik, pesnik – to su ti stvorenja
Sazdana sva od uobrazilje

Citati:

Vilijam Šekspir, „Snoviđenje u noć ivanjsku“, preveo Velimir Živojinović, Kultura, Beograd, 1966.

Jan Kot, „I dalje Šekspir“, Prometej, Novi Sad, 1994.

„Novi zavjet“, preveo Vuk Stefanović Karadžić, Jugoslovensko biblijsko društvo, Beograd, 2004.

Erazmo Roterdamski, „Pohvala ludosti“

Veselin Kostić, „Stvaralaštvo Viljema Šekspira“, SKZ, Beograd, 1994.

Slika: Hajnrih Fisli, „Titania and Bottom“, oko 1789.

Egon Fridel o Geteu

Objavljeno od strane

Henry Raeburn's 'Skating Minister'

Mnogo se govori o protuslovnoj prirodi Geteovoj. Mnogo se isticalo da je bio čuvstven i trijezan, genijalno-grub i ceremoniziran, pobožan i bezbožan, nacionalan i kozmopolit, mistik i materijalist, slobodar i reakcionarac, zanosni ljubavnik i hladan samoživac. Da, Goethe je sve to, jer je i život sve to. Gete promatra život kao tajanstven labaratorij, u kojemu se javljaju i nestaju tajne snage, te se spajaju i opet razilaze, a on nije drugo no pasivni gledalac, koji budno pazi da ne pobrka magičnu igru. Goetheov život možemo usporediti s eposom, savršenim epskim pjesmotvorom.

Izvor: Egon Friedell, Kultura novoga vremena, priredio dr Ivan Hergešić, Minerva, Zagreb, 1940.

Slika: Henry Raeburn, „The Skating Minister“, 1790.

Braća Gonkur: „Istorija francuskog društva za vreme revolucije“

Objavljeno od strane

Ogromni nameštaj Francuske, taj nameštaj koji je Riše-Serizi procenio na milijardu četiri stotine miliona godine 1788; sva ta drvenarija, ti mermeri, to zlato koje je ukrašavalo Mare i predgrađe Sen-Žermen, ta neocenjiva domaća sredina nedostižna po brižljivoj izradi, primamljivoj lepoti, eleganciji, koju je XVIII vek spremao s ljubavlju svom građanskom životu, te divne biblioteke koje su strpljivo sakupljala kroz vekove kaluđerska udruženja, te carske privatne biblioteke, te biblioteke ljudi kao Lamoanjon, u koje su tri naraštaja, jedan za drugim, nagomilavala bogatstva, poručujući nabavke po svom izboru francuskim ambasadorima u inostranstvu, te zbirke antičkih predmeta, kineskih stvari, slika, crteža, gravira, porcelana, po kojima je lepi Pariz Luja XV i Luja XVI bio neuporedivi muzej retkosti, te lične zbirke starinskih stvari prebogate u najskupljim mramornim i raskošnim bronzanim stvarima, kao zbirke vojvode de Šon i opata Kampartena de Šopi; te zbirke slika i crteža, privatni Luvri, zbirke kneza Kondea, vojvode de Šabo, Kalonova, grofa de Vodreja, vojvode de Lin, vojvode de Monmoransi, maršala de Segir, vojvode de Brisak, barona de Bezanval, Lenoarova i de Bretejova, Difrenoa, Ditartroa, Peltijea de Monfortena, Kurmona, Šalija de Bertena, Sen-Morisoa, de la Renijera, Kuprija de Diprea, g-đe Soren; te zbirke koje su iznosile velikolepnost umetnosti, predavane od dedova, čuvane od sinova, obogaćene od unuka, i za koje su izvesni sopstvenici bili vezani sa toliko ljubavi da neće da emigriraju, i zalažu svoju glavu, kao Šansne, da bi ostali i živeli pored njih; te palate tako bogate u svojoj unutrašnjosti da sopstvenici stavljaju na kocku monarhiju da bi ih sačuvali; kraljevski nameštaj, skup onog što je umetnost najlepše izvela u zlatu, srebru, dragom kamenu, izbor međ samim divotama, koji je punio Magacin nameštaja, ukrašavao kraljeve dvorce; te crkve, bazilike, katedrale u kojima se umetnost ranog hrišćanstva sva iscrpla u kamenu, zlatu, srebru, nakitima, u kojima je sve bilo divna izrađevina, počevši od čipkastih portala do emalja na ćivotima; – sva ta blaga kraljevske, plemićke, feudalne, katoličke Francuske, dekreti, koji zabranjuju svaki kraljevski, feudalni znak, a docnije svako versko znamenje, osuđuju ih na propast i određuju, jedna na prostu licitaciju i rasturanje, druga na topljenje, jedna na vatru, druga na čekić.

Crkve su unakažene; kao kakva rezbarija Benvenuta Čelinija na kojoj bi se zabavljala pesnica kakvog grmalja, ostaju postiđene, nagrđene, sa iskrnjenim i obeščašćenim fasadama, sa svecima koje su gijotinirali maljevi, sa svojim pretopljenim srebrnim posudama.

Državni magacin nameštaja, smanjen oduzimanjem njegovih oklopa, smanjen gorenjem kraljevskih ćilimova radi vađenja srme iz njih, osiromašen prodajom neocenjive zbirke kraljevskog bisera za vreme uprave Pomerijeve i Tjerijeve, osiromašen na taj način već za blizu 1.300.000 franaka, lišen za vreme septembarskih dana nenaknadivih primeraka, taj Magacin tuguje, upropašćen, za svojim propalim sjajem.

U kraljevskim zamkovima vatra pali, divljak pustoši, lopov pljačka. Iz privatnih palata u parizu, iz kojih su se iselili domaćini, sele ono što je palate krasilo. Od privatnih nameštaja emigranata, gijotiniranih, konfiskovanih, rodoljubi prave za sebe imanje ili vatru. Federalci, tamo gde logoruju, čupaju finu drvenariju da se ogreju, dok drugi skidaju sa prozora od češkog stakla drvene okvire. Olovo, koje se uzima gde god se može, šalitra koju traže na sve strane, ostavljaju provaljene krovove ili ogolele zidove, a ono što ostane od nameštaja bez gospodara, izdaje se u Bilionovoj palati budzašto kakvom trgovcu starom gvožđurijom, Tako je prodan za bednu cenu Bretejov časovnik od malahita, jedini poznat u svetu. Tako su čuveni stolovi od okamenjena drveta Marije Antoanete, koji vrede više od 120.000 livara, prodati za 8.000; kao časovnik od 10.000 livara sa Sorbone što je prodan za 1.500 livara; kao slika Minita u Šajou data za 600 livara jednom kupcu koji je za nju odmah izvukao 1.000 zlatnika; kao Scipionov srebrni štit koji je prodan za 1.500 livara i umalo nije postao žrtva jednog zlatara, kao jedan klavir od 6.000 livara što je prodan za 100 zlatnika; kao što su dragocene Bokerinijeve note, donesene iz Šanijia, ne prodate nego poklonjene. Pri prodaji narodnih dobara, nameštaj zamkova nije ušao u procenu.

Na to stavljanje Francuske na doboš, tu vizitaciju jednog veka, stiču se žurno pljačkaši od zanata. Jevrejski trgovci koji, nema mnogo vremena, nisu mogli preći iz jednog alzaškog sela u drugo a da ne plate kopstik, sad oslobođeni ropstva i krećući se slobodno, u gomilama trče, ispruživši ruke, i od jedne kafane u ulici Sen-Marten, ubrzo prozvane Jevrejskom kafanom, prave berzu posmrtnih ostataka Francuske, Odatle odlaze u Nešatel denjkovi slika, skulptura, vaza, ukrasa od oltara, misala, koji se rasprodaju u Švajcarskoj i celoj Nemačkoj. U tim Jevrejima nalazi Engleska, koja nam je maločas odnela slike iz galerije vojvode od Orleana i Laborda, svoje trgovačke posrednike. Oni tovare na brodove za Englesku galeriju Šoazel-Gufije, koja je ostala spasena za Francusku samo zahvaljujući zabrani odlaska udarenoj na brod spreman da digne jedra. Oni su hteli da pošlju njoj dva Lorena i Van Dajka koje je očekivala da dođu iz Pariza, a koji su srećom zadržani jednom zaplenom robe.

Ali u isto vreme kad su ta nekolika remek-dela bila spasena, u Nansiju je za nekoliko časova spaljeno slika u vrednosti od 100.000 talira! U Verdenu ulične mase igraju kolo pred vatrom koja je napravila pepeo od svih umetničkih predmeta što ih je imala gradska opština! U potpunom ludilu neznanja, na jednom mestu jedna prostačka ikonoborna rulja razbija bistu Lineovu za koju drži da je bista Šarla IX! Tamo, u Pasiju, razbija paganske reljefe koji su joj se učinili hrišćanski! U Parizu časovnik Demulenovog tasta, Diplesija, uzapćen je, jer su se njegove kazaljke završavale listovima deteline, a listovi deteline liče na cvetove ljiljana!

To je najezda varvara izlivena u večnu Francusku: hoće da razbiju jednog bronzanog jelena u Aneskom zamku jer uobražavaju da predestavlja vlastelinsko pravo lova! Hoće da unište u kući člana Konventa Brijea Karačijeve slike, jer su na njima predstavljene crkvene utvare! Hoće da potroše na barutne fišeke misal versajske kapele! Zahtevaju da se dva srebrna zavetna štita pretope u Kovnici! Zahtevaju da se pretope medalje francuskih kraljeva i Koronelijevi nebeski krugovi, svi umetnički predmeti koji imaju vrednosti za kovanje novca, ako bi nosili i potpis Zabludeli – ti vandali koji skidaju patinu sa bronza držeći da je to neka mrlja!

Ali u tom spisku stvari koje je proganjala ili uništavala Revolucija, knjiga treba da dobije prvo mesto. Odmah po ukidanju monaških udruženja, preprodavci knjiga nanjušili su kaluđerske biblioteke, šunjali se oko njih, opkolili ih, i uprkos dekretima, biblioteka Sv. Jovana u Lanu, Sv. Farona u Mou prodane su, po katalogu nekog izmišljenog opata, u Bilionovoj palati; biblioteka benediktinaca klinijevskog reda, na Sorbonskom trgu, imala je istu sudbinu. Malo zatim, u istoj Bilionovoj palati, cela biblioteka iz Sv. Mora koju je bio kupio knjižar Gefije, pošto je skinuto ime opatije razblaženom kiselinom, odlazi u rasprodaju; i inostranstvo je skoro celu odnosi. U zgradama Kordelijerskog manastira knjige se prodaju na gomile od dvadeset, trideset i četrdeset hiljada funti. Prilikom prodaje knjiga nalaze se već narodni gardisti kojima nije bilo dovoljno što su sabljom skidali korice s grbovima po antikvarnim izlozima, nego bajonetima buše sveske kad ih procenitelj baca na sto, ako crveni maroken na njima nosi grb! U unutrašnjosti, uprkos dekretu od 23. oktobra 1790, koji je naređivao da se udare pečati i napravi katalog knjiga, bacali su ih kao neupotrebljivu hartiju, trpali jednu na drugu u staru burad, kao u Arneu, ili su ih desetinama hiljada pustili da se razvuku, kao u biblioteci Mežan u Eksu. I onda, što se tiče knjiga, osim aristokratskih znakova na poleđini i na koricama, ako ima neka posveta, napomena o dopuštenju za štampanje, neka vinjeta, naslovna strana, cvetna šara na dnu – to sve zaslužuje da ode na vatru, i na vatru odlazi. Neki predlažu da se skidaju sa knjiga starog režima korice, da se skine posveta, skine odobrenje za štampu, i da se tako zadrže. To je ono vreme kad je Amejon nadgledao spaljivanje šest stotina pedeset i dve kutije povelja poreklom iz kraljevske knjižnice… Koliko samo spaljenih knjiga! I ako pariska Komuna ne pušta naređenje da se sve spale, to je samo zato što su joj, jednom, rekli da se iz njih može praviti tutkalo, drugi put, što je građanka Simon obećala da od njih pravi hartiju za pisanje.

Spomeni koji su molili za milost, portreti na kojima su ponovo živeli preci i porodice kojih više nema, blagi likovi koji su se ozbiljno smešili današnjem naraštaju, te knjige koje su bile tako svoje po utisnutom porodičnom grbu, te gravire na kojima su Gravelo, Ezen, Moro izvijali ljupkosti zlatnog doba budoara, ta pisma koja bi ispričala anegdoti istoriju XVIII veka: – u vatru! brzo, u vatru!

Izvor: Edmon i Žil de Gonkur, Istorija francuskog društva za vreme revolucije, Prosveta, Beograd, 1953.

Slika: Žak-Luj David, Portret bračnog para Lavoazije, 1788.

Napomena: Zahvaljujem se Aleksandru D. Miletiću na otkriću ovog odlomka.

Gejnsborovo slikarstvo i Kjubrikov film „Beri Lindon“

Objavljeno od strane

Verujem da je veza između slikarstva engleskog umetnika Tomasa Gejnsbora i filma „Beri Lindon“ Stenlija Kjubrika nedvosmislena. Uopšte, čitava britanska vizuelna estetika 18. veka uticala je na ovog filmskog reditelja.

U sklopu ideje kao filma koji su sebi sažima sve ostale umetnosti, formalno i sadržinski, ovde možemo videti dve umetnosti prisutne u trećoj, slikarstvo i muziku prisutne u filmu. Ideja je, naravno, grubo naznačena, tek skica za daleko složeniji odnos, kao i pitanja koja umetnost američkog režisera otvara.

U stvari, ovaj post je više podsećanje na kraj 18. veka, najavu romantičarskih ideja (sadržanih u slikarstvu Gejnsbora), kao i ovaploćenje istih u muzici, kao najrelevantnijoj slici duha doba. U nastavku sledi scena iz filma praćena Šubertovom muzikom.

Italijanski istoričar umetnosti Đuzepe Gat u svojoj monografiji o Gejnsborovom slikarstvu pisao je o odlikama ovog slikara, stavljajući akcenat na razliku između dva žanra kojima je ovaj engleski slikar bio odan: pejsažu i portretu. Takođe, Đuzepe Gat je navodio i razliku između uzvišenog i dopadljivog, estetskih kategorija značajnih za kraj 18. veka koje se, isto tako, prelamaju kroz slikarstvo ovog umetnika. Gat piše:

Gainsborough je bio rođen za pejzažista, ali njegova „službena“ umjetnost bilo je portretiranje. Njegovi pejzaži govore o nagonskoj sposobnosti za traženjem i o ukusu, o jakoj iako ne potpuno ostvarenoj (i do kraja iživljenoj) želji za saživljavanjem sa prirodom, o stremljenju za obnavljanjem krutih shema „manje vrijedne“ i „pomoćne“ tematike koju je nalagala holandska tradicija. Njegovi portreti ponekad već pokazuju konformističko pokoravanje ukusu vremena, slavljenje jedne posebne društvene klase, prilagođavanje mušičavim zahtjevima otmjene klijentele s mnogo zahtjeva. Danas bismo rekli da je njegov pejzaž zanosna pjesma koja mu omogućuje bijeg iz stvarnosti, dok mu je portret obavezna i zahtjevna podvrgnuta forma u kojoj se Gainsborough – iako zna da vrši nasilje nad svojim stvaralačkim sposobnostima i da se prilagođuje „običnom oku“ – ipak, mada to uopće ne očekuje, uspinje do najviših dostignuća.

Citat: Guiseppe Gatt, Gainsborough, prevele Branka Fabečić i Fedora Paškvan, Naprijed, Zagreb, 1969.

Dodatak: Poslednja priložena slika nije Gejnsoborova, ali pripada umetniku koji je radio istovremeno kada i on. U pitanju je Džozef Rajt (Joseph Wright). Slika je nastala 1768. godine i ovaj par samo je detalj jedne veće kompozicione celine (slika na kojoj su zove se An Experiment on a Bird in the Air Pump). Evidentno je da je na Kjubrika ostavilo stvaralaštvo ovog perioda veliki utisak i da je bilo polazište za dalju razradu teme njegovog filma „Beri Lindon“.

Žan-Filip Ramo: „Galantna Indija“

Objavljeno od strane
Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Jacques Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Francuski kompozitor Žan-Filip Ramo komponovao je balet-operu Les Indes galantes 1735. godine pošto su prvi francuski doseljenici i njihovi zvaničnici poslali predstavnike indijanskog plemena Čikago (današnja država Ilinois po kome je najveći grad u njoj i dobio ime) kralju Luju XV pred kojim su pripadnici plemena odigrali tri plesa.

Celokupna ceremonija inspirisala je Ramoa koji je nekoliko godina kasnije komponovao delo koje se sastoji od prologa i četri scene. Barokna raskoš muzike i kostima, plesa i glasova morala je biti dostojna francuskih kraljeva i dodatno je inspiraisala francuske umetnike (Didroa da napiše delo Ramoov sinovac), kao i sve kasnije dirigente, koreografe i scenografe.

Žan Filip Ramo (Jean-Philippe Rameau) rođen je u Dižonu 1683. godine. Posle kraćeg boravka u Italiji (1701), svirač je na orguljama u crkvi Notr Dam de Dom u Avinjonu i zatim u Klermonu, od 1702. do 1706. Nastanjuje se trajno u Parizu 1723, kao organist i klavsenist, a 1724. objavljuje svoje teorijske radove, čuvenu Raspravu o harmoniji, Komade za klavsen i Sistem teoriske muzike.

Od 1730. godine posvećuje se dramskoj muzici. Hipolit i Arcija (1733) njegov je prvi uspeh. Zatim sleduju – na slaba libreta – Kastor i Poluks (1737), Dardanus (1739), Ramirove svetkovine, Zoroastar (1749), ne računajući opere-balete Galantna Indija 1735. i Hebine svetkovine 1739, lirske komedije (Platea, 1745), balete-pastorale, komade u jednom činu kao što su Pigmalion (1748) i Zefir (1757).

Od 1745. postaje zvanični dvorski muzičar i kompozitor kraljevog kabineta. U isto vreme nastavlja i svoje teorisko delanje. U svom radu iz 1750, Objašnjenje principa harmonije, ovaj matematičar muzike postavlja osnove klasične harmonije, definiše pojam „generalnog basa“, akorda, harmoničnosti, tonaliteta, dura i mola, modulacije, kadence, i podvlači važnost osnovnog akorda i njegovih obrtaja.

Sa Ramoom arija se približava rečitativu i utapa u dramu. Horovi, sjajno obrađeni i mnogobrojniji nego u italijanskoj operi, učestvuju direktno u radnji; isto tako značajno mesto dato je instrumentalnoj muzici: uvertira, deskriptivne simfonije, preludiji i interludiji pretskazuju dramsku simfoniju jednog Berlioza. Ramo se odlikuje u simfoniji igara, u baletima koji neprestano obnavljaju operuod koje je on napravio „raznolik spektakl u kome spoj drame i razonode čini nov oblik od najvećeg značaja.“ (P. M. Mason)

Ramo, mada nije uvek veliki dramatičar, ukazuje se kao najveći pozorišni muzičar koga je Francuska dala. Imao je dara za grandioznu igru i bio jedan od majstora instrumentalne muzike.

Izvor: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1959.

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

Objavljeno od strane

„Историја сексуалности доба просветитељства“, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа комбиновати са писањем о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, за мене два најзначајнија, могу се посматрати као интелектуална потпоришта онога што је Фисли представљао на својим платнима и цртежима.

Хајнрих Фисли (Johann Heinrich Füssli) рођен је у Швајцарској, у Цириху, седмог фебруара 1741. године. После образовања стеченог на циришком универзитету, Фисли, рођен у породици уметника, одлучује да настави породичну традицију и да се бави сликарством. Убрзо из Цириха прелази у Лондон где ће остати до краја живота и где ће створити своја најпознатија дела која ће, неколико векова касније, од стране историчара уметности, бити названа проторомантичарским. Такође, ту ће његово презиме добити нову звучност: уместо Фисли прозваће га Фјузели. Ми ћемо се ослањати на немачку транскрипцију презимена.

Један од уметника на које је Фисли утицао био је Вилијам Блејк. Начини представљања тела, нарочито мушке физиономије, ослањају се код обојице поменутих уметника на Микеланђела. Такође, обојица појам слободе, значајан за доба у коме стварају, тематизују, али на другачији начин, на другачијим идејним основама. Блејков човек тежи слободи, Фислијев се одрекао те илузије, сматрајући да је она, заправо, одраз неслободе, човеков нови затвор. Слобода као тежња и слобода као манифестација заробе човека и изједначе га са неслободним.

Тела представљена на Блејковим цртежима, после детаљнијег посматрања, могу бити носиоци два значења, симболичке представе ропства или симболичке представе слободе. У случају Фислија, нага тела, нарочито нага тела мушкараца, слика су само једног значења: затвора.

Познато је да 18. век називамо „доба просвећености“. То је био век успона научног поимања света, век одбацивања народног сујеверја, црквених учења, алхемијских бесмислица (како су их називали тадашњи корифеји новог доба, енциколпедисти). Осамнаести век називан је и прометејским, он је требало да буде век светлости разума. Последње три речи индикативне су: разум, Прометеј, светлост. Ниједна од три поменуте компоненте 18. века, можемо их звати „Светле стране Месеца“, није позитивно афирмисана кроз Фислијеву уметнтност већ је често иронијски подривена.

Фисли преиспитује појам слободе и револуције кроз приказ оргијастичких сцена. То је, заправо, стара прича о богу Дионису. Француска револуција има за циљ ослобађање кроз рушење старог друштвеног поретка у коме су доминирале монархије и утицај цркве. Фисли поручује да се одређене манифестације слободе превиђају и да не морају нужно имати позитиван утицај и резултат. Када се слобода освоји – шта тада са њом? Како себе ослободити порива за слободом? Да ли је слобода тела нужно и слобода духа?

Упоредо са доминантним интелектуалним тенденцијама једног доба, теку, фигуративно речено, и подземне струје, још увек недовољно прихваћена стремљења које ће се тек у неком од наредних периода потпуније афирмисати.  Њих можемо звати „Тамне стране Месеца“. Заправо, унутар једног временског одређења упоредо струји више интелектуалних, културних, уметничких и друштвених тенденција. Зато, не треба рећи “дух времена”, већ “духови времена” (и неки заиста могу бити схваћени као авети).

Оно што ће бити будућност, садржано је у садашњости кроз чије ткиво су прожете тетиве прошлости. Налик процесу галванизације, могућа су оживљавања (наизглед) неживих делова тела. Ти делови подземни су ток, кал који ће испливати, нарочито уз помоћ симболичког посредовања уметности. Доба разума прожето је опречним тенденцијама. Век науке, век је и гиљотине, справе која је одсецала главу, део тела који везујемо за разум. Насупрот разуму 18. века стоје страсти 18. века које ће пуну афирмацију, нарочито у уметности, доживети тек у 19. Доба у коме су се афирмисали сликари попут Давида и Рејнолдса, доба је и сликара о коме говоримо, али и Франсиска Гоје и Вилијама Блејка.

Током 18. века, насупрот писцима сентименталних романа стоје писци готских романа. Истовремено када и Ричардсон, своја најпознатија дела пише и Донасјен Алфонс Франсоа, познатији као маркиз де Сад. Шпански уметник Франсиско Гоја најбољи је пример прелома о коме говоримо. Он је све до почетка свог лудила, изазваног постепеним оглувљивањем, сликао конвенцијалне портрете племства и краљевске породице, повремено их иронијски „обогаћујући“. На Гојином примеру пратимо како цеђ помрачења ума цури низ таблу разума, бришући до тада садржај који је по њој био исписан или му бар да(ру)јући нова значења. Сан разума ствара чудовишта. Серија Гојиних Каприча илустративан је пример. Други пример је његова кућа, познатија као „Црна кућа“ чије је зидове премазао тамним бојама, осликавши их најстрашнијим визијама.

Сексуалност, као и слобода, није јединствено искуство, а ни у потпуности ослобађајуће, то нам Фисли саопштава начином који је својствен његовој уметности. Тело је нови затвор до кога је тежња ка слободи довела. Тела мушкараца на наредним цртежима приказана су као разапета, она пате и визуелизација су колико физичког толико и емотивног искуства. На свим наредним делима мушкарци су пасивни, над њиховим телима надвијају се гротескна женска тела, застрашујуће карикатуре које уживају у њиховој тортури. Видећемо мушкарце који завезани висе са таванице, мушкарце чије су ноге оковане у оргијастичким играма које превазилазе елеменат еротског и прерастају у мучења и иживљавања над, не телом, већ духом.

Прометеја, веру у прочишћујућу ватру, у регенерацијску моћ знања дату људима, Фисли преиспитује злокобним призорима. Његов Прометеј, као што ће се видети на приказаном цртежу, није ослобођен попут Блејковог Албиона, он не еманира енергију слободе и вере у Човека, у његову моћ имагинације. Фислијев Прометеј је и даље у оковима. Он је разапет, у центру композиције су његов полни орган и други наг мушкарац који га окива. Са стране је жена која додатно учвршћују окове. Фислијев Прометеј не пружа отпор, он је пасиван, уморан, предат.

Путник Русо

Objavljeno od strane

Тема овог текста биће Русоово жанровски тешко одредиво дело Сањарије усамљеног шетача. Збирка есеја, дневнички запис, наставак Исповести? Сањарије усамљеног читача провоцирају својом жанровском недефинисаношћу.

Русоова дела обележила су мисао и књижевност 18. века, инспирисала су на политичком, етичком, филозофском, педагошком и књижевном плану. Русо политичке иницијаторе француске револуције инспирише Друштвеним уговором, Јулија или Нова Елоиза његов је одговор на Ричардсонове епистоларне романе и парадигма је сентименталног романа, Исповести су пишчев „аутопортрет“, а Сањарије сведочанство о обожавању природе, самоће, тишине и изолације.

Русо инсистра на повратку природи, на предцивилизацијску природност и неисквареност. Он доприноси популаризацији институције образовног путовања – сам је препешачио Алпе. Његове јунакиње идеал су природног и парадигме јунакиња сентименталних романа које ће послужити као узор и предложак за многе друге јунакиње каснијих романа – мадам де Турвел Шодерлоа Лаклоа (Опасне везе), госпођу Ренал Стендала (Црвено и црно), госпођу Арну Гистава Флобера (Сентиментално образовање), Татјану Ларину Алесандра Сергејевича Пушкина (Оњегин).

Од Монтења и Паскала, па све до Русоа, француску књижевност одликовала су дела која бисмо могли назвати „аутобиографске апологије“. Оне подразумевају, не изношење чињеничних детаља о сопственом животу, већ самопосматрање кроз романсирану или поетску призму. Русо је мизантроп који воли људе кроз идеал који је сам створио о њима, идеал који је неостварив, стога, изневерени појединац се повлачи у изолацију. Бежећи од људи, он заклон налази у природи. Русо није пантеиста, он се не изједначава као Вордсворт са најмањом травком око себе, нити појми себе као сићушни део веће целине. Природно окружење за њега је простор утехе.

Узор свих каснијих бунтовника кроз историју – од шездесетосмаша па до данашњих сквотера – Русо је присталица идеје да је човек добро биће које накнадно бива искварено цивилизацијом, друштвеним и социјалним приликама које га окружују. Човек се рађа добар, али је то последњи пут када  бива такав сматра Русо. Маркиз де Сад својим деловањем, размишљањима и идејама, пародира Русоа. Његова Јулија пародичан је одговор на Русоово истоимено дело.

Осамнаести век, „век слободе“, наопако је усмерио своје идеале, преокренувши их у ноћну мору. Слобода је неостварива илузија која се најлакше осваја на барикадама. Шта је са слободом од тела, телесности, од природе којом смо условљени? Уметност осамнаестог века препуна је дионисијских садржаја обликованих и представљених кроз аполонијску форму. Ирационално, садизам, кошмари, перверзије појављују се као теме уметности готских романа, маркиза де Сада, Хајнриха Фислија, Вилијама Блејка и Франсиска Гоје. За њих, слобода је нови затвор. Освојивши је, шта да чине са њом?

Либертени доминирају француским књижевним и друштвеним животом крајем осамнаестог века. Виконт де Валмон, јунак романа Опасне везе, најпознатији је либертен, неодољиви, пакосни, бескрупулозни заводник. У руској књижевности најпознатији либертен је Евгеније Оњегин. Маркиз де Сад неке од својих најпознатијих романа пише у истој декади када и Вордсворт пише неке од песама које ће се наћи у Лирским баладама. То је само један у низу примера двоструких  духовних токова и тенденција доба. Русо својим делом и идејама чини само једну страну лица.

Француско племство слика је декаденције, покварености, извитоперења основних етичких начела, слика свега онога што по Русоу, директном инспиратору револуције, стоји насупрот природном. Садова дела и поједини Фислијеви цртежи сведоче о темама  које се односе на перверзну сексуалност и уживање у свирепости. Уметност осамнаестог века и доба просветитељства обилује елементима који немају нимало везе са просвећеношћу. Гојино сликарство у једном периоду „отргло се контроли“. Портрете племства сменили су прикази ужаса рата, личних несрећа и фрустрација. Идеализација антике смењена је наглашавањем  епизода насиља и деструкције. Исто је и са темама преузетим из митова.

Неокласицистичка уметност ствара се упоредо са проторомантичарском. Субјективна интима уметника бива разоткривена – налазимо да је била огољено сирова, кошмарна, пуна сујеверја, страха, сексуалних фантазија, ирационалног и необјашњивог. Гоја, Блејк, Фисли, Жак-Луј Давид парадигматични су сликари друге половине осамнаестог  века у чијем се стваралаштву уочавају супротстављени и парадоксални елементи. Уметници доба просветитељства заправо су први  романтичари. Романтизам и просветитељство не треба посматрати одвојено. У питању су „дневна“ и „ноћна“ страна истог ума.

Јунакиње романа маркиза де Сада предложак су за сваку каснију романтичарску „лепу даму без милости“, али су и пародија јунакиња сентименталних романа. Уживање у свирепсти кроз понижење и презир тела представља  уживање у презиру духа у веку „светлости“, веку новог, постренесансног открића човека који је коначно раскинуо окове цркве и догматичних учења. Раскидању тих окова највише доприноси развој науке. Човек осамнаестог века, наг попут Блејковог Албиона, еманира из себе светлост која више није ван њега, већ  му је инхерентна. Али, као и свака светлост, тако и ова подразумева сенку.

Подржавање насиља  филозофска је провокација. Русоово гађење над цивилизацијом и „исквареним“ човеком подстакнуто је „дефоовским“ типом људи којим његово доба обилује. Данијел Дефо уводи у књижевност нов тип јунака. Мол Фландерс и Робинзон Крусо симболизују рађање модерног капитализма, себичност, самодовољност, отуђење. Русо предвиђа експанзију таквих карактерних особина услед цивилизацијског терора, стога, он на личном плану спроводи повратак природи, једноставности, неискварености, детињству.

Русо први отвара поглавље, боље је можда рећи моду, одлазака и напуштања града. Назив дела које је у фокусу овог текста сугерише јунака шетача коме је природно окружење простор за контемплацију, сањарење и бег. Сањаријама он наставља са потрагом за одговором на кључно питање – ко сам ја? За Русоа слика природе је полазиште за размишљања, не о самој природи и њеним појавама, већ о себи. Наш јунак је прави проторомантичаарски херој, егоцентрик кога природа увек враћа њему самом.

Русоове сањарије, размишљања и асоцијације нису непосредно пренете на папир у току његових шетњи. Оне су, као и у случају слика пејсажа, настајале у радној соби, оне су накнадна размишљања и сећања. Уметност не настаје спонтано. Непосредност и спонтаност битна су одлика доживљаја природе, али не и писања о њој. Русо се кроз шетње препушта пасивности сањарења које је за његове картезијанске савременике била безвредна делатност која би дозвољавала машти да се расплине и бави мислима које су без чврстог упориишта у стварности. Сањарење не подразумева ни физичку ни духовну активност. У тренутку сањарења, Путник је пасивни посматрач, али у моменту артикулације својих сањарија, Путников дух бива пробуђен и активан. Стога, има разлике између сањарија у природи и прича(ња) о сањаријама.

За великог путника и  луталицу, неуморног шетача какав је био Русо, кретање је последица унутрашњег немира, али и начин да се он савлада. Све што је ван његовог бића, ван сфере субјективног, није му битно уколико није подстицај за размишљање о себи. Ту долазимо до разлика између Русоовог и Вордсвортовог поимања природе. Обојица јој се враћају обожавајући изолацију коју им допушта. Русоа природа подстиче да се још једном врати себи док Вордсворта природа подстиче, не да размишља о себи, већ да њу проблематизује. Вордсворт себе доживљава као нераздвојиви део Природе, као фрагмент веће целине којом хода и коју посматара. Он себе поима у заједништву са Природом, као њен неодвојиви део. Према Русоу, природа без њега не постоји, он се изједначава са њом наглашавајући поларитет који између њих постоји.

Никада нисам толико мислио, толико постојао, толико био свој, ако тако смем да кажем, као док сам путовао сам и пешице. Ходање на неки начин подстиче и оживљава и идеје: готово да не могу ни да мислим када стојим у месту; потрбно је да моје тело буде у покрету да би покренуло мој дух. Поглед на поља, пријатни призори који се ређају један за другим, чист ваздух, добар апетит, здравље које стичем ходајући, слобода птице, удаљеност од свега што ме чини зависним, од свега што ме подсећа на мој положај, све то ослобађа моју душу, даје већу смелост мојим мислима, баца ме на неки други начин у огромни свет бића која могу да спајам, да бирам, да присвајам по сопственом нахођењу и без страха. Господарим читавом природом; лутајући од предмета до предмета, моје се срце спаја, поистовећује се онима који му се допадају, окружују се дражесним сликама, опија надасве пријатним осећањима.

Кретање воде која покреће Путников чамац мотив је који се јавља на неколико места у књижевности романтизма. Шум таласа и кретање воде подстицајни су за размишљања Путника који на средини језера лежи у чамцу и ужива обамрлих чула у благом таласању. То је уједно и сцена која се јавља у  Русоовим делима, у Вордсвортовом Прелудију и у роману Франкенштајн  Мери Шели. Природа се креће кроз своје Путнике исто колико и они кроз њу. Русо пише:

…искрао бих се док смо још били за столом, ускакао у чамац, одвезао се, када је вода била мирна, до средине језера и ту, испружен колико сам дуг, очију упртих у небо, пуштао да ме вода лагано носи и заноси, каткад и више часова, удубљен у хиљаду неразговетних али чаробних сањарија, без икаквог одређеног или постојаног предмета, али за мене неупоредиво привлачнијих од свега што људи називају задовољствима живота…уживао бих у томе да ппловим дуж зелених обала острва чија су ме прозирна вода и свежа сеновитост често мамиле на купање. Али најчешће бих отпловио од великог до малог острва, где бих се искрцао и проводио подне каткад у већ утврђеним шетњама.

Као Русо и Вордсворт, тако је и Франкенштајн своја чула поништавао лежећи у чамцу на средини језера. Франкенштајн, још један бегунац романтизма, гоњен немирима услед кривице и кајања, жели исто што и Русо – бег од људи и самоћу. Ево цитата из романа Мери Шели који би био подударан са предходно цитираним одломком из Русоовог дела:

Често бих када би остали чланови породице отишли на спавање узимао чамац и проводио на води много часова. Понекад ме је, кад бих разапео једра, носио ветар; а понекад сам, довеславши до средине језера, пуштао чамац да плови како хоће и предавао се својим тужним размишљањима.

Русо представља сву каснију парадоксалност романтичарских хероја. Романтичарски јунак се свесно дистанцира од друштва у својој нарцистичкој самодовољности, истовремено жалећи због немогућности да се уклопи у заједницу. Недодирљивост истовремено привлачи и одбија, у томе је још једна парадоксалност која се за њих везује. Цела Прва шетња заправо је ламент, жаљење због презрености и одбачености од стране других људи.

Најзад сам, ето, сам на земљи. Немам више ни брата, ни  ближњега, ни пријатеља – никога, осим себе. Најдружељубивији и најблагодарнији међу њудима био је једнодушно прогнан из њиховог друштва. У својој савршеној мржњи они су тражили муке које би биле најокрутније за моју осетљиву душу и грубо су прекинули све споне које су ме за њих везивале. А ја сам људе могао да волим упркос њима. Од моје љубави могли су да побегну само престајући да буду људи. Најзад су за мене само странци, незнанци – ништавни, јер су сами тако хтели. Али одвојен од људи и од свега, шта сам заправо? Преостаје ми још то да испитам.

Русо својим делом исписује истовремено апологију и ламент сваког будућег Путника.

Искуство ми је тако показало да је извор истинске среће у нама самима и да људи не могу да учине несрећним онога ко одиста жели да буде срећан. Усхићења, заносе које сам понекад осећао шетајући тако сам, дуговао сам, дакле, својим прогонитељима, да њих није било, никада не бих открио ни упознао блага која носим у себи.

Цитати:

Жан-Жак Русо, Сањарије усамљеног шетача, превела Мира Вуковић, Култура, Београд, 1984.

Мери Шели, Франкенштајн, превела Маја Пантић, Чаробна књига, Београд, 2004.

Путник Франкенштајн

Objavljeno od strane

Роман Франкенштајн, дело готског жанра, Мери Шели пише 1818. године, исте године када настаје и Фридрихова слика Путник у мору магле и када Џорџ Гордон Бајрон пише Дон Жуана. Романтизам је на врхунцу.

Готски роман идеализује доба витештва, специфично третира просторе у којима се одвијају догађаји, глорификује рушевине. Доба средњег века упућује на давно и далеко, бескрајно и бесконачно, категорије које се уклапају у полазишта романтичарских идеализација. Простори у готским романима имају семантичку функцију, својим изгледом нарушавају класичан канон симетрије упућујући тако и на осећања главних јунака. Романтичари обожавају рушевине, остатке античких грађевина, фрагменте времена. Они им се не диве са становишта некадашње симетрије, уређености, јединства целине и делова, некадашњих складних пропорција. Рушевине драже машту посматрача, оне теже обнови путем афирмације имагинације посматрача.

Готске грађевине немају пуно везе са архитектуром готике и романике, у питању је слободна интерпретација и идеализација прошлости. Готске грађевине, простори у којима се одвија радња неког готског романа, нису цркве већ замкови. Ентеријер којим се јунак креће, његово је огледало. Готска архитектура праћена је “готском геологијом“ и “готском психологијом“.

Мери Шели, баш као и касније Едгар Алан По, полази од традицијом већ датих одлика готског жанра, али се задржава само на појединим елементима истих. Оно што одваја роман Мери Шели у односу на друге готске романе јесте главни јунак који је представљен као парадигма романтичарске фаустовско-прометејске фигуре, јунак  који је преузео прерогативе Творца, јунак који је гоњен, противречан, истовремено стваралац и уништитељ. Његово име је Виктор Франкенштајн (какво сугестивно и иронично име!)

Франкенштајн жели да створи живот, не онако како је то Природа поставила као могућност дату човеку, већ на други начин, на начин научника и уметника иствремено. Он не ствара ex nihilo већ полази од постојеће материје којој даје ново обличје. Од  неживих делова људског тела створио је ружну целину, безимено створење које је одмах по стварању одбацио.

Франкенштајн је дете просветитељства, он верује у моћ науке и разума. Његово огледало, својеврстан аутопортрет, али и портрет епохе, јесте гротескно лице наказног џиновског створења које је налик портрету Доријана Греја – огледало је наказности, не сопствених, већ моралних особености човека који га је створио. Светлост разума у  прејаком сјају изгара и окреће се ноћној страни, својој сенци.

Честа је, али не и безазлена грешка коју многи чине при именовању створења. Многи наказно створење зову Франкенштајн заборављајући да је то име његовог творца. Забуна делује забавно, али није случајна. Идентификација полази од именовања, а Франкенштајново створење нема име. На тај начин одузета му је било каква могућност потврђивања аутентичности. Мотив двојника је чест у романтизму. Франкенштајн више пута сам себе назива чудовиштем, чудовиште некада називамо именом његовог творца. Створење је на неприродан начин створено биће, оно је артифицијално и страно. Однос научника и створења јесте однос бога и човека, уметника и дела. Зато и није случајан цитат на насловној страни првог издања дела:

Did I request thee, Maker, from my clay
To mould me man? Did I solicit thee
From darkness to promote me? –

Увиђајући да је прекорачио границу коју је Природа  одредила човеку, јунак бива прогоњен сопственом савешћу, али и створењем које жели освету. Уметник одбацује своје дело препознавши у њему истовремено сопствену генијалност и моралну наказност. Франкенштајн је persona. Он је маска чудовишта, и обрнуто, чудовиште је маска свога творца. Знање је један од путева ка освајању слободе, кључне речи 18. века – Виктор Франкенштајн га злоупотрељава. На Франкенштајновом примеру изнова се поставља питање да ли је човек спреман да поднесе терет слободе. Франкенштајн је уметник и научник – alter Deus, део оне силе која  тежи добру, али парадоксално – чини зло. Доба просветитељства истовремено достиже врхунац дивљења идеалу човека, али и врхунац извитоперености човека, о чему сведоче историјске прилике доба. Идеали Француске револуције нису остварени, борба за слободу, једнакост и братство завршила се терором. Гиљотина, справа која је одсецала главу, део тела који прво доводимо у везу са разумом, била је главно средство борбе револуционара.

Дело има особену композицију и специфичну нарацију. У роману постоје три приповедача – Франкенштајн, Волтон и чудовиште. Детаље приче сазнајемо посредством  Волтона коме Франкенштајн прича своју повест, али му и препричава шта  му је створење испричало при њиховим сусретима. Читаоци посредством Франкенштајна сазнају за доживљаје и патње његовог створења, за  сусрете са породицом де Ласеј и књигама које је читао.

После ауторкиног предговора следи пролог који се састоји од четри писма која Роберт Волтон шаље својој сестри. Франкенштајнова прича одвија се од првог до једанаестог поглавља, а од једанаестог до седамнаестог Франкенштајн износи причу створења, од седамнаестог до двадесетчетвртог поглавља Франкенштајн наставља своју  причу, затим следи епилог – Волтоново писмо којим се обраћа својој сести и посредством кога сазнајемо завршетак догађаја, Франкенштајнову смрт и Волтонов сусрет са чудовиштем.

Франкенштајнов и Клервалов пут од Швајцарске до Шкотске картографски је прецизно предочен тако да од осамнаестог поглавња роман поприма карактеристике путописа. На том путу исти предели остављаће различите утиске на путнике. Франкенштајн опхрван својом несрећом другачије види пределе пред собом у односу на ведрог Клервала који занесен лепотом природе цитира Вордсворта при предочавању својих утисака. Од Женеве, Франкенштајна пут води до Стразбура где му се  придружује Клервал, заједно потом плове Рајном ка Ротердаму одакле путују за Енглеску. На путу од Лондона ка Шкотској обилазе Виндзор, Оксфорд, Метлок, Камберленска језера, Едимбург и Перт где се пријатељи и растају. Виктор тада одлучује да свом створењу придружи још једно створење супротног пола како би имао пријатеља и сапутника. Како тај експеримент не успева прогон који чудовиште спроводи над својим творцем постаје још упорнији.

Сва тројица поменутих јунака путници су кроз различите пределе у чијем окружењу осећају благостање. Волтон је, баш као и створење, Франкенштајнов двојник. Волтон је ухо за Франкенштајнову животну причу, његов основни животни покретач јесте амбиција за досезањем циља који нико пре њега није остварио, амбиција која на крају бива обуздана и поучена Франкенштајновим искуством.

Разлика између природног и створеног која је у роману наглашена огледа се и кроз просторе којима се Франкенштајн креће. Два основна простора главног јунака су лабораторија и природа. Јунак тренутке анксиозности проживљава у затвореном простору, у свом “атељеу”, лабораторији смештеној на тавану  куће у којој ствара. Вештачка творевина настала је у (вештачком) затвореном простору. Док ствара, Франкенштајнов поглед на спољашњи свет пресецају затворени прозори. Током “креативног процеса” јунак је двоструко удаљен од природног –  кроз физичку изолацију и кроз сопствени експеримент. Он, користећи се мртвим, ампутираним деловима људског тела, ревитализује оно што је сама природа одбацила. Алпске пределе и лепоте Женевског језера, Франкенштајн замењује таванима, гробницама и мртвачницама. Повлашћени простор уметника, атеље, место је лепих предмета и бића. То није случај са Франкенштајновим атељеом – лабораторијом.

У усамљеној одаји, или боље, ћелији,  на врху куће, одвојеној од осталих соба степеницама и галеријама, имао сам радионицу свог гнусног стварања […. ] Летњи месеци су прошли док сам био обузет, срцем и душом, тим радом. Било је то најлепше доба године; никада поља нису дала обилнију жетву нити су виногради пружили богатију бербу – али моје очи су биле неосетљиве за чари природе …. Зима, пролеће и лето прођоше ми у раду; али ја нисам посматрао цветање биљака ни развој лишћа – што ми је раније увек доносило највеће уживање – толико сам био обузет својим радом.

Ако је Волтон сходно својим циљевима Франкенштајнов двојник, онда је Хенри Клервал, Франкенштајнов најбољи пријатељ, његова опозиција. Реч коју Франкенштајн најчешче користи синоним је за доба чији је он репрезентативни представник. У питању је реч напред. Она се односи на стварање:

… али ја ћу постићи још више, много више; ступајући већ обележеним стазама, ја ћу искрчити нов пут, испитати непознате силе и објаснити најдубље тајне стварања.

…и на путовање:

Нико не може замислити разноликост осећања која су ме терала напред, као ураган, у оном првом одушевљењу успехом. Живот и смрт изгледали су ми као идеалне границе које ћу ја први пробити, и излити бујицу светла у наш мрачни свет. Нова врста ће ме благосиљати као свог творца и као свој извор; многа срећна и дивна створења свој настанак ће дуговатии мени.

Као и у случају других јунака дела романтичарске књижевности, и Франкенштајн своја расположења поистовећује са расположењима природе. Слика природе је јунаково, све што је ван њега има облик какав формира његова имагинација. Однос Путника и природе, однос је уметника и аутопортрета.

Франкенштајн у делиријуму јури пут алпских узаних стаза, ка врховима. Олуја, убрзано кретање ветра и кише, својом динамиком покрећу и друге појавне облике природе да из своје статичности пређу у дивља кретања која постају претећа по Путника чија воља тек тада бива оснажена.

Олуја се изгледа нагло приближавала, па сам се, када сам пристао, попео на једно брдашце да бих посматрао њен напредак. Долазила је; небо се наоблачило и ускоро сам осетио кишу како полако пада крупним капима, али се убрзо појачавала. Напустио сам то место и пошао даље, иако су се мрак и олуја сваког тренутка појачавали и гром је, са страшним треском, пукао изнад моје главе […] снажан бљесак муње засенио ми је очи, осветљавајући језеро тако да је личило на огромну ватрену плочу […] Док сам гледао олују, тако лепу па ипак застрашујућу, ишао сам даље брзим кораком. Тај величанствени рат на небу снажнио ми је дух;

Узвишени призори носе са собом опасност, а oна прија Путнику. У њој он проналази оно што ће филозофи називати негативно задовољство.

Стрме падине огромних планина биле су испред мене, ледени зид глечера висио је нада мном, неколико сломљених борова је било разбацано унаоколо [… ] Ови узвишени и величанствени призори пружали су ми највећу могућу утеху. Они су ме уздизали над свим скученостима осећања, па иако нису уклонили мој бол, савладали су га и стишали.

Узвишени призори нису реална појава, они су последица игре ума и уобразиље. Узвишеност се одликује безграничношћу, квантитетом, негативним задовољством. Узвишено не постоји у чулној форми. Имануел Кант у Критици моћи суђења пише: “За лепо у природи морамо да тражимо неки основ изван нас, док основ за узвишено можемо тражити једино у нама.” Промена места, динамично кретање кроз просторе препуне опасности на Путника делује умирујуће.

Понекад сам могао да изађем на крај са суморним очајањем које ме је обузимало; али понекад ме је вихор страсти терао да у телесном кретању и промени места потражим неко олакшање од неподношљивих осећаја. У једном таквом нападу изненада сам напустио кућу и упутио се у оближње долине, у жељи да величанственост и непролазности ових предела заборавим на себе […] ја сам био пропао – али ништа се није променило у оним дивљим, трајним пределима.

Кроз призоре бола, патње, страха, истовременог заноса и  одушевљења, Путник доживљава катарзу. Франкенштајново одушевљење сликама природних појава не проширује његово сазнање о њима, већ утисак о природи као врхунској уметности. Слика природе је узвишена јер је утисак о њеној величанствености независтан од сваког другог поређења. Кант пише:

Снажне стене које висе над нама и које нам тако рећи прете, олујни облаци који наилазе са муњама и громовима, вулкани у својој разорној силини, оркани са својом пустоши која остаје после њих, безгранични океан захваћен буром у својој помами, неки високи водопад бујне реке и слично, све те појаве претварају нашу моћ одупирања,  у поређењу са својом силином, у безначајну маленкост. Међутим, ако се само налазимо у сигурности од њих, њихов нам изглед постаје утолико привлачнији уколико је страшнији; и ми те предмете радо називамо узвишенима.

Франкенштајн, као и сваки стваралац, има комплекс величине, стога, његово створење је џиновско, а  пажња његовог ока усмерена је на огромне природне облике – огромне планине, огромне глечере, огромну река, итд.. Велико, огромно, везује се за природу; џиновско, које својим границама превазилази велико, везује се за вештачко, за створено. Франкенштајново чудовиште није велико колико глечер или планина, али одабир придева који Франкенштајн увек употребљава када говори о свом створењу сведочи више о величини амбиције самог научника наго о реалној величини створења. Огромност појавних облика, који својим изгледом прете Путнику, предуслов су за узвишено осећање јединства себе са Природом. Поред Кантовог, занимљиво је и Шопенхауерово запажање о овом феномену.

Природа у бурном комешању светлости са претећим црним олујним облацима, огромне, голе стрмоглаве стене, које својим полетом затварају видике, бучне, пенушаве воде, потпуна пустош, јаук ветра у клисурама. Ту имамо јасну интуицију наше зависности, наше борбе са непријатељском природом, наше у тој борби сломљене воље. Али све док не превлада наша лична невоља, све док останемо у естетској контемплацији, пробија се, кроз слику сломљене воље, поред чистог субјекта сазнања, и непоколебљиво, равнодушно (unconcerned) разазнавање идеје и оних предмета који вољи изгледају претећи и страшни. Осећање узвишеног лежи у самом том контрасту. Утисак је још моћнији када имамо пред очима борбу у великом размеру побуњеничких природних сила, кад нам у споменутом пределу тутњава бујице одузме могућност да сами себе чујемо; или када се налазимо на пучини, кад бура бесни морем, кад се таласи, високи као куће, дижу и спуштају, силовито ударају у стрме стене на обали и шибају пену високо у ваздух. Бура урла, море риче, муње севају из црних облака, а громови надглашују буку мора. Ту се код мирног посматрача таквог призора двојство његове свести најјасније изражава: он се осећа индивидуом, крхком појавом воље, а у исти мах он се осећа као вечни, мирни субјект сазнања.

Франкенштајн је путник кроз ноћ – ноћу путује, ноћу ствара. Духовном свитању предходе фантазмагоричне ноћи стварања. Могућност да из те ноћи исцрпи богатство свог унутрашњег света дата је уметнику као дар, али и проклетство. Хегел пише:

Човек је та ноћ, то празно ништавило које садржи све у својој недељивој једноставности: богатство бескрајног броја представа, слика, од којих  му ниједна не пада на памет, или пак које нису као такве стварно присутне. То је ноћ, нутрина, или присност Природе која овде постоји: чисто-лично-Ја.

Дакле, роман Франкенштајн право је чедо свога доба. Оно не разоткрива само идеале 18. века који су у емпирији били преокренути и порекнути, већ је и сведочанство, својеврсна аутопоетичка константа, алегорија самог романтизма и његовог схватања уметника. Истина је да “ноћ разума ствара чудовишта”, али је, такође, истина и да је Блејков Јуризен (Your Reason) окрутан бог. Читаво дело Вилијама Блејка прожето је (поетским средствима) тражењем одговора на питање о односу уметника и бога, уметника и његовог дела, разума и имагинације. Када разум превлада, ноћ коју Блејк помиње у песми Тигар, ноћ која окружује Њутна и Јуризена, превладаће и, баш као и Виктор Франкенштајн, створиће чудовиште. Франкенштајн, баш као што и сама Мери Шели у предговору свога дела тврди, није тек застрашујућа прича о натприродним околностима и појавама, као што није ни  једино резултат дружења са Шелијем, Бајроном и Полидоријем у вили на Женевском језеру, већ је једна од многих актуелизација онога о чему је њен сународник Вилијам Блејк, две деценије пре ње писао: шта значи бити Уметник (Artist),  какву одговорност са собом носи Стваралац (Creator).

Цитати:

Мери Шели, Франкенштајн, превела Маја Пантић, Чаробна књига, Београд, 2004.

Имануел Кант, Критика моћи суђења, превео Никола Поповић, БИГЗ, Београд, 1991.

Путник Бајрон

Objavljeno od strane

Ivan Konstantinovich Aivazovsky – Moonlight

Оно што у нашем времену представља фигура Џека Керуака, у 19. веку представљао је Џорџ Гордон Бајрон. Реч је о истом миту о проклетом уметнику и самоизгнанику. Форме се мењају, као и простори, али оно што остаје јесу празнина и путовање као полазиштa самообликовања. Празнина, како просторна тако и егзистенцијална, могућност је за наратив. Простори којима праволинијски клизе, један лађом по Медитеранском мору, други својим кадилаком бескрајним америчким аутопутем, њихова су одговарајућа слика, налик одразу у огледалу. Али, вратимо се почетку, одгрнимо разлоге, уочимо брзину, простор и празнину првенствено у Бајроновом делу Ходочашће Чајлда Харолда.

Доба романтизма, двосмислено и пуно превирања, трајало je  довољно дуго да би собом подразумевало више “мода”. Моду вертеризма, актуелну с краја 18. века и подстакнуту Гетеовим ромнаном Јади младог Вертера, смењује нова мода – бајронизам. Бајронов и Гетеов јунак парадигме су романтичарских јунака, Вертер старије, Чајлд Харолд млађе генерације.  “Између Бајрона и Гетеа у зрелој класицистичкој фази постојало је узајамно дивљење“ пише Данкан Хит.

На плану форме Бајрон следи строга класицистичка правила која се односе на стих, сасвим ретко на тематски оквир и обликовање психолошких карактеристика јунака. Доследан строгој форми он се разликује од стваралаца свога доба који наметнута формална правила свесно крше стварајаћи на тај начин “гротеску у језику“. Спој неспојивог који гротеска подразумева не огледа се само на плану садржаја, као ни кроз језичко обликовање појава, већ и на плану форме која у том случају, по мишљењима класицистичких аутора,  подразумева у истом делу и стих и прозу.

Упркос великој деценијској разлици између два дела, романа Јади младог Вертера и поеме Чајлд Харолд, приче о меланхоличним херојима, “изгнаницима свог мрачног ума“, осетљивим јунацима луталицама и даље су актуелне. И Бајронов и Гетеов јунак болују од Weltschmertza, пренаглашене осећајности која јунака ставља у немогућ положај, нарочито када је у питању друштвена афирмација. Немогућност уклапања у прихваћени конвенционални (мало)грађански поредак њихова је заједничка компонента.

Одлика  којом се Бајронов јунак разликује од предходних књижевних јунака романтизма јесте осећање непобедиве  досаде коју јунак не уме да превазиђе. Досада, “болест века“, мотив је који ће афирмисати и други уметници кроз своје стваралаштво у 19. веку дајући јој многа имена, међу којима ће  најпознатије бити “чамотиња“. То је уједно и једина особина коју Гетеов јунак не поседује и која га дистанцира од потпуног поређења са Бајроновим јунаком.

Бајрон је дуго представљао архетипску фигуру романтичара, (само)изгнаног хероја и луталицу који своја искуства транспонује у дело. У једном од предговора своје поеме Бајрон се дистанцира од свога јунака, супротставља се закључцима који воде изједначавању аутора и јунака. Дело не треба тумачити у узрочно-последичној вези са животом свога аутора, нити у њему видети дневнички запис, исповест или пуки путописни фактицитет (иако оно може садржати такве елементе).

Два  Енглеза 19. века била су неприкосновени путници – један је песник о коме говоримо, други је сликар Вилијам Тарнер. Обојица замењују мирне језерске области своје земље узбурканим морима Средоземља и алпским висинама. У предговору дела Дон Жуан Бајрон поручује песницима “Језерске школе”, Koлриџу и Вордсворту,  да своја језера замене океаном, алудирајући првенствено на њихова уска  и традиционална књижевна становишта. Мобилност и иронија две су најчешће одлике Бајронових јунака. Мобилност је подједнако физичка колико и психичка категорија, она је подложност тренутним импресијама, меркуријанска хировитост и променљивост, пријемчивост на стварање и прилагођавање новим емотивним тоналитетима који су увек у уској  вези са пределима којима се јунак креће.  Напред и навише путање су духа и тела. Вертикали у природи не припадају само врхови већ и човек који жели да се њиховој претећој снази супротстави. Људска упорност ка пробоју кретањем напред сугерише снажно и одлучно кретање воље. Ово су идеје које поменути уметници својим делом сугеришу.

Када је имао 21 годину Бајрон је кренуо на своје велико образовно путовање. Искуства са тог пута пренеће у прва два певања спева. Јуна 1809. песник креће на пут, али у неочекиваном смеру. Уместо у Италију, Бајрон полази на Оријент, односно пут територија које су се онда сматрале оријенталним. Због Наполеонових ратова он не одлази на Континент, већ креће на југ, пут Шпаније и Португала. Одатле одлази у Грчку. Ово путовање је кружно, оно подразумева повратак на тачку из које се кренуло, али са допуњеним искуством које ће писац касније артикулисати кроз своје дело. У прва два певања Бајрон се задржава на опису историјских прилика земаља које је обишао, то је битна компонента спева. Револуционарни дух покренут француском буржоаском револуцијом из 1789. се  наставља.

Други део путовања, сумиран у трећем и четвртом  певању спева, Бајрон започиње самоизгнанством. Своје друго путовање Бајрон започиње априла 1816. године. Оно је подразумевало путовања по континенталном делу Европе и  није било кружно јер повратка на почетну тачку, на место одакле је писац кренуо, није било услед песникове смрти. Друго Бајроново путовање било је праволинијско.

Бајрон се, као и многи други литерарни јунаци и уметници доба романтизма, дивио се Наполеону Бонапарти. Бајронов јунак посећује Ватерло и посвећује пар стихова Наполеону који, заправо, одређују самог јунака. Наполеон, иако реална историјска личност, јесте и литерарни јунак, идеализовани херој титанске снаге, парадигма Човека који својим напорима себе уздиже до трона Генија. Бетовен му посвећује Трећу симфонију – Ероику. Идеале о којима је говорио, Наполеон изневерава каснијим  узурпаторством  европског континента. Тада се и све илузије поводом његове “генијалности“ руше. Као што то може сугерисати Давидов портрет, Наполеон је путник који иде навише и  уздиже се до врха. Наполеонов подигнут прст указује подједнако и на географски правац и на правац кретања његове воље. Говорећи у име Наполеона, Бајрон говори у име свог јунака.

Ал’ за дивље срце Мир ко пакао траје,
То коб твоја беше; ватра која гори,
Комешање духа које не престаје
У сопственом тесном бићу да тавори
И ван својих граница би да се разгори;

Дух који пустоловно јури гоњен грозницом динамике на крају управо том грозницом бива скрхан. Дух Путника сам себе изгара у жељи за трансгресијом, за пробојем и превазилажењем физичких граница које га спутавају да распламса пламен духа. Немачки песник Фридрих Хелдерлин пре Бајрона посветио је једну песму Наполеону. Песници идеализују јунака који “живи и траје у свету“. Хелдерлин кроз стихове поручује “У песми он не може живети ни трајати / Он живи и таје у свету”. Форма песничког духа  наспрам садржаја Наполеоновог генија слабашна je творевина.

Свете су посуде песници,
У којима вино живота, дух
Јунака се чува.
Али зар дух овог младића хитри
Зар не би разорио оно
Чиме га обухватити желиш, посуду?

После Ватерлоа, Харолд је у пределима Рајне, истим оним пределима којима су путовали и јунаци Мери Шели – Виктор Франкенштајн и Хенри Клервал. Поред Наполеона Бонапарте, други значајан мотив, како Бајроновог дела тако и књижевности целокупне епохе, јесте мотив рушевина наслеђен из готске књижевности 18. века. Истим рушевинама којима су се дивили јунаци Мери Шели, диви се и Бајронов јунак.

Бајрон је догађаје свога спева написао 1816, Мери Шели свој роман пише 1818. године. Могуће је да је Бајрон први употребио мотив који се касније јавља и у делу Мери Шели. Исти мотив може бити последица међусобног утицаја, случајност или доказ моде одрђених мотива који су били део духа времена. Сличност мотива може се објаснити  и једним биографским податком. Присутност истог мотива вероватно је последица међусобног утицаја јер су се Бајрон и Шели први пут срели, не у Енглеској, већ у Швајцарској.

Шели је са Мери и њеном полусестром Клер Клермон био Бајронов гост у вили на Женевском језеру. О томе пише и сама Мери Шели у предговору свога романа, где између осталих, помиње и ситуацију када су сви Бајронови гости причали застрашујуће приче, ослањајући се на теме немачких народних прича. Та ситуација касније је резултирала њеним делом, причама Бајрона и његовог пратиоца доктора Полидорија. Исте су на српски  језик објављене под насловом Вампир (по истоименој Полидоријевој причи). Овај биографски податак касније је транспоновао у филмску уметност енглески редитељ Кен Расел снимивши филм Готик.

После предела Рајне, јунак је међу рушевинама Рима на којима чита поруку Времена: memento mori. Путујући, Чајлд Харолд посећује она места која везује за појаве, људе и догађаје који га изнова враћају њему самом, он, упркос мобилности коју путовање подразумева, ипак стоји у месту. То је иронија сваког романтичарског јунака и путника. Посета Ватерлоу подсећа га на Наполеона у чијој судбини препознаје своју. Такав утисак му се потврђује и при посматрању рушевина Рима.

Све што је тад било више не постоји!
И Рим – царски Рим, бура је разнела,
У црн прах претворила, и ја сада стојим
У костуру његовог титанскога тела,
Сред руине старог света и пепела врела.
[…]
Риме, земљо моја! Душо која патиш!
Приви себи оне што су срцем сирочад,
Ти, која си мртвих империја мати!

Гроб Сесилије Метеле, „тмурна, древна кула што истрајава“, рушевина је која подстиче Харолда да кроз причу “оживи“ заборављену супругу римског племића Краса. Он посредством стихова о рушевини једног гроба обнавља заборавњену личност о којој је могао читати у делима римских историографа, обавезној лектири сваког енглеског племића.

Сова увек излеће у поноћ, стога, нису филозофи први допринели интересовању за рушевине већ су то били уметници. Винкелман, Дидро, Лесинг, Берк, Кант – филозофи који су теоријски допринели одређењу појма рушевине посредством теорија о узвишеном – стварали су после италијанских уметника Салватора Росе и Ђамбатиста Пиранезија. Одушевљење рушевинама заправо је фасцинација даљином и давнином, али и још један начин на који романтичари афирмишу појам фрагмента. Просторна и временска удаљеност дражи машту романтичара, она је последица чежње. Као и чежња, даљина и давнина нешто су неодређено и могућност су за идеализацију и фикционално обликовање кроз текст.

Рушевина тежи првобитној форми која је једино могућа кроз причу. Поред потенцијала за наратив којим би поново била оживљена, рушевина је и слика узалудног труда посматрача који неће бити у стању да својим делом одгонетне и превазиђе лепоту њеног првобитног облика. Рушевина је потенцијал за имагинацију али и за фрустрацију уметника. То одлично видимо на цртежу Хајнриха Фислија Очај уметника над рушевинама антике. Овај, за тему илустративан цртеж, може се упоредити са Шилеровом песмом Антика путнику са севера. Антика, персонификована у виду лирског субјекта, иронично и супериорно се обраћа Путнику.

Реке си препливао, и мора што прете броду,
Вртоглав мостић те носио над алпским бездном и стењем
Мене да изблиза видиш и моју да славиш лепоту
О којој запањен свет збори са усхићењем;
Сад ту си, и свету ме можеш дотаћи, овога часа,
Но сада да л си ми ближи, и теби да л ближа сам ја?

Јохан Волфганг Гете 1786. године путује у Италију. И он је један од путника који се одушевљава античким римским рушевинама. Његову  посету овековечило је неколико сликара. Уметник је, као на Фислијевом цртежу, опхрван величином лепоте коју види пред собом. Ћутање и рушевина, као и њихово међусобно дејство на посматрача, опет се актуализују. Гете  у Римским елегијама пише:

Ослови ме, камење, ти, збор’те, високе палате!
Улице, реците реч! Геније, ћутиш зар?
Јест, има душу све у твојим зидинама светим,
Вечити, Риме; тек за мене ћути још све.

Johann Heinrich Wilhelm Tischbein – Goethe in the Roman Campagna

Jacob Phillipp Hackert – Goethe visiting the Colosseum in Rome

Поред Гетеа и Бајрона, Перси Биш Шели такође је под утицајем заноса усред посматрања величина античких римских рушевина. Он 1821. у својој елегији Адонис пише:

Крени до Рима – и до рајског врха,
И гроба, и града, и дивљег стања;
Где руине стоје к’о горски ланац скрхкан
Покров цвећа и мирисног гаја приања
Преко костију голог очајања;
Иди, док, дух  места не доведе право
Твој корак до трема зеленога здања,
Где ко детињи осмех над мртвом главом
Светлост насмејаног цвећа простире се травом

Руине песника подећају на „горски ланац скрхкан“. Он пореди рушевину са природном појавом и ту можемо уочити романтичарску тенденциј поистовећивања природног и створеног. Зидови рушевина су надгробни споменик, „кости голог очајања“ које покрива мирисно цвеће, симбол невиности, детињства, песника. Сваки цвет који расте над мртвим костима заправо је песма, уметничко дело које сада то „голо очајање“ обасјава светлошћу. Песма о рушевини, заправо, „детињи је осмех над мртвом главом“.

Joseph Severn – Posthumous Portrait of Shelley Writing ‘Prometheus Unbound’, 1845

Ходочашће Чајлда Харолда конструисано је на основу архетипске теме путовања. Путовање, нарочито за другу генерацију енглеских романтичара, подразумевало је брзину, промену, кретање које је манифестовано спољашњом, али условљено и омогућено унутрашњом динамиком. Бајрон афирмише брзину која продире, линеарно кретање воље које тежи доминацији над простором и обухватању истог властитом имагинацијом која би га опет створила. Кретање напред, као и мотив брзине, сугерисани су и чувеном Тарнеровом сликом локомотиве чија брзина парира кретању кише, ветра, магле, облака, и утиче на уметникову перцепцију, на његов доживљај облика и одређење боја. Брзина мења доживљај  простора којим Бајронова лађа додирује површине Средоземног мора.

Још једна тема коју ово дело подразумева јесте и пантеистички однос путника према природи и простору којим се креће. Једно је Све, Све је Једно порука је спинозистичке мисли која је присутна и у овом делу.

Нису л’ горе, небо и вал што се пени
Једно са мном и ја једно са целином том?

Џон Толанд, енглески мислилац који 1705.године први пут употребњава термин “пантеизам“, у свом делу Origines judaicae сматра да Бога не треба разликовати од природе и сматрати га различитим од ње. Бог је иманентан стварима а не трансцендентан у односу на њих порука је Спинозине филозофије. Такав став присутан је и у Бајроновим стиховима:

Читав свод и земља ћуте: сваки зрак
Звезда, и језеро, и планински мрак,
У живот јединствен, снажан се сажима,
Где ниједан дашак, искра, листић лак,
Нису изгубљени, већ у свима њима
Један део Творца и суштине има.

Слика огромних пространстава за Путника је слика слободе. Етичко начело улази у сферу естетског.

Наша уобразиља воли да буде испуњена неким предметом и воли да обухвати сваку ствар која је превелика за њене могућности. Поимање оваквих неограничених видика изазива очаравајући смирај у души, јер ум човеков по природи својој, мрзи свако ограничење које му се намеће. Насупрот томе, пространи хоризонт представља слику слободе, а поглед ту има простора да клизи наоколо…и да се изгуби у разноврсности предмета који се нуде опажању.

Слобода и ново кључне су речи које везујемо за покрет европског романтизма. Брзина подразумева слободу и промену, али и краткотрајност. Оба уметника која сам поменула на почетку текста – и Бајрон и Керуак –  умрли су млади. О вези Бајрона и одлика америчке поп културе писала је Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне.

Бајроновска култура младости цвета у рок музици, свеприсутној америчкој уметничкој форми. Емотивни и поетски стил Дон Жуана репродукован је у класичном америчком искуству: вожња ауто-путем, уз гласну музику са радија. Вожња је узвишено америчко стање које нема правог еквивалента у Европи. Десет миља изван било којег америчког града, границе се широм отварају. Наши дуги, прави аутопутеви пресецају огромна пространства. Самомотивишућа брзина Меркура и Камиле: модерни аутомобил, са прозорима са свих страна, је тако брз, нечујан и дискретан, да се чини као да представља продужетак тела. Путовати америчким пејзажем или клизити по њему у једном таквом возилу значи осетити брзину и ваздушасте просторе Дон Жуана. Рок музика која одјекује са радија означава ритам срца овог возила. Европске радио-станице су малобројне и углавном под контролом државе. Али америчке радио-скале врве од музике и гласова, попут разноврсних расположења Бајронових поема. Возећи кроз државу Њујорк, која је хоризонтално испресецана као стрела правим ауто-путем дугим шест часова вожње, чујемо музику из Илиноиса, Кентакија, Северне Каролине, које су одатле удаљене колико и Италија од Енглеске. Бирајући станице на радију током вожње на отвореном путу, амерички возач лебди над непрекидном површином музике, са узвишеним осећањем обухватања огромног простора.

Ноћ је омиљено доба Путника. Ноћу се путује, контемплира, сања, чезне, успављује разум, јачају чула, буде занос и интуиција. Ноћу се ствара. Новалис пише Химне ноћи. Он јој  даје предност у односу на светллост дана.

Ти шириш тешка крила духа.
И дарујеш нам радости
Мрачне су и неизрециво тајанствене,
Каква си и ти,
Среће које нам
Омогућавају да наслутимо рај.
Како ми јадно и смешно
Изгледа светлост,
Са својим шаренилом
А како пријатно и благословено
Смирај дана.

Мотив ноћи као доба идеалног за сањарења, шетње, дружења, приче о прошлости и посматрања пејзажа присутан је и у Пушкиновом делу Евгеније Оњегин.  За стихове о петроградским  летњим  ноћима Пушкин је имао узора у идили песника Гнедича.

Ево  ноћи; али не тамне златасте пруге облака.
Без звезда и месеца озарава се видик.
На далекој морској обали назиру се сребрнаста једра
једва видљивих лађа, што ко поо сињем небу да плове.
Јасном светлошћу блиста се ноћно небо
и пурпур запада слива се са златом истока.

Насупрот тамној ноћи сабласне светлости, у романтичарској литератури друге генерације долази до промене боје ноћи, а сходно томе и доживљаја. Овде је у питању руска бела ноћ. У Русији, поред непрегледних степа, бело је и ноћно небо. Оно неодољиво подсећа на Шопенове композиције за клавир, ноктурна која визуализујемо као ноћ бледог лица.

Путник који ноћу шета и неспокојно лута по месечини савладан је меланхолијом и необјашњивом чежњом. Пошто су спољни облици којима се он диви заправо саздани од грађе његовог ума , уживајући у ноћи, он заправо ужива у слици себе. Ноћ предела јесте ноћ коју назиремо када Путнику погледамо у очи.  И Путник гледа, као у огледалу, себи у очи лутајући кроз ноћ.

Од Фридрихових путника који ноћу пешаче да би уживали у ониричком сјају Месеца, преко Вордсвортових искустава описаних у Прелудију, Вертерових агоничних ноћних излета и Франкенштајнових бежања, стижемо и до Бајроновог јунака.

И све то у ноћи: Узвишена ноћи!
Ти ниси  за дремеж! Допусти ми да
Будем део твоје разигране моћи –

Сада правимо и други круг враћајући се на слику Ивана Константиновича Аивазовског са почетка текста. Руски сликар jeрменског порекла, као и многи његови савременици, углавном је сликао бродове у олуји, наглашавајући на тај начин своју визију кашастих облика створених посредством капи воде, ветра и месечеве светлости. На њима су приказани типични бајроновски мотиви који сумирају све оно о чему је било речи, а највише оно што је срж самог бајроновског сензибилитета – динамика.

Ivan Konstantinovich Aivazovsky

Ivan Konstantinovich Aivazovsky

Цитати: 

Џорџ Гордон Бајрон, Чајлд Харолд, превод Наташа Тучев, Завод за уџбеника и наставна стредства, Београд, 2005.

Хелдерлин Фридрих, “Buonaparte“, превод Миодраг Павловић, у: Песништво европског романтизма, Просвета, Београд 1968, стр. 38.

Фридрих Шилер, “Антика путнику са севера“, у: Песништво европског романтизма, превод Миодраг Павловић, Просвета, Београд 1968, стр. 36.

Јохан Волфганф Гете, “Римске елегије“, у: Песништво европског романтизма, превод Тодор Манојловић, Просвета, Београд 1968, стр. 25.

Перси Биш Шели, “Адонис“, превод Ранка Куић, у: Еко Умберто, Историја Лепоте, стр. 285.

Ива Драшкић Вићановић, Естетско чуло, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр. 131-132.

Новалис, “Оде ноћи“, цитирано према: Еко Умберто, Историја лепоте, стр.312.

Камил Паља, Сексуалне персоне, превод Александра Чабраја, Zepter Book World, Београд, 2002, стр. 313-314.

Данкан Хит, Џуди Борехам, Романтзам за почетнике, превод Санда Корпаш, Хинаки, Београд, 2003.

Препоруке:

Зоран Пауновић, „Џорџ Гордон Бајрон: Болно одрастање Чајлда Харолда“, у: Историја, фикција, мит: Есеји о англо-америчкој књижевности, Геопоетика, Београд, 2006, стр. 11-28.

Играчке и уметност: Шарл Бодлер и Жан-Батист Симеон Шарден

Objavljeno od strane

Жан-Батист Симеон Шарден, „Дечак са чигром“, 1738.

Иако старији, француски сликар Жан-Батист Симеон Шарден на другој је позицији у наслову текста. Разлог се крије у чињеници да је есеј Морал играчке Шарла Бодлера био главно полазиште за овај текст на који сам асоцијативно надовезала Шарденово сликарство. На многобројним Шарденовим сликама појављују се деца загледана у своје играчке. Поетично представљени призори свакодневног живота француског грађанства посредно нас уводе у свест и психологију деце, у њихове часове безбрижности и разоноде. Прикази нису жанровске сцене већ су суптилан начин подвлачења идеје да се кроз игру и разоноду подједнако добро може развити дечија психа као кроз крутост наметнутих обавеза.

На слици Дечак са чигром, насликаној 1737, видимо дечака како радознало  посматра чигру која се врти на столу. Дечак је концентрисан на оптичке илузије које њени покрети у месту стварају. Његов поглед је благ, радостан у открићу прецизно ротирајуће справице. За разлику од књига, мастионице и пера, ова играчка у фокусу је дечакове пажње. Мали Огист Габриел Годфроа, син Шарденовог пријатеља, одушевљено посматра свој предмет док књиге леже склопљене. Није дилема коју ова слика подстиче „игра или учење“. Дилема не постоји. Игра је учење, учење је игра. Спознаја света у дечијем уму налик је окретима чигре: изузетно је динамична, а наизглед малена и једноставна. Као и чигра пред њим, тако је и дечак динамичан, а непомичан, неосетљив на протицање времена, он делује као да је ван простора који ми посматрамо.

У процесу стварања уметник је дете које се игра. То би могла бити груба парафраза романтичарског односа према стваралаштву. Теме детињства, дечије радости, искрености, аутентичности и наивности у процесу спознаје стварности не тематизују први романтичарски песници, као што ни Сигмунд Фројд није прва особа која је увидела сву сложеност дечије психологије, њихову комплексну моћ памћења која се одражава на касније животне поступке. Уметност је, пре филозофије и психологије, увидела и представила тај значај себи својственим симболичким језиком. Уметност открива, не објашњава.

Шарл Бодлер у есеју  Морал играчке не доказује, не тврди самоуверено о значају и моралној функцији играчке у развоју дететовог односа према уметности. Есеј има сентименталну вредност и нешто од поетично представљених соба и предмета на основу којих би се и могао поредити са приказаним Шарденовим сликама. Ево једног карактеристичног одломка:

Пре много година – пре колико? то никако не знам; то залази у магловита времена раног детињства, – мајка ме беше одвела у посету код госпође Панкук. Сећам се да је то било у некој врло тихој кући, једној од оних кућа где трава боји зеленилом кутове дворишта, у једној тихој улици, у улици Поатвен. Сећам се сасвим јасно да је ова госпођа била обучена у кадифу и крзно. После неког времена она рече: „Ево дечка коме хоћу нешто да поклоним, да би ме се сећао.“ Узе ме за руку, и ми прођосмо кроз више одељења; затим отвори врата једне собе из које се указа изванредан и заиста чаробан призор. Зидови се нису видели, толико су били покривени играчкама. Таваница је ишчезавала под бокорима играчки које су висиле као чудесни сталактити. Подом се пружала само једна уска стаза на коју се могла ставити нога. Ту се налазио свет играчака свих врста, од најскупљих до најскромнијих, од најпростијих до најкомпликованијих. 

У историји западног сликарства прикази деце у игри не заузимају значајно место. Портрети деце почињу да се израђују у ренесанси, а неки од најлепших домета у приказу истих остварују се кроз маниристичко и барокно сликарство. Слике Бронцина, Веласкеза, Жоржа де ла Тура о томе лепо сведоче. Следе Вато и Буше, на чија се дела надовезују Шарденова. У 18. веку Жан-Жак Русо и Фридрих Шилер пишу о вези уметности и васпитања, вези образовања и развијањa уметничког сензибилитета младог човека. Жан-Жак Русо 1762. године објављује књигу Емил, или о васпитању. У 18. и 19. веку деца постају карика са природним, са неисквареним, са божанским стваралачким принципом, одраз моралне чистоте и једноставности. Она су значајан мотив у поезији Вилијама Блејка и Вилијама Вордсворта. До краја 19. века, на један другачији начин, али инвентиван, луцидан и подстицајан, биће и приказ  деце у литератури Луиса Керола. Тек потом долази чувени бечки психијатар са иновативним, али уметности одавно познатим идејама.

Према Бодлеру, дететов одабир играчке, као и његов однос према истој, један је од пресудних фактора за естетско формирање и уобличавање укуса, као и идеје о лепом коју оно треба да формира.

Ја сам уосталом сачувао трајну наклоност и свесно дивљење према том чудном вајарству које, блиставом чистотом, засењујућим сјајем боја, жестином покрета и одлучношћу облика, тако добро представља детиње мисли о лепоти.

Сва деца говоре својим играчкама; играчке постају учесници велике животне драме, умањене мрачном комором њиховог маленог мозга. Својим играма деца доказују своју велику способност заноса и своју високу моћ уобразиље.

Ова лакоћа с којом деца задовољавају своју машту сведочи о духовитости деце у њиховим уметничким концепцијама. Играчка је прво упућивање детета у уметност.

Ја мислим да, уопште узев, деца утичу на своје играчке, да, другим речима, њиховим избором управљају расположења и жеље, истина, нејасне и неформулисане, али врло реалне. Не бих, међутим, тврдио да се и супротно не дешава, то јест, да играчке не утичу на дете, нарочито у случају литерарне или уметничке предестинације.

Већина дерана хоће да виде шта има унутра, неки пошто их употребљавају неко време, неки одмах. Тако бржи или спорији налет ове жеље одређује већу или мању дуговечност играчке. Не осећам се храбрим да кудим ову дечији страст: то је прва метафизичка тенденција.

Напуштање играчака, њихово постепено превазилажење, води свету искуства. Њихов траг биће присутан у каснијм одабирима када су у питању естетске форме, нарочито оне које спадају у примењену уметност, у лепе предмете. Изражен однос према лепој форми предмета може сведочити о фетишистичким наклоностима истинских естета. Одувек сам предмете посматрала као мисао, као сећање, као могућност за реминисценцију створену посредством звука честица прашине која се у њима наталожила.

Одувек сам сматрала, такође, да људи који се окружују предметима, имају недовршено детињство. Окруживање лепо обликованом материјом, која је грађа за сећање, одлика је усамљених људи. О уметничким предметима су нарочито лепо писали Хенри Џејмс, Марсел Пруст, Карл Уисманс, Орхан Памук. Поезији предмета допринели су и многобројни сликари посвећени жанру мртве природе, међу којима се налази и Шарден, као и стихови француског барда који је  у свом меланхоличном свету кише и парфема, патње и досаде, обожавао да евоцира сећања, заробљена у играчкама, као дух у лампи.

У великој радњи са дечјим играчкама осећа се нека необична веселост која је уздиже изнад лепог грађанског стана. Зар се тамо не налази сав живот у малом, и то много обојенији, чистији и сјајнији од стварног живота? Ту се виде лепи вртови, позоришта, лепе хаљине, очи бистре као дијаманти, образи запаљени руменилом, дивне чипке, кола, коњушнице, стаје, пијанице, варалице, банкари, глумци, пајаци који личе на ватромете, кухиње и читаве добре дисциплиноване армије, с коњицом и артиљеријом.

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден

Поменула сам да је Шарден био савременик великог француског рококо уметника Франсоа Бушеа. Тематски и формално они су били прилично различити сликари, али једну Бушеова слика се може поредити са Шарденовим. Посматрајући дела француских сликара 18. века понекад се чини да су са доста закашњења открили холандске сликаре 17. века који су фаворизовали приказе свакодневице. На Бушеовој слици видимо мајку и гувернанту, или пак две пријатељице, које су заједно са батлером посвећене деци. Раскош француског грађанског стана, свећњаци, богато украшен часовник, скулптура Буде, прибор за чај, огледало, висок прозор кроз који продире бистра јутарња светлост, најупадљивије су појаве на овој слици. Али, у десном углу, о табуре је наслоњена малена девојчица  која држи у руци дрвеног коњића и раскошно одевену лутку. Она, за разлику од друге девојчице, не жели да седне у крило женској особи која јој нуди кашичицу суклијаша и топлог млека.

Франсоа Буше, „Доручак“, 1739.

Франсоа Буше, „Доручак“, 1739. (детаљ)

Тематски слична Бушеовој, доле приказана Шарденова слика настала је годину дана касније, 1740. године. Присуствујемо сличној сцени, само у скромнијем ентеријеру. Гувернанта слуша да ли је девојчица добро научила своју молитву пред оброк. Девојчица је своје играчке-инструменте, добош и фрулу, одложила, баш као и гувернанта што је постављање стола, не би ли чула шта девојчица има да каже. Друга девојчица за столом, баш као и гувернанта, не трепће док слуша млађу девојчицу, и као да се и сама преслишава.

Цитати: Шарл Бодлер, Романтична уметност, превео Александар Ђ. Арсенијевић, Просвета, Београд, 1954.

Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден (детаљ)

Жан-Батист Симеон Шарден 

Жан-Батист Симеон Шарден (детаљ)