Pesma Tomasa Greja Elegija napisana na seoskom groblju završena je 1750. a objavljena 1751. godine. Inspiracija za nju, koja je elegija po tonu, ali ne i po formi, bila je smrt pesnikovog prijatelja, Ričarda Vesta.
Elegija u nacionalnim književnostima Evrope, elegija van antičkog konteksta, označava vrstu meditativne i melanholične lirske pesme koja se javlja u različitim stihovnim oblicima. Ona biva popularna u doba sentimentalizma, sredinom 18. veka, i to pod engleskim uticajem. Edvard Jang objavljuje 1745. poemu Noćne misli a Tomas Grej 1751. Elegiju napisanu na seoskom groblju.
Greja i njegovu elegiju popularisao je Horas Volpol, pisac gotskog romana Zamak Otranto, sa kojim je Grej i putovao po Italiji (Grand Tour). Pesma je značajna jer je inspirisala druge engleske umetnike da umesto mitskog ili istorijskog pejzaža (klasičnog grčkog ili rimskog) odaberu engleski predeo, unutrašnjost zemlje, predele van gradova. To, takođe, utiče i na slikarstvo Džona Konstabla.
Groblje kao poetska slika, kao polazište za inspiraciju i deo biografskih priča o umetnicima (groblje i noć, isparenja i magle) značajno je za umetnost romantizma. Bersi Biš Šeli i Meri Šeli susreću se tajno na groblju, kod spomenika njene majke, Meri Vulstonkraft. Novalis večeri provodi na grobu svoje prerano preminule verenice, Sofije Kin. Kod Greja, rustičnost starih nadgrobnih spomenika na kojima su imena preminulih nevidljiva, zbrisana, postaje polazište, u duhu sentimentalizma, za kontemplaciju i melanholiju o prolaznosti.
Večernje se zvono prašta s mrtvim danom,
Mučući krivuda poljem čopor leni,
Orač kući ide stazom mučnom, znanom,
I ostavlja ceo svet mraku i meni.
Na vidiku svetli predeli se gube,
U vazduhu celom svečani mir vlada,
Sem gde zujav let još izvijaju bube
I sanjiva zvoncad uspavljuju stada;
I što s one kule ispod zimzelena
Mesecu se žali sovuljaga gnevno
Kad ko, zalutavši do skloništa njena,
Povredi joj carstvo samotno i drevno.
Ispod onog brešća, u tisovoj seni,
Gde se mnoga humka istrošena gubi,
U tesnoj ćeliji leže pogrebeni
Zaseoka ovog pradedovi grubi
Nikad ih ni vetrić jutra mirisnoga
Niti cvrkut lasta s kolibe od slame
Ni kreštavkrik petla ili jeka roga
Iz postelje niske neće da izmame.
Ognjište im više zaplamteti neće
Ni večeru da im sprema žena vrdno
Nit’ će dete da ih tepajući sreće
Puzeć’ uz koleno poljupca im žedno.
Često je klas srpu podlegao njinom,
Od brazde im grude lomila se kora,
Zapregu u polje terahu s milinom,
Pod snažnim udarcem padala je gora.
Častoljublje njine nek ne prezre trude,
Radosti im proste i sudbu bez sjaja,
Veličini prezriv osmeh nek ne bude
Letopisi kratki i bez događaja.
Ponosnom poreklu, celom sjaju moći,
Svoj lepoti što je od blaga imamo,
Neizbežni, kobni trenutak će doći:
Svi putevi slave grobu vode samo.
Ponosni, nemojte zamerit ovima
Što Sećanje grob im trofejem ne krasi,
Gde dugim hodnikom i pod svodovima
Trešte pojačani slavopoja glasi.
Da li može urna il’ poprsje živo
Vratiti prolazni dah u mrtve grudi?
Je l’ glas Časti ikad gluhi prah dozivo?
Može l’ Laska uho Smrti da probudi?
Možda su u raci ovoj pokopane
Božanskoga daha nekad pune grudi,
Ruka što je mogla i žezlom da mane
Il’ do ushićenja liru da probudi.
Njinom oku nije odmotalo znanje
Stranu s vekovima nakupljenim blagom,
Hladna im je Beda ubila uzdanje
I zamrzla želju za naukom dragom.
Mnogi adiđari leže sakriveni
U ponora mora nedokučnom mraku;
Mnogi rođen cvet se neviđen rumeni
I svu slast izgubi na pustinjskom zraku.
Neki selski Hembden što ne hte da beži
Ispred tiranina malog svojih njiva,
Il’ neki neslavan, nem Milton tu leži,
Il’ Kromvel kom ruka za krv nije kriva.
Da im pažljiv senat pljeska kad zažele,
Da izgone strah od propasti iz grudi,
Da obaspu srećom pokrajine cele,
Da im povest njinu kažu oči ljudi –
Sudbina ih spreči, al’ ne smanji ona
Samo vrline im no i zlo u grud’ma,
Spreči ih da kroz krv gacaju do trona
I milosti vrata zatvore nad ljudima.
Da strah od istine poznate im kriju
I da gase rumen poštenoga srama,
Raskoša, Ponosa kovčeg da nabiju
Tamjanom još vrelim od Muzinog plama.
Daleko od rulje borbe besne, gadne,
Njina skromna želja nikada ne luta,
Duž dolje života samotne i hladne
Držahu se svoga nečujnoga puta.
Pa da i te kosti u skloništu tihom
Sačuva, spomenik trošan tu još stoji,
S bezobličnim kipom i neveštim stihom,
Ko prolazni danak moli uzdah koji.
Ime im, godine sricala je tuda
Nepismena Muza mesto elegije,
Mnoge svete reči govore još svuda
Seoskom mudracu da smrt strašna nije.
Je l’ ko ikad – kog je zaborav pokrio –
S ovog lepog sveta pošao na drugi,
Topli kutak vedrog dana ostavio
Ne bacivši iza sebe pogled dugi?
Duša se oslanja na voljene grudi,
Kap milosti ište oko što se zatvara,
I u samom grobu glas Prirode se budi,
I u pepelu nam živi vatra stara.
Za tebe, što, misleć’ na mrtve prezrene,
Ovde sada pričaš prostu priču njinu;
Ako slučajno sred misli usamljene
Srodni duh upita za njinu sudbinu,
Belokos će neki mladić možda reći:
„Često ga viđasmo na pomolu zore
Gde korakom briše rosu ko trčeći,
Da dočeka sunce na livadi gore.
„Onam pod onu bukvu lelujavu
Što prastare žile čudno u vis diže
U podne bi lego umoran na travu
Nagnuv se nad potok što žubori niže.
„Pored one šume što ko da se potsmena
Luto bi mrmljajuć’ što mu na um padne,
Il’ bi se sagibo, bled, kao da sneva,
Il’ bio utučen s ljubavi beznadne.
„Ali jedno jutro izmače se oku,
Ne vide ga žbunje ni grm njemu mio:
Drugi je došao; al’ on na potoku
Nije, na livadi, ni u šumi bio.
„Sutradan, s pogrebnom pesmom, u žalosti,
Tromo ga kroz groblje preneše mrtvoga.
Priđi (jer si pismen), čitaj natpis prosti
U kamenu ispod onog starog gloga.“
NADGROBNI NATPIS
Tu na krilu zemlje sad glavu odmara
Mladić nepoznati Bogatstvu i Slavi;
Pri rođenju osta bez Nauke dara,
Tuga mu na čelo svoj večni žig stavi.
Beše vrlo dobar i iskrenost sušta,
Bog mu je nagradu bogatu poslao;
On sve bedi dade: suzu koju pušta;
Što željaše: druga, bog je njemu dao.
Zasluge neka mu niko ne otkriva
Nit’ izvlači prah iz skrovišta mračnoga,
(Ko drhteć’ od nade on sad tu počiva)
Iz nedara oca njegovog i boga.
Preveo Svetislav Predić
Izvor: Letopis Matice srpske, 373, 4 (april 1954), str. 305-308.
Slike: Džon Opi, Portret škotskog slikara ser Dejvida Vilkija, 1805; Kaspar David Fridrih, Ulaz na groblje, 1825.
Napomena: Zahvalnost za ovu objavu dugujem Jovanki Kozlovački Damjanov, zaposlenoj u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu koja mi je omogućila da dođem do ovog davnog broja Letopisa i objavim poemu ovde.
A . A . A 