Osamnaesti vek najbolje je opisao savremeni nemački pisac Patrik Ziskind na početku svog romana Parfem:

U 18. stoleću živeo je u Francuskoj čovek koji je spadao među najgenijalnije i najodvratnije likove ove, genijalnim i odvratnim likovima, nimalo siromašne epohe.

Vidimo, dakle, da su neke od ključnih reči epohe, u ovom slučaju, genijalni i odvratni.

Slobodno možemo reći da je takav bio i martir na priloženoj Davidovoj slici, Žan-Pol Mara. Umetnik nam ga prikazuje kao heroja koji umire za Revoluciju. Mara je bio na strani poniženih i uvređenih, na strani najsiromašnijih slojeva francuskog društva koji su u revoluciji videli mogućnost za pravedniju budućnost.

Istovremeno, Mara je bio jedan od najodvratnijih likova epohe. Ovde ga vidimo mrtvog, u kadi, ubila ga je Šarlota Korde, žirodnika, a on je bio jakobinac (dve suprotstavljene revolucionarne frakcije), kako bi zaustavila vođu ljudi koji su danima, mesecima besomučno giljotinirali ljude po Francuskoj.

Stoga, spisku ključnih reči epohe prosvećenosti dodajemo razum i giljotina.

One su u suprotnosti. Glava je simbol razuma. Giljotina odseca glave. Giljotina je simbol svrgnutog razuma, naopako korišćene tehnologije koju je razum stvorio pa preokrenuo protiv sebe. Giljotina je simbol iracionalnosti koja podjednako pravo zaslužuje u govoru o veku prosvećenosti i enciklopedije, veku razuma i kartezijanskih vrednosti, naročito u Francuskoj.

Mara je bio branilac naroda pred kraljevskim privilegijama i apsolutizmom, ali, očigledno, nije mogao da predvidi opasnost naglih reformi društva koje je revolucija podrazumevala. Rođen je 1743. u Švajcarskoj, bio je lekar i vatreni zagovornik demokratskih ideja, pamfletist, osnivač lista Prijatelj naroda. Žestoko je istupao protiv kralja, pozivao se na ubistva i ustanak. Žirodince je smatrao protivnicima republike i istupao je protiv njih.

Šarlota Korde je rođena 1768. Bila je plemkinja i potomak slavnog francuskog tragičara Pjera Korneja. Ubila je Maraa kako bi osvetila žirodinske žrtve i okončala revolucionarne pokolje čiji je nalogodavac bio Mara. Giljotinirana je po odluci Revolucionarnog suda. Nije se pokajala. Izjavila je da je zbog jednog života spašeno hiljade drugih. Šarlota mu je nožem probila grudi dok je bio u kadi, za vreme kupanja kojim je ublažavao tegobe od nelagoda kožne bolesti koja ga je dugo mučila. Turban na glavi je služio da ublaži iritacije na koži glave. Mara je odmah pao mrtav, glave zabačene unazad. David je čitavu sliku učinio pamtljivom i direktnom, lišivši je suvišnih detalja. Pozadina iza mrtvog muškarca je tamna dok čaršavi otkrivaju nagoveštaj koji ide ka antičkim togama i draperijama, oni sceni daju eleganciju i svečan ton. Zelena tkanina preko daske koja je služila za pisanje u kontrastu je sa jednostavnom drvenom utijom na kojoj je Mara držao pribor za pisanje. Slika deluje izdvojeno iz konteksta sobe, Mara je u neodredivom prostoru koji kao da je sama pozornica istorije i vremena. Sa jedne strane njegove opuštene ruke, koja čini da položaj tela podeća na Hrista dok ga skidaju sa krsta, je nož, dok on opušteno drži pero između dva prsta. U drugoj ruci Mara drži papir na kome piše: „13. jul 1793. Mari Ana Šarlota Korde građaninu Marau. Dovoljno je što se ja osećam nesrećno pa da polažem pravo na vaše dobro.“ Na drugom papiru, koji se nalazi na drvenoj kutiji, piše nešto što je verovatno Davidova invencija: „Dajte ovu banknotu majci petoro dece čiji je muž umro braneći domovinu“.

Šarlota, koja je tada imala dvadeset i četiri godine, na sudu je tvrdila da je bila republikanka mnogo pre izbijanja Revolucije. Kupila je nož 13. jula i ujutru pokušala da bude primljena kod Maraa. To joj je pošlo za rukom tek uveče, kada je drugi put došla pred vrata njegovog stana i zatražial prijem. Pitala ga je šta će biti sa izvesnim zatvorenicima u Kanu. On joj je odgovorio da će ih sve giljotinirati u Parizu. Te reči su mu, prema njenom tvrđenju na sudu, zapečatile sudbinu. Mara je bio zločinac, kriminalac koji je u ime revolucije zapravo devastirao zemlju. Za sebe je izjavila da joj nikada nije nedostajalo energije. Kada ju je sudija upitao šta pod energijom podrazumeva, odgovorila je da je energija sposobnost pojedinih ljudi da svoju ličnu sreću i korist stave po strani da bi položili život za svoju zemlju i opšte dobro.

Najzad, čini nam se važnim da pomenemo stavove Keneta Klarka povodom ove slike. On smatra da je Maraova smrt najveća politička slika koja je ikada stvorena. Ona miri individualna i kolektivna očekivanja. Sa jedne strane, ona je veliko umetničko delo ali, istovremeno, ona je krajnje propagandna slika koja dokazuje da svakidašnji, dnevnopolitički događaj može biti tema umetnosti, ali da i kolektivna emocija, takođe, može biti predmet obrade. Ova slika je trijumf klasične discipline odnosno neoklasicističkog stila, dokaz da totalitarna ili državna propagandna, umetnost koja je u službi ciljevima koji su izvan nje same, mora biti izrađena u klasičnom stilu. Romantični stil je individualan i njega je nemoguće kontrolisati jer je imaginacija kao takva simbol slobode. Klasičan stil sličan je odnosu države prema pojedincu: on joj se mora prilagoditi. Romantično slikarstvo revolut je individualnog, klasično odražava težnju kolektivnog. Totalitarna umetnost mora da privuče one koji o njoj ništa ne znaju, mora da bude idealna komemoracija nacionalnom heroju. Ona treba da bude jednostavna, pamtljiva i, istovremeno, da zadovolji kriterijume umetničkog dela. Ako se samo posmatra kao ovo poslednje, ova Davidova slika nas može zavarati, ona nas može odvesti na pogrešan put prilikom njenog razumevanja.

Pišući o Rozi, Piraneziju, Roberu, velikom obrazovnom putovanju, Fisliju, Goji, markizu de Sadu, Geteu, Laklou, Kazanovi i Blejku, želela sam da se osvrnem na vek koji još uvek posmatramo jednodimenzionalno, kroz prizmu Enciklopedije, Voltera i filozofske afirmacije razuma. Taj vek bio je mnogo više od navedenog, mnogo složeniji. Jedan mračan i ambivalentan vek u kome se zbila prva faza romantizma, prilično agonična, koju odlikuje gotski roman, Fislijeve fantazmagorične vizije, filozofska provokacija markiza de Sada. Revolucija je potpuno razorila francusko društvo, pokazavši svu nemogućnost promene koja bi bila ostvarena posredstvom nasilja, ubijanja, razaranja, pljačke i odmazde. Njene neuspele faze, kao i uticaji na sve potonje revolucije, učinile su da mnogi kasnije deluju reakcionarno kada bi govorili o promenama društva na taj način. Svaka istinska revolucija duboko je individualan čin i prevashodno polazi od pojedinca koji sam sebe promatra i, shodno tome, postepeno menja.

Korišćena literatura:

Bernardina Melkior-Bone, Francuska revolucija 1789-1799, prevela Anika Krstić, Vajat, Beograd, 1990.

Kenneth Clark, The Romantic Rebellion. Romantic versus Classic Art, Futura Publications Limited, London, 1976.

Rose-Marie & Rainer Hagen, What Great Paintings Say. Faces of Power, Taschen, Cologne, 2018.

Slika: Žak-Luj David, Maraova smrt, 1793.