Arhive oznaka: Žak-Luj David

Dejvid Hjum o lepom

Objavljeno od strane

Lepota nije svojstvo samih stvari: ona postoji samo u umu koji je sagledava, a svaki um opaža drugačiju lepotu. Neko može čak i da opazi izobličenost, dok drugi oseća lepotu, a svaka osoba treba da se pomiri sa svojim osećajima, i da ne pokušava da upravlja osećanjima drugih. Tražiti pravu lepotu, ili pravu izobličenost, beskorisna je potraga koliko i pokušati da se utvrdi pravo slatko ili pravo gorko. U skladu sa sklonošću organa, isti predmet može biti i sladak i gorak, a i poslovica je s pravom odredila da je o ukusima beskorisno raspravljati. Sasvim je prirodno, čak i potpuno potrebno, proširiti ovaj aksiom na umni kao i na telesni ukus; tako nalazimo da se zdrav razum, koji je tako često u neskladu sa filozofijom, posebno sa skeptičnom, barem u jednom slučaju, usaglašava sa njom iskazujući istu presudu.

 

Mada je izvesno da lepota i ružnoća, više nego slatko i gorko, nisu svojstva samih predmeta, već u potpunosti pripadaju osećaju, bilo unutrašnjem, bilo spoljnom, mora se priznati da ima nekih svojstava u predmetima koje je priroda odbarila da izazivaju baš ta osećanja. Pošto ova svojstva mogu da se nađu u maloj meri, ili mogu da se pomešaju i pobrkaju jedno sa drugim, često se dešava da na ukus ne utiču ta jedva primetna svojstva ili on pak nije u stanju da razlikuje sve osete ponaosob, usred zbrke u kojoj se predstavljaju. Tamo gde su organi tako prefinjeni da im ništa ne izmiče, a istovremeno tako precizni da opažaju svaki sastojak kompozicije, ovo nazivamo tananost ukusa, bilo da koristimo ove termine u doslovnom ili prenesenom značenju. Ovde su opšta pravila lepote od koristi, budući da se izvlače iz potvrđenih uzoraka, i iz posmatranja onoga što prija ili ne prija, kada se predstavi pojedinačno i u velikoj meri; a ukoliko iste osobine, u neprekidnoj kompoziciji i u manjoj meri, ne pogađaju organe čulnim zadovoljstvom ili nelagodnošću, toj osobi odričemo svaku pretenziju na ovu tananost.

 

Očigledan razlog zašto mnogi ne doživljavaju pravi osećaj lepote jeste nedostatak one tananosti uobrazilje, koja je neophodna da bi se posedovala svest o ovim nežnijim osećanjima. Ovoj tananosti svi teže: svi o njoj pričaju, i u stanju su da svedu svaku vrstu ukusa ili osećaja na njen aršin. Ali pošto je naša namera u ovom ogledu da pomešamo nešto svetlosti poimanja sa doživljajima osećanja, biće prikladno dati tačniju definiciju tananosti nego što je do sada pokušano.

 

Praksa je toliko povoljna za razabiranje lepote da, pre nego što budemo mogli da damo sud o bilo kom važnom delu, biće čak i neophodno da svaki pojedinačni nastup više puta pomno prouči i sagleda u različitom svetlu sa pažnjom i oprezom. Kod prvog proučavanja bilo kog dela misao se uzbudi i užurba, što unosi pometnju u istinski doživljaj lepote. Ne razabire se odnos delova, nedovoljno se razlikuju prave karakteristike stila, nekoliko savršenih i manjkavih delova izgleda uvijeno u neku vrstu zabune i mašti se predstavlja nejasno. Da i ne pominjemo da postoji i vrsta lepote koja, pošto je kitnjasta i površna, isprva prija, ali kada se odredi kao nesaglasna sa ispravnim izrazom, bilo razuma, bilo strasti, brzo dosadi čulu ukusa, pa bude sa prezirom odbačena, ili barem znatno izgubi na vrednosti.

 

Nemoguće je nastaviti sa praksom posmatranja bilo kog reda lepote a da često ne dođemo u položaj da vršimo uporedbe između nekoliko vrsta i stepena izuzetnosti, i određujemo njihove međusobne proporcije. Čovek koji nije imao prilike da uporedi različite vrste lepote zaista je potpuno neosposobljen da donese sud u vezi sa bilo kojim predmetom koji mu se predstavi. Isključivo uporedbom dodeljujemo epitete kojima hvalimo ili kudimo, i učimo kako da im odredimo meru.

Izvor: Dejvid Hjum, Ogledi o moralu, politici i književnosti, 1745. (fragmenti)

Slika: Žak-Luj David, Madame Seriziat, 1795. (detalj)

Braća Gonkur: „Istorija francuskog društva za vreme revolucije“

Objavljeno od strane

Ogromni nameštaj Francuske, taj nameštaj koji je Riše-Serizi procenio na milijardu četiri stotine miliona godine 1788; sva ta drvenarija, ti mermeri, to zlato koje je ukrašavalo Mare i predgrađe Sen-Žermen, ta neocenjiva domaća sredina nedostižna po brižljivoj izradi, primamljivoj lepoti, eleganciji, koju je XVIII vek spremao s ljubavlju svom građanskom životu, te divne biblioteke koje su strpljivo sakupljala kroz vekove kaluđerska udruženja, te carske privatne biblioteke, te biblioteke ljudi kao Lamoanjon, u koje su tri naraštaja, jedan za drugim, nagomilavala bogatstva, poručujući nabavke po svom izboru francuskim ambasadorima u inostranstvu, te zbirke antičkih predmeta, kineskih stvari, slika, crteža, gravira, porcelana, po kojima je lepi Pariz Luja XV i Luja XVI bio neuporedivi muzej retkosti, te lične zbirke starinskih stvari prebogate u najskupljim mramornim i raskošnim bronzanim stvarima, kao zbirke vojvode de Šon i opata Kampartena de Šopi; te zbirke slika i crteža, privatni Luvri, zbirke kneza Kondea, vojvode de Šabo, Kalonova, grofa de Vodreja, vojvode de Lin, vojvode de Monmoransi, maršala de Segir, vojvode de Brisak, barona de Bezanval, Lenoarova i de Bretejova, Difrenoa, Ditartroa, Peltijea de Monfortena, Kurmona, Šalija de Bertena, Sen-Morisoa, de la Renijera, Kuprija de Diprea, g-đe Soren; te zbirke koje su iznosile velikolepnost umetnosti, predavane od dedova, čuvane od sinova, obogaćene od unuka, i za koje su izvesni sopstvenici bili vezani sa toliko ljubavi da neće da emigriraju, i zalažu svoju glavu, kao Šansne, da bi ostali i živeli pored njih; te palate tako bogate u svojoj unutrašnjosti da sopstvenici stavljaju na kocku monarhiju da bi ih sačuvali; kraljevski nameštaj, skup onog što je umetnost najlepše izvela u zlatu, srebru, dragom kamenu, izbor međ samim divotama, koji je punio Magacin nameštaja, ukrašavao kraljeve dvorce; te crkve, bazilike, katedrale u kojima se umetnost ranog hrišćanstva sva iscrpla u kamenu, zlatu, srebru, nakitima, u kojima je sve bilo divna izrađevina, počevši od čipkastih portala do emalja na ćivotima; – sva ta blaga kraljevske, plemićke, feudalne, katoličke Francuske, dekreti, koji zabranjuju svaki kraljevski, feudalni znak, a docnije svako versko znamenje, osuđuju ih na propast i određuju, jedna na prostu licitaciju i rasturanje, druga na topljenje, jedna na vatru, druga na čekić.

Crkve su unakažene; kao kakva rezbarija Benvenuta Čelinija na kojoj bi se zabavljala pesnica kakvog grmalja, ostaju postiđene, nagrđene, sa iskrnjenim i obeščašćenim fasadama, sa svecima koje su gijotinirali maljevi, sa svojim pretopljenim srebrnim posudama.

Državni magacin nameštaja, smanjen oduzimanjem njegovih oklopa, smanjen gorenjem kraljevskih ćilimova radi vađenja srme iz njih, osiromašen prodajom neocenjive zbirke kraljevskog bisera za vreme uprave Pomerijeve i Tjerijeve, osiromašen na taj način već za blizu 1.300.000 franaka, lišen za vreme septembarskih dana nenaknadivih primeraka, taj Magacin tuguje, upropašćen, za svojim propalim sjajem.

U kraljevskim zamkovima vatra pali, divljak pustoši, lopov pljačka. Iz privatnih palata u parizu, iz kojih su se iselili domaćini, sele ono što je palate krasilo. Od privatnih nameštaja emigranata, gijotiniranih, konfiskovanih, rodoljubi prave za sebe imanje ili vatru. Federalci, tamo gde logoruju, čupaju finu drvenariju da se ogreju, dok drugi skidaju sa prozora od češkog stakla drvene okvire. Olovo, koje se uzima gde god se može, šalitra koju traže na sve strane, ostavljaju provaljene krovove ili ogolele zidove, a ono što ostane od nameštaja bez gospodara, izdaje se u Bilionovoj palati budzašto kakvom trgovcu starom gvožđurijom, Tako je prodan za bednu cenu Bretejov časovnik od malahita, jedini poznat u svetu. Tako su čuveni stolovi od okamenjena drveta Marije Antoanete, koji vrede više od 120.000 livara, prodati za 8.000; kao časovnik od 10.000 livara sa Sorbone što je prodan za 1.500 livara; kao slika Minita u Šajou data za 600 livara jednom kupcu koji je za nju odmah izvukao 1.000 zlatnika; kao Scipionov srebrni štit koji je prodan za 1.500 livara i umalo nije postao žrtva jednog zlatara, kao jedan klavir od 6.000 livara što je prodan za 100 zlatnika; kao što su dragocene Bokerinijeve note, donesene iz Šanijia, ne prodate nego poklonjene. Pri prodaji narodnih dobara, nameštaj zamkova nije ušao u procenu.

Na to stavljanje Francuske na doboš, tu vizitaciju jednog veka, stiču se žurno pljačkaši od zanata. Jevrejski trgovci koji, nema mnogo vremena, nisu mogli preći iz jednog alzaškog sela u drugo a da ne plate kopstik, sad oslobođeni ropstva i krećući se slobodno, u gomilama trče, ispruživši ruke, i od jedne kafane u ulici Sen-Marten, ubrzo prozvane Jevrejskom kafanom, prave berzu posmrtnih ostataka Francuske, Odatle odlaze u Nešatel denjkovi slika, skulptura, vaza, ukrasa od oltara, misala, koji se rasprodaju u Švajcarskoj i celoj Nemačkoj. U tim Jevrejima nalazi Engleska, koja nam je maločas odnela slike iz galerije vojvode od Orleana i Laborda, svoje trgovačke posrednike. Oni tovare na brodove za Englesku galeriju Šoazel-Gufije, koja je ostala spasena za Francusku samo zahvaljujući zabrani odlaska udarenoj na brod spreman da digne jedra. Oni su hteli da pošlju njoj dva Lorena i Van Dajka koje je očekivala da dođu iz Pariza, a koji su srećom zadržani jednom zaplenom robe.

Ali u isto vreme kad su ta nekolika remek-dela bila spasena, u Nansiju je za nekoliko časova spaljeno slika u vrednosti od 100.000 talira! U Verdenu ulične mase igraju kolo pred vatrom koja je napravila pepeo od svih umetničkih predmeta što ih je imala gradska opština! U potpunom ludilu neznanja, na jednom mestu jedna prostačka ikonoborna rulja razbija bistu Lineovu za koju drži da je bista Šarla IX! Tamo, u Pasiju, razbija paganske reljefe koji su joj se učinili hrišćanski! U Parizu časovnik Demulenovog tasta, Diplesija, uzapćen je, jer su se njegove kazaljke završavale listovima deteline, a listovi deteline liče na cvetove ljiljana!

To je najezda varvara izlivena u večnu Francusku: hoće da razbiju jednog bronzanog jelena u Aneskom zamku jer uobražavaju da predestavlja vlastelinsko pravo lova! Hoće da unište u kući člana Konventa Brijea Karačijeve slike, jer su na njima predstavljene crkvene utvare! Hoće da potroše na barutne fišeke misal versajske kapele! Zahtevaju da se dva srebrna zavetna štita pretope u Kovnici! Zahtevaju da se pretope medalje francuskih kraljeva i Koronelijevi nebeski krugovi, svi umetnički predmeti koji imaju vrednosti za kovanje novca, ako bi nosili i potpis Zabludeli – ti vandali koji skidaju patinu sa bronza držeći da je to neka mrlja!

Ali u tom spisku stvari koje je proganjala ili uništavala Revolucija, knjiga treba da dobije prvo mesto. Odmah po ukidanju monaških udruženja, preprodavci knjiga nanjušili su kaluđerske biblioteke, šunjali se oko njih, opkolili ih, i uprkos dekretima, biblioteka Sv. Jovana u Lanu, Sv. Farona u Mou prodane su, po katalogu nekog izmišljenog opata, u Bilionovoj palati; biblioteka benediktinaca klinijevskog reda, na Sorbonskom trgu, imala je istu sudbinu. Malo zatim, u istoj Bilionovoj palati, cela biblioteka iz Sv. Mora koju je bio kupio knjižar Gefije, pošto je skinuto ime opatije razblaženom kiselinom, odlazi u rasprodaju; i inostranstvo je skoro celu odnosi. U zgradama Kordelijerskog manastira knjige se prodaju na gomile od dvadeset, trideset i četrdeset hiljada funti. Prilikom prodaje knjiga nalaze se već narodni gardisti kojima nije bilo dovoljno što su sabljom skidali korice s grbovima po antikvarnim izlozima, nego bajonetima buše sveske kad ih procenitelj baca na sto, ako crveni maroken na njima nosi grb! U unutrašnjosti, uprkos dekretu od 23. oktobra 1790, koji je naređivao da se udare pečati i napravi katalog knjiga, bacali su ih kao neupotrebljivu hartiju, trpali jednu na drugu u staru burad, kao u Arneu, ili su ih desetinama hiljada pustili da se razvuku, kao u biblioteci Mežan u Eksu. I onda, što se tiče knjiga, osim aristokratskih znakova na poleđini i na koricama, ako ima neka posveta, napomena o dopuštenju za štampanje, neka vinjeta, naslovna strana, cvetna šara na dnu – to sve zaslužuje da ode na vatru, i na vatru odlazi. Neki predlažu da se skidaju sa knjiga starog režima korice, da se skine posveta, skine odobrenje za štampu, i da se tako zadrže. To je ono vreme kad je Amejon nadgledao spaljivanje šest stotina pedeset i dve kutije povelja poreklom iz kraljevske knjižnice… Koliko samo spaljenih knjiga! I ako pariska Komuna ne pušta naređenje da se sve spale, to je samo zato što su joj, jednom, rekli da se iz njih može praviti tutkalo, drugi put, što je građanka Simon obećala da od njih pravi hartiju za pisanje.

Spomeni koji su molili za milost, portreti na kojima su ponovo živeli preci i porodice kojih više nema, blagi likovi koji su se ozbiljno smešili današnjem naraštaju, te knjige koje su bile tako svoje po utisnutom porodičnom grbu, te gravire na kojima su Gravelo, Ezen, Moro izvijali ljupkosti zlatnog doba budoara, ta pisma koja bi ispričala anegdoti istoriju XVIII veka: – u vatru! brzo, u vatru!

Izvor: Edmon i Žil de Gonkur, Istorija francuskog društva za vreme revolucije, Prosveta, Beograd, 1953.

Slika: Žak-Luj David, Portret bračnog para Lavoazije, 1788.

Napomena: Zahvaljujem se Aleksandru D. Miletiću na otkriću ovog odlomka.

Balzakovo pismo gospođi Hanskoj

Objavljeno od strane
Jacques-Louis David - Portrait of Anne-Marie-Louise Thélusson, Comtesse de Sorcy, 1790.

Jacques-Louis David – Portrait of Anne-Marie-Louise Thélusson, Comtesse de Sorcy, 1790.

Gospođi Hanskoj, Nešatel

Pariz, 19. jul – 8. avgust 1833.

Niste bili ni zaboravljeni ni manje voljeni; ali Vi ste bili malo zaboravni. Niste mi pisali koliko ćete vremena ostati u Beču, kako bih znao da li će Vas moj odgovor naći. A zatim ste tako nečitko napisali ime korespodenta da ga i sada pišem sa strepnjom da nema nekog nesporazuma. Pošto sam ovo rekao, – pisao sam Vam više pisama koje sam spalio iz straha da Vam ne budem neprijatan, a sad ću Vam u nekoliko reči izneti moj život u poslednje vreme.

Izdavač je pokrenuo odvratnu parnicu zbog „Seoskog lekara“. Delo je završeno danas, 19. jula, i prodavaće ga knjižar koga odredi sud. Što se tiče te knjige, u nju sam sahranio, otkako Vam nisam pisao, više od šezdeset noći. Vi ćete je pročitati, moj daleki anđele, i videćete koliko je utrošeno života i srca u tom delu kojim još nisam sasvim zadovoljan.

Rad me je toliko zaneo da sam Vam mogao dati samo svoje misli; tako sam umoran, a život je za mene tako pust! Jedino osećanje koje izgleda istinito i koje se pojavljuje u mom sadašnjem životu hiljade je milja od mene! Zar nije potrebna sva moć jedne pesničke duše da bi se odatle iscrple utehe, da bi se posle toliko rada moglo pomisliti: „Ona će ustreptati od radosti videći da me je njeno ime osvojilo i da sam njenim imenom nazvao ono što sam u devojci zamišljao kao najlepše, najplemenitije?“ Čitajući tu knjigu videćete da ste u mojoj duši bili kao kakva svetlost. Nemam šta da Vam pišem o sebi, jer sam radio i danju i noću, nikog ne viđajući, ali nekoliko nepoznatih žena zakucalo je na moja vrata, pisale su mi. Samo ja nemam tako prostu dušu, i što kaže dilekta… „Da sam mlada i lepa, došla bih, ne bih pitala. Ja sam tako sve to uništio. Ova ženska uzdržanost je u mnogom bila zbog Vas. Onakav venac kakvom ja težim daje se ceo, ne deli se.

I tako još nekoliko dana, još nekoliko meseci rada, i završiću jedan od svojih zadataka; otići ću da se malo odmorim, da putovanjem osvežim mozak: neki prijatelji su mi već predložili Nemačku, Austriju, Moravsku i Rusiju. Non so. Još ne znam šta ću uraditi. Vi ste tako despotski u svojim naređenjima da bih se uplašio da prođem pored Vas; za mene bi postojala dvostruka opasnost.

Vaša pisma me očaravaju; činite da Vas volim sve više; ali ovaj život koji neprestano odlazi k vama sagoreva u naporima ne vraćajući mi se bogatiji. Mučenje je voleti ne poznajući se.

*

Poljakinja Evelina Hanska, rođena grofica Ževuska, oduševljeni čitalac Balzakovih „Slika iz privatnog života“, uputila je autoru početkom 1832. godine iz Vješhovnje u Voloniji (tada u ruskoj carevini) jedno pismo potpisano sa Tuđinka. Tom pismu sledila su i druga. Krajem te godine Balzak se prvi put javio Nepoznatoj i tako je počela prepiska između velikog pisca i one koja će, 17 godina kasnije, 1850, postati njegova žena, a svega nekoliko meseci zatim njegova udovica.

Pisma Tuđinki su ne samo istorija jedne velike ljubavii slika intimnog života Balzaka, već u stvari Balzakov dnevnik: sve tuge i radosti svog kratkog života, koji je izgoreo u natčovečanskom radu, on otkriva u ovim pismima gospođi Hanskoj, pismima koja će bez predaha čitati svi oni koji vole Balzaka.