Помпео Батони, „Портрет Жоржа Лежеа“, 1778. (детаљ)
Питање почетка. Увек подстицајно.
Од Талеса, Анаксимандра и Хераклита па до научника и мислилаца нашег доба, питање почетка заокупља машту физичара, филозофа и песника. Реч машта, уместо речи разум, чини нам се адекватнијом, примеренијом, јер како почетак другачије замислити него посредством снага маште? Одакле све долази, како је нешто настало? Како је хаос постао космос? Пред овим питањима одговори физике постају поезија.
Предмет нашег проучавања, феномен културе 18. и 19. века, у времену је завршен, али ми, путујући кроз време, посредством сопствене маште, посредством уметности, књига, слика и музике, тих снажних медијума, покушавамо да на необичан начин оживимо нешто што се одавно завршлио, што је прошло. Не да га дословно повратимо, ми немамо амбицију да васкрснемо време, то ће уместо нас учинити уметност, већ да продремо кроз њега, кроз феномен једног времена, кроз датост културе која се манифестовала у уметности и на путовању. Наши откривалачки заноси реализоваће се кроз читање и писање: два путовања која се одвијају искључиво у месту.
Бавећи се темом великог образовног путовања, одликом једне културе, класе, времена и простора, ко би могао очекивати да ће својим истраживањима опет покренути једну тако велику и значајну институцију као што је била Grand Tour? Дакле, то оживљавање сада, пост фестум, има другачији ток и, свакако, потпуно другачији циљ. Ми покушавамо да посредством читања, писања и разговора, посредством историографских и научних чињеница обухватимо, разјаснимо и, најзад, писаним или усменим путем пренесемо другоме, своме читаоцу или слушаоцу, знање о тој теми.
Почетак је најбитнији у процесу стварања али, и пре њега, у процесу истраживања. Средину и крај почетак сам из себе развија, средина и крај се на њега настављају и, усуђујемо се рећи, лишени су индивидуалности. Почетак је симболизација борбе, а она формира индивидуалност. Под њом ми подразумевамо оно што мит казује о Атени, богињи која је рођена у потпуности довршена, формирана, у пуној ратној опреми. Индивидуалност је јасна, има дефинисане границе. Пре тога морао је постојати сукоб. Сукоб утиска и јасне мисли, неодређене слике и артикулисане речи, замисли и коначног довршења. Неуобличено је трансформисано у уобличено великом борбом. Један податак сукобљен је са другим, али не зато што је један тачан, а други није, већ зато што су у питању диоскури које треба помирити у њиховој навикнутости на самодовољност. Ми феномене о којима ћемо говорити (путовање, образовање, колекционарство, дипломатске мисије, уметничка дела) треба да реафирмишемо, оживимо новом интерпретацијом произашлом из нашег угла посматрања, резултатом прозора са кога ми посматрамо предео. Тај угао, тај прозор, заправо је наш егзистенцијални, интелектуални и друштвени пртљаг, али и становише садашњости са кога посматрамо прошлост. Прошлост никада није само прошло време, она је увек обогаћена, шта више, фикционализована, онеобичена. Наставите са читањем
