Ivo Andrić: „Razgovor sa Gojom“

Image result

Andrićeve priče i romani, jednako kao i Gojine slike i bakrorezi, naseljeni su često strašnim prizorima stradanja, nedeljima i strahotama koje čini čovek čoveku. Njihova su dela prožeta svešću o neprijateljskom svetu, o tragičnosti čovekovih nastojanja da se vine iznad haosa postojanja, ali i verom da pomoću umetnosti čovek može trijumfovati i naći put da nadvlada i pobedi zlo. Otud Andrića možemo videti i kao moralističkog pisca koji, kazujući o zlu i prikazujući prizore nesreće, želi čoveka da odvrati od mraka hada i ukaže na silu i moć života. – Žaneta Đukić Perišić

Toplo i mirno popodne spuštalo je prve senke na drum. Delilo me dvadesetak kilometara od Bordoa. Prolazeći kroz Croix des Huins ugledao sam desno od druma velike stubove stanice za bežičnu telegrafiju. Kule od metalne paučine, fine kao čipka i tvrde kao gradovi.

Vozeći dalje, mislio sam neprestano na sličnost između vitih i prestarelih katedrala i ovih čeličnih tornjeva bežične telegrafije. I oni imaju svoje stalne službenike koji ih opslužuju kao sveštenici hramove. I u njima gore, noću, celom dužinom (zbog aviona koji lete u tami), crvene ili zelene lampe koje liče na sveće i kandila u crkvama. Naravno da je kod onih telegrafskih kula sve na racionalnoj osnovi i sve služe jasno određenoj praktičnoj svrsi, dok su crkveni tornjevi danas samo luksuz i simbol. Ali, zar i oni nisu nekad postali iz potrebe i bili građeni na racionalnoj osnovi? Samo se ta racionalna osnova pomakla, a svrha nestala, zaboravljena.

Ta analogija me stalno pratila i od nje se u mojim mislima neobično jasno i ubedljivo vezivalo ono što mi nazivamo blizu sa onim što zovemo daleko, „mogućno“ sa „nemogućnim“. Noseći u očima sliku tih modernih crkava u kojima se svakoga trenutka dešava čudo, činilo mi se da i moja misao i moja uobrazilja lakše i brže prelaze i oživljuju prošla vremena i pomrle ljude.

Velike i još nesavršene katedrale našega vremena koje sam posle podne gledao u Croix des Huins bile su predmet toga razmišljanja još pred veče, kad sam lutajući po velikoj vinarskoj varoši seo umoran pred jednu kafanu u predgrađu. Takva predgrađa postoje u svim gradovima sveta. Tu je kanalizacija još rudimentarna, asfalt redak, a ulice nose imena lokalnih pesnika ili lekara filantropa, poznatih samo u ataru te opštine. U tim kvartovima koji nastaju, gde još ništa nije utvrđeno ni stalno, gde se ništa ne zaustavlja i ne buni misao, tu je za stranca najlepše mesto za odmor i razmišljanje.

Nedaleko od kafane, na jednoj utrini, pored građe odbačene sa poslednjih građevina, podižu cirkusku šatru. Čuju se udarci čekića, radnička vika i, s vremena na vreme, promuklo štektanje hijene ili neke druge životinje iza rešetaka menažerije.

Ove male kafanice po predgrađima, u kojima nema nekog naročitog pokućstva ni uresa, jednake su manje-više svuda i ne menjaju se sa vremenom i modom. Stolovi, klupe, flaše sa širokim grlićem i čaše od grubog mutnog stakla, gazda sa zasukanim rukavima i modrom keceljom, sve je to oduvek i svuda tako, u sve su to gledali mnogi i mnogi naraštaji gostiju. Na tom dekoru mogu se uvek izazvati ljudi i nošnje i običaji iz raznih vremena, a da nimalo ne odudaraju od njega, i bez anahronizama koji bi kvarili iluziju i činili scenu neverovatnom.

– Da, gospodine – rekao je neko pored mene, potvrđujući moje misli kao da sam ih glasno kazao. To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobičnog kroja. Na glavi je imao crni šešir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene ali žive oči. – Prema meni je sedeo Don Francisco Goya y Lucientes, bivši prvi živopisac španskog govora, a od 1819. godine stanovnik ove varoši.

– Da, gospodine… I mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o opštim stvarima ljudske sudbine.

Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo slikarsko delo.

– Da, gospodine, proste i uboge sredine su pozornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti u stvari su samo dogorevanje i docvetavanje onoga što je niklo ili planulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dano da vidi oboje, teško mu je, gledajući jedno, zaboraviti drugo.

Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jednostavnosti, na strani slobodnog, dubokog života oskudnog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.

Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren-amajlija, čvornovata, siva, snažna a suva kao pustinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim životom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek se sa strahom pita zar to može postati od ljudske ruke?

Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ruke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomično na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost onoga što je starac govorio svojim muklim glasom iz grudi, koji se samo na mahove peo u grlo, kao plamen koji se ne da prigušiti ni sakriti.

I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o ljudima, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.

– Vidite, umetnik, to je „sumnjivo lice“, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći? I kad bi skinuo masku u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još uvek ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko biće. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:

– Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.

Vidite to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna. Ovako je Paolo, služeći se jednom fikcijom, kazivao našu zajedničku misao.

Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo poziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispuniti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika zadovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodoljiva i nezaježljiva težnja da se iz mraka nepostojanja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje „zauvek“, krtom kredom na prolaznoj hartiji?

Šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i mozgova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu parčad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pravom, izgleda bezuman i sujetan ima nečeg od velikog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mravinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.

Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga posla mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik „izvan zakona“, odmetnik u višem smislu reči, osuđen da natčovečanskim i bezizglednim naporima dopunjuje neki viši nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljiv, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.

Mi stvaramo oblike, kao nekad druga priroda, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u „prirodi“ već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas „igramo Antihrista“, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator po instiktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila.

To je bila velika teorija moga druga Paola, Italijana sa slovenskom krvi u žilama. Treba biti sklon maštanju i mistici kao što je on bio, pa sve to sročiti ovako. Za mene je bilo zanimljivo da može neko tako da stvara i rastvara svetove iznad i ispod plana na kome živi. Sasvim drugojače sadelan i sklopljen, ja nisam nikad mogao ući u njegov način osećanja i izražavanja. Jer ja sam i tada osećao, kao što danas znam, da je sve što postoji jedna jedina stvarnost, i da nas samo naši instikti i nejednake reakcije naših čula zavode da u mnogostrukosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje vidimo izdvojene i zasebne svetove, različne po osobinama i po suštini. A ništa ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost sa večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih a uvek nesumnjivo istih zakona.

Kada bih hteo da padam u grešku i da zamenjujem proizvoljno uzroke sa posledicama, ja bih mogao za Paolovu tezu o antihristovskom pozvanju umetnika-tvorca naći novih i značajnih dokaza. Samo što ja iz tih činjenica ne podvlačim zaključke slične njegovima. Ja ne stvaram uopšte nikakve zaključke. Ali vidim činjenice. Paolo je govorio: umetnik je proklet, jer je, kao što vidite, takav i takav. Ja se ograničavam da kažem: umetnik je takav i takav. I tu se slažem u svemu sa njim.

–  …

– U mojoj kući je živela, pored svoje majke, mala Rosarito. (Kod toga imena, starac obori svoj oštri pogled i oko njegovih sklopljenih trepavica obiđe nešto kao magla). Jednoga dana, kad joj je bilo pet godina, slušao sam razgovor između nje i jednog dečaka koji je bio tek pošao u školu i hvalio se pred devojčicom svojim znanjem.

– A znaš li ti ko je stvorio ljude? – pitao je dečak.

– Ljude? Znam. Čika Francisko – odgovorila je devojčica i pokazivala na portrete razmeštene po mom ateljeu.

Dečak koji je želeo da se hvali, kao da je odjednom zaboravio svoj katihizis, zamuckivao je.

– Bog…Bog je stvorio.

Ali pogled nije skidao sa slika oko sebe, a devojčica je, pokazujući mu jedan po jedan ljudski lik, pobednosno izgovarala kod svakoga.

– Čika Francisko…Čika Francisko.

Iz cirkusa, koji se podizao na ledini pored kafane, javiše se trube i doboši. Stari gospodin zastade u govoru. Slušao je jedno vreme ne pokazujući ni zlovolju ni nestrpljenje. Instrumenti su izostajali. Ostala je samo jedna tanka truba. Uz njenu svirku, starac je govorio tiho i razgovetno.

– Za mene je cirkus najpristojnija forma pozorišta. On je najmanja beda u toj velikoj bedi. U svakom javnom nastupanju ima nečeg kao nedopuštenog i stidnog. Dok sam bio mlađi, dešavalo mi se dosta puta ovo: snivam da igram na nekoj pozornici, pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom, i sve se sa užasom pitam kako sam nepozvan i nespreman došao na scenu. A treba da igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reči.

Nemogućno je kazati kakvo je mučenje takav san. A snivao sam ga dosta često.

U životu sam dolazio u dodir i sa pozorištem i sa glumcima. I svaki put sam se mogao uveriti da je pozorište najjaloviji od svih naših napora. U dodiru sa scenom i glumcima mene ispuni takvo osećanje bede i uzaludnosti da se pitam: da li ova ništavnost pozorišta nije samo slika onoga što čeka sve veštine, pre ili posle, na njihovom putu? Kad vidim sat meda, načinjen od kartona i naslikan ovlaš, koji služi u nekoj operi kao dar gorštaka šumskom božanstvu, ja još sutradan niti imam volje da jedem ni da slikam. Po dvadeset i četiri sata me progoni slika tog mrtvog, gore nego mrtvog, nerođenog predmeta, koji je podjednako daleko od varke kao i od stvarnosti. I ako treba da nađem neki simbol za pozorišnu umetnost, ja bih uzeo taj sat meda od kartona. Bedno parče rekvizita koje je pokušalo po stotinu puta da u očima ljudi postane med i po sto puta se nanovo vratilo u sanduk za rekvizite, uprljano, neuspelo, izlišno.

I u najboljim pozorištima sve je prašno i nečisto. Glumački poziv je najteži i najbedniji od svih poziva. Zato je njima potrebno sa se u životu toliko provode, banče, jedu i piju, kao neki stalni osuđenici na smrt, stalno na belom hlebu.

Poznavao sam dobro jednu glumicu … (Tu stari gospodin nešto prežvaka, kao da samo za sebe izgovara njeno ime, trepavke mu se sastaviše i oko očiju mu zaigra opet neka milina).

To je bila divna žena, srčana i velikog duha u svemu osim u stvarima koje su se ticale pozorišta. Zbog nje sam išao u teatar, iako je za mene bilo pravo mučenje gledati je na sceni. Jednog dana, sedeći u prvom redu, video sam kako joj je za vreme igre dugi skut bele haljine zapeo za neki nevidljivi ekser u podu. Osetila je da se zaplela, ali je recitovala i dalje, samo je trzala očajnički nogom, nastojeći da se oslobodi. Ti jadni pokreti uhvaćene nemoćne životinje koja izgovara visokoparne stihove dok je obliva mrtvački znoj i u očima joj sja ludački strah od „kiksera“ i skandala, pokazali su mi u munjevitom osvetljenju svu sujetu ove umetnosti. Što je još gore, sve je to dugo vremena kvarilo veliko zadovoljstvo koje mi je davalo druženje sa ovom divnom i nezaboravnom ženom.

– …

– Meni su govorili često, govorili i pisali, da imam preteranu i nezdravu sklonost ka mračnim predmetima, silovitim ili dvosmislenim prizorima. I to su ponavljali u govoru i pismu onako hladno i sve sa manje smisla i razmišljanja, kao što ljudi rade većinu stvari.

Bilo je jedno vreme, u Madridu, pre ratova, kad su ljudi i žene u razgovoru sa mnom kriomice pogledali moje ruke, kao da hoće da se uvere da li su to te ruke. Govorilo se, znam, da slikam noću uz pomoć Nečastivog i da imam poroke kojima se ne zna tačno ni ime ni suštine, ali koji su satanskog porekla. Međutim, u to vreme nije u celoj Španiji bilo skromnijeg, plašljivijeg i normalnijeg, da, normalnijeg, čoveka od mene.

Nije to zanimljivo da li su ljudi mislili ovako ili onako o meni ili govorili ovo ili ono, nego je to važno kao primer nerazumevanja umetnosti. A meni je lako objasniti moj stav.

Svi ljudski pokreti proizilaze iz potrebe za napadom ili odbranom. To im je osnovni, u većini slučajeva zaboravljeni, ali istinski uzrok i jedini pokretač. A priroda umetnosti je takva da nije mogućno naslikati hiljadu sitnih pokreta koji, svaki za sebe, nisu mračni ni zlokobni. Ali svaki umetnik koji hoće da slika ono što sam ja slikao, prisiljen je da prikaže pokret koji je zbir svih tih mnogobrojnih pokreta, a taj zgusnuti pokret nužno i neminovno nosi na sebi pečat svog istinskog porekla, napada i odbrane, besa i straha. I što je u jednom takvom pokretu veći broj pokreta utkan i zbijen, to je pokret izrazitiji i slika ubedljivija. Eto zašto su moji likovi i njihovi stavovi i pokreti mrki, često strašni i jezivi. Zato što, u stvari, drukčijih pokreta i nema.

Može se kazati da ima ljupkih slikara koji su prikazivali samo idilične scene i likove pune lake bezbrižnosti. Ima i toga u životu, i sam sam to ponekad slikao, ali za svaki takav stav, oslobođen instinkta straha i opreza, potrebno je nekoliko miliona onih drugih bezbrižnih i borbenih pokreta, da bi ga u njegovoj neprirodnoj i kratkovečnoj lepoti i slobodi podržavali i branili. Inače, oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi. Ne treba zaboraviti da svaki korak vodi ka grobu. Već samo to meni je dosta kao opravdanje. A to bar ne može niko poricati.

Jednom sam, igrajući se, nacrtao vodenu površinu u večernjem sjaju i na njoj barku iza koje ostaje lepezasta brazda na vodi. Sve je nejasno, bez pojedinosti, gledano izdaleka. Dao sam jednom prijatelju, vedrom i pametnom čoveku, taj crtež i ostavio mu da on sam navede ime. Bez oklevanja čovek ga je okrstio. „Poslednja vožnja”, iako se to ni po čemu nije moglo videti.

– …

– Ima jedan naročito težak zadataka kod izrade portreta, jedna velika muka slikareva, a to je : izdvajanje lika iz svega onoga što ga okružuje i vezuje za ljude i okolinu. To oslobođenje jednog lika opet je, što bi rekao onaj moj Paolo, jedna vrsta antihristovske akcije, jedno protivstvaranje. Ceo put kojim je išla sudbina modela mi pređemo ponovo samo u protivnom pravcu, dok lice na koje smo bacili oko ne izvedemo na čistinu na kojoj ga postavimo samo samcato, kao na gubilištu. I tek tu, mi ga ponovo stvaramo.

U svakoj drugoj umetnosti, čovek je prikazan uvek u vezi sa ostalim ljudima, i što je originalniji i ličniji, to je više potrebno prikazati njegov odnos prema ostalima, da bi se tako podvukla njegova osobenost. Naprotiv, naslikani ljudski lik je sam, okovan, izdvojen jednom zauvek, jer portret nema ni oca ni majke, ni sestre ni deteta. On nema kuće ni vremena ni nade, često ni imena. Dok nas gleda živim očima, on već predstavlja bivši život, ugašen da bi mogao trajati. To je poslednje, ne poslednje, nego jedino ljudsko biće na svetu, u svom poslednjem trenutku. Nepomičan, čovek vas gleda tužno, zaplašeno, kao bolesnik lekara, i pogledom, jedinim čime može da se izrazi, govori: „Ti odlaziš dalje da živiš i radiš, i prenosiš pogled po drugim likovima, a ja ostajem tu, osuđen i okovan, svedok kome se znaju samo ime, zanimanje i godine starosti, a često ni toliko, ostajem doveka samo slika, i to ne slika samoga sebe, nego slika jednog tvog pogleda.”

Osamljenost lika na portretu je tolika da slikar ponekad oseti potrebu da uz ličnost naslika i neki predmet koji je u vezi s njom, neki simbol koji je tumači i objašnjava. Ja sam i sam u nekoliko slučajeva to činio, ali sam brzo uvideo svu uzaludnost toga postupka. Jer predmeti, instrumenti, oružja ili igračke, menjaju s vremenom ne samo oblik nego i značenje, i posle stoje uz onaj usamljeni lik, zastareli i nerazumljivi; i sami usamljeni, još više ga izdvajaju i udaljuju.

Jedno sam vreme tako živo osećao tu okovanost, gluvo, večito ćutanje portreta, da sam padao u iskušenje, i podlegao mu, da uz portret napišem reč-dve, jedno ime ili neke druge značajne reči koje tu ličnost karakterišu i koje bi je posle koliko-toliko objašnjavale i povezivale sa gledaocem. Brzo sam morao uvideti koliko je i to neukusno i – uzaludno. Posle mi ni noću nisu davale mira te olako bačene reči koje nisam imao moći da izbrišem, jer portret nije bio više u mojoj vlasti. Nemoćan, gledao sam pred sobom kako te reči, kroz stoleća, neizbrisive a lišene potpuno nekadašnjeg smisla i strane novom izgovoru, izazivaju sažalan osmejak gledaoca, ako uopšte nešto izazivaju, i čine nesrećni lik još više dalekim, tuđim i samim.

Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka ni pomoći. Portretišući čoveka, mi ga ubijamo svakim pogledom po malo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, a kad ga umrtvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoća čoveka na portretu veća od samoće kostura u zemlji.

To je veština portretisanja. I zato početnici i rđavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, „prepariraju“. Rđavi portreti po tome se i poznaju što je ličnost na njima stešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobođenja, „ubijanja“ i „ovekovečenja“ ličnosti.

–  …

– Meni je uvek malko sumnjivo kad čujem gde se govori: ima hiljadu načina kako se može slikati. Otkuda hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljade. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan način. Oni za koje postoji hiljadu načina, ti ne slikaju. Dakle smo kvit.

Ja sam to još kao mlad čovek objašnjavao u tertulijama zapenušanim debaterima i besposlenjacima. Ali ja se ni danas ne izražavam bogzna kako, a dok sam bio mlad, bio sam potpuno lišen dara da se izrazim jasno i ubedljivo u razgovoru. Uostalom, tu vrstu ljudi i ne može niko ubediti. A sećam se da sam još tada govorio ovo: za mene ima samo jedan način slikanja. To je način moje pokojne tetke Anuncijate iz Fuente de Todosa. Kao dete gledao sam kako ta moja tetka uči svoju kćer, malo stariju od mene, da tka. Mala je sedela za vratilom a tetka pored nje. Čunak je leteo i vratilo lupalo, ali je glasnije od sve lupe vikala moja tetka pri svakoj niti i svakom udarcu.

– Zbijaj, zbijaj to bolje! Što ga žališ? Zbijaj to jače!

Mala se povijala pod tim rečima i udarala svom snagom, ali tetki nije tkanje nikad dosta često zbijeno. Po ceo dan sedi nad devojčicom, i u njen beli razdeljak u crnoj kosi viče oštro :

– Zbijaj! Gušće! Ne tkaš sito!

Celog života ja sam slikao pod devizom te priproste i oštre žene. (Svi koji nešto vrede u svom poslu, oštri su.) Ma koliko da su se šalili madridski snobovi i reformatori i podsmehivali receptu „tetke iz Fuente de Todosa“, ja znam da sam svaki put kad sam pustio mašti na volju i kad nisam sabio i sažeo svoj predmet, dao rđavu sliku. To ne znači da su sve one druge uspele, nego da sam ja učinio sve što sam mogao i umeo da uspeju.

Istina, govorili su mi da sam zaobilazio teškoće i olako uticao na gledaoce podvlačeći jedno mesto do karikature. Prvo nije tačno, a drugo jeste, ali delimično. Ja nisam zaobilazio teškoće, nego sam ih sve pošteno rešavao, ali jednom rešene, utkao i sabio u ono „podvučeno“ mesto. Jer, znajte, na svakoj slici uvek je samo jedno mesto koje dočarava iluziju stvarnosti, gledaočeve stvarnosti. Ono je jedino važno i odlučujuće, kao potpis na menici. To mesto mogu biti oči ili ruka, ili prosto metalno dugme osvetljeno na osobit način.

–  …

– Ja se uvek zaprepastim i sažalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako mnogo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad ušao u život. U ono vreme misliti o osnovnim stvarima života, značilo je neoprostiv porok. Takvo je bilo društvo. A meni, neukom i svega željnom slikaru, to je bilo dobrodošlo. Ali docnije, kad sam čuo kako to isto društvo škripi u svojim sastavcima, prošlo je ispred mojih očiju toliko čuda i pokora, da bi i živinče, na mom mestu, počelo da razmišlja i stvara zaključke.

Ja sam u teškim trenucima video svu bedu neukih moćnika, „ljudi od dela“, kao i nesposobnost, slabost i zbunjenost sveta od pera i nauke. Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodušnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uistinu maglu kako se pred tim istim očima krutne i izgrađuje u neprikosnovene i svete principe, čvršće od granita. A video sam i smrt i bolest i ratove i bune. I pred svim tim ja sam se pitao koji je smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to dešava, i koji je cilj kome vodi. I ma koliko da sam gledao, slušao i razmišljao, ja nisam našao ni smisla ni plana ni cilja svemu tome. Ali sam došao do jednog negativnog zaključka: da naša lična misao u svom naporu ne znači mnogo i da ne može ništa ; i do drugog, pozitivnog: da treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i uz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.

Ima nekoliko tačaka ljudske aktivnosti oko kojih se kroz sva vremena, sporo i u finim naslagama, stvaraju legende. Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svoga života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnijih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prva istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečijem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i o ukradenoj vatri… Poslednje reči, gluvi starac je vikao glasno. Sad je odjednom ućutao i zagledao se nekud pored mene, kao što mornari motre pučinu. Izgledalo je da u iznenadnoj tišini osluškuje glas svih bezbrojnih legendi kojima ne zna imena i ne ume sve da ih nabroji. Tako je ćutao dugo, dok opet ne spusti pogled na sto preda se. Bilo je kao da se odnekud vratio. Tada mu oko trepavki zaigra tanka maglica, sve što ostaje od nekadašnjeg osmejka, i on nastavi tiho, najtišim glasom kojim gluv čovek može da govori.

– U mojoj mladosti o tim stvarima govorilo se šapatom, samo sa pouzdanim i bliskim licima, ponajviše u četiri oka. Danas, u 1828. godini našeg veka, već odavno, može da govori ko hoće i kako god hoće. To, naravno, ne znači da i današnji ljudi nemaju svoje teme za razgovor u četiri oka i šapatom.

–  …

– Verujte mi da sam video sve i da nisam neosetljiv ni budala kad se ničemu ne čudim i kad me ništa ne uzbuđuje, nego da imam pravo na to. Ja sam to pravo iskupio time što sam video sve. A treba videti mnogo da bi se sagledalo sve. Video sam prirodu, video sam društvo. Ah, društvo! Znam mu zakone kristalizacije, toliko proste da nas zbunjuju i da će nas zbunjivati doveka. Čujem mu hod koji je i pored velikog šumora i lomljave samo tapkanje u mestu. Znam sirotinju, strpljivu, mirnu masu. Znam pobunjene, ljude koji idu protiv struje, znam zlikovce, prosjake, javne žene. Znam kraljeve i prinčeve, naše i strane. Znam generale i ministre, španske i francuske, i što je više, znam narednika koji miriše na kaiš i pomadu za brkove. Sve to znam i sve to nije teško poznati i razumeti. (Ja sam naslikao dosta ljudi, raznoraznih. A ja kad portretišem čoveka, ja mu vidim minut rođenja i samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom da ne ostaje, stvarno, između njih mesta ni za šta, mi za jedan dah ili pokret.) Ali ono pred čim se mora zaustaviti i pred čim se ostaje u svetom nerazumevanju i nemom poštovanju, to je svet misli. Jer svet misli, to je jedina stvarnost u ovom kovitlanju pričina i aveti koje se zove stvarni svet. I da nema misli, moje misli koja ostvaruje i podražava lik koji radim, sve bi se survalo u ništavilo iz kojeg je i izišlo, bednije od sasušene, opale boje i platna koje ništa ne prikazuje.

– …

– Nekako odmah posle tridesete godine, mnogo pre nego što ću se razboleti i početi da gubim sluh, usnio sam čudan san. Jedna topla i prijatna soba, gospodska soba koja odaje ukus kolenovića, sa najboljim pokućstvom i nekoliko dragocenih vaza i porcelana. Tapete bledožute hartije sa finom šarom. Kad sam bolje zagledao tu šaru, video sam da je sastavljena od samih slova reči mors ovako ispisane: Mors. Cela šara nije bila drugo do bezbroj puta ponovljena sitno i fino ispisana, reč: smrt. I te čudne tapete nisu davale sobi nimalo neprijatan ni mračan karakter. Naprotiv, želeo sam da me što duže ostave u njoj, prelazio rukom preko tkanina i porcelana. Bio sam miran i zadovoljan, kako se može biti aso u prostoriji koja odgovara našim potrebama.

Prošlo je osam, možda i devet godina. Bolovao sam, putovao, radio i potpuno zaboravio čudni san. Živeći potpuno sam i napušten, u vili pored Madrida, patio sam mnogo. Ne od zla, kojeg je pun svet, nego od svojih misli o tome zlu. Svaki dodir sa ljudima bacao me je u neobjašnjiv i užasan strah. Svaki dan su se otvarale preda mnom nove i neslućene mogućnosti zla i nesreće. Za dvadeset i četiri sata svaka od njih bi mi stegnula stomak, uznemirila srce, otrovala dan i noć, i onda iščeznula kao izlišna i potpuno neosnovana. Na njeno mesto dolazila je nova. Te strahote je rađao svaki dodir, svaki pokušaj dodira sa svetom. A kad bih se usamio, one su nicale odnekud iz mene samog.

Da bih zavarao strahove za koje sam, što me najgore mučilo, znao da su uobraženi, počeo sam da po zidovima najveće sobe slikam „protivstrahove“. Prekrio sam bio slikama i crtežima sve zidove, tako da nije ostalo prazna mesta ni koliko za nokat. Ostao je bio samo jedan mali trougao iznad prozora. Trougao je bio nepravilan (pošto je soba bila prerađivana i taj prozor probijen naknadno) izgledao ovako :

Ja sam bio odavno zaboravio nekadašnji san od kojeg su me delile tolike godine i tolike noći ispunjene snovima koji vršljaju „dok razum spava“. Pa ipak nisam u taj mali prostor uslikao ni lik neki ni ornament, nego sam kao po dogovoru, kao na diktat, napisao reč Mors. I to, po nuždi prostora, kako je jedino bilo mogućno i kako sam nekad video u snu: Mors.

I tu je ta reč ostala kao amajlija koja me je branila od strahota, sve dok nisam ozdravio i vratio se u mirnu vlast razuma, gde amajlije nisu potrebne.

– …

– Živeći među ljudima, ja sam se pitao stalno zašto je sve što je misaono i duhovno u našem životu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi. I došao sam do ovog zaključka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomnici sa svojim odelom, spravama i oružjem nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog sveta iz kojeg smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde dovela i stalne, uzaludne težnje da se novom svetu prilagode. Jer one su neprestanoj borbi sa tim novim, njima u suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođavanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci.

Bilo se posve smračilo. Ja to nisam ni primetio. Ali je moj sabesednik, kao svi stari ljudi, bio osetljiv na promene da na i vremena. I svi glasovi spolja i oko nas kao da su umukli nekako u isto vreme. A sa tišinom koja je nastupila gasio se i Gojin glas. U potpunoj tišini, digao se od stola. Ni pomicanje njegove stolice nije proizvelo ni najmanji šum. Otišao je jednostavno, gotovo bez pozdrava, kao što odlaze iz kafane ljudi koji su redovni gosti, rekavši samo, lako i prirodno: do viđenja! Šešir mu je i inače bio za celo vreme na glavi, a štap u levoj ruci.

Malo posle njega izašao sam i ja.

A sutra sam ceo dan mislio sa izvesnim uzdržanim uzbuđenjem na starog gospodina i razgovor koji me uveče očekuje. Čim je sunce zašlo za prve katarke u pristaništu, ja sam pohitao u udaljeno predgrađe.

Cirkus je bio potpuno gotov. Oko njega su se kupili radnici, besposličari i crni vojnici kolonijalnih trupa. Sa šištanjem su gorele karbidske lampe na ulazu, iako je još bilo vidno. Oko njih su se iskupljali prve leptirice i zadovoljna deca.

U kafani je bilo mirno, gotovo pusto. Seo sam za isti sto za kojim smo sedeli sinoć i poručio jedno od onih južnjačkih pića koja su toliko uhlađena da izazivaju žeđ, i koja u ustima ne daju ono zadovoljstvo koje svojom jarkom bojom obećavaju. Kratko, jedno od onih pića na kojima je najlepše njihovo ime. Sedeo sam neko vreme mirno, ali malo-pomalo moja izvesnost poče da se koleba i da prelazi u nervozno iščekivanje. Razočaranje na koje nisam imao prava poče da me muči. Sećao sam se svega što mi je stari gospodin juče govorio, i ponavljao u sebi sve ono o čemu sam još mislio da ga pitam. tada prvi put pomislih da napišem ono što sam od njega čuo.

Mračilo se napolju. Zapališe prvu sijalicu, pored ogledala, nad kasom. Da prekratim čekanje, zatražih mastilo i hartiju. To izazva priličnu uzbunu i malo objašnjavanje između gazde i posluge. Bilo je kao da sam tražio neko egzotično jelo. Kelner je, izgleda, hteo da mi odgovori: to ne držimo. Ali gazda ga posla u svoj stan, u koji su vodila vrata uz kafane. Otud je izašao snabdeven svim što je trebalo. Dosta krupne hartije koja je kupljena na rasprodaji neke propale firme. Crna i velika mastionica, kakva se sada ne viđa nigde. Crno i zapušteno francusko pero, tanko kao zmijski jezik.

Izašao sam dockan iz kafane, pošto sam proveo dva sata u pisanju, čekajući uzaludno sinoćnjeg sabesednika. Gazda je bio večerao i sad je sa svojim gostima igrao karata, na parčetu zelenog sukna.

Pred kafanom je bilo pusto, ali se oko cirkusa jednako skupljao grlat narod pod jarkom i neprijatnom svetlošću karbidskih lampi, koja je licima davala bled i sanjiv izraz i očima nezdrav sjaj. Odjednom mi se učini da sam na kraju gomile, u polutami, ugledao pognutog starca u kaputu zastarelog kroja, sa štapom u ruci i velikim šeširom na glavi. I odmah ga izgubih iz vida. Potrčah kroz svetinu. Zagledani u cirkus, ljudi se nisu sklanjali. Uvijajući se između njih i gurajući ih, pretrčao sam ceo prostor, ali od starca nije bilo ni traga, Jedan omalen čovek u sportskom odelu, pored koga sam zadihan zastao, grdio me je glasno:

– Šta se gurate? Kakav je to način? To su džeparoška posla.

Morao sam odustati od daljeg traženja onog što se ne može naći. Vratio sam se umoran u varoš. A drugog dana, ujutru, napustio sam Bordo zauvek.

Napomena: Andrić je 1935. godine napisao esej „Razgovor sa Gojom“ koji u celosti možete čitati i na sajtu Projekat Rastko.

Prazan tron: Van Gog i sudbina umetnika 19. veka

Vinsent van Gog, "Vinsentova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Vinsentova stolica“, 1888.

Vinsent van Gog, "Gogenova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Gogenova stolica“, 1888.

U nastavku slede dva odlomka Inga F. Valtera, nemačkog istoričara umetnosti, rođenog 1940. godine u Berlinu, koji je poznat zahvaljujući izdavačkoj kući Taschen čija su se izdanja mogla pronaći u ovoj zemlji. U prvom odlomku, koji je na srpskom jeziku, možete pročitati Valterovo posmatranje dve čuvene Van Gogove slike koje su priložene u ovoj objavi. Drugi citat, koji je na engleskom, smešta Van Goga u istorijski kontekst i posmatra poziciju umetnika u 19. veku.

Na Vinsentove oči nestaje san o umetničkoj komuni koju je želeo da ostvari sa Gogenom. Slike njegove i Gogenove stolice (desno) iz decembra su simboli usamljenosti. Obe stolice su prazne, kao metafora odsustva umetnika i nemogućnosti međusobne komunikacije. Skromna Van Gogova stolica, sa luloom i duvanskom kesicom kao njegovim osnovnim simbolima, u kontrastu je sa nešto raskošnijom Gogenovom naslonjačom na kojoj stoje sveća i knjiga, simboli učenosti i ambicije. Van Gog je naslikao svoju stolicu žutim i ljubičastim bojama, koje su u to vreme bile znak svetlosti i nade. Nasuprot tome, Gogenovu stolicu je naslikao crvenim i zelenim kontrastima, znacima tame i beznađa. Dan i noć stoje jedan naspram drugog, kao i dva umetnika, kao predskazanje njihove budućnosti.

U nastavku sledi odlomak iz monografije posvećene delima i životu Vinsenta van Goga na osnovu koga se može obaviti pokušaj razumevanja pozicije, uloge i karakteristika mnogih umetnika 19. veka.

Yet van Gogh naturally remained a child of his age. He grew up in a century when people for the first time saw their own existence as everything, with no transcendental support system – a century that produced many odd and even self-destructive characters.

The Austrian art historian Hans Sedlmayr gives the title ‘The vacant throne’ to the final chapter of his essay in cultural criticism, „The Loss of the Centre“ [Verlust der Mitte]. Sedlmayr writes: „It must be added that the artists have been among those who suffered the most in the 19th and 20th centuries, the very people whose task it has been to render the Fall of Mann and of his world visible in their terrible visions. In the 19th century there was an altogether new type of suffering artist: the lonely, lost, despairing artist on the bank of insanity. It was type that previously only occured in isolated instances, if that. The 19th century artists, great and profound minds, often have the character of sacrificial victims, of victims who sacrifice themselves. From Hoelderlin, Goya, Friedrich, Runge and Kleist through Daumier, Stifter, Nietze and Dostoyevky to van Gogh, Strindberg and Trakl there was a line of solidarity in suffering at the hands of the times. All of them suffered frim the fact that God was remote, and ‘dead’, and Man debased.“

Van Gogh’s chairs constitute a metaphor of the crisis of the entirs century, a metaphor that correspondents to the somewhat forced pathos of Sedlmayr’s account. We cannot graspvan Gogh’s own via dolorosa, through to his fits of madness and final suicide, in isolation from the century he lived in. Van gogh’s ailment was maladie du siecle, the self-fulfilling Weltschmertz, that Sedlmayr attempts to explain by the loss of belief in God.

Izvor: Ingo F. Walther, „Van Gogh“ (Complete Paintings), Tashen, Koln, 2006.

Fransisko Goja i Margerit Jursenar: Vrzino kolo

Francisco Goya, "Witches' Sabbath", 1797-98.

Francisco Goya, „Witches’ Sabbath“, 1797-98.

Francisco Goya, "Witches' Flight", 1797-98.

Francisco Goya, „Witches’ Flight“, 1797-98.

Šta je seljaku koji je teško živeo značio odlazak na vrzino kolo? Ono što ovde zovemo ‘bojiti grad u crveno’, odnosno proslavljati, uz malu i vrlo  uzbudljivu nijansu opasnosti; vrzino kolo je bila njihova diskoteka, mesto njihovog prepuštanja čulima i pijanstvu, njihova javna kuća. Ako hoćemo da umanjimo ugled sekti, postoje bolji načini nego što su parlamentarne istrage ili policijske racije. Ljudima bi trebalo ponuditi više zadovoljstva, istovremeni osećaj svetosti, lepote i sreće u životu. Nesreća bi i dalje postojala, ali samo ona koja je neuništiva, koja pripada prirodnom poretku stvari. – Margerit Jursenar

Kada sam bila mlađa nisam baš razumela savet koji je glasio „ne ulazi u vrzino kolo“. Vrza? Kolo? Prošlo je nekoliko godina i nikada poetski sadržajnije reči nisu mi prilazile kao kada bih pomišljala na zidove kuće Fransiska Goje. Kasnije se ispostavilo da se moj asocijativni tok kretao u odgovarajućem pravcu. Naravno, posmatrajući ove slike, osim već naglašene analogije, možemo uspostaviti i dijagonalu koja bi presecala stranu Gojinih ličnih demona i stranu koja ima veze sa veštičijim sabatima kao kulturološkom konstantom. Odgovor na poslednju pokušala je dati Margaret Jursenar i njega treba poimati kao njeno gledište i jedno od mogućih stanovišta u pokušaju određenja takvih rituala.

Sa druge strane, meni je ova pojava u umetnosti španskog slikara interesantna jer se ja bavim, polako i sa prekidima, ali istrajno, umetnicima auto-egzorcistima. Dakle, mislim da nema većeg auto-egzorciste krajem 18. veka od potpuno ogluvelog Fransiska Goje, suočenog sa početnim fazama poluđivanja. Njegove slike nisu reakcija kliničkog slučaja već rezultat umetnika u vatri, u razgradnji na atome sopstvene duše tokom isterivanja đavola iz iste. Taj proces auto-egzorcizma ja nazivam stvaranje umetnosti. Borba sa sobom borba je sa avetima koji nisu izvan nas, već u nama. Rezltat je dovršena Atena koja u punoj opremi izleće iz Zevsove glave ili Meduza – to je uvek neizvesno.

Citat: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (Razgovori sa Matjeom Galejem), prevod, Stanko Džeferdanović, Narodna knjiga, Politika, Beograd, 2004.

Biti gluv i biti genijalan: Goja i Betoven

Francisco Jose de Goya y Lucientes - Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Francisco Jose de Goya y Lucientes – Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Na koje ličnosti prvo pomislimo kada kažemo 19. vek? – Napoleon. Dostojevski. Na koji oblik društvenog događaja? – Na revoluciju. Portretu 19. veka pridružujemo i španskog slikara Fransiska Goju, kao i nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena. Obojica su svojom umetnošću proširili granice koje su im vremenom i mestom rođenja date, njome ih prevazišavši, stvarajući dela koja značenjem i simbolikom poseduju oreol univerzalnosti. Goja i Betoven jedini su umetnici, meni poznati, da su istovremeno bili genijalni i gluvi. Ili je možda bolje prvo naglasiti da su bili gluvi i genijalni?

U kojoj meri bolest oblikuje moć imaginacije? Određen nivo tumačenja umetničkog dela i zaključci koji odatle proizilaze nisu uslovljeni lekarskim kartonima umetnika ali bi kritika i u te biblioteke trebalo da proviri. Dela koji su proizišla iz umova ovih ljudi, naročito tokom bolesti, dela su koja, ne samo što su dobro predstavila 19. vek, već su srž svih vekova ljudskih borbi, patnji, zverstava i ideala predstavila na univerzalan i revolucionaran način, podjednako formom i sadržajem.

Načini na koji su umetnici u fokusu postali gluvi potpuno su drugačiji. Betoven je tokom života postepeno gluveo a prvi simptomi bolesti pojavili su se kada je imao 28 godina. Kada je stvarao neka od svojih najpoznatijih dela bio potpuno neosetan na zvukove spoljašnjeg sveta i ironija bogova u njegovom slučaju dostigla je vrhunac, pomalo čak i degutantan. Goja je tokom određenog dela života bio potpno zdrav da bi samo jedne večeri pao i izgubio svest. Kada ju je povratio oko sebe je video oblike koje nije mogao da čuje niti im prepozna zvuk. Njegova svest, bez ikakve najave, suočila se sa stravičnim šokom.

Na Betovenovim portretima vidimo strogost kao posledicu mučenja. Gojin autoportret – pogled na levu ruku kojom grčevito pridržava prekrivač, dezintegrisano i izmučeno lice, otovorena usta koja nisu otvorena da bi u njih doktor uneo kapi vode već su tunel glasa koji vapi za pomoć – ne odaje strogost. To nije portret umetnika, to je portret bolesnog čoveka.  Tu su i aveti. Nakaze u pozadini, neke sažaljive koje obolelom drže palčeve da preživi napad kako bi mogle nastaviti da ga muče, neke koje se keze, spodobe ružne kao Hristova pratnja koja mu se rugala dok se sa krstom peo na Golgotu.

Dve izložbe koje sam nedavno posetila vratile su me Goji. Prva je izložba „Užasi rata“, serija kaprčosa posvećenih temi rata koja se održala u rumunskom gradu Temišvaru. Druga je izložba slika Vladimira Veličkovića u galeriji SANU. Košmarne vizije, rat, uverenje da je Hobsova misao „Čovek je čoveku vuk“ tačna, sadizam, agresija, izrugivanja, mučenja, patnja vezuju ova dva umetnika koji su što po paleti što po motivima u određenim segmentima vrlo slični.

Betoven i Goja ličnu dramu oblikovali su u umetničku viziju. Te vizije, podjednako snažne, i dalje inspirišu da se o njima misli i da se upoređuju jer se samo tako sinteza može uspostaviti i duh njihovog doba, podjednako kao i našeg, jasnije odrediti. Samo, bez velikih očekivanja. Koraci ljubitelja Gojinog slikarstva odzvanjaju muzejskim sobama isto kao što i taktovi Betovenove muzike odzvanjaju koncertnim salama. Ali ono što, čini se, najglasnije odzvanja jesu glasovi ova dva čoveka-umetnika koji, i dalje, vode dijalog u paklu.