Jugoslovensko izvođenje oratorijuma „Carmina Burana“ Karla Orfa

Treba početi od imenovanja. Carmina Burana znači Pesme iz Bajerna. Burana je pridev od latinske reči Buria koja je označavala ime manastira pa bi doslovan prevod dela glasio Pesme bajernske. Bajern je drugi naziv za Bavarsku i jedan od manastira u pomenutoj južnoj nemačkoj regiji gde su sredinom 19. veka otkrivene pesme profanog sadržaja (narodne pesme koje stoje nasuprot dvorskoj poeziji srednjeg veka i renesanse), pisane i izvođene u 11, 12. i 13. veku. One su zapisane na latinskom, staronemačkom i starofrancuskom ali je moguće da su izvođene i na još nekom narodnom jeziku. Latinski je bio zajednički jezik, uglavnom dvora i crkve, i svedoči o zajedničkoj istoriji evropske kulture, o čemu je najbolje pisao Ernst Robert Kurcijus u knjizi Evropska književnost i latinski srednji vek.

Srednjevekovni studenti i vagabundi, lutalice, dangube i putnici izvodili su ove pesme, uz pratnju nekog instrumenta, najčešće na trgu, pod vešalima koje je, kasnije, opisao Fransoa de Vijon, po tavernama, na livadama, pri sajmovima, tokom karnevala koji se odigravao pre velikog posta, na pijacama, u pauzama između dva izvođenja predstave neke lutajuće pozorišne trupe. Srednji vek, vibrantna atmosfera gradova toga doba, bio je uzbudljiv period i vrelo narodne kulture koja je bila drugačija u odnosu na latinsku kulturu srednjeg veka kakva nam stiže iz manastirskih skriptorijuma i biblioteka. Dvorska i narodna kultura tek kada se sagledaju zajedno, kao jedinstvo, daju savremenom posmatraču sliku o dobu koju je, posredstvom ove scenske kantate, Karl Orf predstavio.

Scenska kantata je delo otpevano na sceni (cantata je glagol u prošlom vremenu koji označava nešto što je otpevano). Dakle, muzički i dramski (scenski) elementi su prisutni. To još uvek nije barokna opera, koja unutar sebe može sadržati kantate dužeg trajanja. Forme su slične i nastaju u 17. veku, uz oratorijum kojim, pojedini muzikolozi, označavaju ovo Orfovo delo, izvedeno prvi put u Frankfurtu 1937. godine. Carmina Burana je prvi deo trilogije Trionfi. Drugi deo trilogije čini delo Catulli Carmina, a treći Trionfo di Afrodite. Prvi deo, Carmina Burana, je najpoznatiji. On sadrži 24 pesme koje je iz manuskripta odabrao Orf i na tekst dodao sopstvene note i orkestraciju. Manuskript Carmina Burana sadrži 254 pesme, sačinjen je 1230. godine na 119 strana. Ne zna se ko je bio „antologičar“ ovog manuskripta.

Najpoznatija pesma, O Fortuna, posvećena je Fortuni, Sreći/Sudbini koja okreće točak na kome su ljudi i, simbolički, njihove sudbine. Fortuna okreće točak ćudljivo i nepredvidivo. To nas vraća na doživljaj sveta srednjevekovnog čoveka, doživljaj koji on simbolički transponuje kroz vizuelne ili poetske forme. U knjizi Jesen srednjeg veka, tokom poglavlja „Čežnja za lepšim životom“, Johan Hojzinga je pisao:

Stvari koje od života mogu da stvaraju zadovoljstvo ostaju iste. Danas kao i ranije to su: lektira, muzika, likovna umetnost, putovanje, uživanje u prirodi, sport, moda, društvena sujeta (viteški redovi, počasna zvanja, skupovi) i zanos čula.

Narodne svečanosti srednjeg veka, za razliku od crkvenih i dvorskih, imale su svoje specifične odlike, teatarske oblike neposrednosti, nagon za ulepšavanjem i slavljenjem života upravo iz razloga koje im je teška svakodnevica nametala. Svest o promenljivosti sudbine, o Fortuni čiji točak ima nepredvidive obrte, neprestano je oblikovao čovekov odnos prema svakodnevici. Koliko slave dolazak proleća, toliko srednjevekovne pesme koje je Karl Orf muzički obradio, sadrže i sve ono što točak sreće podrazumeva. Tuga može lako preći u radost, nada u očajanje, polet u rezignaciju. Ples povodom slavlja vrlo brzo, zahvaljujući Fortuninom točku, može postati danse macabre, mrtvački ples pod vešalima, baš kao na, kasnijim, Bošovim i Brojgelovim slikama.

Srednji vek doba je nepravdi, nasilja, straha, sujeverja, javnih sakaćenja, kuge, veštica, požara, gladi, đavola, plaćeničkih vojski koja pljačka, ubija i siluje po selima. Bila je potrebna profana svečanost, sjajna afirmacija lepote življenja koja bi bila van dvorskih ili crkvenih okvira. Putujući sveštenici i studenti na prelazu između 11. i 12. veka pišu pesme posvećene vinu, telesnoj ljubavi, svakodnevnim radostima, proleću. Među njima bilo je onih iz Francuske, Nemačke, Španije, Italije i Engleske. Svi su želeli jedno dugo buđenje i bujanje koje bi trajalo stolećima. Čini se, iz današnje perspektive, tako je i bilo. Rođena je renesansa.

U Jugoslaviji se najinteresantnije izvođenje ovog dela dogodilo u pozorištu KPGT (akronim od Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar) uz soliste Svetlanu Bojčević, Predraga Protića, Slobodana Stankovića i akademski hor „Branko Krsmanović“. Dirignet je bila Darinka Matić-Marović. Predstava Carmina Burana izvedena je 31. decembra 1984. godine, režirali su je Ljubiša Ristić, Nada Kokotović i Paolo Mađeli. Muzički zapis u formi kompakt diska sa ovog izvođenja još uvek je moguće kupiti u RTS prodavnici ploča na Zelenom vencu, a i izuzetno interesantan katalog, koji je dizajnirao Matjaž Vipotnik, moguće je pronaći na sajtovima za prodaju antikvarnih knjiga.

Listajući katalog možemo pokušati, jer generacijski ne pripadamo vremenu izvođenja ove predstave, da odgonetnemo šta je bio naum tvoraca ove predstave (ovde ne govorimo o muzičkom izvođenju već o dramskom izvođenju koje je pokrenuto srednjevekovnim pesmama i Orfovim delom). Naslovna strana kataloga, priložena u tekstu, je indikativna. Ikonični renesansni lik, Leonardov Čovek, simbol proporcije, iskoračio je iz obruča kruga, kvadrata i zvezde. Međutim, zvezda nije crvena, ona je crna. Leva ruka Leonardovog Čoveka nije u ravni horizonta, ona je podignuta, ona gori. Crveni plamen zahvata levu stranu tela.

Katalog nam donosi pesme na latinskom, pesme u prevodu i, kao dodatak, pesme današnjih „trubadura“ o radu, fabrici, Crvenom trgu, svetom hramu kapitala u Čikagu i industrijskim strašilima Severne Italije. Jedna od pesama glasi:

Ja sam vam gazda. Ovo je moje. Ja sam ovde gazda. Vi ste moji.

Ah, kakav proročki dar pisaca stihova! Pastoralna slika sveta poriče se kapitalističkim načinom proizvodnje i razmene. Ne znamo ko su autori tih pesama, mada su u katalogu, kao „saradnici na tekstu“ potpisani Svetozar Cvetković i Paolo Mađeli. Katalog, osim pesama, sadrži fotografije koje nije jednostavno povezati u smisaonu celinu i dovesti ih u vezu sa protorenesansnim osećanjem sveta Pesama iz Bajerna. Tu su fotografije Merilin Monro koje je načinio, neposredno pred njenu smrt, Bert Stern. Do njih je mutna fotografija Žakline Kenedi koja u Šanel kostimu uznezvereno beži iz kabrioleta, preko produženog gepeka, u trenutku atentata na njenog supruga. Zatim, tu je Titova fotografija prilikom jednog od govora, fotografija sa Crvenog trga prilikom obeležavanja jubileja revolucije, fotografije sa protesta ’68. Levica je pop!

Da bi se bolje razumelo o čemu je bilo reči slede linkovi za izvođenje i katalog. U katalogu možete pročitati prevod pesama a, ukoliko nemate disk, posredstvom linka možete poslušati ovo u muzičkom smislu svetsko izvođenje. Što se dramskih i ideloških odlika tiče, neka prosude oni koji se bolje od mene razumeju u pozorišnu materiju.