Razmišljanje o beskraju (skica)

Ne možemo pobediti zakone prostora i vremena. Ne možemo istovremeno biti na dva mesta. Ne možemo u celosti obuhvatiti pojavni svet, sve ono što ga gradi, razgrađuje, dopunjuje. Ne možemo prisustvovati svakoj promeni u okrilju prirode. Ne možemo prisustvovati svakoj promeni misli, svakom trzaju emocija kod drugih bića.

Ipak, umetnost nam omogućava da različite fenomene, različite pojave ovoga sveta, postavimo u odnos koji čini da oni nama, na kraju, pripadnu. Taj odnos čini da im mi možemo prisustvovati, da ih možemo sagledati, da možemo biti njihovi svedoci. Umetnost nam omogućava da budemo svuda, da vidimo sve, i da nikada ne iscrpimo taj dar u potpunosti.

U životu je dovoljno baviti se samo jednom idejom. I jedna je ponekad previše.  Na primer, nas ovde zanima ideja beskraja. Zato su naši omiljeni filozofi Platon i Paskal. Po potrebi i Makijaveli.

Kabinet kurioziteta je prostor neobičnih predmeta. Do teksta o caru Rudolfu II može se pronaći slika jedne antičke statue, zatim čuti džez izvođenje, a potom pročitati stihovi poljske pesnikinje 20. veka. Zašto svaki okvir unutar koga je neka objava ne bi bio poput okvira neke vitrine u kabinetu neobičnih predmeta?

Umetnost je mogućnost za putovanje kroz vreme. Ona uči i lepoti ali lepota nije mogla da oplemeni, da ospokoji, da promeni pristup životu, bar ne trajno. Lepota postaje opasna kategorija ako se postavi kao isključiv zahtev. Mudrost je u iskustvu. Mudrost je u tišini, u prihvatanju. Često je precenjena. Putovanje je, nasuprot lepoti i mudrosti, nešto sasvim drugo.

Fridrih Šiler nije pogrešio kada je rekao da se najbolje vaspitanje, formiranje, oblikovanje nečijeg karaktera postiže vaspitavanjem umetnošću. Onore de Balzak je govorio da mu u životu nije dovoljno da ima šta da jede, već i da želi, da dok jede, ima prostora i za laktove. Taj prostor za laktove je prostor koji stvara umetnost. To je širina koju daruje taj svet.

Prust je pisac koji je promenio moj život onoliko puta koliko sam pročitala njegovu knjigu ali na način da me je umnožio. Kao bakteriju prostom deobom. Učinilo me je beskrajnom čitanje redova o nazivima železničkih stanica i cveća, opisi soba i Ventejevih kompozicija. Spašavanje života posredstvo umetnosti znači obogaćivanje putovanjem jer se na taj način razbijaju koordinate koje zakoni fizike postavljaju pred nas. A zakoni fizike, to je stvarnost, to su činjenice. Ja sam u ratu sa činjenicama. One nisu širina.

Fotografije: Herbert List, Karl Orf radi na operi „Antigona“ prema Helderlinovom prevodu te antičke drame, 1955.

Karl Orf: „Carmina Burana“

Carmina – pesme, Burana – stari naziv za Bavarsku ili jedan od manastira u pomenutoj nemačkoj regiji gde su sredinom 19. veka otkrivene pesme profanog sadržaja (narodne pesme koje su bile nasuprot kanonu dvorske poezije) pisane i izvođene u 11, 12. i 13. veku na latinskom jeziku.

Delo (scenska kantata) je izvedeno prvi put u Frankfurtu 1937. godine. Najpoznatija pesma, O Fortuna, posvećena je Fortuni, sreći i sudbini čiji je točak nepredvidiv, njegovo kretanje čini se ćudljivo i nepredvidivo.

U knjizi Jesen srednjeg veka, tokom poglavlja „Čežnja za lepšim životom“, Johan Hojzinga je pisao:

Stvari koje od života mogu da stvaraju zadovoljstvo ostaju iste. Danas kao i ranije to su: lektira, muzika, likovna umetnost, putovanje, uživanje u prirodi, sport, moda, društvena sujeta (viteški redovi, počasna zvanja, skupovi) i zanos čula.

Narodne svečanosti srednjeg veka, za razliku od crkvenih i dvorskih, imale su svoje specifične odlike, teatarske oblike neposrednosti, nagon za ulepšavanjem i slavljenjem života upravo iz razloga koje im je teška svakodnevica nametala.

Svest o promenljivosti sudbine, o Fortuni čiji točak ima nepredvidive obrte, neprestano je oblikovao čovekov odnos prema stvarnosti. Koliko slave dolazak proleća, toliko srednjevekovne pesme koje je Karl Orf muzički obradio, sadrže i sve ono što točak sreće podrazumeva. Tuga može lako preći u radost, nada u očajanje, polet u rezignaciju.

Pojam prolaznosti snagom fuge odjekuje u misli ondašnjeg čoveka. Ples povodom slavlja vrlo brzo zahvaljujući Fortuninom točku može postati danse macabre, mrtvački ples. Zvuk fagota, tako čest u delima Stravinskog i Orfa, elegičan je uzdah nad prolaznošću. Istovremeno, nijedan instrument bolje od fagota ne formira sliku buđenja i postepenog protezanja zraka.

Nepravedno bi bilo svesti proleće na malodušnost i rezignaciju. Individualni utisci uvek su različiti, a i empirijski doživljaj nešto je u potpunosti drugačije od umetničkog tematizovanja. U umetničkim delima poput Eliotove poeme Pusta zemlja ili baleta Posvećenje proleća Igora Stravinskog prisustvujemo subverzivnom odnosu prema tradicionalnom poimanju proleća.

Sa druge strane, tradicija, koja neminovno podrazumeva preispitivanje prošlosti, nije potisnuta niti je odbačena. Prošlost je u sadašnjosti prisutna više nego što je to na prvi pogled uočljivo, čitavo Vreme je apstrakcija koja konkretizuje svoje postojanje tek u čovekovoj svesti, u umu, „u jednom svetu razmišljanja“, kako to kaže Eliot na početku Četri kvarteta.

Neka ono što je afirmativno ostane kao imperativ postojanja. Svest o drugoj strani, o senci koja uznemirava, iznova se pojavljujući iza ili ispred čoveka, neka, takođe, bude podsticaj. Ne toliko za potiskivanje, koliko za pronalaženje načina za prevazilaženje, ali uz svest da afirmacija života i aktivnosti koje je Hojzinga naveo, na kraju moraju biti nečim drugim kompezovane. Fortuna je nepredvidiva, ali prati hrabre.

Srednji vek doba je nepravdi, nasilja, straha, sujeverja, javnih sakaćenja, kuge, veštica, požara, gladi, đavola. Bila je potrebna profana svečanost, sjajna afirmacija lepote življenja koja bi bila van dvorskih ili crkvenih okvira. Putujući sveštenici i studenti na prelazu između 11. i 12. veka pišu pesme posvećene vinu, telesnoj ljubavi, svakodnevnim radostima, proleću duše. Među njima bilo je onih iz Francuske, Nemačke, Španije, Italije i Engleske. Svi su želeli jedno dugo buđenje i bujanje koje bi trajalo stolećima. Čini se, iz današnje perspektive, tako je i bilo. Rođena je renesansa.

U Jugoslaviji najbolje izvođenje ovog dela izvedeno je u KPGT (kazalište, pozorište, gledalište, teatar) uz soliste Svetlanu Bojčević, Predraga Protića, Slobodana Stankovića i akademski hor „Branko Krsmanović“. Dirignet je bila Darinka Matić-Marović.

Codex Buranus

„The Forest“, from the Carmina Burana