Жан-Мари Гистав Ле Клезио: „Дијего и Фрида“ (одломак)

Дијего је срео Фриду први пут 1923, кад је почео да ради фреске које је наручило Министарство образовања за Препараторију, колеџу Мексико Ситију, у коме су се припремали будући студенти универзитета. Касније ће Дијего на свој начин испричати о овом догађају који је изменио цео његов живот и који се сматра најважнијим и у Фридином животу.

Док ради у амфитеатру Боливар, великој сали за пријеме која служи за концерте и позоришне представе намењене ученицима Препараторије, одјекнуо је подругљив глас који је долазио иза стубова: „Пази, Дијего, стиже Науи!“ – Науи Олин, то је Дијегов модел, а право име јој је Кармен Мондрагон; она је љубавница сликара Муриља, славног „доктора“ Атла, а и сама је сликарка. Лупе Марин, с којом је у то време живео Дијего, мора да је била веома љубоморна због лепе Науи. Следећег дана, док је управо сликао Науи Олин, Дијего чује исти подругљив глас: „Пази, Дијего, долази Лупе!“ Једне вечери, док ради на врху скеле а Лупе Марин седи у амфитеатру и везе, чује се глас иза врата, и одједном упада девојка као да ју је неко убацио у салу.

Дијего гледа зачуђено ову „девојчицу од десет, дванаест година“ (у ствари, она их тада има петнаест), у униформи гимназисткиње. „Изгледала је достојанствено, пуна самопоуздања, што је било врло необично; у њеном погледу горела је чудна ватра. Детиња лепота, али са већ развијеним грудима.“ Тако ће Дијего, причајући о свом животу између 1944. и 1957, говорити госпођи Гледис Марч о овом сусрету са Фридом. У даљој причи све се губи у магли сећања, све је у исти мах веродостојно и невероватно у овом првом сусрету одиграном као вољом судбине између детета-ђаволице, живе и лаке као играчица, несташне и озбиљне, и горостаса који прождире жене и страсно воли свој рад. Наставите са читањем

Jugoslovensko izvođenje oratorijuma „Carmina Burana“ Karla Orfa

Treba početi od imenovanja. Carmina Burana znači Pesme iz Bajerna. Burana je pridev od latinske reči Buria koja je označavala ime manastira pa bi doslovan prevod dela glasio Pesme bajernske. Bajern je drugi naziv za Bavarsku i jedan od manastira u pomenutoj južnoj nemačkoj regiji gde su sredinom 19. veka otkrivene pesme profanog sadržaja (narodne pesme koje stoje nasuprot dvorskoj poeziji srednjeg veka i renesanse), pisane i izvođene u 11, 12. i 13. veku. One su zapisane na latinskom, staronemačkom i starofrancuskom ali je moguće da su izvođene i na još nekom narodnom jeziku. Latinski je bio zajednički jezik, uglavnom dvora i crkve, i svedoči o zajedničkoj istoriji evropske kulture, o čemu je najbolje pisao Ernst Robert Kurcijus u knjizi Evropska književnost i latinski srednji vek.

Srednjevekovni studenti i vagabundi, lutalice, dangube i putnici izvodili su ove pesme, uz pratnju nekog instrumenta, najčešće na trgu, pod vešalima koje je, kasnije, opisao Fransoa de Vijon, po tavernama, na livadama, pri sajmovima, tokom karnevala koji se odigravao pre velikog posta, na pijacama, u pauzama između dva izvođenja predstave neke lutajuće pozorišne trupe. Srednji vek, vibrantna atmosfera gradova toga doba, bio je uzbudljiv period i vrelo narodne kulture koja je bila drugačija u odnosu na latinsku kulturu srednjeg veka kakva nam stiže iz manastirskih skriptorijuma i biblioteka. Dvorska i narodna kultura tek kada se sagledaju zajedno, kao jedinstvo, daju savremenom posmatraču sliku o dobu koju je, posredstvom ove scenske kantate, Karl Orf predstavio. Nastavite sa čitanjem

Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно Герника, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.

„Споменик Трећој Интернационали“ Владимира Татљина

Макета за „Споменик Трећој Интернационали“ који је пројектовао Владимир Татљин

Геометријски знак спирале послужио је Владимиру Татљину за нацрт Споменика Трећој Интернационали, никад оствареном али „оптимално“ пројектованом. Спирала као знак кретања према будућности ранијег је порекла. Спирала као метафора која означава дијалектику историјског кретања у циклусима изворно је хегелијанска. Под утицајем Марксове и Енгелсове доктрине о процесима који се одвијају ступњевито и скоковито, како у природи тако и у повијести човечанства, у облику тријаде теза-антитеза-синтеза, ова је метафора добила специфичну примену. Знаком таквог кретања постала је спирала која превладава супротности и диже се у висине. После револуционарних збивања из 1917. тај је знак постао симбол историјске пројекције, и не само Татљину.

Мирослав Крлежа у есеју Eppur si muove из 1919. године, који својим насловом зазива Галилеја („Ипак се окреће“), предочава прогрес управо у облику спирале:

Креће се. Полагано. Али се ипак креће! У спирали успиње се напредак људске расе и сваких стотину година та „прогресивна“ спирала заокрене за један завој више, тако да се кугла пење тајанственим завијуцима, свладавајући своја властита протусловља сталним успоном. О, сваких дугих стотину година за један незнатни завој више, пење се кугла за коју су предгалилејска стољећа вјеровала да мирује, да би га послијегалилејска стољећа спознала да се врти, а ми поново повјерујемо како се пење.

Метафору спирале у том контексту Крлежа доследно развија. Повијест Еуропе од Француске револуције приказује се као спирално кретање „прогреса“ који превладава све нове и нове антиномије.

У мисаоном свијету руске авангарде појам кретања „по спирали“ налазимо већ прилично рано, и то без везе са хегелијанско-енгелсовком концепцијом. Можемо га уочити у симболистичким метатекстовима Белога, а сљедећи примјер преузмимо из мемоарске књиге бенедикта Ливишица Једноипооки стријелац у којој је ријеч између осталога о дјелатности једнога од зачетника авангарде, Кул’бина године 1908, дакле, прије него што се у Русији авангарда очитовала у дијелатности покрета (футуризма): Наставите са читањем

Pet pesama Bertolda Brehta

362659022_d1a2e76959_z

PITANJA RADNIKA KOJI ČITA

Tko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Babilon – uvijek ponovo razoren –
Tko ga je sazidao – uvijek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom bliješteće Lime živjeli građevinari?

Kamo su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Tko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palača bilo u mnogo opjevanom Bizantu?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njegao bio bar njegov kuhar?
Filip Španjolski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još tkogod?
Friedrich Drugi pobijedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Tko je još pobijedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobjeda.
Tko je kuhao gozbu u slavu pobjede?
Svakih deset godina novi velikan.
Tko plaća troškove?
Toliki izvještaji.
Tolika pitanja.

PROTIV ZAVOĐENJA

I

Ne dozvolite da vas zavode!
Povratka nema.
Dan je na vratima;
Možete već osetiti noćni vetar.
Jutro više neće doći.

II

Ne dozvolite da vas obmanjuju!
Život je tako mali.
Pijte ga naiskap
Neće vam ga biti dosta
Kad budete morali da ga ostavite!

III

Ne dozvolite da vas zavaravaju utehom!
Nemate suviše vremena!
Prepustite trulež blaženopočivšima!
Život je najveći:
Ništa vas više ne čeka.

IV

Potom ništa neće doći.
Na kuluk i na gladovanje!
Šta vas još može uplašiti?
Umrećete sa svim životinjama
I potom ništa neće doći.

Nastavite sa čitanjem

Aleksandar Blok: „Dvanaestorica“

red-cavalry-1932

Kazimir Maljevič, „Crvena konjica“, 1932.

I

Crno veče,
Bijel snijeg.
Vjetar teče!
Klati se, klati čovjek.
Vjetar, vjetar –
Širom svijeta šeće!

Zavija vjetar.
Bijeli se snijeg.
Pod snijegom je led.
Klizavo od leda,
Korak gre,
Klizi – ah – bijeda!

S kuće na kuću – zini:
Uže sa sprata na sprat.
Na užetu – plakat:
„Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!“
Starica plače i pati
I nikako da shvati
Čemu taj plakat kitni,
Toliki štof đavo nosi!
Koliko bi se djeci dalo sašiti,
Svi su goli i bosi?

I starica nespretno,
Kao koka preskoči nanos snijega.
– Oh, Majko-Braniteljko!
– Oh, u zemlju će boljševik da nas utjera!
Vjetrovi nasrću!
Ni mraz nije lakši!
I buržuj na raskršću
Nos sakri u okovratnik.

Ko je to? Duga kosa, masna
I govori u pola glasa:
– Izdajice!
– Rusije je nestalo!
Sretosmo li se s piscem? –
Škrabalo… Nastavite sa čitanjem

Autoportreti Fride Kalo

c09c4054afbf1e83aefec3dc95512655.jpg

Frida Kalo, „Autoportret“, 1926.

Frida Kalo, meksička slikarka rođena 1907. godine, višestruko je prisutna u našem vremenu. Nažalost, na pogrešan i zloupotrebljen način. Ona je svedena na puku pojavnost koja draži posmatrača svojom „neobičnom“ pojavom. Ona se odlikuje toaletom, nakitom i frizurom nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja i ukrašavanja žena. Ličnost Fride Kalo postala je deo potrošačkog miljea, mentaliteta koji koristi sliku kao sliku, a ne sliku kao simbol. Mnogi znaju da je ona slikarka, ali ne bi znali puno da kažu o njenoj umetnosti. Umetnik je bitan, ali ne i njegovo delo, što je poseban vid paradoksalnosti, ali ne tako neobičan u sferi konzumerizma. Mnogi ne znaju ko je ona, ali imaju majicu sa njenim likom. Frida Kalo je primer jedne od najštetnijih zloupotreba koje su se desile nekom umetniku. Potpuna eksploatacija lika, nimalo razumevanja dela, uklapanje u neoliberalne tržišne procese, bez imalo svesti o realnom liku i njegovom pravom značaju. Feminizam našeg doba (a on se razlikuje od feminizma Virdžinije Vulf, Simon de Bovoar, Doris Lesing ili Kamil Palje) prigrlio je Fridu Kalo za svoju ikonu. Frida Kalo deo je problema koji feminizam našega doba podrazumeva. Problema zato što insistira na narativu žrtve i zato što je duboko novčano motivisan.

Frida Kalo je bila komunista (komunistkinja?). Poznat nam je njen iscrtani mider, na njemu su srp i čekić. Poznat je portret Staljina koji je načinila ljubavnica Lava Trockog na kome Staljin više liči na Ničea nego na sebe. Poznat je Fridin Autoportret sa Staljinom i njena slika Marksizam će ozdraviti bolesne. Poznat je njen prezir prema američkom industrijskom društvu, sukob njenog supruga, Dijega Rivere, sa Rokfelerom, čiji je hol Rivera iscrtao, a koji je kasnije srušen zbor problematičnih komunističkih motiva. Poznato je Fridino aktivno učestvovanje u Komunističkoj partiji, učešća u štrajkovima, protestima, pisanja pamfleta, programa i govora. Ta žena nije bila nemoćna, bolesna i prevarena, što je, čini se, dominantan narativ o njoj, uz onaj marksistički, koji je površno shvaćen. Frida nije bila komunistkinja iz salonskog stana u četvrtom arondismanu (Pikaso kao član Komunističke partije, Margerit Diras i podrška pariskih salonskih levičara Staljinu ili italijanska krilatica Cina è vicina, Kina je blizu – sreća njihova pa nije bila blizu u trenutku kada je Mao, od 1958. do 1962, bio odgovoran za smrt četrdeset pet miliona ljudi!) već žena koja je svakodnevno bila u dodiru sa narodom ophrvanim užasom (postkolonijalnih) društvenih nepravdi. Frida Kalo nije propuštala priliku da pored sebe stavi skulpturu iz prekolumbovskog Meksika, to nam mnoštvo njenih fotografija svedoči koje su, između ostalih, načinili Imogen Kaningam, Nikolas Marej, Žizela Frojnd, Tina Modoti, Giljermo Kalo (njen otac), Antonio Kalo (njen nećak). Naivna umetnost, kao deo folklora, kao deo narodnog stvaralaštva, ima značajan inspiracijski potencijal za avangardu. Nadrealizam, kao jedan od avangardnih modela, bio je izam u koji je smešteno Fridino delo, iako su njene slike, mahom, inspirisane narodnom kulturom, verovanjima i simbolima Asteka. Fridin komunizam je iz naroda, on dolazi direktno sa pijace a ne iz salona. Nastavite sa čitanjem

Владимир Мајаковски: „Облак у панталонама“

Vladimir Mayakovsky

Владимир Мајаковски

Теби, Љиљо

Мисао вашу,
што машта на омекшалом мозгу,
ко лакеј на масној софи, од сала надут,
дражићу дроњцима срца окрвављеним грозно,
сит наругавши се, безочан и љут.

Ја у души немам ниједне седе власи,
ни старачке нежности нема у њој!
Свет сам заглушио снагом свог гласа,
двадесет двогодишњак – идем,
лепотан, свој.

Нежни!
Ви љубав стављате на виолину.
На таламбасе је мећете грубе.
А не можете ко ја изврнути своју кожурину,
тако да још свуда све самих усана буде.

Дођите у кафану да се научите –
у хаљини од батиста права,
пристојна чиновница анђеоске лиге

И која усне спокојно прелистава,
ко куварица странице своје књиге
Ако хоћете,
од меса бесан ћу да режим
– и ко небо мењајући тонове –
ако хоћете,
бићу беспрекрно нежан,
не човек, већ – облак у панталонама!

Не верујем да постоји цветна Ница!
Опет се прослављају помоћу мене
људи, упарложени као болница
и, ко пословица отрцане жене. Наставите са читањем