Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно „Герника“, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.

Татљинов Споменик Трећој Интернационали

Геометријски знак спирале послужио је Владимиру Татљину за нацрт Споменика Трећој Интернационали, никад оствареном али „оптимално“ пројектованом. Спирала као знак кретања према будућности ранијег је порекла. Спирала као метафора која означава дијалектику историјског кретања у циклусима изворно је хегелијанска. Под утицајем Марксове и Енгелсове доктрине о процесима који се одвијају ступњевито и скоковито, како у природи тако и у повијести човечанства, у облику тријаде теза-антитеза-синтеза, ова је метафора добила специфичну примену. Знаком таквог кретања постала је спирала која превладава супротности и диже се у висине. После револуционарних збивања из 1917. тај је знак постао симбол историјске пројекције, и не само Татљину.

Мирослав Крлежа у есеју Eppur si muove из 1919. године, који својим насловом зазива Галилеја („Ипак се окреће“), предочава прогрес управо у облику спирале:

Креће се. Полагано. Али се ипак креће! У спирали успиње се напредак људске расе и сваких стотину година та „прогресивна“ спирала заокрене за један завој више, тако да се кугла пење тајанственим завијуцима, свладавајући своја властита протусловља сталним успоном. О, сваких дугих стотину година за један незнатни завој више, пење се кугла за коју су предгалилејска стољећа вјеровала да мирује, да би га послијегалилејска стољећа спознала да се врти, а ми поново повјерујемо како се пење.

Метафору спирале у том контексту Крлежа доследно развија. Повијест Еуропе од Француске револуције приказује се као спирално кретање „прогреса“ који превладава све нове и нове антиномије.

У мисаоном свијету руске авангарде појам кретања „по спирали“ налазимо већ прилично рано, и то без везе са хегелијанско-енгелсовком концепцијом. Можемо га уочити у симболистичким метатекстовима Белога, а сљедећи примјер преузмимо из мемоарске књиге бенедикта Ливишица Једноипооки стријелац у којој је ријеч између осталога о дјелатности једнога од зачетника авангарде, Кул’бина године 1908, дакле, прије него што се у Русији авангарда очитовала у дијелатности покрета (футуризма):

Повијест умјетности – говорио је – пратимо ли њезину еволуцију од првотног хаоса до наших дана, није друго доли спиралолико узлажење са стално промјенљивим фазама, с окретањем од идеализма према реализму. Унутар сваке фазе можемо означити поједине етапе: академизам – мртви простор у умјетности, декаденцију – труљење, гнојење за будућа стољећа, сентиментализам – сјетву, романтизам – процват, и напослијетку, вријеме бербе плодина – нова умјетност, слободно стварање.

Сродну је идеју о кретању умјетности развијао у вријеме када је Татљинова спирала постајала умјетничком чињеницом, иначе несклон утопијама, аутор романа Ми Евгениј Замјатин. Примјер узимамо из његова есеја О синтетизму (1922):

то су три школе у умјетности – и других нема. Афирмација, негација и синтеза – негација негације. Силогизам је затворен, круг је обигран. Изнад њега настаје нови – па ипак исти – круг. И тако од кружница – спирала умјетности која подупире небеса.

Тезу како је Татљин у својој „кинетичкој конструкцији“ полази од Бабилонске куле као праоблика (неостварене) утопије или пак од традиције рускога умјетничког средњовековља не бисмо овдје жељели оспоравати, премда нам је ближе цитирање различитих модела Татљину нешто временски ближе умјетности, па бисмо у том контексту радо истакли де Кирикову Велику кулу из 1913, коју јамачно Татљин ипак није познавао, али бисмо се на крају ипак најрадије сложили с Андерсеном, који је изразио скепсу према трагању за узорима Татљиновог пројекта:

Сама је тема стара колико Икарова крила. Нема разлога истраживати цијелу иконографију торња.

Ипак, увјерени смо да није толико тема торња који се диже према небу, колико управо тема спирале, темељна Татљинова тема аналогна према „процесу еволуције посредством дијалектичког сукоба“. Међу руским критичарима Шкловски  је означивао пројект споменика као „гвоздену спиралу“ с властитом семантиком, при чему је полазећи од формалистичких засада, револуцију сматрао само једним од материјала конструкције:

Споменик је направљен од жељеза, стакла и револуције.

Револуција пак у овом контексту може значити само револуционарну мисаоност – идеју о њој. Први је пропагандист Татљинова торња тумачио спиралу не само као аналогију у односу на дијалектичко мишљење, него управо као оптималну пројекцију, линију кретања „ослобођена човјека“. Спирала је према Пунину – идеални израз ослобођења, симбол ослобођења од свега земаљскога.

Управо та динамична спирала с планираним кретањем које је требало одговарати кретању земаљске кугле, разликује торањ Татљинов од „торњева“ који су претходили, како од споменуте „куле“ де Кирикове тако и од Развијања боце у простору Умберта Боћионија која, додуше, има елементе вртње, али није друго него „радикализација мртве природе“, па ову скулптуру, супостављену с (каснијом) Татљиновом спиралом, данас можемо сматрати ироничним коментаром Татљиновом споменику, посебно када знамо да није ни мишљен да буде реализиран. Управо је Милнер нагласио немогућност остварења у изгладнелој Русији овог „свјесно утопијскога, а не само непрактичнога пројекта“, а коју је приметио и Шкловски (вртња куле има „више значај задаће неголи остварења“) па цијели конструкт има у бити само идеално значење („Била је то идеја а не механичка збиља која је занимала Татљина“, пише Милнер), подређено мисли о незаустављиву кретању напријед и увис. Не би ваљало том приликом заборавити да се тај пројект појавио под насловом Споменик Трећој Интернационали, а то значи утопијском пројекту!

Извор: Александар Флакер, Руска авангарда (Књижевност и сликарство), Профил, Службени гласник, Загреб, Београд, 2009.

Pet pesama Bertolda Brehta

PITANJA RADNIKA KOJI ČITA

Tko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Babilon – uvijek ponovo razoren –
Tko ga je sazidao – uvijek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom bliješteće Lime živjeli građevinari?
Kamo su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Tko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palača bilo u mnogo opjevanom Bizantu?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njegao bio bar njegov kuhar?
Filip Španjolski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još tkogod?
Friedrich Drugi pobijedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Tko je još pobijedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobjeda.
Tko je kuhao gozbu u slavu pobjede?
Svakih deset godina novi velikan.
Tko plaća troškove?
Toliki izvještaji.
Tolika pitanja.

PROTIV ZAVOĐENJA

I

Ne dozvolite da vas zavode!
Povratka nema.
Dan je na vratima;
Možete već osetiti noćni vetar.
Jutro više neće doći.

II

Ne dozvolite da vas obmanjuju!
Život je tako mali.
Pijte ga naiskap
Neće vam ga biti dosta
Kad budete morali da ga ostavite!

III

Ne dozvolite da vas zavaravaju utehom!
Nemate suviše vremena!
Prepustite trulež blaženopočivšima!
Život je najveći:
Ništa vas više ne čeka.

IV

Potom ništa neće doći.
Na kuluk i na gladovanje!
Šta vas još može uplašiti?
Umrećete sa svim životinjama
I potom ništa neće doći.

O SIROTOM B. B.

Ja, Bertold Breht, ja sam iz crnih šuma.
Moja mati me je u gradove nosila tmurno
dok sam joj ležao u telu. I hladnoća šuma
ostaće u meni do smrti zasigurno.

U asfaltnom gradu mi je dom. Od samog početka
ovakvi posmrtni sakramenti mi se daju:
Novine. I duvan. I rakija.
Nepoverljiv sam i lenj. Ipak zadovoljan na kraju.

Prijazan sam s ljudima. Sve što propišu,
poslušam: stavio sam na glavu šešir kruti.
Kažem: to su životinje koje naročito mirišu,
i kažem: ne mari, i sam si takav, ćuti.

Pre podne pokatkad stavim nekoliko žena
u prazne stolice – ljuljaške da se klate
i posmatram ih bezbrižno, pa im kažem tiho:
na mene nikad ne možete da računate.

Predveče okupljam oko sebe muškarce.
Oslovljavamo se sa „džentlmen“ i pominjemo rad.
Oni drže noge na mojim stolovima
i kažu: biće sve bolje. A ja ih ne pitam: kad?

Pred zoru sred sivog svetla piške jele
i njihova gamad, ptice, otpočne da viče.
Tog časa nekako ispijam čašu u gradu i bacam
pikavac i zaspim nemirno, jer senka se miče.

Mi smo sedeli, jedno lako pokolenje,
u kućama za koje smo mislili da predstavljaju večnost.
(Tako smo sagradili dugačka zdanja ostrva Menhetn
i tanke antene koje Atlantsko more zabavljaju.)

Od ovih gradova ostaće onaj koji ko prođe kroz njih, vetar!
Kuća razvedrava gosta: on je prazni žedno.
Mi znamo da smo samo privremeni
i da će doći za nama: ništa pomena vredno.

Pri zemljotresima, koji će doći, nadam se dozvoliti neću
da mi se ugasi virdžinija od gorčine,
ja, Bertold Breht, prognan u asfaltne gradove
iz crnih šuma u mojoj majci, punih tmine

ROĐENIMA POSLE NAS

I

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svoje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mogu:
Zaista, živim u mračno vreme!

II

U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

III

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

NEMAČKI RATNI BUKVAR

Na zidu je bilo napisano kredom:
Oni hoće rat.
Taj ko je napisao ove reči.
Već je pao.

Radnici viču za hlebom.
Trgovci viču za tržištima.
Nezaposleni je gladovao. Sada
Gladuje zaposleni.
Skrštene ruke opet se pokreću:
Prave granate.

Noć je. Bračni parovi
Ležu u krevete. Mlade žene
Rađaće siročad.

Oni koji su gore kažu:
Ide se u slavu.
Oni koji su dole kažu:
Ide se u grob.

Kada dođe do marširanja, mnogi neće znati
Da njihov neprijatelj na njihovom čelu maršira.
Glas koji komanduje njima.
Glas je njihovog neprijatelja.
Onaj ko govori o neprijatelju
Sam je neprijatelj.

Preveli Ivan Ivanji i Boško Petrović (osim prve pesme, prevodilac nepoznat)

Preporuka: „Komentari uz Brehtove pesme“, u: Valter Benjamin, Eseji, preveo Milan Tabaković, Nolit, Beograd, 1974. 

Preporuke: 1, 2

Mišel Uelbek: „Poslednji bedem protiv liberalizma“

immaginaria: “Gerhard Richter, Betty, 1988 Saint Louis Art Museum, Saint Louis Gerhard Richter based this painting on a 1978 photograph he took of his daughter Betty when she was 11 years old. The girl’s position is partially posed, but also...

Odbijamo liberalnu ideologiju jer ne
Pruža nikakav smer, okosnicu za pomirenje
Pojedinca sa svojim bližnjim unutar zajednice
Koju bismo mogli da nazovemo ljudskom,
Štaviše cilj koji sebi postavlja je sasvim
Suprotan.

Odbijamo liberalnu ideologiju u ime enciklike
Leona trinaestog o socijalnoj ulozi Evanđelja
U istom duhu u kome su antički proroci zazivali
Propast i prokletstvo nad Jerusalimom,
I Jerusalim pade, i bi mu potrebno ne manje nego četiri
hiljade
Godina da ustane

Nepobitno je, dokazano je da svaki ljudski napor
Se sve više meri kroz čisto ekonomske
Aršine,
Apsolutno brojčane kriterijume,
Koje pamte fajlovi računara.
To je neprihvatljivo i mi treba da se borimo za
Podređivanje ekonomije, za njeno potčinjavanje
Određenim, usudio bih se da kažem, etičkim, razlozima

I kad otpuste tri hiljade ljudi a čujem gde
Baljezgare o socijalnom trošku takve operacije dođe mi žešće
Da zadavim desetak
Savetnika za obračunske revizije,
Što bi, uostalom, bila odlična operacija,
Apsolutno dobitno skidanje masnog tkiva,
Takoreći higijenska operacija

Imajte poverenja u individualnu inicijativu, eto što
ponavljaju,
Svugde, na svakom koraku, kao ti stari budilnici na federe
čiji ravnomerni
Otkuj je bio dovoljan da nas baci u smarajuću i potpunu
Nesanicu,
Na šta mogu da kažem samo jedno, jedno koje
Proističe iz istovremeno poražavajućeg i redovnog
Iskustva,
A to je da je individua, hoću reći ljudska jedinka,
Uglavnom mala zver koja je istovremeno svirepa i
Bedna,
I da bi smešno bilo ukazati joj poverenje osim
Ukoliko je ne ogradimo, omeđimo i održimo unutar
Strogih principa nenarušivog morala,
Što nije slučaj.
U liberalnoj ideologiji, razume se.

Sa francuskog preveo Boris Lazić

Izvor: Časopis Buktinja

Slika: Gerhard Richter, Betty, 1988. (Saint Louis Art Museum, Saint Louis)

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Vladislav Bronjevski

MAGNITOGORSK ILI RAZGOVOR S JANOM

Sedim s Janom u trinaestoj ćeliji
u Većnici, u centru grada.
Pre tri dana su nas zajedno doveli,
zatvorili, drže, i basta.

Dremamo na podu ćelije nevelike,
supu nam dali, ni za psa nije,
Jana brani oklop dijalektike,
mene – laki oblak poezije.

Smrad, i vaške, sati sporo idu,
šta ćeš – svašta se u životu stvara.
Neko je ugljem nažvrljao na zidu:
„Neka živi borba pekara!“

Ja – šta? Fućkam! Ne sedim od juče,
mogu da sedim i ceo mesec,
ali Jan ima katar želuca,
a godina bezmalo šezdeset,

treba njegove čvrstine i volje
da se ne bi marilo što nema zdravlja,
jer čovek kad ga stomak boli
na dijalektiku zaboravlja!

Sedim, sedim, ne zborim ni bele,
Jan zadremao na zid poduprt,
nad globusom njegove ćele
zarudio osvit, četri i četvrt.

Prostenjao, prenuo se s vedrinom u oku,
i uspravio pogrbljena pleća:
„Znaš“, kaže, „u Magnitogorsku
danas pale dve nove velike peći…“

Sivi osvit se valjao slepo
lap da će ga nad gradom samleti,
a ja sam mislio: „Baš je lepo
u ovoj šugavoj ćeliji trinaestoj.“

I mislio sam o Janu snažnom,
i gde je Rim, gde Krim, gde Poljska,
i gorele su u istražnom
velike peći Magnitogorska.

DOMBROVSKO ZAGLEMBJE

Oživećeš i govorićeš,
okno ćutljivo i tamno.
Po gnev – kao ugalj – kameni,
lifte zle pesme – na dno!

Po gnev, moja pesmo, najdublje
rij srce zemlje ko krt!
Zaglembje vadi ugalj,
Zaglembje vadi smrt.

Svud dole ponori mraka,
trud crni, crna rabota,
a na zemlji – široko, široko –
beda i gomile blata.

Zaglembje vadi ugalj,
tu nema drugih prava.
Noću, iznad vidokruga,
vatra blatnjavo-krvava,

u toj vatri – škripe užad,
trešte gvozdeni kranovi
izvoze, izvoze vozovi
usitnjeni kameni ugalj.

Treba poškropiti vagone
vapnom – ili krvlju ljudskom?!
Lokomotive ubrzano gone,
ne stoji se na psolu tom!

Zaglembje juri za zaradom,
Zaglembje juri za hlebom,
pruge crvenih iskara
vuku se crnim nebom.

Zaglembje vadi ugalj,
na istok ga šalje i zapad
i u crnu snagu pretvara
u moru, bedu i glad.

Reci, zemljo surova,
kome si ti otadžbina?
Zloslutno ćuti Dombrova
u noć gladi, krize, fašizma.

Ćuti blatnjava ulica,
zna rudar vraga svog.
Na uglu stoji policajac,
iznad policajca – bog.

U teškoj industriji kriza,
radničke plate mršave,
zloslutna su njihova lica,
kuće – antidržavne.

Zaglembje vadi ugalj,
Zaglembje vadi smrt.
Po gnev, moja pesmo, najdublje,
rij srce zemlje ko krt,

da te reči prime ko jedan,
razorne kao olovo.
Na Bankovu Hutu, na Reden…
Palimo! Gotovo? Gotovo!

PESMA

Ne, ne mora to da bude
da pesmu napišem,
prvo mora u meni da živi,
da je odnjišem,

da bi preko nje preletele bure,
strahote moga života,
da bi peščane pustinje i tundre
od vekova pa do sad,

da bi sve to stajalo nada mnom
kao Meduza.
Otvorim oči. Tamno.
Muza.

KALINA

Tu noć sam plakao
(ne zbog tebe)
pesmu sam napisao,
bacam je iza sebe
neka se otkotrlja s mesecom po nebu.

Možda će se sad nad njom neko rasplakati,
kao ja, brezo, vrbo, kalino,
i očajanja svoja spakovati,
i poći će, ma i noge bose,
tamo kuda ga oči nose,
stazom ne tvojom, inom.

Tako mi je žao, sve mi je to malo;
tamo u čoveku nešto je ostalo:
stihove pišem i ne spavam noću –
šta hoću?

LAMPA

Zapali mi lampu u glavi,
crvena može biti,
a zatim ćemo reč po reč
govoriti.

Održaću ti kratak govor,
biće veče, i lampa, i muza,
možda i mačka, možda neki pas,
ali nek ne bude – valjda neće – suza.

Može biti nešto iz Dikensa,
iz Andersena,
na oči će ti pasti trepavice,
ti ćeš biti snena,
a ja ću tada ugasiti lampu u glavi
crvenu
i možda ću ti tek tada izjavit
reč onu skrivenu.

VLADISLAV BRONJEVSKI (1897-1962)

Ako reč pesnik treba da označava i pojam narodnog pevača, koji svoje pesme stvara i peva, niko u poljskoj poeziji ne zaslužuje taj naziv više od Vladislava Bronjevskog. Njegove pesme se ne pevaju uz muziku, ali su pune zvučnosti i emotivnosti koja pleni baš zato što je izražena u obliku pesme. Sam Bronjevski je svoju poeziju saopštavao radnicima, studentima i đacima usmeno; tim putem stigla je ona do radničkih masa više nego putem knjiga.

Bronjevski je već prvih godina predratne Poljske uvideo da nova zemlja nije donela slobodu svima, da su radništvo i gradska sirotinja ostali bespravni, i svoju legionarsku pušku zamenio je pesmom radnika nove revolucije, pesnika poljskog proleterijata i radničkog pokreta. U predratnoj Poljskoj takva poezija je bila najokrutnije proganjana. Bronjevski je upoznao zatvore i policiju predratne Poljske, ali je njegova buntovnička poezija bila toliko popularna u najširim slojevima poljskog radništva i levo orijentisane inteligencije da ni najmračniji režimi nisu smeli da idu predaleko kad je u pitanju bio ovaj radnički tribun.

Pošten i težak život, potresan najvećim tragedijama, još više je približio njegovu poeziju širokim narodnim slojevima. Bronjevski je uživao dirljivu i istinsku ljubav svog naroda.

Prosta, časna, nepokorna i borbena, ubedljiva i svakom razumljiva, poezija Bronjevskog postigla je i vrlo visoke umetničke kavalitete. Ono što nije moglo postići stvaralaštvo pesnika levičara koji su istovremeno bili i eksperimentatori u pesništvu, ostvarilaje poezija Vladislava Bronjevskog, u kojoj kao da su se sažele sve najbolje tradicije poljske patriotske lirike od romantizma do naših dana. Njegova revolucionarna poezija bila je nova i po sadržini, odražavala je svakodnevne probleme novog života. Niko pre Bronjevskog u poljskoj književnosti nije tako pevao.

Izvor: Savremena poljska poezija, priredio i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Sergey Nielsen