Poezija Bertolda Brehta

Brecht’s glasses viewing a dedication by Walter Benjamin - Between visible and invisible serie - 2008 © Tomoko Yoneda

ŠLJIVA

U dvorištu se nalazi šljiva,
Jedva da poveruješ koliko je mala,
Ograđena je žicom,
Tako da je niko ne može izgaziti.

Mala ne može da poraste,
Ali bi rado htela da poraste.
O tome nema govora,
Nema dovoljno sunca.

Jedva da poveruješ da je šljiva,
Jer nikad nema plodova,
Ipak je šljiva,
Poznaje se po listu.

PROTIV ZAVOĐENJA

I

Ne dozvolite da vas zavode!
Povratka nema.
Dan je na vratima;
Možete već osetiti noćni vetar.
Jutro više neće doći.

II

Ne dozvolite da vas obmanjuju!
Život je tako mali.
Pijte ga naiskap
Neće vam ga biti dosta
Kad budete morali da ga ostavite!

III

Ne dozvolite da vas zavaravaju utehom!
Nemate suviše vremena!
Prepustite trulež blaženopočivšima!
Život je najveći:
Ništa vas više ne čeka.

IV

Potom ništa neće doći.
Na kuluk i na gladovanje!
Šta vas još može uplašiti?
Umrećete sa svim životinjama
I potom ništa neće doći.

O SIROTOM B. B.

Ja, Bertold Breht, ja sam iz crnih šuma.
Moja mati me je u gradove nosila tmurno
dok sam joj ležao u telu. I hladnoća šuma
ostaće u meni do smrti zasigurno.

U asfaltnom gradu mi je dom. Od samog početka
ovakvi posmrtni sakramenti mi se daju:
Novine. I duvan. I rakija.
Nepoverljiv sam i lenj. Ipak zadovoljan na kraju.

Prijazan sam s ljudima. Sve što propišu,
poslušam: stavio sam na glavu šešir kruti.
Kažem: to su životinje koje naročito mirišu,
i kažem: ne mari, i sam si takav, ćuti.

Pre podne pokatkad stavim nekoliko žena
u prazne stolice – ljuljaške da se klate
i posmatram ih bezbrižno, pa im kažem tiho:
na mene nikad ne možete da računate.

Predveče okupljam oko sebe muškarce.
Oslovljavamo se sa „džentlmen“ i pominjemo rad.
Oni drže noge na mojim stolovima
i kažu: biće sve bolje. A ja ih ne pitam: kad?

Pred zoru sred sivog svetla piške jele
i njihova gamad, ptice, otpočne da viče.
Tog časa nekako ispijam čašu u gradu i bacam
pikavac i zaspim nemirno, jer senka se miče.

Mi smo sedeli, jedno lako pokolenje,
u kućama za koje smo mislili da predstavljaju večnost.
(Tako smo sagradili dugačka zdanja ostrva Menhetn
i tanke antene koje Atlantsko more zabavljaju.)

Od ovih gradova ostaće onaj koji ko prođe kroz njih, vetar!
Kuća razvedrava gosta: on je prazni žedno.
Mi znamo da smo samo privremeni
i da će doći za nama: ništa pomena vredno.

Pri zemljotresima, koji će doći, nadam se dozvoliti neću
da mi se ugasi virdžinija od gorčine,
ja, Bertold Breht, prognan u asfaltne gradove
iz crnih šuma u mojoj majci, punih tmine

ROĐENIMA POSLE NAS

I

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svoje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mogu:
Zaista, živim u mračno vreme!

II

U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

III

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

NEMAČKI RATNI BUKVAR

Na zidu je bilo napisano kredom:
Oni hoće rat.
Taj ko je napisao ove reči.
Već je pao.

Radnici viču za hlebom.
Trgovci viču za tržištima.
Nezaposleni je gladovao. Sada
Gladuje zaposleni.
Skrštene ruke opet se pokreću:
Prave granate.

Noć je. Bračni parovi
Ležu u krevete. Mlade žene
Rađaće siročad.

Oni koji su gore kažu:
Ide se u slavu.
Oni koji su dole kažu:
Ide se u grob.

Kada dođe do marširanja, mnogi neće znati
Da njihov neprijatelj na njihovom čelu maršira.
Glas koji komanduje njima.
Glas je njihovog neprijatelja.
Onaj ko govori o neprijatelju
Sam je neprijatelj.

O DETETU KOJE NIJE HTELO DA SE PERE

Beše jednom jedno dete
Koje nikako nije htelo da se pere,
I kada bi se opralo, brzo bi se zanazalo pepelom.

Car je došao u posetu
I popeo se na sedmi sprat,
Majka je tražila krpu
Da opere prljavo dete.

Ali nije bilo nijedne krpe
I car je otišao
A da ga dete nije ni videlo:
Dete nije ni moglo to poželeti.

Preveli Ivan Ivanji i Boško Petrović

Preporuka: „Komentari uz Brehtove pesme“, u: Valter Benjamin, Eseji, preveo Milan Tabaković, Nolit, Beograd, 1974. 

Fotografija: Tomoko Yoneda: „Brehtove naočare i Benjaminov tekst“. Deo ciklusa fotografija Work Visible.

Mišel Uelbek: „Poslednji bedem protiv liberalizma“

immaginaria: “Gerhard Richter, Betty, 1988 Saint Louis Art Museum, Saint Louis Gerhard Richter based this painting on a 1978 photograph he took of his daughter Betty when she was 11 years old. The girl’s position is partially posed, but also...

Odbijamo liberalnu ideologiju jer ne
Pruža nikakav smer, okosnicu za pomirenje
Pojedinca sa svojim bližnjim unutar zajednice
Koju bismo mogli da nazovemo ljudskom,
Štaviše cilj koji sebi postavlja je sasvim
Suprotan.

Odbijamo liberalnu ideologiju u ime enciklike
Leona trinaestog o socijalnoj ulozi Evanđelja
U istom duhu u kome su antički proroci zazivali
Propast i prokletstvo nad Jerusalimom,
I Jerusalim pade, i bi mu potrebno ne manje nego četiri
hiljade
Godina da ustane

Nepobitno je, dokazano je da svaki ljudski napor
Se sve više meri kroz čisto ekonomske
Aršine,
Apsolutno brojčane kriterijume,
Koje pamte fajlovi računara.
To je neprihvatljivo i mi treba da se borimo za
Podređivanje ekonomije, za njeno potčinjavanje
Određenim, usudio bih se da kažem, etičkim, razlozima

I kad otpuste tri hiljade ljudi a čujem gde
Baljezgare o socijalnom trošku takve operacije dođe mi žešće
Da zadavim desetak
Savetnika za obračunske revizije,
Što bi, uostalom, bila odlična operacija,
Apsolutno dobitno skidanje masnog tkiva,
Takoreći higijenska operacija

Imajte poverenja u individualnu inicijativu, eto što
ponavljaju,
Svugde, na svakom koraku, kao ti stari budilnici na federe
čiji ravnomerni
Otkuj je bio dovoljan da nas baci u smarajuću i potpunu
Nesanicu,
Na šta mogu da kažem samo jedno, jedno koje
Proističe iz istovremeno poražavajućeg i redovnog
Iskustva,
A to je da je individua, hoću reći ljudska jedinka,
Uglavnom mala zver koja je istovremeno svirepa i
Bedna,
I da bi smešno bilo ukazati joj poverenje osim
Ukoliko je ne ogradimo, omeđimo i održimo unutar
Strogih principa nenarušivog morala,
Što nije slučaj.
U liberalnoj ideologiji, razume se.

Sa francuskog preveo Boris Lazić

Izvor: Časopis Buktinja

Slika: Gerhard Richter, Betty, 1988. (Saint Louis Art Museum, Saint Louis)

Ljubica Ivošević Dimitrov: „Lanci su pali… Roblje se budi“

Posvećeno leskovačkim borcima

U fabričkim zidinama mladost vam je saranjena
A metalnim čudovištem vaša snaga iscrpljena.
Od napora i bolova, od gladi ste malaksali.
Nebrojane, teške žrtve kapitalu vi ste dali.

Šta je sreća, ljubav, nada, šta mladosti rosno cveće,
I veseli cvrkut ptica, šta lepota i proleće.
Braćo, sestre porobljene vi to niste smeli znati.
Večno žici robovati! Večno presti, večno tkati!

Ali svanu majska zora, dan slobode i radosti,
I ogreja vaša lica nada lepše budućnosti
Pogledi vam zablistaše! Opusteše mračne zgrade
Danas više roblja nema, nek mašine same rade!

Vaši gordi gospodari zanemeše od užasa,
Zar da roblje glavu diže?! Da slušaju pesmu glasa
Što sloboda obećava?! Ne, to nigde ne sme biti!
Glađu će vas umoriti, na pokornost naučiti!

Haj uzalud svi napori! Ropski lanci već su pali;
A, u duši mučenika, zraci nade zablistali
Točak žića nikada se ka prošlosti ne okreće:
Nikada se vreme ropstva povratiti više neće.

Prvi put objavljeno u časopisu Jednakost, br. 11, 1906, Beograd.

Preporuka: Knjiženstvo | Kakva ženska

Beda Londona na ilustracijama Gistava Dorea

Sledi odlomak iz knjige Položaj radničke klase u Engleskoj Fridriha Engelsa koji na veoma literaran (ako već neko ne može da ga prihvati kao fakticitet) način prikazuje glavni grad Velike Britanije.

Takav jedan grad kao što je London, po kome se može ići satima a da se ne dođe ni do početka kraja, da se ne naiđe ni na najmanji znak koji bi podsećao na blizinu sela, predstavlja nešto osobito; ova kolosalna centralizacija, ovo nagomilavanje dva i po miliona ljudi na jednom mestu, ustostručilo je snagu tih dva i po miliona… Ali će se tek docnije otkriti koliko je žrtava sve to koštalo. Ako nekoliko dana budete lutali po glavnim ulicama tada ćete zapaziti da su ti Londonci morali žrtvovati sve što je najbolje u ljudskoj prirodi da bi stvorili sva ta čuda civilizacije kojima njihov grad kipti, da su mnoge latentne sposobnosti ostale u njima inertne i prigušene… već i sama ona ulična gungula ima u sebi nečeg odvratnog, nečeg protiv čega se buni ljudska priroda. Te stotine hiljada ljudi iz svih klasa i svih staleža, koji se tu tiskaju jedni pored drugih, nisu li svi oni ljudi sa istim osobinama i sposobnostima, i istim interesom, koji se sastoji u tome da budu srećni? Pa ipak prolaze oni jedni mimo drugih kao da nemaju baš ničeg zajedničkog među sobom, kao da nisu potrebni jedni drugom, i jedina prećutna pogodba među njima je u tome što svaki ide desnom stranom trotoara, da se ne bi suprotne struje sudarile i zadržale; i nijedan neće da udostoji drugog ni jednim pogledom. Brutalna ravnodušnost, tupa izolovanost svakog pojedinca svojim privatnim interesima utoliko su odvratniji i bolniji ukoliko je veći broj pojedinaca skupljen na jednom malom prostoru.

Oskar Vajld je napisao da je rad prokletstvo alkoholičarske klase. Duša čoveka u kapitalizmu, naročito kapitalizmu kakvim ga je prikazao francuski umetnik Gistav Dore, osuđena je na užas. On kao da je prikazao najružniji glavni grad Evrope. Pročitajte, uostalom, šta mnogi Englezi pišu o svom glavnom gradu, a i njihova želja za putovanjem opravadana je istom tom činjenicom: ovde nam je ružno, ovde nam je maglovito i sumorno. Ljudska bića ne mogu bez lepote, bar ne dugo. Nešto sasvim nehumano, nešto čemu se iz svoje dubine ljudska priroda opire, nešto podmuklo i suštinski anti-čovečno prisutno je u ovom gradu, u ovoj zemlji, bogatoj jedino ugljem, a inače lepih, zelenih livada.

Povezala bih ovom prilikom jedan odlomak iz knjige Položaj radničke klase u Engleskoj Fridriha Engelsa i seriju ilustracija Gistava Dorea posvećenih ovom gradu. Francuski novinar Blanchard Jerrold i Gistav Dore zajedno su, uz pratnju policajaca, danima obilazili London, u cilju ilustrovanja „svetlosti i senki“ tog velegrada. Obilazili su siromašnije delove grada, radnička naselja, bolnice, ulice pored Temze. Atmosfera sto osamdeset gravura, koliko je brojalo konačno izdanje, podseća na onu iz mnogih romana Čarlsa Dikensa. Izdanje gravira pod nazivom London: a pilgrimage moguće je pronaći na sajtu Britanske nacionalne biblioteke gde piše sledeće:

Contemporary critics had severe reservations about the book. Doré disliked sketching in public so there were many errors of detail; it showed only the extremes of society, and Jerrold’s text was superficial. Both were transfixed by the deprivation, squalor and wretchedness of the lives of the poor, even though they realised that London was changing and some of the worst social evils were beginning to be addressed. Despite these criticisms, Doré’s work has become celebrated for its dramatic use of light and shade, and the power of his images to capture the atmosphere of mid-Victorian London.

Citat: Fridrih Engels, „Položaj radničke klase u Engleskoj“ | Preporuka: Fridrih Engels

Slike: British Library

 

Jedno pismo Ive-Lole Ribara

Najdraža, jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvek! – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje videti i uvek ostati zajedno. Jer, ovo pismo je zato i pisano.

U ovom trenutku, kada polazimo u poslednju, odlučnu etapu boja od koga zavisi, pored svega ostalog, i naša lična budućnost i sreća – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mome životu postoje samo dve stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život smo hteli, nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobede. I zato su te dve stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj, dušo, da si ti jedina koju sam voleo i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći  – onakvoj kakvu smo želeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba želeti.

Ako primiš ovo pismo – ako, dakle, ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svetu u kome budeš tada živela, naći ćeš, uvek živ, najbolji deo mene samog i svu moju ljubav prema tebi.

Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života, naći ćeš i osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo već, već da zajedno s tobom dočekamo veliki čas pobede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Napomena: Ovo pismo je Lola pred odalzak u rat napisao svojoj devojci Slobodi Trajković, studentkinji Beogradskog univerziteta. Nije hteo da se pismo Slobodi odmah preda, nego ga je ostavio u amanet kod jednog svog prijatelja i zamolio ga da pismo uruči Slobodi samo ako on pogine.

Slika: Renata Koler (Sa izložbe „Bella Ciao“). Detaljnije: Polja, br. 501, 2016.  

Bertold Breht: „Pitanja radnika koji čita“

Tko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Babilon – uvijek ponovo razoren –
Tko ga je sazidao – uvijek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom bliješteće Lime živjeli građevinari?
Kamo su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Tko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palača bilo u mnogo opjevanom Bizantu?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njegao bio bar njegov kuhar?
Filip Španjolski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još tkogod?
Friedrich Drugi pobijedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Tko je još pobijedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobjeda.
Tko je kuhao gozbu u slavu pobjede?
Svakih deset godina novi velikan.
Tko plaća troškove?
Toliki izvještaji.
Tolika pitanja.

Fotografija: Vivijen Majer