Egipatske piramide, rimski vodovodi, gotske katedrale

Volim da se povremeno vaćam na Komunistički manifest. Knjiga je objavljena februara 1848. godine i primer je vrhunskog izražajnog stila, sažetosti, preciznosti, duhovitih (ciničnih) poređenja. Ova važna filozofska i politička knjiga, šta god ko mislio o njenom sadržaju, i kasnijim istorijskim i političkim implikacijama, napisana je bez bujice i pene nepotrebnih reči, bez viskostilskih uzleta patetike i sentimentalnosti, lamentiranja i naricaljki. Naravno, njen značaj se ne iscrpljuje i nije samo u njenom smelom književnom stilu. Na nivou njenog ekonomskog i političkog značenja, a pre toga istorijskog preseka određenih društvenih događanja i promena, mislim da je korisno pročitati ju jer daje pregled uspona buržoaske klase tačnije vlasnika kapitala, vlasnika sredstava za proizvodnju, vlasnika fabrika i mašina, onih koji zapošljavaju i eksploatišu radnike. Razvoj i nastanak te klase u istoriji jasno ispisuje i istoriju same Evrope, kao i mnoge svetske probleme koji su postojali i pre nastanka same buržoaske klase, a mapira i sve probleme koje je ta klasa izazvala, i koji traju i do danas. O rešenjima koja knjiga nudi za prevazilaženje problema, naravno, moglo bi se diskutovati, od onih koji inuitivno imaju negodujući stav do onih koji to mogu da argumentuju, i obrnuto.

Buržoazija je u istoriji odigrala krajnje revolucionarnu ulogu.

Gde god je došla na vlast, buržoazija je razorila sve feudalne, patrijahalne i idilične odnose. Ona je nemilosrdno pokidala sve šarolike feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog prirodnog pretpostavljenog, i nije ostavila između čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezdušnog plaćanja u gotovom. Ona je u ledenoj vodi sebičnog računa utopila svete drhtaje pobožnog zanosa, viteškog oduševljenja, malograđanske sentimentalnosti. Ona je lično dostojanstvo pretvorila u prometnu vrednost i na mesto bezbrojnih poveljama priznatih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine. Ona je, jednom reči, na mesto eksploatacije prikrivene verskim i političkim iluzijama stavila otvorenu, besramnu, direktnu, surovu eksploataciju.

Buržoazija je sa svih do tada uvažavanih profesija, na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, skinula svetiteljski oreol. Ona je lekara, pravnika, sveštenika, pesnika i naučnika pretvorila u svoje plaćene najamne radnike.

Buržoazija je sa porodičnog odnosa zdrala dirljivi sentimentalni veo i svela ga na čisto novčani odnos.

Buržoazija je otkrila kako je brutalno ispoljavanje snage zbog kojega se reakcija toliko divi srednjem veku, nalazilo odgovarajuću dopunu u najmlitavijem dembelisanju. Tek je ona pokazala šta je ljudska delatnost u stanju da uradi. Ona je stvorila sasvim drukčija čuda nego što su egipatske piramide, rimski vodovodi i gotske katedrale; ona je izvela sasvim drugačije pohode nego što su bile seobe naroda i krstaški ratovi.

Moja politička opredeljenja ne postoje. Odnosno, postoje, u smislu da su nihilistička. Pišem nihil nad svim u ovom času, taj stih Majakovskog odzvanja kao šerpa kada pada niz stepenice pred susretom sa današnjim svetom i okolnostima u njemu, a naročito ako se uzme u obzir godište kome pripadam i zemlja u kojoj sam rođena i formirana. Skeptičnost, odbijane, gađenje, prirodno proizilaze iz onoga što su nam generacije naših roditelja, i nešto mlađi od njih, ostavili. Ruševine. Nihilizam kao stanovište u mom slučaju nije egzistencijalni ili kosmički nihilizam, jer da je tako ja ne bih bila umetnica, niti bi umetnost mogla da ima tako važnu ulogu u mom životu. Govorim isključivo o političkm nihilizmu. Čini mi se da je to jedina politička ideja koja nikoga ne ubeđuje a koja uvek bude u pravu (ako je uopšte važno biti uvek u pravu). Moj odnos prema nihilizmu nije proaktivan. Ja ga ne zastupam već ga uočavam i na ličnom planu (pošto su lično i političko neodvojivi) pokušavam prevazići, ali politički gledano, nihilizam je stalno tu, uvek su ironija i cinizam Meduzin kez nad našim glavama i ne nude nam nikakvo rešenje. Levica i desnica – to su prevaziđene podele. To su pojmovi koji su ispražnjeni od bilo kakvog konkretnog značenja u našem vremenu. Oni danas ne znače ništa jer su formirani pre dva veka a naše vreme je složenije, paradoksalnije, izmaklo je njihovim definicijama tlo pod nogama. Možda je, u stvari, jezik kriv za sve, a ne iskustvo. Ono što, međutim, nikako nije prevaziđeno, već je itekako napredovalo, jesu problemi o kojima Marks i Engels pišu. Na primer, kada pišu o lumpenproleterijatu

Lumpenproleterijat, ta pasivna trulež najdonjih slojeva starog društva, biće delimično ubačen u pokret proleterskom revolucijom, ali će se po čitavom svom životnom položaju radije dati potkupiti za reakcionarna rovarenja.

kako ne pomisliti na većinsko glasačko telo skoro svih stranaka koje su od ratova tokom raspada Jugoslavije pa do danas nama sistematski uništavali politički život i razarali vrednosti društva u celini?

Dok mi uživamo u potrošačkom besmislu, kupujući stvari koje nam ne trebaju, novcem koji nemamo i koji teško ili neizvesno zarađujemo, popunjavajući emocionalne rupe života ispražnjenih od smisla, upravo zahvaljujući slabo i nikad dovoljno dobro plaćenim poslovima, ovde se jasno daje naznaka globalističkog karaktera kapitalizma, koji je, na primer, u današnjoj Kini razvio proizvodne gulage o kojima, na zapadu, niko ni ne razmišlja.

Potreba za sve raširenijim tržištima gde će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cele Zemljine kugle. Svugde ona mora da se ugnezdi, svugde da se naseli, svugde da uspostavi veze.

Buržoazija je eksploatacijom svetskog tržišta dala kosmopolitski karakter proizvodnji i potrošnji  svih zemalja. Na veliku žalost reakcionara, ona je izvukla nacionalno tlo ispod nogu industrije. Uništene su prastare nacionalne industrije i uništavaju se svakodnevno. Potiskuju ih nove industrije čije uvođenje postaje životno pitanje za sve civilizovane nacije, industrije koje više ne prerađuju domaće sirovine već sirovine koje dolaze iz najudaljenijih oblasti. Na mesto starih potreba, zadovoljavanih domaćim proizvodima, stupaju nove koje za svoje zadovoljenje traže proizvde najdaljih zemalja i klima. Na mesto nacionalne samodovoljnosti stupa svestrani saobraćaj, svestrana uzajamna zavisnost nacija.

Brzim poboljšanjem svih oružja za proizvdnju, beskrajno olakšanih saobraćajem, buržoazija uvlači u civilizaciju sve pa i najvarvarskije nacije. Jevtine cene njenih roba jesu teška artiljerija kojom ona ruši sve kineske zidove, kojom ona i najuporniju mržnju varvara protiv stranaca prisiljava na kapitulaciju. Ona prisiljava sve nacije da prihvate buržoaski  način proizvodnje, ako neće da propadnu, ona ih prisiljava da same kod sebe uvedu takozvanu civilizaciju, tj. da postanu buržuji. Jednom reči, ona stvara svet po sopstvenom liku!

Radnici sa Istoka, iz Kine, Bangladeša, Tajvana rade u skoro nezamislivim uslovima ali cene proizvoda koje oni proizvode (na primer, brendiranih patika) na našim tržištima su desetostruko veći od njihovih plata, kao i od same proizvodne vrednosti. Kome ide ta razlika i zašto je ona tako uočljiva? Kako je moguće da je jaz između bogatih i siromašnih i dalje toliki? Kako je moguće da rečenica Tomasa Mora

Kad razmišljam o bilo kom društvenom sistemu koji vlada u svetu, ne mogu, tako mi Bog pomogao, da vidim ništa izuzev zavere bogatih.

koju je napisao u Utopiji (1516) apsolutno stoji kao relevantna i nepogrešiva? Ili, današnjim rečnikom rečeno – zar svi ratovi, događaji, nesreće, revolucije samo da bi buržuj mirno sedeo pored vatre u svom salonu i čitao novine?

Vi nam prebacujete da hoćemo da ukinemo vašu svojinu. Doista, mi to i hoćemo.

Vi kažete: čim se rad više ne bude mogao pretvarati u kapital, novac, zemljišnu rentu, ukratko u društvenu moć koja se može monopolisati, tj. čim se lična svojina više ne bude mogla pretvarati u buržoasku, biće ukinuta i ličnost.

Vi, dakle, priznajete da pod ličnošću ne razumete nikog drugog do buržuja, buržoaskog sopstvenika. A ta ličnost treba svakako da bude ukinuta.

Komunizam ne oduzima nikom moć da prisvaja sebi društvene proizvode, on samo oduzima mogć da se tim prisvajanjem podjarmi sebi tuđi rad.

Prigovoreno je da će sa ukidanjem privatne svojine prestati svaka delatnost i da će nastupiti opšte dembelisanje.

Po tome bi buržoasko društvo već odavno moralo propasti od lenjosti; jer oni koji u njemu rade, ne stiču ništa, a oni koji u njemu stiču, ne rade. Celi prigovor izlazi na tautologiju da više neće biti najamnog rada, čim više ne bude bilo kapitala.

Obrazovanost, čije gubljenje buržuj ovde oplakuje, jeste za ogromnu većinu priučavanje za služenje mašini.

Nemojte se s nama svađati mereći ukidanje buržoaske svojine vašim buržoaskim predstavama i slobodi, obrazovanju i pravu. Same vaše ideje jesu proizvod buržoaskih odnosa proizvodnje i svojine, kao što je vaše pravo samo u zakon pretvorena volja vaše kalse, volja čija je sadržina data u meterijalnim uslovima života vaše klase.

Ovaj tekst nema za cilj da predstavi detaljno i iscrpno komunističku misao ili sadržaj ove knjige. Niti da ju zastupa. Kao i sve na ovom sajtu, on je viđen kao još jedan predmet u kabinetu kurioziteta koji spremno ide na policu, i za kojim će se ubrzo čuti škripa staklenih vrata. Ali, to ne znači da je to sahranjen predmet, neživa misao. Ne, slika je važna, predmet je tu. On zove, podseća, traži. On je misao. Knjiga Komunistički manifest je deo mog obrazovnog procesa i jedna u nizu niski koja, poput spektra, poput opalizacije, baca nijanse na ovaj naš svet i moje iskustvo u njemu. Sa svim gore citiranim se u potpunosti slažem ali to slaganje nema političku konotaciju. To je samo ravnodušno priznavanje čiste logike. Najzad, Margerit Diras je lepo napisala:

Polazim od principa da svi politički diskursi liče jedan na drugi: angažovanje više ničemu ne služi. Evropa je zahvaćena marionetskim revolucijama i marksizam je od sada konceptualna, intelektualna doktrina i, kao takva, mrtva.

Citati: Karl Marks, Fridrih Engels, Komunistički manifest, preveo Moša Pijade, Liber & CLS, Beograd, 2005.

Skulptura: Vojin Bakić, Predlog za spomenik Marksu i Engelsu (nerealizovano), 1953.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.