Godišnja doba i umetnost: Đuzepe Arčimboldo i Antonio Vivaldi

Jedna od očekivanih analogija kada mislimo o godišnjim dobima kao stvaralačkoj temi jeste i ova koja se odnosi na dva Italijana, na Đuzepea Arčimbolda i Antonia Vivaldija. Svaki se, na način svoje umetnosti, pozabavio simboličkim potencijalom promena godišnjih doba. Kada sam u eseju o Stravinskom, Eliotu i Orfu pisala o proleću, o odstupu pomenutih umetnika od tradicionalnih poimanja tog godišnjeg doba, ukazala sam na činjenice koje razlikuju dela umetnika 20. veka od njihovih tradicionalnih uzora. Oba umetnika o kojima ću ovom prilikom pisati pripadaju tradiciji, bar u hronološkom smislu, iako, istovremeno, i prevazilaze njene zadate okvire posredstvom misaone i formalne problematizacije samog fenomena.

Arčimboldo, kao i kasnije Vivaldi, podriva pastoralnu sliku sveta, toliko omiljenu na platnima svojih savremenika. Izneveriti očekivanja recipijenta, uslovljena tradicionalnim očekivanjima i navikama percepcije, uslov je za korak napred na pravolinijskoj ravni istorije umetnosti. Odstup od tradicije istovremeno je i ironična afirmacija iste. Krute portrete plemstva Arčimboldo oživljava duhovitim osvrtom na njihove ličnosti koje predstavlja posredstvom kompozitnih lica sastavljenih od cveća, povrća, voća, živine ili divljači.

Antonio Vivaldi koncert za violinu Četiri godišnja doba komponuje 1723. godine. Idejni aspekt njegovih kompozicija bliži je dobu koje treba da usledi, romantizmu. Tri kompozicije u okviru stava Leto u potpunosti izneveravaju tradicionalna očekivanja koja i današnji slušaoci vezuju za to godišnje doba. U Vivaldijevoj interpretaciji leto nije doba dokolice i bezbrižnosti već je prožeto setom, ono je doba koje najavljuje promenu koja razoružava, čini da nestalnu i prolaznu sliku sveta, brzu promenu lica prirode, posmatrač doživi sa dozom melanholične rezignacije. Leto je lepa maska koju će vetrovi i kiše ubrzo razotkriti. Ispod nje mi ćemo ugledati smežurano lice jeseni. Smrt je drugo lice prirode, pored onog primarnog, stvaralačkog, i podjednako je zastupljeno u ciklusu stalne promene, opadanja i ponovnog obnavljanja, ciklusu u kome se i ogleda kružnost vremena.

Groteska je termin koji ne treba prevideti kada govorimo o Arčimboldovom slikarstvu. Spoj nespojivog, iskrivljeni osmeh, kez, začudnost, protivrečnost proporciji uslovljenoj klasičnim kanonom odlikuju grotesku. U tom prelazu, iznenadnom i neprimetnom, ponekad i zloslutnom, vidi se da su groteskna obličja inherentna prirodi, da ona nisu samo rezultat slobodne igre uobrazilje posmatrača. Prikaz smene godišnjih doba jeste, stoga, memento mori koje priroda ispisuje njoj primerenim jezikom. Kako je čovek deo njenoga lica, odnosno njenih ciklusa, ti preobražaji moraju se odnositi i na njega.

Svakoj od četiri Vivaldijeve kompozicije prethodi poetski uvod.

PROLEĆE

Proleće je tu, veselih ptičica
dočekuje ga poj;
lahor lagano duva,
izvor peva žubor svoj.

Oluje i munje preko
plavetnila raskriliše
crnje od noći svoje plašteve;
ali mir ponovo nastupi i
ptičice uskladiše
još jednom u horu svoje
složne glasove.

Na cvetnoj poljani, uljuljkani
zamorom lišća,
odmaraju se pastir i pas mu
verni.

Razležu se veseli zvuci frule,
nimfe i pastiri plešu
u slavu raskošnog proleća.

LETO

Leto je stiglo, spremno, okupano
toplinom, no brzo se uzdiže
vetar i najavi neizbežnu oluju
koja će rasparati nebo i ugroziti
žetvu.

Neumoljiv sunčev plamen
mori čoveka
i njegova stada, u oganj
pretvara šumu.

Grlica i štiglić odgovaraju
jednoličnom zovu kukavice.
Vetrić pevuši kad se u taj čas
severac zakovitla i glas mu
pretvori u prah.

Pastiru suze u oči natera strah,
prestraši ga oluja što prema
njemu hrli.

Strah od oluje,
uza slepo zujanje
pomahnitalih mušica,
kida njegove umorne udove
željne odmora.

Ah! Koliko su samo te
zebnje tačne.
Nebesa podrhtavaju i gore
dok grad ponosno klasje nosi.

JESEN

Bez ikakvih primisli, jesen je
praznik obnovljene plodnosti!
Pesmama i plesovima ljudi
zahvaljuju gospođi Prirodi na
njezinoj ponovnoj darežljivosti.

Plesom i pesmom seljaci
obilnu slave žetvu.
I mnogi, opijeni,
tako u san utonu.

U vazduhu je oštrine sve manje
ovo je doba što poziva na pesmu,
na ples,
na odmor.

U novu zoru, lovac kreće
tragom divljači
sa svojim rogom, puškom i
psima.

Plen beži,
bukom prestrašen.
Ranjen, želi pobeći no iscrpljen
umire.

ZIMA

Hladno godišnje doba nije
uvek i doba mirovanja i
tišine. Puno radosti, ovo
ledeno razdoblje malo-pomalo
najavljuje preporod.

Drhtati usled zaleđenog snega,
pod snažnim udarcima severca;
trčati udarajući o tlo
cvokoćući zubima.

Sedeti pokraj vatre, sretan i spokojan
dok vani kiša natapa zemlju,
hodati laganim koracima po ledu,
oprezno; okrenuti se,
okliznuti, pasti.

Iznova ustati
i trčati
do otvorene rupe.
Čuti srdžbu razbesnelih vetrova
evo zime
sa svojim radostima.

Vivaldijevo delo sastoji se od četiri kompozicije. Svaka kompozicija reprezent je jednog godišnjeg doba. Tu reprezentaciju ona ostvaruje notama, sredstvima koja su inherentna umetnosti muzike. Dakle, reč je o sugestivnoj i podražavalačkoj strani zvuka. U okviru jedne kompozicije postoje tri stava. Tako je i sa upravo navedenim poetskim predgovorima. U okviru svake kompozicije preovlađuju tri stanja: uvod, kulminacija i zatišje. U okviru svakog doba predočena je smena koja polazi od uobičajene predstave, preko narušavanja iste, sve do konačnog rezultata: harmonične sinteze i ponovnog početka. Kruženje je i na taj način sugerisano.

Proleće je predstavljano i doživljavano kao bezbrižno doba svo dok ga Eliot nije dekonstruisao stihom April je najsuroviji mesec. Na ovom primeru možemo uočiti da je pomenute dekonstrukcije bilo i pre modernizma. Šarenoliko i ljupko ogledalo iznenada će narušiti kiša. Cveće će biti ugaženo i prevladaće blato. Ono će svojom groznom bojom narušiti vedre boje a grmljavina će zaglušiti cvrkut ptica. Leto je doba dokolice, bezbrižnosti, najave plodnosti koja će s jeseni biti dosegnuta. No, leto je i slika postepene degradacije. Jesen je zdenac plodnosti ali i doba mekšeg zraka, uvelog lišća i hladnijih vetrova. Slušalac ima predstavu o zimi kao dobu potpunog zamiranja. Zvuci Vivaldijevih kompozicija, kao i poetski uvod koji im prethodi, izneveravaju ovo očekivanje. Zima je okrepljujuće doba ali lako je okliznuti se i povrediti, led kojim pešak prelazi preko zaleđene reke može pući.

Poetski predgovor kompozitoru je poslužio kao sredstvo kojim će slušalac lakše vizuelizovati zvuke kompozicija, ali i bez njih, ukoliko samo slušamo koncerte, snaga slika koju Vivaldi stvara je zadivljujuća. Arčimboldo personifikuje godišnja doba predstavljajući ih u vidu portreta, mnogi plodovi, karakteristični za određeno doba, skupa čine lice. Uprkos pojedinačnoj lepoti plodova, oni tvore, postavljeni zajedno, na okupu, jedno groteskno lice, ali ni zastrašujuće ni smešno. Mi ga doživljavamo više kao način na koji nam slikar svedoči o svojoj mašti ali i o dekadenciji doba, o manirizmu i nadolazećem baroku koji je ove teme često koristio. Arčimboldovi savremenici smatrali su ova dela salonskom razonodom. Ona se uklapaju u modu kabineta kurioziteta koje tih godina formiraju Habzburzi ali i u širi kontekst njegovog stvaralaštva. Izmislio je, prema kazivanjima, za potrebe dvorske zabave nemačkih careva, karusel. Dizajnirao je grbove, ambleme, tapiserije, ukrašavao nameštaj. Najzad, kako Rolan Bart primećuje u eseju o Arčimboldu, on se koristio slikom kako bi ispitao prirodu jezika, poigravajući se sa sinonimima i homonimima. Lik Jeseni ima oko koje je sačinjeno od male šljive. Na francuskom „la prunelle“ (šljivica) postaje „la prunelle“ (zenica). Rolan Bart zaključuje:

Njegovo slikarstvo je jedan jezički fond, a njegova mašta potpuno pesnička: ona ne stvara znakove, ona ih kombinuje, permutuje, obrće – što upravo čini i jezikoslovac.

Umetnici koju su  pored Arčimbolda i Vivaldija tematizovali smene godišnjih doba bili su Piter Brojgel, Džon Kits, Gistav Flober i mnogi drugi. Ukoliko svojim delom nisu tematizovali njihove smene, jesu dvosmislenost njihovih odlika u odnosu na tradicionalne predstave. Najzad, Arčimboldo, glavni dekorater dvorskih gozbi i banketa na dvoru Rudolfa II u Pragu, personifikovao je i elemente. Svakako, to je neodvojiva tema kada govorimo o prirodi i njenim ciklusima. I kroz tu seriju slika povezao je elemente i godišnja doba: svakom dobu pripada neki element: proleću vazduh, letu vatra, jeseni zemlja, zimi voda.

Pesme koje prate Vivaldijeva Četiri godišnja doba citirane su prema: Veliki kompozitori: Antonio Vivaldi, Liber Novus, Beograd, 2009.

Slike: Proleće, Leto, Jesen, Zima, 1573; Zemlja, Vazduh, Vatra, Voda, 1566.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.