Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kentaur)

Kentaur je najharmoničnije biće fantastične zoologije. Ovidije ga u Metamorfozama naziva „biform“, ali često se ne opaža njegov heterogeni karakter, pa smo skloni pomisliti da je u platonskom svijetu postojao određeni kentaurski arhetip, baš kao što postoji za čovjeka i za konja. Trebalo je više stoljeća dok taj arhetip nije otkriven; rani arhaični spomenici pokazuju gola čovjeka, uz čiji su struk čvrsto i neudobno pričvršćeni truplo i stražnji dijelovi konja. Na zapadnoj fasadi Zeusova hrama u Olimpiji, kentauri već imaju konjske noge, a na mjestu gdje bi se trebao nalaziti vrat životinje, nalazimo ljudski torzo.

Kentauri su potomc Iksiona, kralja Tesalije i oblaka kojem je Zeus dao oblik Here (ili Junone); druga verzija legende tvrdi da potječu od Kentaurusa, Apolonova sina, i Stilbije; a, treća, opet, da su plod veze Kentaurusa sa kobilama Magnezijuma. (Kažu da kentaur potječe od gandharva; u Vedama su gandharvi niža božanstva koja tjeraju sunčane konje.) Kako je umijeće jahanja bilo nepoznato starim Grcima iz Homerova vremena, može se naslutiti da im se prvi skitki konjanik koji je naišao pričinio srašten s konjem, kao konkvistadorsko konjaništvo Indijancima. Evo teksta koji navodi Prescott:

Jedan je jahač pao sa svog konja; a Indijanci, videći da se životinja prepolovila, a sve do tada držeći konjanika i konja jednom životinjom, bijahu tako ispunjeni užasom da su se okrenuli i razbježali, vrišteći svojim zapanjenim drugovima da se životinja sama raspolovila; u tome možemo otkriti nevidljivu ruku Božju; jer, da se to nije dogodilo, mogli su poklati sve kršćane.

No Grci su, za razliku od Indijanaca, poznavali konje; vjerojatnije je kentaur plod promišljena nadahnuća, a ne zbrke stvorene neznanjem.

Najpoznatija je priča o kentaurima ona koja opisuje njihov boj sa Lapitima nakon svađe na svadbenom piru. Za kentaure je vino predstavljalo nešto novo; usred gozbe jedan je pijani kentaur uvrijedio nevjestu i prevrnuo stolove, pa je tako došlo do poznate kentauromahije, koju će Fidija, ili neki njegov učenik, ovjekovječiti na Partenonu, Ovidije opisati u XII knjizi Metamorfoza, i koja će inspirisati Rubensa. Pošto su ih Lapiti pobijedili, kentauri su morali napustiti Tesaliju. U drugom sukobu s njima, Herkules je pogubio gotovo čitavo pleme kentaura svojim strijelama.

Kentaur simbolizira srdžbu i primitivno barbarstvo, ali Hiron, „najpravedniji kentaur“ (Ilijada, XI, 832), bio je učitelj Ahilejev i Eskulapov, podučavao ih je glazbi, lovu i ratovanju isto tako umješno kao i medicini i kirurgiji. Hiron se ističe u XII pjevanju Pakla, koje se obično naziva „Kentaursko pjevanje“. Znatiželjnike će sigurno zanimati Momiglianove primjedbe u izdanju Božanske komedije 1945.

Plinija kaže (VII, 3) da je vidio hipokentaura balzamiranog medom koji su u Rim donijeli iz Egipta za Klaudijeve vladavine.

U Gozbi sedmorice mudraca Plutarh na humorističan način priča kako je jedan od Perijandrovih pastira donio svom gospodaru, korintskom tiraninu, u kožnatoj vreći tek rođeno stvorenje koje je na svijet donijela kobila, a čije su ruke, lice i vrat bili ljudski, dok mu je tijelo bilo konjsko. Plakalo je kao dijete i svi su mislili da predstavlja zlu kob. Mudrac Tales ga je ispitao, nasmijuljio se i rekao Perijandru da se zaista ne slaže s postupkom njegovih pastira.

U petom poglavlju epa De rerum natura, Lukrecije proglašava kentaura izmišljenim, jer konji dosežu zrelost prije ljudi, pa bi trogodišnji kentaur bio potpuno odrastao konj i nerazvijeno dijete. Konj bi uginuo pedeset godina prije čovjeka.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Slika: Kentaur i Bakhantkinja. Crtrež iz 18. veka rađen prema fresci iz Vile Cicero (The Authority of Ruins)

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Minotaur)

Ideja o gradnji kuće u kojoj bi se ljudi mogli izgubiti, možda je neobičnija od slike čoveka s bikovskom glavom, ali obe ideje dobro se slažu, pa slika lavirinta odgovara slici Minotaura. Podjedanko je prikladno da se u sredini čudovišne kuće nalazi čudovištan stanovnik.

Minotaur, pola bik, pola čovjek, plod je obijesne strasti Pasifaje, kretske kraljice, i bijelog bika kojeg je Neptun iznio iz mora. Dedal, vješt u ispunjavanju pretjeranih kraljičinih želja za užicima, sagradio je lavirint u kome se zatvoren i sakriven nalazio njen monstruozni sin. Minotaur je hranio ljudskim mesom i radi njegove prehrane kretski je kralj nametnuo gradu Ateni godišnji danak od sedam mladića i sedam djevojaka. Tezej je odlučio da oslobodi svoju zemlju te obaveze kad je i sam bio određen da bude žrtva Minotaurove nezasitosti. Arijadna, kraljeva kći, dala mu je klupko niti da bi na povratku mogao pronaći izlaz iz zamršenih hodnika; junak je ubio Minotaura i uspio se vratiti iz lavirinta.

Ovidije u jednom stihu, koji bi imao biti duhovit, govori o Semibovemque virum, semivirumque bovem (polubikovskom čovjeku, poluljudskom biku). Dante, koji je poznavao antičku književnost ali ne i njihove novce i spomenike, zamislio je Minotaura sa glavom čovjeka i telom bika (Pakao, XII, 1-30).

Obožavanje bika i dvosekle sekire (koja se zvala labrys i možda je korijen riječi labirint) bilo je tipično za prehelenske religije, koje su održavale svete borbe sa bikovima. Sudeći po zidnim slikarijama, ljudski su likovi sa bikovskom glavom čest prizor u demonologiji Krita. Zacelo je grča priča o Minotauru kasnija i nezgrapnija verzija mnogo starijih mitova, sjenka drugih, još strašnijih snova.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Slika: Prikaz Minotaura na jednoj starogrčkoj vazi (6. vek pre nove ere).

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kerber)

Ako je pakao kuća, Hadova kuća, normalno je da ima svoga psa čuvara; takođe je prirodno da taj pas bude strašan. Heziodova Teogonija opisuje ga s pedeset glava, da bi se lik pojednostavio za prikazivanje u likovnim umetnostima, taj je broj smanjen, pa se Kerber sada prikazuje sa tri glave. Vergilije pominje tri njegova ždirjela; Ovidije trojaki lavež; Butler uspoređuje trorogu tijaru pape, rajskog vratara, s troglavim psom, koji je vratar pakla. Dante mu pridaje ljudske značajke koje pojačavaju njegovu paklensku ćud: prljava crna brada, a na šapama pandže koje u žestokoj kiši razdiru duše prokletnika. Iskeženim zubima grize i dere.

Posljednja Herkulova dužnost sastojala se u tome da Kerbera izvede na danje svjetlo. „Izveo je napolje Kerbera, psa pakla, piše Čoseru „Fratarevoj priči“. Zachary Grey, engleski pisac iz osamnaestog stoljeća, u komentaru djela Hudibras izlaže tu pustolovinu ovako:

Taj pas sa tri glave označava prošlost, sadašnjost i vrijeme koje će doći; koji prihvaća i, na neki način, proždire sve stvari. Herkules se pokazao jačim od njega, što potvrdjuje da junačka djela uvijek pobjeđuju vreme, jer su uvijek prisutna u sjećanju budućih pokoljenja.

Prema najstarijim tekstovima, Kerber svojim repom (koji je zapravo zmija) pozdravlja one koji dolaze u pakao, a razdire na komadiće one koji pokušaju pobjeći. Kasnija legenda kaže da grize pridošlice; da bi mu utažili glad, stavljali su medenjak u lijes preminulog.

U nordijskoj mitologiji krvlju poprskani  pas Garmr stražari pred kućom mrtvih i borit će se protiv bogova kad vukovi pakla budu proždirali mjesec i sunce. Neki drže da taj pas ima četri oka; psi bramanskog boga mrtvih, Yamae, imaju također četri oka.

I bramanizam i budizam imaju pakao pun pasa, koji su, kao i Danteov Kerber, mučitelji duša.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Franc Kafka: „Preobražaj“ (odlomak)

Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu. Ležao je na leđima, orožalim poput oklopa, i video je, kad bi malo digao glavu, svoj trbuh, zasvođen i mrk, podeljen na otvrdle lukove; na vrhu trbuha se jedva još držao pokrivač, gotovo da sasvim sklizne. Njegove mnoge nožice, jadno tanušne u poređenju sa ostalim telom, bespomoćno su mu treperile pred očima.

„Šta se to sa mnom desilo?“ pomisli on. To nije bio san. Njegova soba, prava, samo nešto odveć mala ljudska soba, mirovala je između dobro poznata četri zida. Iznad stola, na kome je ležala raspakovana kolekcija tekstilnih uzoraka – Samsa je bio trgovački putnik – visila je slika koju je nedavno iseckao iz nekih ilustracija i stavio u lep, pozlaćen okvir. Slika je predstavljala neku damu koja je, sa šeširom i okovratnikom od krzna, sedela ispršena, i dizala prema gledaocu težak krzneni muf, koji joj je skrivao ruku sve do lakta.

Gregor potom skrenu pogled ka prozoru, i od tmurnog vremena – čulo se kako kišne kapi pljeskaju po limenom prozorskom ispustu – postade sasvim melanholičan. ‘Kako bi bilo kad bih još malo odspavao i zaboravio sve budaaštine’, pomisli on, ali to je bilo potpuno neizvodljivo, jer on je bio navikao da spava na desnoj strani, a u svom sadašnjem stanju nije mogao da zauzme taj položaj. Ma koliko snažno se bacao na desnu stranu, uvek bi se, poput ljuljaške vraćao na leđa. Pokušao je to, valjda, stotinu puta, zatvarao je oči da ne gleda nožice koje su se koprcale, i okanio se toga tek kada je u slabinama počeo da oseća lak i tup bol, za kakav dotle nikad nije znao.

„Ah, bože“, pomisli on, „što sam ja izabrao naporno zanimanje! Iz dana u dan na putu. Poslovna uzbuđenja su mnogo veća nego kad se radi u sedištu firme, a sem toga na vratu su mi nevolje s putovanjem, brige oko hvatanja vozova, neredovni, loši obedi, i neprestano druženje sa novim ljudima, koje nikad ne traje duže, nikad ne postaje srdačno. Đavo neka sve to nosi!“ Osetio je lak svrab na vrhu trbuha; polako se na leđima odgurao bliže naslonu postelje, da bi lakše mogao podići glavu; ugledao je mesto koje ga je svrbelo, osuto sve samim belim tačkicama, o kojima nije znao šta da misli; i hteo je da jednom nogom opipa to mesto, ali je odmah povuče, jer ga prilikom dodira prođoše žmarci.

Ponovo je kliznuo u svoj raniji položaj. „Ovo rano ustajanje“, mislio je „sasvim zaglupi čoveka. Čovek mora da se ispava. Drugi trgovački putnici žive kao žene u haremu. Kad se, na primer, tokom pre podneva vratim u gostionicu da prepišem dobijene porudžbine, ta gospoda tek sede za doručkom. Čik da ja to pokušam, kad imam onakvog šefa; smesta bih izleteo. Ko zna, uostalom, ne bi li to za mene bilo vrlo dobro. Kada se ne bih ustručavao zbog roditelja, odavno bih dao otkaz, izišao bih pred šefa i iz dna duše bih mu rekao šta mislim. Morao bi se prevrnuti sa pulta! A i to je čudno ponašanje: sesti na pult i odozgo razgovarati sa činovnicima, koji, uostalom, zbog šefove gluvoće moraju prići sasvim blizu. No, tu nadu nisam još sasvim napustio; kad jednom skupim novac da mu platim ono što mu roditelji duguju – za to će biti potrebno još nekih pet do šest godina – bezuslovno ću tako postupiti. Onda će biti izveden veliki rez. Ali danas, svakako, moram ustati, jer voz mi polazi u pet.“

Izvor: Franc Kafka, Celokupne pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Slika: Pierre Joseph Redouté, A Stag Beetle, 19. vek.

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

 

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

 

To je bilo jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svaratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost.

Mrtva priroda je isečak iz života, takoreći, a ove reprodukcije na naslovnim stranama ploča bile su isečak isečka i one su mi, možda bolje od neke pouzdane istorije umetnosti, dozvolile da imam bolji uvid u detalj, u skriveni svet jednog skrivenog i tihog sveta. Bila je to osobena kamerna muzika. Uz muziku prošlost u našoj imaginaciji tada vaskrsava, sećanje biva pokrenuto. Mi prošlost ne pamtimo ali je se sećamo. Pamćenje i sećanje nisu isto. Pamćenje je nepouzdanije od sećanja. Sećanje otkriva istinu, sećanje je arhetipsko, ono povezuje, ne može se materijalizovati i nije u domenu lične prošlosti. Sećanje ide ka analogiji, ka snu i simbolu. Ono obuhvata jednu višu kategoriju, večnost koja nam se otkriva dok sanjamo ili dok smo predati umetnosti. Predmeti koje vidimo na slikama mrtve prirode, poput zvuka čela ili klavira, jesu jedno sećanje, i oni u nama proizvode impresiju koju jedna kompozicija toga doba, satkanu od zvukova instrumenata koje smo pomenuli. Međutim, sećanje ne mora biti konkretno. Ono je često senka, samo trag. Idemo ka njemu, iz hodnika u hodnik, otvarajući nova vrata, sve dok ne dođemo do jedne prazne sobe u kojoj je sto.

Ove slike predstavljaju tih svet, neobičan, čudesno primamljiv, tajanstven, a prepoznatljiv, kao da je naš vlastiti. Neodređen, taman, zvuk u daljini koji se, poput sporih vrata, otvara. Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom i zrakom. Sve je tiho, sve je tamno. Ko će razobličiti tajnu? Ove slike pretpostavljaju melanholiju, ali pre nje, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini tečnosti nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju, ili spavaju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, tada su mrtva, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo.

Ako postoji prazan prostor i nelagoda u vezi sa njim, ona ne proističe jedino iz arhitektonske datosti i odlike sobe koja u sebi ne obuhvata nameštaj i pokućstvo, dekoraciju svakodnevnim upotrebnim predmetima. Praznina nije jedino arhitektonska odlika, ali nije ni metafora. Uvek mi se činilo da je prazna soba sinonim za hladnu sobu. Zašto za prazne sobe kažemo da su hladne, čak i onda kada je u njima sasvim odgovarajuća temperatura? Sobe koje su krcate nameštajem deluju toplije. Reč je starahu koji je u vezi sa smrću, a ona je, u predstavama, lišena toplote, energije i pokreta. Sekund pre našeg pogleda, u toj sobi, pred prizorom, za datim stolom, neko je sedeo. Gde je nestala osoba koja jede, koja miriše cveće, koja drži kompas u ruci i čašu piva pred sobom? Kao da je neko pokucao na vrata i kao da je osoba koja bi trebalo da je vlasnik predmeta, ili ona koja ih aranžira, ustala i otišla da otvori. Zašto su ovi predmeti na tamnoj površini? Zar ti predmeti nisu neprirodno združeni? Iz koga dela sveta potiču? Šta će kornjača na stolu? Gde su nabavljeni muzički instrumenti, u Kremoni ili u Hamburgu? Da li su papiri na stolu dnevni spisak ili računi za plaćanje ili dnevnička beleška? Globusi, lobanje, enciklopedije i peščani časovnici. Bube između latica. Sir i kriške hleba. Laute i tarot karte. Ogledala. Dogorele sveće. Prevrnuti, izokrenuti mesingani tanjiri, breskve i nakit, leptiri na svećnjacima. Odakle dolazi svetlost oblicima dajući sjaj, atmosferu čineći gušćom? Tek na ponekoj slici Biblija.

Vrhunci holandskog slikarstva 17. veka o tim prostorima nam govore na način nedorečenosti: najvažnije je ono što nije prikazano, već što je sugerisano. Sugestija je ključna za postizanje umetničkog efekta. Ona je, pak, tvorena orginalnim tretmanom svetlosti. Uzmimo za primer Vermerovo slikarstvo. Velike mermerne podne pločice, visoki kamini, slike velikog formata sa mitološkom ili religioznom sadržinom, mrtvom prirodom i egzotičnim pticama iz kolonija, orijentalni stolnjaci i tapiserije, muzički instrumenti od teškog drveta proizvedeni, stolice sa visokim tapaciranim naslonima, mape velikih formata koje prekrivaju zidove, vrč i oljušteni limun ostavljeni nehajno na stolu, nameštaj od teškog drveta i kavez sa pticom. Sve ovo, samo po sebi, da nije prikazano sredstvima koja su inherentna likovnoj umetnosti, boji i liniji, bilo bi istorijski dokument na platnu. Ovako, mi pred sobom vidimo nešto više od toga. Mi osećamo da tu mora postojati nešto više od onog što vidimo.

Ne znamo kakve su to prostorije, možemo samo da naslućujemo šta se zbilo sa ljudima koji su do tada tu boravili. To je nedorečenost koja ima narativni potencijal jer afirmiše maštu posmatrača da priču dovrši ali, i pre toga, da priču stvori. Mrtve prirode imaju veliki narativni potencijal, podjedanko i u pogledu zapleta i u pogledu predstavljanja (mimeze). Kako je protestantska etika bazirana na radu, izvesno je da već tada ljudi nisu često boravili u svojim domovima, okupirani različitim obavezama, bilo u okviru domaćinstva, bilo van njega. Ta nostalgija za domom, ali ona je samo jedna od mnogobrojnih nostalgija koje ovo slikarstvo za sobom povlači, doprinela je da upravo kamerne teme postanu neke od dominantnih u slikarstvu ovog dela Evrope. U Italiji žanr mrtve prirode dugo nije zaživeo. On je uvek bio deo veće celine i predmeti po sebi, oneobičeni bojom i svetlošću, koji su stvarali izvesnu poetsku atmosferu, nisu imali naročit umetnički značaj. Isto je važilo i za pejsažni žanr. U Holandiji, u istom periodu, stvari stoje potpuno drugačije. Te sobe, za kojima je i danas posmatrač u muzeju u stanju da oformi neku vrstu nespoznatljive i neodređene nostalgije, trebalo je opremiti i prazninu prostora (horor vacui) učiniti domom. Bila je potrebna, džojsovski rečeno, kamerna muzika.

Postojala je moda među naručiocima kojoj su slikari prilagođavali svoju tehničku virtuoznost, po strani stavljajući tematski korpus i orginalnost na tom polju. Vidimo da su sve ove slike međusobno slične, čak se i na slikama različitih umetnika ponajvljaju isti predmeti. Tokom najmanje sedamdeset godina ovaj žanr se nije menjao što nas navodi da ga posmatramo kao pojavu u oviru jednog pomalo konzervativnog kružoka ljubitelja umetnosti, iako promena odnosno kategorija novog sama po sebi ne mora da označava nikakvu suštinsku vrednost. Ono što izdaja sve ove slikare jeste način na koji oni stvarnost predstavljaju, tehnička virtuoznost, zanatska delikatnost kojoj su posvećeni i koju su savladali. Svaka biljka koja bi bila naslikana dobro je proučena isto kao i lauta ili ugao pod kojim svetlost pada na površinu vina, ogledala ili lobanje.

Pomenuli smo zanatsku veštinu ovih slikara. Svaki predmet, svaki detalj, tračak svetlosti i prirodna pojava (bilo da je u pitanju cvet ili mrtav zec) predstavljeni su detaljno i precizno. Ipak, mi prisustvujemo nestabilnosti. Nešto taj svet iznutra narušava. Ukoliko se malo bolje približimo cvetu prepoznaćemo insekta, a na jabuci ćemo ugledati tačku truleži, lauti je jedna žica pukla, a peščanik samo što nije iscureo. Ipak, svetlost odnekud dolazi, njen izvor nam je nepoznat, ali ona, uglavnom odozgo, obasjava prizor.  – Ana Arp

Slike: Harmen Steenwijck, Jan Davidszoon de Heem, Pieter Claesz, Willem Claeszoon Heda, Frans Snyders. Sve slike nastale su približno u periodu 1620-1680. Detaljnije

Autoportreti Fride Kalo

Frida Kahlo (1907-1954), Autorretrato con Traje de Terciopelo, 1926

Frida Kalo, meksička slikarka rođena 1907. godine, višestruko je prisutna u našem vremenu. Nažalost, na pogrešan i zloupotrebljen način. Ona je svedena na puku pojavnost koja draži posmatrača svojom „neobičnom“ pojavom. Ona se odlikuje toaletom, nakitom i frizurom nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja i ukrašavanja žena. Ličnost Fride Kalo postala je deo potrošačkog miljea, mentaliteta koji koristi sliku kao sliku, a ne sliku kao simbol. Mnogi znaju da je ona slikarka, ali ne bi znali puno da kažu o njenoj umetnosti. Umetnik je bitan, ali ne i njegovo delo, što je poseban vid paradoksalnosti, ali ne tako neobičan u sferi konzumerizma. Mnogi ne znaju ko je ona, ali imaju majicu sa njenim likom. Frida Kalo je primer jedne od najštetnijih zloupotreba koje su se desile nekom umetniku. Potpuna eksploatacija lika, nimalo razumevanja dela, uklapanje u neoliberalne tržišne procese, bez imalo svesti o realnom liku i njegovom pravom značaju. Feminizam našeg doba (a on se razlikuje od feminizma Simon de Bovoar ili feminizma Kamil Palje) je prigrlio Fridu za svoju ikonu. Jedna zloupotrebljena pojava, pasivna u odnosu na novčani model koji ju je pokrenuo, zloupotrebila je i pogrešno interpretirala drugu pasivnu i zloupotrebljenu pojavu. Feminizam našeg doba jedna je od dominantnih zloupotreba na koju su žene, sva je prilika, nasele. Frida Kalo deo je te pošasti.

Frida Kalo je bila komunista (komunistkinja?). Poznat nam je njen iscrtani mider. Na njemu su srp i čekić. Poznat je njen portret Staljina. Poznat je njen Autoportret sa Staljinom. Poznat je njen prezir prema američkom industrijskom društvu, sukob njenog supruga, Dijega Rivere, sa Rokfelerom, čiji je hol Rivera iscrtao, a koji je kasnije srušen zbor problematičnih levičarskih amblema prisutnih na velikom muralu. Frida Kalo je bila ljubavnica Lava Trockog, čoveka koji je mogao, umesto Staljina, da bude vođa svetske revolucije. Poznato je Fridino aktivno učestvovanje u Komunističkoj partiji, njeno učešće u štrajkovima, protestima, učešće u pisanju pamfleta, programa i govora. Ta žena nije bila nemoćna bolesnica koju muž vara, a koja se, u svrhu neke emotivne nadoknade, samo fotografiše, što većina današnjih „feministkinja“ na instagramu i Starbaks marksista čini. Frida Kalo je volela da se fotografiše, ali ne propuštajući priliku da pored sebe stavi skulpturu iz perioda prekolumbovskog Meksika. Naivna umetnost, to sam već u jednom tekstu pokazala, kao deo folklora, kao deo narodnog stvaralaštva, ima značajan inspiracijski potencijal za avangardu. Nadrealizam, kao jedan od avangardnih modela, bio je izam u koji je smešteno Fridino delo, iako su njene slike, mahom, inspirisane narodnom kulturom, verovanjima i simbolima Asteka.

frida 1

Emotivni i fizički problemi Fride Kalo su, svakako, bili značajan deo njenog života, uslovili su određena emotivna raspoloženja koja su prisutna u stvaralaštvu ove žene, kao motiv ili kao nagoveštaj, ali nikako nisu poluga zahvaljujući kojoj se objašnjava njeno delo (ukoliko se neko uopšte i potrudi da delo još i interpretira). Frida je bila revolucionar (revolucionarka?), to je način na koji ju treba posmatrati. Frida ni u kom slučaju nije bila feministkinja, bar ne u izokrenutom, zloupotrebljenom i izopačenom značenju koji taj politički i društveni pokret podrazumeva danas, a koji se nekako neobično probudio posle višedecenijskog sna pošto je Donald Tramp izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Zaista, neobična podudarnost! Kao da su određeni centri moći, koristeći potencijale feminističke kritike i moć svojih medija, došli na ideju kako da se bore sa osobom koja je izabrana za predsednika, a na koju oni, svakako, nisu računali. Bitno je udariti na emocije, to je način rada medija, a zna se da kada osoba isključivo emotivno reaguje na pojave, razumski deo spoznajnog procesa biva potisnut. Mediji to žele i otuda Frida Kalo. Sve što današnji „ljubitelji“ ove umetnice mogu da kažu o njoj dolazi iz ponuđenih odgovora koji su u sferi isključivo emocionalnog: patnja, prevara, izdaja, bol. Sa tim se svaki čovek može identifikovati, a pošto je ovde u pitanju umetnik ženskog roda, onda je stvar jasna. Frida je najdominantniji primer zloupotrebe, ali i čitav pokret ženskih pesnikinja, ženskih slikarki, ženskih pisaca, ženskih koreografa, ženskih ilustratorki, ženskih rudara, ženskih fotografa, ženskih pilota, svega što u sebi nosi prefiks ženski, a što je isključivo prisutno u javnom prostoru zbog novca. Prefiks ženski prodaje. Njihova umetnost svedena je na robu. Ne sme se nasesti na tu priču, baš zbog same feminističke filozofije, kao dela levičarske ideje o ravnopravnosti svih ljudi, o jednakim pravima koja svi ljudi treba da imaju. Predavanje Čimamande Ngozi Adiči je, takođe, izokrenuto i izuzetno problematično interpretirano, ali o njemu drugom prilikom. Pominjem ga u ovom kontekstu jer i ono dolazi iz „zemalja trećeg sveta“ (kolonijalni termin), ali je preuzeto na zapadu, ne da bi žene „trećeg sveta“ emancipovalo, već da bi žene zapada, koja su sva svoja politička i društvena prava odavno ostvarile, stvarale frustraciju. Frustracija ima ogroman tržišni i potrošački potencijal. Jedna od predvodnica ove izokrenute priče, žena koja priča o feminizmu, ali ženama sa zapada, jeste Ema Votson, glumica sa posebnim instagram nalogom za kolekciju svojih brendiranih haljina (@the_press_tour). Pitanje je da li je njen „aktivizam“ ikada došao do devojčice u Pakistanu kojoj odsecaju klitoris. Licemerstvo na koje, neverovatno!, u eri dostupnosti informacija (ali, očigledno, ne i njihovog konstruktivnog povezivanja), većina žena naseda. 

frida 2

Uvek sam smatrala da je umetnost u životu Fride Kalo bila nešto sekundarno, ali ne u smislu značaja same umetnosti i stvaralačkog impulsa, koliko u samom njenom odnosu prema tome. Autoportret je ego dokument. Frida je, umesto da piše o sebi, sebe portretisala. To je bio njen način samospoznaje, njen način razgovora same sa sobom pred ogledalom, njen način da dopre do dubine svog bića kroz različite faze životnih, emotivnih i misaonih iskustava. Film Džuli Tejmur o Fridi Kalo, sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi, doprinosi ovome što sam napisala: kada u filmu Andre Breton zajedno sa Trockim razgleda slike u Fridinom ateljeu, on je oduševljen, dok ona sama govori da im pridaje mali značaj, uz rečenicu „moje slike mogu da znače samo meni“. To je veran prikaz njenog odnosa prema svom delu. Ja ih posmatram kao dnevnik i kao putopis. Autoportreti su svedočanstvo o radoznalosti subjekta prema samom sebi. Oni su, baš kao što stoji kod Montenja, pokušaj da se ocrta i opiše biće koje ćemo zvati Ja. Isto stoji i na početku Rusoovih Ispovesti. Izraz samosvesti, pokušaja samospoznaje, način izgradnje identiteta kroz crtanje sopstvenog lika jesu mogućnosti autoportreta. Autoportret je, sa jedne strane mimezis, odraz stvarnosti, pokušaj prenošenja obrisa fizičkog (svog lica) na platno. Sa druge strane, autoportreti su čin samokreacije, stvaranje sebe ex-nihilo posredstvom vizuelizacije. Isto je sa piscima koji pišu o sebi, bilo kroz formu dnevnika, bilo kroz neki drugi vid fikcije. Jer, to ne smemo prevideti: pisanje o sebi, slikanje sebe, uvek je vrsta fikcije. Samostvaranje je, istovremeno, i samootuđenje. Subjekt mora da se izmakne, da napravi korak unazad i sebe posmatra i poima kao drugog. Pisati o sebi nije samo pisanje o sebi. Od sebe se polazi ali se nastavlja kao da se radi o nekom drugom. Dakle, maska. Frida ima i takvu sliku.

frida 3

Ja je telo, ali Ja je i duša. Oba elemeta ličnosti, i fizički i psihički, upadljivo su prisutna na autoportretima Fride Kalo i to je ono što ih čini specifičnim, vibrantnim, podsticajnim za analizu. Tela su kod ove slikarke naročito bitna. Slikarka sebe udvaja, slika dve Fride u različitim haljinama, jednu u evropskoj, drugu u tradicionalnoj, meksičkoj. Ona svoju glavu stavlja na telo srne, svoju glavu stavlja na telo bebe koja sisa. Sisa je „otvorena“, vide se njeni nervi, njena nabreklost. Sve je naturalistički do granice neprijatnosti po posmatrača. Svoje srce ona, naturalistički, stavlja u svoje ruke, ono je njena paleta kojom slika portret svog doktora. Portretiše se sa polomljenom kičmom, tela potpuno šupljeg. Ogrlica od trnja steže joj vrat, pogled je hipnotišući. Niske te ogrlice su kapi krvi koje teku niz vrat. Njeno telo na bolesničkom krevetu koji lebdi, leži nago, na krvavom čaršafu. Njena glava pomalja se iz vulve njene majke koja leži na samrtničkom odru. Čaršaf je krvav. Njena stopala, deformisana, precizno nalakiranih crvenih noktiju, vire iz kade pune simbola njenog života. Telo pada kroz prozor, telo je probodeno desetinama udaraca nožem, džinovsko srce krvari na obali, do nabreklog, deformisanog stopala. Kosa je isečena i svuda naokolo je pobacana, na čelu je znak smrti. U naručju su majmunčići i papagaji, na leđima su dva duga reza od operacije, nad ustima je splačina hrane koju bolesnica treba da preživa dok leži u bolnici. Posmatrač shvata sav užas višemesečne nepokretnosti. Jak karnalni, telesni element je vrlo značajan za poetiku Fride Kalo. On, bizaran, prenaglašen, brutalan, vodi nas ka emotivnom. Radikalna iskustva su na taj način postavljena pred posmatrača. Džigerica. Izvrnuta nutrina, kako je pisao Majakovski. To ne može biti fake. Tako snažna dela, uprkos njima, neko je uspeo da zloupotrebi. Ovaj tekst mali je doprinos ispravljanju greške ili, još važnije, on je iskren podsticaj budućim ljubiteljima umetnosti i socijalne pravde da misle svojom glavom.

Najzad, nekoliko reči o mom upoznavanju sa ovom slikarkom. Moja lutalačka hodanja gradom podrazumevala su da ulazim u knjižare i razgledam različita izdanja knjiga, a naročito monografije posvećene slikarima. Tako sam došla i do Fride. Tada sam bila četvrti razred srednje škole, bio je maj 2004. kada sam kupila knjigu o Fridinom životu i delu. Danima sam razgledala slike neverovatne snage i hrabrosti. Slike izrazito jakog koloriteta. Podstakle su me da razmišljam o Meksiku dvadesetih godina 20. veka. Slike izrazito intezivne. Pitala sam se kakvo ih je iskustvo moralo proizvesti. Zainteresovala sam se za život ove žene pa sam nabavila i film Frida rediteljke Džuli Tejmur. On me je u potpunosti opčinio. Predamnom je bila izrazito čulna žena (oduvek sam imala utisak da je Frida Kalo bila seksualno nezajažljiva), neverovatno hrabra i liberalna za svoje doba. Njen stvaralački potencijal sam posmatrala u kontekstu ogromne seksualne energije koja uvek, na svom vrhuncu, prelazi u stvaralačku energiju (Frida i Pikaso su uvek po toj liniji bili par u mojoj uobrazilji). Njena putovanja, način oblačenja, slikarstvo i ekscentričnost nisu bili deo od nje otuđen, iako je ona bila, kao što sam već naglasila, neko ko je voleo da pozira i da gradi personu i na taj način. Njena izražena egocentričnost i njena izražena ekscentričnost bile su utemeljene. Sećam se dana proslave svoje velike mature. Uopšte se nisam spremala i doterivala. Sat vremena pred polazak ja sam čitala knjigu o Fridi. Bilo mi je banalno i strašno neprihvatljivo da se spremam za neku proslavu balavaca u cirkuskim haljinama. Firda mi je dala drugi oblik pojavnosti iz koje nisam tako lako mogla da pređem u jedan površniji i prizemniji. Moj život nije bio tako filmski i herojski kao Fridin. Međutim, uspevala sam da održim korak sa težinom bizarnosti i težinom stvaralačke snage koju je ona prezentovala posredstvom svog stvaralaštva. To je bilo važno. Shvatila sam, na primeru njenog lika i dela, koliko sam se, i kako, menjala, uvek ostajući, u samoj suštini, ista. I pogled na Fridino delo neka je vrsta mog autoportreta.

DODATAK

Neposredno po objavljivanju ovog teksta dobila sam mejl od čitaoca koji se zove Dimitar Anakiev. U opisu je stajalo da je Dimitar lekar iz Ljubljane koji radi u Klinici za migrante i da je u jednom delu godine na volenterskoj humanitarnoj misiji u Velikoj Kladuši, u tamošnjem izbegličkom logoru Trnovi. Njegova pesma koju vam prilažem u nastavku nastala je kao reakcija na moj esej. Reakcija je istovremeno i dopuna, ali i subverzivan odgovor na idealizaciju lika, dela i političkog (ideološkog) angažmana meksičke slikarke.

Dobila sam dozvolu od autora da objavim njegovu pesmu na ovom mestu. Ona stoji u istoj ravni sa mojim radom i mislim da je ova objava sada neka vrsta zajedničkog teksta. Fenomen „Frida Kalo“, sa svim svojim protivrečnostima, sagledan uz dozu cinizma i subverzivno u odnosu na dominantno mišljenje o slikarki ophrvanoj bolom. Lekar, pesnik i čitalac, Dimitar Anakiev, otkriva nam kako moć umetnosti, zapravo, izrasta iz slabosti i kako je Frida bila samo slikarka, ali ne i revolucionar(ka). Pročitajte!

Dimitar Anakiev

JOŠ MALO O FRIDI KALO

Pročitah onomad opširan esej
o Fridi Kalo iz ugla njenih autoportreta
i feminizma. Okej, ima tu nečeg
istinitog: feminizam danas ne valja,
treba biti revolucionaran, treba
voditi ljubav sa Trockim ali sloboda
umetnika nije put koji dovede do autoportreta
sa Staljinovim likom. Doduše Fridin Staljin
nije ispao dobro i više liči na Ničea nego Staljina
i možda je umetniku zato oprošteno – negde drugde
koštala bi glavu omaška u portretu diktatora. Mene interesuje
da li je umetnost bila Fridi nešto sekundarno i da li je bila
zaista revolucionar(ka)? Njena kuća u Kojaokanu
u blizini je kuće-bunkara Lava Trockog.
Gledajući ne tako davno u njeno ogledalo (ogledalce?)
zapisao sam haiku:

U ogledalu Fride Kalo
vidim jedino sebe.

Frida je bila umetnica, bila je umetnica,
(u senci velikog Diega Rivere, ako je to važno)
bila je dakle umetnica – njeni opsesivni
autoprtreti jesu umetnikov hipertrofisani ego,
to đubrište iz kojeg raste umetnost (parafraziram
neku svoju mladalačku pesmu).
Trocki je tvrdio da je Rivera umetnik-revolucionar
jer se svojim muralima obraća masama, jer je
epski i historičan. Frida sve to nije bila, ona je
malograđanka iz haciende opsednuta sobom, koja kad je
(hipotetični) ljubavnik izneveri-pogine pobegne u zagrljaj
njegovom ubici, ubici njegove dece, i hiljada drugih.
Zanimljivo: skok od Trockog ka Staljinu nikog
ne uznemirava. Je li to dokaz da je Frida komunista?
Niko ne osuđuje umetnicu-ljubavnicu
za taj ideološki salto mortale jer i liberalizam
i feminizam su na njenoj strani i sve je to tako humano!
Nisam mogao da odgonetnem da li je priča o vezi
između Fride Kalo i Trockog samo dobro smišljena
staljinistička propaganda koja Trockog želi da predstavi
kao pohlepog jevrejskog Satira nesposobnog da se
savlada (kako bi takav vodio državu?) i čak u prisustvu
žene predaje se satanskom bludu? Miriše na tamjan.
Fotografija iz Tampika na kojoj Frida ugurava svoje
grudi između Trockog i Natalije Sedove verovatno je
zagolicala erotsku maštu KGB službenika osuđenih
na kancelarijsku onaniju… Odgovora nema. Ni studenti zapošljeni
u muzuje Trockog odgovor ne znaju. Znamo da je na
slici iz Tampika januara 1937. klica izdaje već prisutna svuda
oko Trockog. Šahtman, zatim Frida a onda i Natalija poći će putem
od Trockog omražene „malograđanske tendencije“.
Na slici iz Tompika kolebljivci okružuju revolucionara.
Frida, dakle, nije revolucionar(ka) ni u muškom
ni u ženskom gramatičkom obliku. Frida je slikarka,
meni jako draga. Njene slike otkrivaju stisku. Njene slike
pokazuju da moć umetnosti izrasta iz slabosti.

25/03/2018

Barok nedeljom: Egzotične ptice

Egzotične ptice i njihova predstavljanja u vizuelnoj kulturi Zapada

Ptica je univerzalan simbol, polifon, mnogoznačan i nestabilan. Tokom mnogih vekova vizuelnog predstavljanja ptica nije imala isključivo simboličko pojavljivanje u umetnostima, već i dekorativno, ali i naučno, ono koje se ticalo doprinosa istraživanjima u biologiji i ornitologiji.

Simboličko pojavljivanje u umetnostima odnosilo se, uglavnom, na dva segmenta. Prvi je bio religiozna sadržina, drugi je bio pesnička odnosno muzička sadržina (konotacija) koju je prikaz ptice podrazumevao. Religiozna sadržina odnosila se na prikaz ptica koje vezujemo za egipatsku mitologiju, za biblijsku istoriju, za goluba koji se pojavio pred Nojem ili goluba koji je simbolizovao Duh Božiji. Takođe, različite su prilike kada se ptica, vizuelno ili poetski, pojavljivala u kontekstu mira, jedinstva i ljubavi. Upućivanje ptice na glas, na muziku i harmoniju, prisutno je još od starozavetnih motiva i Sapfine poezije, Đotovog prikaza svetog Franje koji propoveda pticama i slikarstva 17. veka gde su se slike sa mnoštvom različitih ptica imenovale sa „Koncert“.

Posle ove rudimentarne skice, više pregleda koji nema ambicija na iscrpnost, razdvojićemo dve vrste ptica koje su prikazivane: prve su bile domaće, ili šumske ptice, a druge su, i na ovom mestu dolazimo do ključne reči sadržane u naslovu ovog eseja, bile egzotične, ptice čije prvobitno stanište nije Evropa. Još jedna bitna odrednica za našu temu, takođe sadržana u naslovu, jeste pojam Zapada. On je ovde tretiran kao geografski i kulturni pojam, a manje kao politički. Međutim, ni politička sfera se ne može lako odvojiti od prve dve, ali ćemo istu tretirati kroz fenomen kolonija i tako pokušati da oformimo celinu.

U različitim rečnicima može se pročitati da je ptica simbol koji povezuje nebo i zemlju. Upravo to svojstvo daje joj mogućnost da od svoje fizičke čulnosti transcendira, predstavljajući tako lakoću duše koja se oslobodila težine tela. U staroegipatskom ikonološkom univerzumu ptice nisu retka pojava, i ne samo u okviru znakova pismenosti, već i u okviru religijske simbolike, ali i pomenute dekoracije. U kolektivnoj imaginaciji Dorana, u prvoj poeziji naše civilizacije, u mitologiji, predstavljena je specifična ptica u vidu čoveka koji preuzima njene letačke sposobnosti. Dedal nije hibridno biće poput Pegaza ili Sfinge, on je čovek sa krilima, ali krilima koja je izumeo pokušavajući da pobegne iz lavirinta koji je konstruisao. Dakle, u tom mitu aktuelizovana je po prvi put tehnička mogućnost u vidu krila, koja se ugledala na prirodne uzore, a u cilju bekstva i oslobađanja. Homer, pak, peva o letu ptica i uči nas da na osnovu njega proričemo. Vrabca, Venerinu pticu o kojoj nam je pevao Katul, mogli smo videti na freskama Livijine vile, na zidovima punim čulnosti, mediteranskog afirmativnog odnosa prema bilju, bojama i zvucima. Zatim, sledi zidno slikarstvo u Pompeji. Lakokrile ptice, uglavnom crne, na zelenim pozadinama, u dvodimenzionalnom prostoru koji svoju pojavnost duguje egipatskim i etrurskim likovnim geometrijskim zakonima.

Tokom srednjeg veka i renesanse mnoge životinje, pa među njima i ptice, prikazivane su u funkciji dekora ili simbola, u manuskriptima ili, kasnije, na platnim renesansnih majstora. Egzotične ptice uvek su se odnosile na Istok, na predele koji su izvan Evrope, pa su u tom kontekstu prikazivani i papagaji. Na primer, mnoga dela renesansnog venecijanskog slikara Vitorea Karpača o tome svedoče. Prikazujući živote svetaca, čiji je kretanje bilo u vezi sa Istokom ili Orijentom, slikar, u svrhu dekora ili što vernijeg prikaza, pred posmatrača stavlja različite egzotične ptice, najčešće paune i papagaje. Međutim, krajem 16. i početkom 17. veka dešava se jedan zaokret, isprva neprimetan, u pogledu prikazivanja egzotičnih ptica. One napuštaju svoja staništa, iz pustinja i jerusalimskih vrtova, sele se u holandske domove, kuće bogatih trgovaca i građana koji su počeli da poručuju dela sa temom ptica.

Papagaji su dospeli u Evropu zahvaljujući trgovini sa Indijom, Afrikom i novootkrivenim Amerikama koja se od 15. veka naročito intezivira. Ta trgovina ubrzo je dobila različite aspekte zloupotrebe koje su vodile do ogromne akumulacije kapitala koji je doprineo da u Evropi toga doba dođe i do novih oblika tržišne stvarnosti koja se odrazila na umetnost. Višak vrednosti i zadovoljavajući ekonomski odnosi doprinosili su da na vrhu piramidalnog društvenog poretka kultura zauzme svoje mesto. Bogato holandsko građanstvo počinje da kupuje slike, narudžbine su česte, a umetnici nisu izdvojeni iz građanskih i društvenih okolnosti, oni nisu samodovoljni u stvaralačkom i egzistencijalnom poduhvatu već su deo veće celine u kojoj pokušavaju da pronađu svoj model delovanja. Kako su brodovi u luke pristizali sa različitim sadržajem, ne samo, kao u renesansi, sa začinima i tkaninama, već sa daleko proširenijim asortimanom ponude, građanstvo se okreće ka toj ponudi i svoju stvarnost pokušava da dovede u vezu sa umetnošću.

Jedan od slikara koji je naročito u ovom kontekstu interesantan, koji će nam, poput proširene metafore, poslužiti kao „krov nad glavom“ celokuponog žanra specifičnog za ovo doba jeste Melhior d’Ondekuter, slikar čija je dela moguće videti u amsterdamskom Rijks muzeju. On je rođen u Utrehtu oko 1636. godine i posvetio je svoje delo predstavljanju ptica. Smestio ih je u imaginarne vrtove, poput kasnijih izmaštanih vrtova Ibera Robera. Kada je o njima reč slikari su uvek imali u vidu evokaciju daljina, kao prostornih, i davnina, kao vremenskih odrednica koje bi vodile ka izmeštanju iz trenutnog i stvarnog, iz prepoznatljivog. Ovde i sada, kao prostorne i vremenske kategorije, kada je prikaz vrta bio u pitanju, zapravo, prvog mesta, rajskog staništa, nisu imale puno značaja. Ondekuterovi vrtovi su puni ptica, gusaka, kokoši, ali i papagaja, pauna, ždralova i pelikana, letećih stvorenja iz Indonezije, Afrike i sa Madagaskara. U svrhu dekoracije, ali i isticanja materijalnog bogatstva njihovog vlasnika, ptice su bile okružene malim majmunima, koji su prikazani kako stoje na stolnjacima sa istočnjačkim ornamentima ili pored oblih baštenskih vazni, saksija čija su tela ukrašena grotesknim vezom.

Međutim, umetnik nije slikao samo egzotične ptice, okupljene poput porodice, već je prikazivao i mrtve ptice, uglavnom bi to bile one domaće vrste, koje su prethodno ulovljene. One bi, zajedno sa mrtvim zečevima, šparglama, školjkama i sirom bile deo nekog špajza, napuštene trpezarije, kuhinjskog stola, deo enterijera. Drugi slikari bi prikazivali zid i o njega naopako okačenu mrtvu pticu, a neki drugi Ondekuterovi savremenici bi, poput Karela Fabricijusa, prikazali češljugara na metalnom polukrugu, sa lancem oko noge. To su bile teme koje su se vezivale za prikaz ptica u slikarstvu toga doba. Sa stanovišta današnjeg posmatrača, ovi prikazi, uprkos svojoj fantastičnog tehničkoj virtuoznosti i umeću predstavljanja, mogu delovati čudno, ponekad zlokobno. Šta nam govore o čoveku toga doba? Zašto prikazivati pticu sa lancem oko noge? Zašto prikazivati ubijenu životinju kako razapeto visi sa zida? Kakva je funkcija tog prikaza? Estetizacija prikaza smrti, dekoracija ili pak prikaz sudbinske predodređenosti koja slobodnu volju i njen let posmatra kao još jednu iluziju?

Još jedna odlika doba o kome pišemo jesu i naučna usavršavanja podstaknuta otkrićima novih teritorija. Mnogi biolozi bili su na brodovima za Indiju ili Brazil sa svojim blokovima za skiciranje. Tu bi, na licu mesta, imali priliku da anatomski predstave vrste ptica koje na njihovom kontinentu nisu bile poznate. Džon Džejms Adubon (John James Audubon), slikar i ornitolog iz 18. veka, pored Melhiora d’Ondekutera prikazivao je ptice, međutim, ne u svrhu dekoracije, već u svrhu naučnih istraživanja, klasifikacije i sistematizacije znanja o krilatim stvorenjima. Rođen je na Haitiju 1785. godine ali je mladost proveo u Francuskoj. Potom se ponovo vratio u Ameriku gde su, nakon nekoliko godina, njegova istraživanja rezultirala knjigom Ptice Amerike (The Birds of America) koja je objavljivana u serijama između 1827. i 1838. godine.

John James Audubon, The White Pelican from Audubon’s Birds of America, 1827-38. Via University of Glasgow / flickrJohn James Audubon, adult male american flamingo, 1840-44. The birds of America, from drawings made in the United States and their territories. Via University of Pittsburgh

Polazeći od Adubona, ali kontekst prilagođavajući svome vremenu, savremeni američki slikar Valton Ford (Walton Ford) na velikim formatima slika različite životinje, među kojima su i ptice, ali podrivajući naučnu stranu prirodnjačkih crteža, i kroz specifičan narativ, skoro u obliku poslovica ili nadrealističke zamene postavki, Ford kritički preispituje istoriju prirodnih istraživanja i njene tokove. Njegov tehnički postupak je nalik postupku biologa sa broda koji je u potrazi za novim vrstama, ali je narativ takav da zapravo ironično destabilizuje ideološku matricu prosvetiteljskih tendencija čija nam je, uprono, samo jedna starna predočavana kroz obrazovni proces. Adubon, čovek doba prosvetiteljstva, ostao je upamćen kao istraživač i umetnik, ali je malo poznato da je bio i strastven lovac na ptice. Jedan njegov portret ga prikazuje kao krupnog, dugokosog muškarca sa puškom u ruci. Doba prosvećenosti, iako vek enciklopedije, vek razdvajanja naučnog i religijskog mišljenja, vek socijalnih promena, bio je i vek, a umetnost nam to na najbolji način svedoči, gotskog romana, velikih strasti, iracionalnih tendencija u umetnostima, velikih socijalnih turbulencija koje su rezultirale giljotinom kao najsavršenijom mašinom toga doba. Takođe, Ford reaktualizuje pitanja kolonija, koja su postojala i u 18. veku, uprkos povelji o ljudskim pravima, ili američkom ustavu, odnos roba i gospodara, vlasništva, umetnosti i stvarnosti, prirode i čoveka, vrednosti života i novčane groznice. Ford uglavnom referira na Adubonovu pušku predstavljajući izumrle i istrebljene vrste, ali u jednom svetu basne.

Ovaj esej zamišljen je kao jedan od panela u okviru tetraptiha koji bi pred čitaoca predstavio holandski 17. vek kroz prizmu materijalističke kulture i načina na koji se ona odrazila u umetnosti. Ptice su stoga samo jedan segment egzotičnog koji je u umetnosti dobio svoje mesto. Na drugom panelu tetraptiha je mrtva priroda, bilo ona koja slavi predmete, bilo ona koja slavi hranu. Zatim, treći panel prikazuje predmete, ali one koji su neobični, deformisani, sa različitim prepariranim bićima, neobičnim kostima, lobanjama i koralima, panel za sobe kurioziteta, još jednu u nizu pojava koje su u vezi sa novootkrivenim kontinentima i dalekim morima. Najzad, četvri panel je u vezi sa načinom oblačenja, sa ženskom modom onako kako je zabeležena na Rembrantovim platnima. Pošto bismo kao posmatrači tih slika (zapravo, čitaoci eseja) sagledali te tvorevine, zatvorili bismo vrata panela i umetnosti dozvolili da od naših tumačenja, komparacija, analogija i zaključaka malo predahne i ostane sama u tamnoj sobi.

Napomena:

Ovo je autorski tekst Ane Arp, pisan za potrebe antologije Somehow. Urednici su poručili dva teksta od autorke, jedan o egzotičnim pticama, drugi o mrtvoj prirodi u holandskom slikarstvu. Ovaj tekst nije ušao u antologiju već onaj o mrtvoj prirodi koji je sledeći na redu za objavljivanje u okviru serije tekstova Barok nedeljom.

Slike:

Melchior d’Hondecoeter, A Pelican and Other Birds Near a Pool, 1680.
Melchior d’Hondecoeter, Menagerie (datum nastanka nepoznat)
Melchior d’Hondecoeter, Birds in a Park, 1686.
John James Audubon, The White Pelican (Birds of America), 1827-1838.
John James Audubon, Adult Male American Flamingo (Birds of America), 1840.
Walton Ford, Untitled, 1992-93.
Melchior d’Hondecoeter, Birds on a Balustrade, 1680-1690. (slika i dva detalja slike)

Šarl Bodler: „Albatros“

Albatros, c. 1937, plaster, 74 × 149 × 5,7 cm, Kunsthaus Zürich, bequest of Bruno Giacometti 2012

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Pesma pod rednim brojem dva u svim izdanjima zbirke „Cveće zla“. Prvi put objavljena u „Francuskoj reviji“ 10. aprila 1859.

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija.“

Posle engleske poezije, u kojoj je albatros, zahvaljujući Koleridžovoj pesmi „Stari mornar“ (1798) već imao značenje simbola, sa Bodlerom se i francuska poezija obogaćuje ovim simbolom neshvaćene i ismejane veličine. Iako se albatros javio u francuskoj poeziji pre Bodlera, Bodler ga je prvi načinio višeznačnim simbolom (svrgnuti kralj i smešna nakaza).

Preveo Nikola Bertolino

Slika: Đakometijeva skulptura Albatrosa iz 1937.

Fridrih Niče: „Rođenje tragedije iz duha muzike“ (fragmenti)

ancientanimalart: “ Bacchus on his chariot mosaic Espagne, Séville, musée archéologique (via Images D’Art) ”

U helenskom svetu postoji ogromna suprotnost po poreklu i ciljevima između likovne umetnosti, apolonske, i nelikovne umetnosti muzike, kao Dionisove.

Da bi smo ta dva nagona približili našem poimanju, zamislimo ih najpre kao odvojene umetničke svetove sna i pijanstva; između tih fizioloških pojava uočljiva je suprotnost koja tačno odgovara onoj između apolonskog i dioniskog. U snu su se prvi put, prema Lukretijevoj predstavi, divni likovi bogova pojavili pred očima ljudske duše, u snu je veliki likovni stvaralac ugledao prekrasni telesni sklop natčovečanskih bića. Lepi privid svetova sna, u čijem je stvaranju svaki čovek potpun umetnik, jeste pretpostavka svekolike likovne umetnosti.. Mi uživamo u neposrednom poimanju lika, svi oblici nama nešto kazuju.

A kako se filozof odnosi prema stvarnosti postojanja, tako se umetnički osetljiv čovek odnosi prema stvarnosti sna; on ga tačno i rado posmatra jer u tim slikama nalazi tumačenje života, na tim zbivanjima se vežba za život.

Tu radosnu neophodnost doživljavanja sna i Heleni su izrazili kroz Apolona; Apolon, bog svih likovnih tvoračkih snaga, u isto vreme je i bog-predskazivač, tumač snova. On koji je po svom poreklu „vidljiv sjaj“, božanstvo svetlosti, vlada i sjajnim prividom unutarnjeg sveta mašte.

Apolona bismo označili divnim božanskim simbolom načela individuacije. Razbijanje načela individuacije diže se sa najdubljeg dna čovekova, štaviše iz prirode same, onda nam pogled prodire u suštinu dioniskog, čijem ćemo se poimanju još ponajviše približiti pomoću analogije pijanstva.

Pod čarobnim delovanjem dioniskog načela ne samo što se ponovo sklapa savez između čoveka i čoveka, već i otuđena, neprijateljska ili podjarmljena priroda opet proslavlja praznik pomirenja sa svojim bludnim sinom, čovekom. Zemlja dobrovoljno pruža svoje darove, i miroljubivo se približuju grabljivve zveri gora i pustinja. Cvećem i vencima zasuta su Dionisova kola, pod njegovim jarmom ujednačili su korak panter i tigar. Pretvorite Betovenovu kliktavu odu „radosti“ u sliku i nemojte zaostati za svojom uobraziljom kad milioni prestravljeno padaju ničice u prašinu – tako se možete približiti dioniskom.

Kao što sada i životinje govore a zemlja dariva mleko i med, tako i iz njega odjekuje nešto natprirodno; on sebe oseća bogom, on se sada i sam kreće onako zaneseno i svečano kao što je u svojim snovima gledao bogove kako grede. Čovek više nije umetnik, on je postao umetničko delo – umetnička moć cele prirode.

U svim krajevima starog sveta, od Rima do Vavilona možemo da dokažemo postojanje dionisijskih svetkovina, čiji se tip prema tipu helenskih svečanosti odnosio kao bradati satir (kome je jarac pozajmio ime i osobine) prema Dionisu samom. Gotovo svuda se središte tih svetkovina nalazilo u bezmernoj polnoj raspojasanosti, čiji su talasi plavili svaki smisao za porodični život i njegove drevne zakone; upravo najdivlje zveri prirode puštene su da slobodno mahnitaju, sve do one odvratne mešavine pohote i svireposti koja mi je oduvek izgledala kao pravi pravcati „čarobni napitak“ veštica.

Iz najveće radosti izbija krik užasa ili čežnjivi glas tugovanja nad nenadoknadivim gubitkom. U helenskim svetkovinama probija se takoreći neka sentimentalna crta prirode, kao da je primorana da izdiše zbog svog komadanja na jedinke. Pesma i jezik pokreta takvih dvojako nastrojenih zanesenjaka bili su za homersko-helenski svet nešto novo i nečuveno; naročito je dioniska muzika izazivala u njemu stravu i grozu. Ako je muzika naizgled već bila poznata kao apolonska umetnost, ona je to, strogo uzevši, ipak bila samo kao talasanje ritma čija je snaga oblikovanja razvijana za prikazivanje apolonskih stanja. Apolonova muzika bila je dorska arhitektonika u zvucima, ali u samo nagoveštenim zvucima kakvi su svojstveni kitari.

S kakvim je čuđenjem apolonski Helen morao da ga gleda! Sa čuđenjem koje je bilo utoliko veće što se javljalo pomešano sa grozom i saznanju da mu sve to, u suštini, ipak nije toliko strano, štaviše da mu njegova apolonska svest samo kao veo prikriva dioniski svet.

Apolon, etičko božanstvo, zahteva od svojih stvorenja meru i, da bi se ona mogla poštovati i održati, samosaznanje. I naporedo sa estetskom potrebom lepote, teče zahtev „Poznaj sebe“ i „Nipošto suviše!“, dok su preuzdizanje sebe i prekomernost smatrani istinskim neprijateljskim demonima neapolonske sfere, zato kao osobine doapolonskog sveta tj. sveta varvara.

„Titanski“ i „varvarski“ izgledao je apolonskom Helenu uticaj koji je izazvao dionisku snagu; ne mogavši pri tom da sakrije pred samim sobom da je on sam ipak istovremeno i prisno u srodstvu s oborenim titanima i herojima. Morao je da oseti i više: čitavo njegovo postojanje, sa svekolikom lepotom i umerenošću, počivalo je na skrivenoj osnovi patnje i saznanja, a ta osnova otkrivala mu se opet kroz dionisko. I gle! Apolon nije mogao da živi bez Dionisa! Ono „titansko“ i „varvarsko“ postalo je najzad isto onako nužno kao i apolonsko!

Zamislimo sad kako je u ovaj na prividu i umerenosti izgrađeni svet prodro i u njemu sve zamamljivijim čarobnim melodijama odjekivao ekstatični zvuk dioniskih svečanosti, kako se u tim zvucima oglasila celokupna prekomerenost prirode u nasladi, patnji i saznanju, penjući se do prodornog krika.

Jedinka, sa svim svojim granicama i merama, tonula je ovde u samozaborav dioniskih stanja i zaboravljala apolonske zakone. Prekomernost se otkrivala kao istina; protivrečnost, iz bolova rođena naslada progovarala je iz srca prirode. I tako se svuda gde se dionisko načelo probilo, apolonsko ukinulo i uništilo.

Izvor: Fridrih Niče, Rođenje tragedije, preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2001.

Slika: Rimski reljef koji prikazuje Dionisa i Arijadnu. Španija, 2. vek nove ere.

Sazvežđa, planete i druge kosmičke pojave kao simboli koji se pojavljuju u umetnosti

Jedna je zvezda počela da misli u času mog rođenja. – Vilijam Šekspir

Onaj čije lice ne svetli nikada neće postati zvezda. – Vilijam Blejk

Htela sam da oblačim žene u konstelacije. – Koko Šanel

Srećna, progutah zvezdu. – Vislava Šimborska

Naslov ovog teksta je neadekvatan: približava čitaoca temi, ali istu ne iscrpljuje. Želela sam da objedinim pojedina razmišljanja, citate i slike, koje sam vremenom pronalazila i beležila, u tekst koji vizuelnu i tekstualnu simboliku zvezda, sazvežđa kao njihovih skupina, planeta kao njihovih kosmičkih družbenica, ističe u prvi plan. Naredne slike i ilustracije nisu tek astronomska ili astrološka upregnuća. Ona su umetnost kroz koju su izraženi simboli, upitanost, lepota i potraga.

Zvezde su prvenstveno izvor svetlosti, ali daleke i hladne svetlosti. One su oštre i sićušne, poput vrha igle, svetle na tamnoj, velvetno gustoj pozadini noćnog neba. Kontrast su ljudskog mikrokosmosa, i tame, koju ne treba shvatiti kao neprijatelja. Da nije nje, baršunaste, odjekujuće, kako bi se istaklo nešto što je drugačije, različito. Zvezde su prozori. Kao kada u neko jesenje predvečerje usamljeno šetamo gradom i vidimo dva prozora, svetlost koja iznutra gori, mi želimo da posmatramo šta se tu zbiva. Nemamo grižu savesti, iza je sve tako oneobičeno. Isto je i sa zvezdama. Šta je iza? To je pitanje.

Pratimo li citatni niz, možemo poetski uobličiti našu, ljudsku, vezanost za ta kosmička tela. Svako ima svoju zvezdu koja uporedo misli sa njim, ili možda i pre njega, nekoliko koraka bivajući u prednosti, tek da bi nas sačuvala od neizvesnosti postupaka Fortune. Naša lica su poput plamena na vrhu sveće: arija kraljice u noći. Biti obučen u konstelacije, bilo da, doslovno, stavite dijamantsku ogrlicu na svoje telo, bilo da duhom zračite je magičan ritual, kao kad vila oblači Pepeljugu u Diznejevom crtaću. Kada progutate zvezdu onda ste jedan, posebnim lusterom osvetljen, prostor, a vaše oči su dva prozora, u koja svako ko prođe, pogleda.

Osam slika na početku ove objave pripadaju italijanskom umetniku Donatu Kretiju (Donato Creti) koji je rođen u mestu poznatom po izradi najboljih violina na svetu, Kremoni. Slike se sada nalaze u Vatikanskom muzeju, što ne treba da nas čudi. Godina u kojoj su nastale, 1711, početak je osamnaestog veka, doba prosvetiteljskih tendencija, kada se na određene prirodne pojave gledalo objektivno, nezavisno od religijskih učenja i dogmi. Nekada glavu ka zvezdama nije bilo sigurno usmeriti ali su se vremena postepeno menjala. Kreti je prikazao na osam slika osam tada poznatih nebeskih tela (pojava): Sunce, Mesec, Veneru, Mars, Jupiter, Saturn i kometu. Prikazani su ljudi u određenom predelu kako posmatraju, posredstvom instrumenata ili golim okom, pojavu na nebu. Papa Kliment XI je isticao značaj astronomskih istraživanja pa je ubrzo podržao i osnivanje prve opservatorije na italijanskom tlu, u Bolonji, nekoliko godina kasnije. Planete Uran, Neptun i Pluton u to vreme još uvek nisu bile otkrivene.

Šest slika sazvežđa korak su napred. Prvo su tu bila Kretijeva posmatranja nebeskih tela a sada smo, dvadeset godina ranije, 1690. u središtu atlasa Johana Heveliusa. Vidimo sazvežđa lava, vodolije, pegaza, Arga na južnoj polulopti. Johan Hevelius (Johannes Hevelius) je bio jedan od najpoznatijih astronoma svoga doba. Naročito je ostao upamćen po atlasu koji je sadržao pedeset šest gravira različitih sazvežđa. Sve zvezde koje je prikazao bazirane su na njegovim posmatranjima.

willigula: “ Hercules supporting the celestial sphere from a tapestry by Joris Vezeleer (Georg Wezeler) based on a model by Barend van Orley, c. 1535 ”

Na gornjoj slici, zapravo tapiseriji, vidimo Herkula kako pridržava nebo. To je neobično. Atlas je taj koji pridržava nebo, on je titan kažnjen od strane bogova. Prema mitu, Herkul je trebalo da ukrade jabuke iz vrta Hesperida. Jabuke su bile Herin svadbeni dar koji su čuvale Hesperide, Atlasove kćeri. Za trenutak, na prevaru, Atlas je uspeo teret sa svojih pleća skine i pruži ga, poput trule jabuke na dar, Herkulu. Joris Vezeler je umetnik zaslužan za ovo delo, nastalo 1535. godine.

Image result for magic flute queen of the night

Arija kraljice noći, deo jedne od najpoznatijih Mocartovih opera, mnogi su pokušali vizuelno da predoče. Karl Fridrih Šinkel (prva slika) uradio je scenografiju za jedno od izvođenja opere Magična frula (kojoj arija i pripada) 1815. godine. Druga slika, pokušaj sa istom namerom, pripada umetniku italijanskog porekla koji je radio u Nemačkoj, prevashodno u Minhenu, a koji se zvao Simon Kvaljo (Simon Quaglio). Njegova slika nastala je tri godine kasnije, 1818.  Zatim, tu je i Erté, rusko-francuski art deko ilustrator koji je krajem veka naslikao ilustraciju Kraljice, ali kao da je imao na umu (a verovatno nije) želju Koko Šanel da žene oblači u konstelacije. Najzad, tu je i slika iz filma Amadeus Miloša Formana, direktno rađena po uzoru na Šinkela.

Tema ove opere i njenog libreta uklapala se u duh doba koji je favorizovao onirične, magične, nestvarne, vilinske teme. Natprirodna bića, narodne bajke, magija, začaranost bile su deo romantičarskog repertoara. Kada već govorimo o romantizmu, treba pomenuti i velikog intelektualnog preteču ili uticajnog mislioca na stvaraoce tog doba, Imanuela Kanta. Čuvena je njegova izreka o zvezdanom nebu.. Tom odlomku pridružujem i rad Franca fon Štuka, oslikanu tavanicu Vile Štuk u Minhenu iz 1898, na kojoj se vide, na plavoj pozadini, zlatne zvezdane površine.

Dve stvari uvek iznova divljenjem ispunjavaju moju dušu, sve što više i sve što dalje o njima razmišljam: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni. Ni jednu ne treba da tražim obavijenu maglom, nerazgovetnim preterivanjima izvan svoga vidokruga i samo da ih naslućujem: jasno se nalaze preda mnom, i povezane su ujedno sa samosvešću moga postojanja.

Jedna započinje na onom mestu koje zauzimam u čulnom svetu i proširuje onu mrežu veza u kojoj se nalazim, u nedoglednoj meri svetova i svetova, sistema i sistema planeta, a iznad svega toga bezgranična vremena perioda njihovih kretanja, nastajanja i trajanja. Druga započinje mojim nevidljivim ja, mojom ličnošću, i stupa u jedan svet u kojem se, naime, prava beskrajnost može zapaziti, ali samo umom, i s kojim (a time ujedno i s onim vidljivim svetovima) otkrivam svoju povezanost ne samo kao slučajnu, nego kao opštu i neminovnu. Prvi prizor bezbrojnih svetova poništava gotovo celokupni moj značaj kao neko životinjsko biće koje materiju od koje je nastalo treba da vrati opet planeti, jednoj malenoj tački svemira, pošto ova materija, ne znajući zašto, jedno vreme raspolaže životnom snagom. Drugi, međutim, podiže moju vrednost kao beskrajnu inteligenciju moje ličnosti, u kojoj moralni zakon ispoljava život nezavisan od životinjskog i celokupnog čulnog sveta, bar kao što se može zaključiti zakonitim određenjem moga bića po zakonu koji se ne ograničava na uslove i granice ovoga života nego se rasprostire u beskraj. – Imanuel Kant: Kritika praktičnog uma (odlomak)

Pre naučnih objašnjenja i otkrića, pojave na nebu imale su drugačije značenje i simboliku. Komete prikazane na donjim ilustracijama, nastalim negde u Nemačkoj, datiraju iz 1587. godine, a nalaze se u Knjizi kometa, čije su ilustracije ručno bojene. Komete, dole prikazane u svojim različitim manifestacijama, bile su deo čuda, mirakuli na nebu koji su viđeni kao znak, poruka i najava, plamene zmije, zvezde koje gore. Komete su smatrane izuzetno lošim predznakom. Najavljivale su katastrofe, glad, poraze u ratu, kraljevu smrt. Predanje Asteka i Inka spominje jednu zvezdu repaticu koja je najavila dolazak Španaca. Jedna kometa najavila je i Cezarevu smrt. Ovde vidimo komete u različita doba dana i noći, u pejsažu pored mora, jasno odvojenom od neba, koji je prožet dvema bojama, plavom i crvenom. Komete su, otprilike u ovo doba, bile deo i jednog drugog manuskripta, Knjige mirakula.

Mali medved, deo atlasa koji je dimenzija 28.5 x 38 cm, nacrtao je Aleksandar Majer za atlas sazvežđa Uranometria, advokata iz Augsburga, Johana Bajera. Bajer je oblikovao u atlasu zvezdano nebo čiji će izgled i raspored narednih dvesta godina biti dominantno gledište u svetu astronomije. Njegov atlas štampan je prvi put 1603. godine i prvi sadrži sazvežđa južne hemisfere.

peregrine2017: “ BAYER, Johann.Ursa Minor, 1639 - Ulm: Johann Gorlini, 1639. Coloured, with gold highlights. 285 x 380mm. The constellation of Ursa Minor, engraved by Alexander Mair for Bayer’s ‘Uranometria’, a star atlas that shaped the way the...

Još jedan kuriozitet iz Augzburga. Eclipses luminarium je knjiga koja svedoči o pomračenjima meseca i fazama te prirodne pojave, uzrocima njenog nastanka i manifestacijama na nebu. Njen autor je Kiprian Leovic (Cyprian Leowitz) koji je još 1555. godine stvorio ovo delo. Pomračenje meseca je, osim naučnog objašnjena, neophodnog, ali dosadnog, u svesti čoveka izazivao različite utiske, baš kao i komete, pojavljivanje sazvežđa ili planeta. Pomračenje je odraz poremećaja u simboličkom poretku posmatranja stvari. Ono je nestanak svetlosti i svuda se na tu pojavu reaguje dramatično. Kao i u slučaju kometa, to je loš predznak. Ona se dovode u vezi sa smrću. Nebesko telo progutala je neman. U kineskom jeziku reč neman i reč jesti obeležavaju se istim znakom. U Rečniku simbola (autori Alen Gerbran i Žan Ševalije) o pomračenju piše:

Kod starih Kineza pomračenje je kosmički poremećaj čije se poreklo može naći jedino u mikrokosmičkom poremećaju, naime, onom koji nastupa kod careva ili njihovih žena. Jin (žensko, tama) nadvladao je jang (muško, svetlost). Potrebno je, i to je vrlo rašireno gledište, pomoći nebeskom telu koje je ugroženo ili izgubljeno: kosmički red se uspostavlja zemaljskim redom (npr. rasporedom vazala u kvadrat), odapinju se strelice prema nebu ili prema nemani koja proždire; ili je to prinošenje žrtve, ili se gađa mesec (jin) koji pomračuje sunce (jang).

Uopšteno govoreći, pomračenje nastupa kao najava kataklizmatičnih poremećaja kraja jednog ciklusa, koji traži posredovanje ili ispravljanje, da bi se tako pripremio dolazak novog ciklusa: biće to oslobođenje nebeskog tela koje je progutala neman.

Najzad, jedno delo iz oblasti popularizacije kosmosa. Asa Smit je ilustrovao udžbenik iz astronomije 1850. godine koji se koristio u američkim školama. Služio je za upoznavanje sa nebeskim telima i njihovim odlikama. Za razliku od prethodnih manuskripta i ilustracija, ovaj je bio u širokoj upotrebi, van kruga naučnika, iako sa podjednako zapanjujućim ilustracijama.

Moja interesovanja za nebo, koje je mnogo bogatije kada odete iz grada, bilo da je u pitanju broj zvezda noću, bilo da su u pitanju oblaci danju, rezultat je mnogobrojnih faktora, ali mislim da je presudan bio, ukoliko krenemo od najranijeg doba, spot Majkla Džeksona Black or White (1991) u kome se pojavljuju dve bebe kako sede na vrhu zemaljske kugle. Ta slika je za mene bila pravi horor, sećam se svog neopisivog straha od visine i razmišljanja šta bi bilo kada bi bebe odatle pale. Još gore, gde bi pale?

Dino Merlin, koga je moja majka obožavala da sluša, objavio je 1990. godine album Peta strana svijeta, koji smo slušali u kolima, neprestano, dok smo našim porodičnim autom, renoom četri, išli na more. Na naslovnoj strani kasete mogao se videti skup različitih keramičkih predmeta (sličan kao na naslovnim stranama knjiga Marije Jurić Zagorke koje je moja tetka imala) – beba, žena, pas, balerina, kornjača – kako održavaju ravnotežu na nebu, kako žongliraju (što truba u prvoj pesmi sugeriše). I za njih me je bilo strah da ne padnu. Tada sam imala pet godina i Dino Merlin me je, prvenstveno polazeći od njegovog imena, a i od figurica na omotu, asocirao na nekakvog arlekina iz komedije del arte (treći s leva na omotu). Imala sam uvek pozitivan utisak o njemu zahvaljujući ovoj ploči.

Kasnije, prikazivala se serija Dosije X zahvaljujući kojoj sam poželela da kupim svoj fotoaparat i da češće čitam magazin National Geographic koji tada nije imao srpsko izdanje pa sam dobijala svoje primerke iz Kanade, zahvaljujući tatinom kolegi čija je sestra žvela u Ontariju.. U takvom ambijentu imala sam sobu na tavanu. Naša kuća bila je u izgradnji a ja sam želela svoju sobu i često sam išla na tavan, da tamo budem sama. Jedan deo bio je bez krova i odatle bi se nebo noću videlo jasno. Bilo je poput mleka gusto, prozračno. Bilo je tu još mnogo toga, lepljenje fotokopiranih crno-belih stranica iz atlasa na zid prekoputa kreveta, želja da imam globus sazvežđa, što se nije desilo sve do 2014, kada sam ga kupila sebi, što sam i obznanila. Toliko o kosmosu, za sada.

Hijeronimus Boš: Vrt uživanja kao đavolje igralište

Slikarev potpis

Beskrajno uživam posmatrajući detalje njegovih slika (slikar od nas zahteva da mu priđemo sa lupom u ruci), ali malo toga bih mogla da zaključim ili da napišem o njima. Simbolika, boje, tortura, pohota. Boš je naš sagovornik. Dante je pre njega napisao Pakao, međutim tortura nije ista. Ne govorim o mehanizmima mučenja i detaljno razrađenim krugovima pakla. Više mi se čini da uprkos telesnim stradanjima nesrećnih Bošovih ljudi, mi prisustvujemo strahovitom mučenju duše dok je još živa. Strah od greha i smrti.

Dakle, u Bošovom paklu su neke od bezrazložnih patnji (mi ne znamo da li su ova mučenja uopšte motivisana, za razliku od Danteovih stradalnika). Dante je Bošov hronološki prethodnik, ali savremenik kada je u pitanju doživljaj sveta. Boš je živeo u približno isto vreme kada i Leonardo, međutim, njegov svet mnogo drugačiji. Bošovi sagovornici su Franc KafkaTed Hjuz.

U nastavku slede detalji sa triptiha Vrt uživanja, Bošovog najpoznatijeg dela koje se nalazi u muzeju Prado u Madridu, kao i odlomak Valtera Bozinga o Bošu iz njegove knjige Hijeronimus Boš (1450-1516): Između raja i pakla. Povezane objave sa ovom, koje mogu biti dopuna ili dodatna nit razjašnjenja su: Dokumentarni film o Hijeronimusu Bošu, Muzika pakla: note na dupetu mučenika u Bošovom „Paklu“Video radovi o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“.

Prošle godine je obeleženo petsto godina od smrti Hijeronimusa Boša i četristo godina od smrti Servantesa i Šekspira. Zajedno sa Danteom, Erazmom, VijonomRableom i Brojgelom oni vode dijalog. Pakao je izvestan, u svakom slučaju. Povodom ove godišnjice u Holandiji je organizovano niz predavanja, izložbi (sva Bošova dela, iz mnogobrojnih muzeja u svetu, našla su se samo za tu priliku na jednom mestu) i jedan odličan sajt koji veoma dobro, detalj po detalj, objašnjava značenje simbola i kontekst onoga što je Boš naslikao na triptihu Vrt uživanja. Po pregledu linka i čitanju Bozingovog odlomka, pogledajte detalje triptiha koje sam izdvojila i moj komentar uz njih.

LINK

Unutrašnja strana triptiha „Vrt uživanja“. Dole: „Raj“ (levo) i „Pakao“ (desno)

  

Centralni panel triptiha „Vrt uživanja“

Kad se vrata triptiha zatvore: „Stvaralnje sveta“

Na prvi pogled, središnji deo predočava nam idilu jedinstvenu u Bošovom stvaralaštvu: prostran predeo oblikovan kao park, po kome vrve nagi muškarci i žene, grickajući divovske voćke, družeći se s pticama i životinjama, izvodeći nestašluke u vodi i, pre svega, prepuštajući se, neskriveno i bestidno, raznolikim ljubavnim veštinama. Oko jezerceta s devojkama muškarci jašu kružeći kao ogromna vrteđka, a nekoliko likova vinulo se u zrak na tananim krilima. Ovaj triptih je sačuvan bolje od većine Bošovih velikih oltarskih slika i bezbrižno raspoloženje na središnjem delu istaknuto je jasnom i ravnomernom svetlošću, odsustvom senki i jarkim, razdraganim bojama. Bleda tela žitelja vrta, potcrtana tu i tamo nekom crnoputom figurom, svetlucaju kao retki cvetovi naspram trave i rastinja. Iza živahno obojenih fontana i paviljnona oko jezera u pozadini, blaga linija brda pretapa se u daljinu. Majušni likovi i krupni, maštoviti oblici voćki deluju bezazleno kao srednjovekovni ornamenti koji su ih, nesumnjivo, i nadahnuli, a kad stanemo pred ovu sliku teško je ne složiti se s Frangerovom tvrdnjom da se nagi ljubavnici prepuštaju „miroljubivim vragolijama po spokojnom vrtu, a među nevinim biljem, ujedinjeni sa životinjama i rastinjem, a seksualnost koja ih nadahnjuje čista je radost i blaženstvo“. Zaista, kao da prisustvujemo detinjstvu sveta, Hesiodovom Zlatnom dobu, kad su ljudi i zverinje obitavali zajedno u miru, a zemlja rađala izobilnim plodovima bez ikakvog napora. Ili da kažemo to savremenim jezikom, Bošov vrt kao da je svojevrsna zemlja sveopšte ljubavi.

No uprkos tome mora se poreći da je ova množina nagih ljubavnika zamišljena kao apoteoza nevine seksualnosti. Seksualni čin, koji smo u dvadesetom veku naučili da prihvatamo kao normalan deo ljudskosti, u srednjem je veku najčešće smatran dokazom čovekovog pada iz anđeoskog stanja, u najboljem slučaju nužnim zlom, a u najgorem smrtnim grehom. Da su Boš i njegovi pokrovitelji u potpunosti delili ovo shvatanje znamo, naravno, po kontekstu u kome se ljubavnici pojavljuju na drugim njegovim delima, a to dodatno potvrđuje i činjenica da je njegov vrt, kao i kola sa senom, smešten između edena i pakla, izvora greha i mesta njegovog kažnjavanja. Stoga, baš kao što Kola sena prikazuju ovosvetski dobitak pohlepe, tako je Vrt uživanja slika čulnog života, ili još određenije, smrtnog greha pohotljivosti.

Različiti vidovi ovog greha iskazani su neprikriveno, parom zatvorenim u mehur dole desno, na primer, ili parom skrivenim u ostrigu u njihovoj blizini; drugi parovi kao da prikazuju pervertirane ljubavne činove, kao čovek koji je zaronio glavu u vodu, a rukama zaklanja intimne delove, ili mladić koji, dole desno ubada cveće u rektum svog sadruga. Uz ove prilično očigledne prikaze, puteni život je takođe i nagovešten metaforički i simbolički. Jagode, na primer, veoma istaknute u predelu, verovatno simbolizuju nematerijalno svojstvo telesnog zadovoljstva; do ovog zaključka došao je Siguenca govoreći o „taštini i divoti i prolaznom ukusu jagoda ili mirisu koji se jedva oseti u prolazu“. Jagode su tako analogne senu na Kolima sena.

Triptih Vrt uživanja pažljivo je proučio Dirk Baks, koji je na osnovu obuhvatnog poznavanja starije holandske književnosti utvrdio da su mnogi oblici na središnjem delu – voćke, životinje, egzotične mineralne strukture u pozadini – erotski simboli nadahnuti popularnim pesmama, izrekama i uličnim uzrečicama Bošovog vremena. Na primer, mnoge voćke koje ljubavnici u vrtu grizu ili drže služe kao metafore polnih organa; riba, koja se dvaput pojavljuje u prednjem planu, u starim holandskim poslovicama je falusni simbol. Grupa mladića i devojaka koja u srednjem planu desno beru voće takođe ima erotsku konotaciju: „trgati voće“ (ili cveće) bio je eufemizam za seksulani čin. Najzanimljivije su možda ogromne prazne ljuske voćaka u koje su neki likovi upuzali. Baks ih vidi kao igru srednjevekovnom holandskom rečju schel ili schil, koja je označavala koru voćke i prepirku ili sukob. Prema tome biti u schel znači boriti se sa protivnikom, ali isto tako i učestvovati u onoj prijatnijoj, ljubavnoj borbi. Osim toga, oljuštena kora sama po sebi je bezvredna. Boš nije mogao odabrati prikladniji simbol greha, jer na kraju krajeva, zbog voćke je i Adam zgrešio.

Kao prvo, značajno je da je Boš svoju sliku putenih zadovoljstava zamislio kao veliki park ili predeo sličan vrtu. Vrt je vekovima bio mesto za ljubavnike i vođenje ljubavi. Najslavniji srednjevekovni vrt ljubavi opisan je u Romanski o ruži, alegorijskoj poemi iz trinaestog stoleća; prevedena na mnoge jezike, uključujući i holandski, nadahnula je brojne imitacije u književnosti i slikarstvu. Svaki od ovih ljubavnih vrtova bez razlike sadrži krasno cveće, ptičice što slatko poju i fontanu u sredini oko koje se ljubavnici okupljaju da bi šetali ili pevali, kao što je prikazano na brojnim tapiserijama i gravirama iz Bošovog doba. Ne može se sumnjati da je Boš bio upoznat sa ovom tradicijom. Skraćena verzija ljubavnog vrta pojavljuje se na jednoj graviri njegovog pomoćnika Alarta du Hamela, a sam Boš se poslužio sličnim elementima za jednu od svojih ranijih slika Pohote, na stonoj ploči u Pradu. U Vrtu uživanja primenio je, naravno, mnogo više tradicionalne ikonografije, uključujući fontanu i paviljone koji se nadnose nad jezerom u pozadini. Ove neobično uvijene, svetlucave forme zapravo nisu mnogo fantastičnije od fontana i zdanja od zlata, korala, kristala i druge dragocene građe opisanih u mnogim vrtovima ljubavi u književnosti.

Iako dakle Vrt uživanja štošta duguje konvencionalnim vrtovima ljubavi, ovi su nastanjeni znatno diskretnijim ljubavnicima; veoma retko oni skakuću naokolo nagi ili vode ljubav u vodi. No bez obzira na to, povezanost ljubavi i vođenja ljubavi sa vodom bila je čvrsto uspostavljena u Bošovo vreme. U prizoru „mesečnih radova“ maj, mesec ljubavi, ilustrovan je ljubavnicima zagrljenim u kadi ispunjenoj vodom. Čak i prikazi Vrela (ili jezera) mladosti često u sebi imaju nečeg erotskog. Iako Boš nije prikazao Vrelo mladosti u strogom smislu tog pojma, jer nema nikog ko se podmlađuje, slične grafike su mogle nadahnuti aktivnosti u vodi na Vrtu uživanja.

Vrtu ljubavi i Venerinom kupanju može se dodati i treća glavna tema Vrta uživanja. U jezeru, u pozadini, kupanje je zajedničko, ali u srednjem planu polovi su brižljivo razdvojeni. U kružnom jezercetu su samo žene, dok muškarci jašu oko njega na raznolikim životinjama. Neobično ponašanje jahača, od kojih jedan pravi premet na leđima svoga ata, ukazuje da ih žene uzbuđuju, a jedna od njih već izlazi iz nvode.  Ovim Boš naravno prikazuje seksualnu prvlačnost između muškaraca i žena, a nije beznačajno ni to što jezerce i jahači zauzimaju središte vrta, kao izvor i začetak onoga što se zbiva okolo. Za srednjevekovne moraliste, koji u ovome nisu bili preterani kavaljeri, žena je ta koja uvodi muškarca u greh i blud, sledeći Evin primer. Ženina moć često je prikazivana krugom obožavalaca oko nje. Samo što na Bošovoj slici muškarci ne plešu, nego jašu. Životinje po tradiciji simbolizuju niže ili životinjske prohteve ljudskog roda, te su personifikacije smrtnih grehova često prikazane na leđima raznih zveri; jahanje se, konačno, često uzima kao metafora seksualnog čina.

U svojoj slici čulnog zadovoljstva Boš je tako stopio nekoliko erotskih tema srednjeg veka u okvirima ljubavnog vrta, baš kao što je Brant brodom objedinio svoje žestoko negodovanje protiv ljudskih ludosti. Boš međutim nije bio jedini slikar koji se poslužio tradicionalnim ljubavnim vrtom da bi simbolizovao Pohotu. U rukopisu Božijeg grada svetog Avgustina, svečeva osuda razbludnih običaja drevnog Rima često je ilustrovana slikama nagih plesača u vrtu.

Krajnji zaključak je da značenje Vrta uživanja nije nespojivo s Bošovim moralizatorskim temama. Kao i Brod budala, Smrt tvrdice i Kola sena, i ova slika nam pruža ogledalo u kome možemo videti čovekove ludosti. Uprkos tome, može nam biti teško da prihvatimo činjenicu kako su ovi bezbrižni ljubavnici krivi zbog smrtnog greha pohote. Kao i Franger, mogli bismo prigovoriti da Boš nije mogao imati nameru da osudi nešto što je oslikao u tako očaravajućim oblicima i bojama. Srednjevekovni čovek, međutim, bio je mnogo sumnjičaviji prema fizičkoj lepoti. On je učen da se greh prikazuje pod najprivlačnijim vidovima i da iza telesne lepote prihvatljivih osećanja često vrebaju smrt i prokletstvo. Vidljivi svet, ukratko, nalik je onim malenim rezbarijama od slonovače popularnim u Bošovo vreme, koje su prikazivale zagrljene ljubavnike ili raskošnu nagu ženu, a kad se okrenu otkrivale su leš u raspadanju. Drugim rečima, Boš nam pokazuje lažni raj čija prolazna lepota vodi ljude u propast i prokletstvo, što je uobičajeni motiv u srednjovekovnoj književnosti. Susrećemo ga, na primer, u legendi o podzemnom kraljevstvu ljubavi Venusbergu, gde Tanhojzer umalo nije izgubio dušu. U drugom delu Romanse o ruži, koji je dodao Žan de Men, ružin vrt je izričito upoređen s istinskim rajskim vrtom, na štetu onog prvog. Rajski vrt je večit, a u vrtu ljubavnika „ples će stići kraju i oni što plešu će pasti“; sve će se rasuti i propasti, jer Smrt očekuje sve. Slične misli često su izražavane u šesnaestom veku u prikazima vrtova punih uživanja gde ljubavnici uživaju nesvesni da im se Smrt prikrada.

Da se vratimo Bošovoj verziji ove uvažene teme. Baks je izneo naoko uverljivu teoriju da kosmati par u pećini u donjem desnom uglu vrta predstavlja Adama i Evu nakon izgnanstva iz Edena, kada su, prema apokrifnim izvorima, našli pribežište u pećini i odenuli se u životinjske kože. Iza Adama je glava Noje, obnovitelja ljudske rase nakon potopa. I zaista, dublji smisao Vrta uživanja u potpunosti je shvatljiv tek kad se osvrnemo na Edenski vrt i druge prizore na triptihu.

Stvaranje sveta odvija se na spoljnim krilima u prigušenim tonovima ive i sivozelene. Tvorac se pojavljuje u rascepini među oblacima u gornjem levom uglu. Na freskama na sikstinskoj tavanici, nastalim u približno isto vreme, Mikelanđelo predstavlja Boga kao svojevrsnog natčovečanskog skulptora koji vlastitim rukama uobličuje prapočetni haos. Boš, s druge strane, sledi tradicionalniji hrišćanski koncept prikazujući Božje stvaranje Rečju; on je nepomičan na svom tronu i drži knjigu, dok je božanska „zapoved“ iz Psalama (33: 9) zabeležena uz gornju ivicu: „Jer on reče, i postade; on zapovjedi, i pokaza se“. Svetlost je razdvojena od tame u središtu krila, a unutar svetlosne sfere vode su razdeljene iznad i ispod nebeskog svoda. Tamni kišni oblaci sporo se okupljaju nad suvom zemljom, izdižući se polako iz magličastih voda. Drveće već izniče iz ovlažene površine, kao i neko neobično rastinje, polubiljno, polumineralno, koje nagoveštava egzotičnu floru na unutrašnjim delovima. To je zemlja kakva je bila trećeg dana stvaranja.

Sa zadnje strane levog krila, sivilio ustupa pred blistavim bojama i tri poslednja dana upotpunjuju stvaranje. Zemlja i voda iznedrile su množinu žvih bića, uključujući žirafe, slonove i neka potpuno bajkovita stvorenja, kao što je jednorog. U središtu se izdiše Izvor života, visoka i vitka ružičasta struktura nalik na prefinjeno izrezbaren gotski tabernakl. U blatu kraj njene osnove svetlucaju dragulji, a neke od fantastičnijih životinja verovatno odražavaju srednjovekovne opise Indije, čija su čuda opčinjavala Zapad još od Aleksandra Velikog i gde se prema rasprostranjenim verovanjima nalazio izgubljen edenski raj.

U prednjem planu ovog prepotopskog predela vidimo Adama i Evu, ali ne njihovo iskušenje i izgnanje kao na Kolima sena, već trenutak kad ih Bog sjedinjuje. Držeći Evu za ruku Bog je prikazuje tek probuđenom Adamu, koji zuri u ovo stvorenje načinjeno od njegovog rebra s mešavinom, kako se čini, iznenađenja i iščekivanja. Sam Bog je mnogo mlađi nego njegov belobradi pandan na spoljnim krilima i predstavlja Božanstvo u liku Hrista, druge ličnosti Trojstva i otelovljenja Reči Božje. U holandskim rukopisima šesnaestog veka često susrećemo trenutak u kome mlado Božanstvo venčava Adama i Evu i ilustracije blagoslova koji im daje, govoreći reči iz „Postanja“: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zvjerinja što se miče po zemlji.“ Božiji nalog „rađajte se i množite se“, koji će kasnije dati i Noju, mogao bi se možda protumačiti kao odobrenje da se upusne u izvesne razvratne aktivnosti prikazane na središnjem delu; ali, kao što možemo i pretpostaviti, u srednjem veku se nije tako mislilo. Umesto toga, smatralo se da su se pre pada Adam i Eva sjedinjavali bez požude, isključivo u cilju stvaranja dece. Posle pada, međutim, sve se promenilo; mnogi su verovali da je prvi greh počinjen nakon zagrizanja u zabranjenu voćku bila u stvari telesna žudnja, što se odražava i u izvesnim erotskim prikazima pada početkom šesnaestog stoleća.

Imajući ovo u vidu, značajno je da u vrtu na središnjem delu triptiha nema dece, a njegove žitelje, umesto da su oni potčinili zemlju sebi, nadsenjuju divovske ptice i voće. Tako nam vrt pokazuje da Božiji nalog Adamu i Evi nije ispunjen, nego izopačen. Čovek se odrekao istinskog raja u zamenu za lažni; od vrela života okrenuo se da bi pio s telesnog izvora, koji, kao i fontana u Vrtu ruže, truje i donosi smrt.

Erotični san o uživanjima u vrtu ustupa pred košmarnom stvarnošću desnog krila. Ovo je Bošova najnasilnija vizija pakla. Zdanja više ne gore, ona se rasprskavaju naspram tmaste pozadine, bojeći grozničavim odsjajima vodu ispod sebe u krv. U prednjem planu zec nosi svoju okrvavljenu žrtvu okačenu na motki, što je motiv koji se nalazi i na drugim Bošovim prizorima pakla, ali ovog puta krv lipti iz stomaka kao posle pucnja iz pištolja. Lovina koja je postala lovac dobro izražava pakleni haos, u kome su odnosi iz normalnog sveta preokrenuti naopačke, što je još dramatičnije iskazano bezazlenim svakodnevnim predmetima naduvenim do čudovišnih razmera da bi poslužili kao instrumenti torture. Moguće je uporediti sa preuveličanim voćkama i pticama sa središnjeg dela. Jedan nag lik đavoli su privezali za vrat laute; drugi je bespomoćno upleten među žice na harfi, dok je treća duša nagurana u otvor ogromne horne. Na zamrznutom jezeru u srednjem planu čovek jedva održava ravnotežu na golemoj sličugi, klizeći pravo ka rupi u ledu pred njim, gde se jedan sapatnik već koprca u ledenoj vodi. U ovom prizoru prepoznajemo odjek stare holandske izreke, slične po značenju našem „navesti se na tanak led“, koja upućuje na opasnu situaciju, zaista. Nešto iznad, skupina žrtava je potrpana u upaljenu svetiljku koja će ih progutati kao noćne leptire, dok se s druge strane jedna duša klati privezana za ključ. Iza nje, dva golema uveta napreduju poput kakvog paklenskog tenka s ogromnim nožem spremnim na klanje žrtava. Za slovo M ispisano na nožu, koje se pojavljuje i na drugim noževima kod Boša, mislilo se da je žig nekog slikaru posebno antipatičnog nožara, ali pre će biti da je ono oznaka za Mundus (Svet), ili za Antihrista, čije će ime prema nekim srednjevekovnim proročanstvima počinjati ovim slovom.

Žiža celog pakla, postavljena analogno vrelu života u Edenu, jeste takozvani Drvo-Čovek, čije jajoliko telo počiva na dva istrulela debla koja se završavaju čamcima umesto obuće. Stražnji deo mu je otpao, te otkriva prizor paklene krčme, dok mu je na glavi veliki disk sa gadama u sredini, koji služi kao promenada đavolima i njihovim žrtvama. Lice se obazire preko ramena da bi posmatralo, polusetno, raspadanje sopstvenog tela. Sličan, mada ne tako snažno osmišljen, čovek-drvo skiciran je na crtežu koji se sada čuva u Albertini u Beču. Značenje ove zagonetne, štaviše tragične figure, još nije objašnjeno na zadovoljavajući način, ali Bož nikada nije stvorio sliku koja bi uspelije prizivala promenljivo, nematerijalno svojstvo sna.

Nasuprot ovome, mnogo je telesnije pticoglavo čudovište niže desno koje guta duše prokletnika da bi ih odmah izlučilo kao izmet u providni noćni sud iz kojeg propadaju u jamu ispod, podsećajući na čudovište u Tondalovom proviđenju što se na sličan način hrani dušama pohotljivih sveštenika. I drugi gresi mogu se prepoznati oko jame. Čenjog čoveka u krevetu su posetili demoni, proždrljivac je primoran da povraća hranu, a gorda gospa da se divi svojim čarima prikazanim na đavoljoj zadnjici. Za pohotu se, kao i za pohlepu, mislilo da podstiče i druge smrtne grehe; kao prvi greh počinjen u edenskom vrtu, ona je često smatrana kraljicom i izvorištem svih ostalih. Otuda ne bi trebalo da nas iznenađuje kao neke izučavaoce što uz pohotu vidimo i druge grehe kako bivaju kažnjavani u Paklu Vrta zemaljskih uživanja. Vitez koga je s desne strane Drvo-Čoveka oborio čopor pasa najverovatnije je počinio greh srdžbe, a takođe i svetogrđa, jer u ruci steže kalež, kao i naga prilika koja jaše kravu na Kolima sena. Metežna grupa zdesna ispašta presutpe povezane s kockom i krčmama.

Postoje, međutim, i naznake pohote; ona se kažnjava u donjem desnom uglu, gde zaljubljena svinja nastoji da ubedi sadruga da potpiše venčani list u svom krilu. Može biti da je on monah, jer svinja je zaodenula glavu kao kaluđerica. Jedno čudovište u oklopu iščekuje pored njih, s mastionicom koja mu se klati o kljunu. Pohota je takođe tema preuveličanih muzičkih instrumenata i horskog pevanja u prednjem planu levo. Ovi prizori, kao i gajde na glavi Drvo-Čoveka, tumačeni su kao napada na putujuće svirače koji su bili česti posetioci krčmi i čije su razuzdane pesme pobuđivale kod drugih pohotljivost. Ali muzički instrumenti već sami po sebi poseduju erotske konotacije. Gajde, koje Brant naziva instrumentom budala, takođe su pokolenjima označavale muški polni organ, dok je svirati na lauti značilo voditi ljubav. Štaviše, Pohotu su srednjovekovni moralizatori često nazivali „čulnom muzikom“, a ovaj koncept se odražava i u serenadama koje demonski muzičari izvode na sopstvenim izduženim gubicama za ljubavnike na Kolima sena. Ova muzika je neskladna, suprotstavljena harmoniji božanskog poretka. Koliko se samo razlikuju Gertgenovi anđeoski koncerti od Bošove grube kakofonije instrumenata koji su u životu pružali prolazno zadovoljstvo, da bi potom stvarali vekovečni bol.

Vrt uživanja prikazuje Boša na vrhuncu njegovih moći kao umetnika moralistu. Nijedno drugo delo koje je naslikao ne ispoljava toliku složenost misli u tako živim slikama. Upravo ovaj razlog više nego ijedan drugi opravdava svrstavanje ovog triptiha pred sam svršetak Bošove karijere, a svakako uveliko posle 1500. Svojom didaktičkom porukom, svojim prikazom čovečanstva predanog gresima, Vrt uživanja svakako pripada srednjem veku. Isto tako, njegova ikonografija, zaokružujući celu istoriju, odaje istu snažnu potrebu za univerzalnošću s kakvom se susrećemo kod skulptora na fasadama gotskih katedrala ili u ciklusima misterija prikazivanih u to vreme. No uprkos tome, on takođe odražava i renesansnu naklonost prema krajnje originalnim, provokativnim alegorijama, čije je puno načenje očigledno samo malobrojnoj publici. Imajući ovo u vidu, Vrt uživanja moguće je uporediti sa Botičelijevim Prolećem (Firenca, Galerija Ufici), na primer, ili s Melanholijom I Albrehta Direra.

Po temama Vrta uživanja i Kola sena ne bi se reklo da su ove slike bile namenjene crkvi ili manastiru, bez obzira na to što su u formi triptiha, tradicionalno namenjenog za holandske oltare. Pre bismo pretpostavili da su Bošove alegorije, kao i Botičelijeve, bili naslikane za laičke patrone. Postoji zapravo dobar dokaz da je Vrt uživanja bio u vlasničtvu Hendrika III od Nasaua, oduševljenog kolekcionara umetničkih dela; 1517, neposredno posle Bošove smrti, Italijan Antonio de Beatis posetio je Hendrikovu palatu u Briselu, gde je video i opisao sliku koja bi morala biti ovde razmatrani triptih. Čak i pre ovoga, međutim, članovi burgundskog plemstva naručivali su Bošova dela. Flamanski retoričari i dvorski krugovi u Briselu i Malenu gajili su ukus za zakučaste, učene alegorije, uglavnom moralizatorse prirode, kao što se može videti na brojnim flamanskim tapiserijama s početka šesnaestog veka. Nije teško razumeti zašto je Bošova umetnost bila tako dobro prihvaćena u ovom okruženju.

Izvor: Valter Bozing, „Hjeronimus Boš: između raja i pakla“, prevela Tatjana Bižić, Taschen, Beograd, 2003.

DETALJI: RAJ (LEVO KRILO)

FONTANA, SOVA I ŽIRAFA: U centru slike je jezero, na čijoj sredini je „fontana“ svetle ružičaste boje u čijem centru je, u udubljenju, sova. „Fontana“, zapravo oblik kome je nemoguće dokučiti poreklo, podseća na koren, i stoji na plavim mineralima, na kojima su i providne cevi u koje egzotične ptice sleću. Žirafa bele boje (albino žirafa?) rađena je prema uzoru na crtež žirafe Kirjaka iz Ankone koji je ovu životnju zabeležio na svojim putovanjima Istokom, otprilike pedeset godina pre nego što je Boš naslikao svoj triptih.

Related imageRelated image

BOG, ADAM, EVA, MAČKA, MIŠ, PATKA KOJA ČITA I RAJSKO DRVO: Detaljan opis donje slike mogli ste pročitati u citiranom odlomku Valtera Bozinga, naročito odnosa Boga, koji pridržava Evinu ruku, i Adama. Detalji koji su daleko zanimljiviji jesu oni koji podrivaju rajnsko stanje kao blaženo. Kako je moguće da u raju mačka lovi miševe, da u raju ima nasilja i smrti, predatora i žrtve? U donjem levom uglu vidimomačku kako u ustima nosi miša. Zatim, u bari koja je pred nama, u prvom planu, vidimo različita groteskna bića: insekte, ptice, sisare, ribe sa krilima, bića koja su istovremeno ribe i patke, a jedno takvo i čita knjigu!! Najzad, drvo spoznanja dobra i zla prikazano je drugačije, istaknuto u odnosu na mnogobrojno drveće u pozadini, voćnjak koji vodi ka jezeru. Drvo je iz egzotičnih krajeva, Boš ga nije mogao videti u svojoj zemlji, već verovatnu iz rukopisa u kojima su nacrtane biljke iz Azije i Afrike. Oko tog trveta vidimo puzavicu i voćke nalik jagodama. U svakom slučaju nešto bobičasto.

KULA: Kula je okultni simbol, a u alhemiji je njeno značenje bitno. Ova „kula“ je od netipičnih materijala, a njen obilk nema pretka ni potomka u prikazivanju. Boš kombinuje kamene i biljne elemente a boje kojima je predstavio ove oblike su izvrsne: plava i svetla roza koje formiraju harmoničan odnos. Sa dna „kule“ izleću ptice, udubljenje kao da je njihovo gnezdo, i čini se premalim prostorom, s obzirom na količinu koja izleće odatle.

DETALJI: VRT UŽIVANJA (CENTRALNI PANEL)

Naredni detalji omogućiće posmatraču da vidi srž slike, simbole koji u sebi nose naraciju koju mi još uvek ne možemo da prevedemo. Ovo je pismo za našu civilizaciju, za ljude našeg vremena, prilično teško shvatljivo. Boš traži da mu posmatrač priđe sa lupom u rukama, očekuje strpljenje i sporost. Gore citirani odlomci Valtera Bozinga bitni su za čitaoca, ukoliko želi bolje da razume centralni panel. Stoga, ja se neću upouštati u interpretacije, za to nemam sposobnosti i veštine, ali sam izdvojila detalje koji su bitni. Mnoštvo nagih tela, u različitim, akrobatski, dvosmislenim pozama, među čudnovatim voćem i biljem, podno četri kule.

DETALJI: PAKAO (DESNI PANEL)

Donja slika je zanimljiva zbog najmanje dva motiva. Prvi: uši probijene strelom između kojih je oštar nož koje zajedno stvaraju nešto što nedvosmisleno podseća na muški polni organ. Pod njima su bezbrojna tela u ponižavajućem položaju, mjučena ili ubijena. Moram da naglasim da su kod Boša mučenja, iako prikazana kao deo telesnog, zapravo, tako bar deluju na posmatrača, deo psihičkog. Ovaj nadrealni, bizarni, zastrašujući svet upućuje na samu imaginativnu genijalnost umetnika, ali i na mnogobrojne strahove, frustracije i neuroze čoveka srednjeg veka. O gajdama koje su na tepsiji, a ona je na vrhu glave (veruje se da je ovo Bošov autoportret) nekog stvorenja čiji je ostatak tela drvo (noge) i ljuska jajeta (trup). Taj trup je, zapravo, krčma, simbol pada, greha i posrnuća za srednjevekovnog čoveka, simbol karnevala o kome sam govorila u tekstu o Šekspiru i Bahtinu.

Na drugoj slici, uopšte kod Boša, muzika je viđena kao izrazito loša pojava, demonskog uticaja. Na harfi je razapeto telo, na zadnjici su note. Materijalno-telesno načelo ogleda se u zadnjicama koje su čest motiv kod Boša.

Na trećoj slici vidimo telo sa glavom ptice, sa loncem u funkciji šešira, kako proždire nesrećnika kome iz zadnjice izleću ptice.

Na četvrtoj slici, tipičnom primeru izokrenutog sveta, zec, nekada lovina, sada je lovac, i on nosi čoveka na štapu. Tu je i posrnula devojka, sa svećom i bokalnom u ruci i kockom na glavi. Na petoj slici, produžetku četvrte, vidimo biće sa glavom pacova kako probija mačem nesrećnika. Demonsko stvorenje u sandalama, na leđima ima štit čiji je prikaz simboličan i korespondira sa kockom koja devojci raseca glavu.

Pretposlednja slika prikazuje mučenika koji je u strahu, očajanju, beznađu. On jednim okom pravo gleda u nas. Ovo je veoma bitan detalj i trenutak kada nam se „zarobljenik“ slike obraća. Ne traži nam da ga spasimo. On je nama upozorenje.

Poslednja slika je deo pozadinskog plana. Pacovi su konji pakla.

Jovan Hristić: „Po ceo dan sedim u biblioteci“

Po ceo dan sednm u biblioteci, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva. Zatvorim oči
I nađem se u vrtu punom sunčeve svetlosti
I zujanja nevidljivih pčela. Dani detinjstva
Polako izranjaju iz zaborava, dani
Kada je sve bilo na dohvat ruke,
Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje.

Nema više obećanja. Stvari počinju da izmiču
I ja ostajem sam, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva.

Ponovo zatvorim oči, i nađem se na moru
Iz mojih davnih snova, moru koje mi je
Takođe izmaklo, kao i život što se izmakao.
Naučnici zabrinuti za sudbinu čovečanstva
Tiho dremaju nad svojim knjigama,
Dok ja sanjam vrtove izgubljenog detinjstva
I mora kojima nikada nisam i neću broditi.

Folger Shakespeare Library,
Vašington, 1985.

Slika: Arnold Böcklin

Vasko Popa: „Spisak“

Ciklus pesama „Spisak“ unutar pesničke zbirke Kora

PATKA

Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići

Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore

KONJ

Obično
Osam nogu ima

Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio
Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza
Davno je to bilo

U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
U krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući

MAGARAC

Ponekad njače
Okupa se u prašini
Ponekad
Onda ga primetiš

Inače
Vidiš mu samo uši
Na glavi planete
A njega nema

SVINJA

Tek kada je čula
Besni nož u grlu
Crvena zavesa
Objasnila joj igru
I bilo joj je žao
Što se istrgla
Iz naručja kaljuge
I što je večerom s polja
Tako radosno jurila
Jurila kapiji žutoj

KOKOŠKA

Veruje
Samo veselom pijuku
Svojih žutih sećanja

Nestane
Pred snežnim granama
Što se za njom pružaju

Presahne
Ispod gladnih jezera
Što nad njom pružaju

Odskoči
Od svoje krvave glave
Koja je u noć gnjura

Odskoči
Na legalo da uzleti

MASLAČAK

Na ivici pločnika
Na kraju sveta
Žuto oko samoće

Slepa stopala
Sabijaju mu vrat
U kameni trbuh

Podzemni laktovi
Teraju mu korenje
U crnicu neba

Dignuta pseća noga
Ruga mu se
Prekuvanim pljuskom

Obraduje ga jedino
Beskućni pogled šetača
Koji mu u krunici
Prenoći

I tako
Dogoreva pikavac
Na donjoj usni nemoći
Na kraju sveta

KESTEN

Ulica mu propije
Sve zelene novčanice
Pištaljke zvoncad i trube
U krošnji mu gnezda svijaju
Proleće mu prste kreše

Živi od pustolovina
Svojih nedostižnih korena
I od divnih uspomena
Na iznenadne noći
Kad nestane iz ulice

Ko zna kuda ide

U šumi bi se izgubio
Ali se uvek pred zoru
U drvored na svoje mesto vrati

PUZAVICA

Najnežnija kći
Zelenog podzemnog sunca
Pobegla bi
Iz bele brade zida
Uspravila se nasred trga
U svoj svojoj lepoti
Zmijskom svojom igrom
Vihore zanela
Ali joj plećati vazduh
Ruke ne pruža

MAHOVINA

Žuti san odsutnosti
Sa naivnih crepova
Čeka

Čeka da se spusti
Na sklopljene očne kapke zemlje
Na ugašena lica kuća
Na smirene ruke drveća

Čeka neprimetno
Da na obudovljeni nameštaj pod sobom
Pažljivo navuče
Navlaku žutu

KAKTUS

Bode
Rumeni oblak dlana
I kiša laže

Bode užarene jezike
Mazgi i sunca
I nebo noževima ljubi

Senku svoju ne udaje
I vetar lepotom daljina vara

Bode podatna bedra
Iskusnih noći i nevinih talasa
Smeh svoj zeleni ne ženi
I vazduh ujeda

Stena koga ga je rodila
Ima pravo
Bode bode bode

KROMPIR

Zagonetno mrko
Lice zemlje

Ponoćnim prstima
Jezik večnog podneva
Govori

U zimnici uspomena
Iznenadnim svitanjima
Proklija

Sve to zato
Što mu u srcu
Sunce spava

STOLICA

Umor lutajućih bregova
Dao je oblik svoj
Telu njenom sanjivom

Večno je na nogama

Kako bi se rado
Sjurila niz stepenice
Ili zaigrala
Na mesečini temena
Ili prosto sela
Sela na tuđe obline umora
Da se odmori

TANJIR

Zev slobodnih usta
Nad vidikom gladi
Pod slepom mrljom sitosti

Mesečarski zev
Usred zubate plime
I sanjive oseke

Prezrivi porculanski zev

U zlatnom krugu dosade
Strpljivo očekuje
Neminovni kovitlac

HARTIJE

Duž plodnih pločnika
Gađenje skuplja
Preživele osmehe
Silovanih predmeta

Na blagim padinama vetra
Hvata
Čiste letove
Bez odlaska i povratka

Ispod veđa godišnjih doba
Kida
Jedino lišće
Verno granama odsutnim

Uzalud

BELUTAK

Bez glave bez udova
Javlja se
Uzbudljivim damarom slučaja
Miče se
Bestidnim hodom vremena
Sve drži
U svom strasnom
Unutrašnjem zagrljaju

Beo gladak nedužan trup
Smeši se obrvom meseca

*

ALEKSANDAR PETROV: PESNIČKI SVET KORE

Poezija „Kore“ nastala je u vremenskom razdoblju od 1943. do 1951. godine.

Prve pesme iz „Kore“ štampane su 1951. godine.

Zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine.

U zbirci pesama „Kora“ nalaze se četri ciklusa pesama: „Opsednuta vedrina“, „Predeli“, „Spisak“, „Daleko u nama“.

Ciklus pesama „Spisak“ bi se tematski mogao podeliti na četri grupe: prvu obrazuju pesme o domaćim životinjama, drugu pesme o svetu flore, treću pesme o predmetima koje je čovek stvorio, a četvrtu samo jedna pesma o predmetu iz prirode.

Pesma „Patka“ mogla bi se uzeti kao karakteristična pesma ne samo za grupu pesama o domaćim životinjama već i za ceo ciklus pesama.

U pesmi se predstavlja sudbina jednog bića u nepodesnim uslovima života.

Smisao pesme otkriva se već u prvoj strofi: patka „u bokovima svojim nosi nemir voda“ a „gega se prašinom u kojoj se ne smeju ribe“. Zla sudbina patke („trska koja misi i onako će je stići“) proističe iz toga što joj je suđeno da svoj vek provodi u životnom medijumu koji joj ne odgovara i kojem neće nikada moći da se prilagodi.

Sudbina ostalih domaćih životinja takođe je tragična. Konj umesto četiri, što bi bilo prirodno, „bično osam nogu ima“. Sa tih osam nogu on drumom kojem kraja nema mora celu zemlju za sobom da vuče. Magarac se primećuje samo onda kada njače, „inače mu vidiš samo uši na glavi planete a njega nema“. Svinja će se pokajati što se istrgla iz „naručja kaljuge“ tek kad joj „besni nož u grlu“ i „crvena zavesa“ pred očima objasne zašto su je iza „kapije žute“ hranili i tetošili. Kokoška će pred čovekovim rukama („snežnim granama“) i ispod njegovih očiju („gladnih jezera“) uzalud pokušati da „odskoči od svoje krvave glave koja je u noć gnjura“.

Zanimljivo je uočiti različito ponašanje domaćih životinja u tragičnim okolnostima: patka je pomirena sa svojom sudbinom (čovek će je „ionako stići“); konj je pokušao da pregrize „stabljiku kukuruza“, pomoću koje mu se čovek između vilica nastanio, ali mu je od te davnašnje pobune („tada je gubicu raskrvario“) ostala samo „tuga u očima lepim“; magarac samo ponekad iskazuje svoj protest; svinja svoj položaj shvata tek u trenutku smrti; pobuna kokoške je stravična i metafizička, jer počinje već posle smrti.

Ne manje je tragična sudbina i većine članova biljneg sveta. Maslačak raste na opasnoj ivici između donjeg i gornjeg sveta („na donjoj usni nemoći, na kraju sveta“). Zato ga jedne sile („slepa stopala“) sabijaju u „kameni trbuh“, a druge sile („podzemni laktovi“) teraju da raste u visinu. Pored toga, on je i predmet ruganja („dignuta pseća noga ruga mu se prekuvanim pljuskom“). Kesten je zarobljen u čudovišnom svetu grada, kao zatvorenik je uvršten u drvored i prinuđen je da se povinuje tamničarskom životnom redu. Puzavica „najnežnija kći zelenog podzemnog sunca“, primorana je da čami u „beloj bradi zida“. Kaktus živi u prostoru gde i „kiša laže, i nebo noževima ljubi, i vetar lepotom daljina vara“, gde „i vazduh ujeda“. Krompir je sahranjen u pomrčinu.

I pripadnici tog sveta flore imaju različito držanje u svetu-tamnici. Maslačka obrađuje i uteši „beskućni pogled“ šetača. Kesten živi izmišljenim noćnim pustolovinama u slobodi. Puzavica mašta o čarobnoj igri, lepoti i slavi. Kaktus, poučen okrutnom prirodom koja ga je rodila, zatvara se u svoj bodljikavi oklop, odbija svaki dijalog sa svetom u kojem postoji. Krompir, i u uslovima ponoćnog mraka, potvrđuje se kao biće, stvara novi život i poriče realnost sveta koji ga okružuje.

U nemilom svetu poseban je status i posebno držanje mahovine. Ona ne samo da se ne oseća ugroženom već, kao neki grobar, samo čeka trenutak svog potpunog i konačnog trijumfa („da na obudovljeni nameštaj pod sobom pažljivo navuče navlaku žutu“).

Svet predmeta, koje je čovek stvorio, takođe poznaje iskušenja i stradanja neslobode. Stolica, stvorena po meri tuđeg umora, osuđena je da večno stoji na nogama. Životni prostor tanjira je „nad vidikom gladi“ i „pod slepom mrljom sitosti, usred zubate plime i sanjive oseke“. Hartije su žrtve gađenja, koje ih „skuplja, hvata, kida, duž plodnih trotoara, na blagim padinama vetra, ispod veđa godišnjih doba.“

Individualnog stava nisu lišeni ni ovi predmeti. Stolica čezne da potrči ili da zaigra, ili da jednostavno sedne i da se odmori. Tanjir svojim „prezrivim porculanskim zevom“ iskazuje i prezir, i dosadu, i strpljenje u očekivanju smrti („neminovni kovitlac“). Hartije, svojim „čistim letovima bez odlaska i povratka“, pokazuju neku zanesenu i uzaludnu vernost „granama odsutnim“ i nepostojećim.

U ciklusu „Spisak“, ‘Belutak’ nije samo tematski posebna pesma, već je u tom celom biča i oduhotvorenih elemenata zemaljskog sveta belutak svet za sebe i po sebi. Po tome kako se rađa („uzbudljivim damarom slučaja“), po tome kako se „miče“ („bestidnim hodom vremena“), po tome, najzad, što „sve drži u svom strasnom unutrašnjem zagrljaju“, belutak ne samo da nije potčinjen bilo kome već na ceo svet oko sebe ironično gleda sa visine svog zazidanog kosmosa („beo gladak nedužan trup smeši se obrvom meseca“).

Izvor: Vasko Popa, „Kora“, Nolit, Beograd 1969.

Slika: Pablo Pikaso

Helderlinov delfin

Antički disk sa delfinom, 500. p.n.e

Vraćaju li ti se ždralovi, i da l traže
brodovi opet do obala ti put? Veju li dahom
zeleni lahori oko smirenih ti voda, i da l sunča
dubini izmamljen delfin na novoj svetlosti leđa?
Cveta li Jonija? Je li čas? Jer s proleća, uvek,
kada živima srce obnavlja se i prva
ljubav se ljudska budi, i spomen zlatnog doba,
dolazim tebi, i u tvom te miru pozdravljam, Starče!

Delfin vizuelno naročito zaokuplja Helderlina. Nije izvesno da je on mogao videti antičku grčku crnofiguralnu kupu nastalu oko 525. godine pre nove ere, koja se sada nalazi u Minhenu, na kojoj je prikazan bog Dionis na brodu čije je kormilo obraslo grožđem, koje se nad njim nadvija, stvarajući mu hlad, a oko koga delfini prave krugove u poskocima. Od 1828. godine Lisjen Bonaparta vrši iskopavanja u italijanskom gradu Vulči gde i pronalazi ovu kupu. Nju je tek 1841. otkupio kralj Ludvig I Bavarski. Takođe, pesnik nikako nije mogao videti delfine ni na kritskim freskama, u Minojevoj palati, no njegov naivni genije ih spontano pridružuje pejsažu koji je oformio u svom duhu. On prevodi Pindara i piše Arhipelag u približno isto vreme, oko 1800. godine. Takođe, on je prevodeći Pindara morao naići na pominjanje te morske životinje, o kojoj je u komentaru uz prevod napisao:

U dubinama mora bez vala
Milo ga uzbudila pesma frula.

„Pev prirode, usred lahora Muza, kad ponad svetova oblaci poput pramenja lebde, a iznad se preliva zlatno cveće. U to doba svako biće izjavljuje svoj ton, svoju vernost, način kako se sa sobom zglašava. Jedino razlika u načinima tada vrši razdvajanje u prirodi, pa je, tako, sve više pev i čisti glas nego naglasak potrebe ili jezik od neke druge strane.

To je more bez vala, gde gipka riba oseća zvižduk tritona, odjek rastenja u mekom vodenom bilju.“

Fridrih Helderlin, „Odlomci o Pindaru“, preveo Jovica Aćin, u: Uvod u tragedije.
Slika: Crnofiguralni kiliks (posuda iz koje se pije vino) u čijoj je unutrašnjosti prikazan bog Dionis

 

.

Barok nedeljom: Paskalova zbunjenost pred problemom dveju beskonačnosti – ljudske i kosmičke

U nastavku sledi jedno Paskalovo razmišljanje, koje je, mnogo godina kasnije, fikcionalno najbolje uobličio Horhe Luis Borhes. Iako filozof, Paskal piše poput čoveka neodvojivo vezanog za fikcije, a čovek vezan za fikcije zna da su fikcija i stvarnost u neodvojivom, nestabilnom i nerazjašnjenom odnosu. Barokna vizija sveta to najbolje predočava. Barokni čovek, Paskal (1623-1663) misli u razmerama teleskopa i mikroskopa. Njega zanima mikroskop: sićušno, nevidljivo, maleno. Međutim, zanima ga i druga vrsta optičkog instrumenta, teleskop: ono što veliko privodi u srazmeri koju čovek može da sagleda. Beskraj, bezdan, krug. (Ne)srazmere čoveka i kosmosa.

Sav je ovaj vidljivi svijet tek nezamjetan atom u prostranu krilu prirode. Nikakva se ideja tome ne približuje. Uzalud se trudimo da proširimo svoje pojmove preko prostora koje je moguće zamisliti, zamišljamo tek atome u poredbi sa stvamošću ovog beskraja. To je kugla kojoj se središte nalazi posvuda a rubovi nigdje. Jednom riječju, najosjetniji je znamen božanske svemoći što se naša mašta gubi u toj misli.

Vrativši se k sebi neka čovjek promisli što je prema onome što postoji; neka vidi kako je zalutao u ovaj zabitni kutić prirode; i neka se iz ove male tamnice gdje se nalazi, mislim na svemir, nauči cijeniti zemlju, kraljevstva, kuće i sebe sama pravom cijenom. Što je čovjek u beskraju?

Da bismo mu mogli predočiti drugo, jednako zadivljujuće čudo, nek istražuje najsitnije stvari u onom što pozna. Neka mu moljac pokaže u svom sitnom tijelu još mnogo sitnije dijelove, noge sa zglobovima, žile u nogama, krv u žilama, sokove u krvi, kapljice u sokovima, pare u ovim kapljicama; neka dijelić i dalje ove posljednje kapi iscrpi svoje sile poimajući ovo, pa neka posljednji predmet do kojeg može doći bude sada predmet naše rasprave. Pomislit će vjerojatno da je to krajnja sitnost prirode. Želim mu u tome predočiti novi bezdan. Hoću da mu naslikam ne samo vidljivi svemir, nego sve što se može zamisliti o neizmjernosti prirode, u prostoru ovog atomskog djelića. Nek u tome vidi beskrajno mnoštvo svjetova gdje svaki ima svoj nebeski svod, svoje planete, svoju zemlju, u istom razmjeru kao vidljivi svijet. A na toj zemlji, životinje i najzad moljce u kojima će pronaći ono što su i prvi imali nalazeći još u ovim drugima ono isto bez kraja i bez predaha. Neka se izgubi u tim čudima što nas jednako iznenađuju svojom sićušnošću koliko druga svojom veličinom. Jer tko se ne bi divio našem tijelu koje čas prije nije bilo zamjetljivo u svemiru, koji je i sam nezamjetljiv u krilu svega, a sada izgleda kao gorostas, kao svijet, štoviše kao Sve u poredbi s ništicom do koje se ne može doći?

Izvor: Blaise Pascal, Misli, prevod Zlatko Plenković, Zora, Zagreb, 1969.

Slika: Joris Hoefnagel, Insects, 1597.

Naslovna strana magazina „Vogue“ iz 1909. godine

Osamnaestog marta 1909. godine izašao je broj magazina „Vogue“ posvećen, kao što i piše na naslovnoj strani, haljinama i materijalima (tekstilu). Ilustrator je bio inspirisan viteškim pričama, ranim renesansnim prikazima plemića okupljenim u vrtu kako vode razgovore o Amoru.

Ženska vitka figura oblikom svog tela dopunjuje paunovo telo i njihove odežde – perje i haljina – uokviruju kamen na kome je sunčani časovnik. Na taj način dvostruka kružnost je postignuta. Poput ruskih babuški, jedno vreme prisutno je unutar drugog. Čovek i kosmos se dopunjuju.

Pauna, simbol besmrtnosti i taštine, devojka jednom rukom hrani crvenom bobičastom voćkom, dok joj je prst druge oslonjen na kamen i uperen ka časovniku. U vrtu su i paun i časovnik, i besmrtnost i vreme. Oboje tvore, ali i razgrađuju rajsko stanje. U tome je suština slike vrta, čestog književnog toposa gde je dvostruko značenje najgušće.

Vrt je arhitektonska zamena i mikrokosmos, rajska bašta ovoga sveta. Otuda unutar zidina manastira tako lepe zelene površine. On je sećanje na rajsko stanje duše, baš kao i paun u njemu, simbol i lepote, između ostalih. Sunčani časovnik, opredmećeni memento mori, baš kao i na slici Nikole Pusena, jedva da je vidljiv, ali je, ipak, prisutan.

Nasleđe petrarkističke poezije prisutno je u prerafaelitskom slikarstvu i poeziji, a ponešto od ornamentike i folklornih motiva i u Art Nouveau umetnosti, čiji su uticaji vidljivi na ovoj naslovnoj strani. Danas retko viđamo ovako nešto. I pre sto godina ovakva naslovna strana imala je dekorativnu funkciju, sa ciljem da privuče kupce, ali ni drugi slojevi njenog značnje nisu zanemarljivi a, verujem, nisi ni izostali, nekom pronicljivom oku.

Prikazi konja u renesansnoj umetnosti: Benoco Gocoli i Paolo Učelo

Related imageRelated imageRelated imageRelated image

Venecijanski umetnik Jakopo Belini na jednom crtežu prikazao je viteza na krilatom konju, ili nekom drugom mitskom stvorenju koje ima istovremeno odlike zmaja i konja, kombinujući religijske prikaze i viteške turnire. On je tom prilikom mogao prikazati nekog od hrišćanskih svetaca koji ubija đavolju neman.

Na osnovu tog primera možemo zaključiti da su se konji u renesansi prikazivali određenim povodima: obeležavanje bitaka, isticanje figure vladara, religijske scene koje ne moraju nužno podrazumevati borbu već se, kao prethodno prikazane freske Benoca Gocolija na zidovima crkve u Firenci, odnose na procesiju koja ide da se pokloni pred Marijom i tek rođenim Hristom.

Kavaljer iliti kondotijere, vitez i ratnik, uz sveštenički poziv, jedno je od osnovnih zanimanja i časti za muškarce tog doba. Taj prikaz je najuočljiviji na jednoj fresci u Sijeni gde, još uvek u feudalnom, srednjevekovnom okruženju, vidimo vladara kako jaše ka određenom gradu. U pitanju je Simone Martini i njegova freska na kojoj je prikazan vojskovođa Gvido da Foljano, komadant sijenske vojske, kako 1328. jaše ka zamku Montemasi u Maremi (jugozapad Toskane). Zamak prikazan na slici postoji i danas.

Benoco Gocoli je između 1459. i 1461. oslikao kapelu Medičijevih koja se nalazila u sastavu porodične vile u Firenci. Kapelu je projektovao Mikeloco a u potpunosti ju je oslikao Gocoli. Gore prikazane slike, procesija tri mudraca koji idu da se poklone Mariji i novorođenom Hristu, njegovo je delo. Gocoli je imao snažan osećaj za detalj, za modu, za pejsaž, dekoraciju i ornamentiku. Dokaz da tema, a ova religijska tema nije nova, može biti jedna te ista stotinama godina, a da od umetnika, njegove imaginacije i dara zapažanja zavisi njena veličanstvenost.

Drugi ciklus predočenih slika pripada Paolu Učelu, koji je stariji od Gocolija. Učelove slike uklapaju se u tematski ciklus renesansnih slika koje se odnose na istorijske događaje, i to neposredne istorijske događaje, bitke njegovih savremenika. Slike nastale u renesansno doba možemo podeliti na istorijske, biblijske, mitološke, alegorijske i portretne. Učelo, kao i kasnije Pjero dela Frančeska, slika kao da je skulptor. Konji na njegovim slikama izgledaju monumentalno. Prve dve slike prikazuju borbu svetog Đorđa i aždaje dok Devica Marija bdi nad njim (hrišćanska varijacije teme Perseja i Meduze dok mu boginja Atena pruža zaštitu).

Bitka kod San Romana je naziv za tri slike koje se danas nalaze u različitim muzejima Evrope (Nacionalna galerija u Londonu, Ufići galerija u Firenci i Luvr u Parizu). Slike, svaka duga preko tri metra, prikazuju tri različite scene iz bitke između Firence i Sijene koja se odigrala 1432, a u čijem su centru dva kondotijera (članovi plaćene vojske koji su se za platu borili pod okriljem različitih vladara): Nikolo da Tolentino i Mikeloto da Kotinjola. Slike su, što je za ono vreme bilo neobično, poručene od strane sekularnog lica, firentinske porodice Bartolini Salimbeni najkasnije oko 1460. Slike su dimenzija 182×320 i deluju kao pozadina za neku pozornicu. Treba obratiti pažnju i na veličanstvene turbane dvojice vojskovođa (nimalo praktična odeća za glavu prilikom rata), na životinje koje su se razbežale (pozadina druge slike), na ukrase za konje i svečanu teatralnost same scene, postignutu zahvaljujući svim ovim elementima, ali i veličinom slike koja korespondira sa značajem i veličinom događaja.

Vislava Šimborska: „Dva Brojgelova majmuna“

Ovako izgleda moj maturski san:
u prozoru sede dva majmuna privezana lancem,
napolju se plavi nebo
i kupa se more.

Polažem iz istorije ljudi
Mucam i nastavljam dalje.

Majmun zagledan u mene ironično sluša,
a drugi tobože drema –
a kada posle pitanja nastaje ćutanje,
došaptava mi
tihim zveckanjem lanca.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

VISLAVA ŠIMBORSKA

Šimborska je počela objavljivati u godinama vrlo nepovoljnim za poeziju. Doduše, i tada je njen glas nešto značio, njen talenat nije ostao nezapažen. I valja priznati da je ona jedina svoj boravak u službi dogmatizma prebolela i savladala.

Kao i svaki pravi pesnik, i Šimborska je morala pronaći neki svoj poseban ton, jedini i neponovljiv, onaj koji se nije čuo niti sretao kod drugih. Uvek je najteže definisati u čemu je ta posebnost pojedinih pesnika, jer to najčešće nije ni tema ni forma, nego ono što budi u čitaocu nova osećanja i otkriva mu novu lepotu. Šimborska iznenađuje svojom prividnom jednostavnošću. Sve je kod nje sažeto, odmereno, usklađeno. Nema suvišne stilizacije koja bi posebno padala u oči. Uostalom, Šimborska podjednako dobro negovani rimovani klasični stih kao i beli ruževičevski. Formalna disciplina njenih pesama u skladu je sa sadržajem i misaonom porukom tih pesama. Jer u njenoj poeziji uvek je prisutna želja da se pokrena neka suštinska misao, da se prošire granice ljudskih saznanja, da se kaže nešto novo o odnosima dva bića, o mestu čoveka u svetu. A način na koji pesnikinja objavljuje svoja razmišljanja često predstavlja mala otkrića, jer ona uvek ume da pronađe pravu meru. Prema samoj sebi pesnikinja je uvek pomalo kritična i skeptična, i kad je u pitanju lirsko raspoloženje i kad je u pitanju ljubav. Čovek našeg vremena ne sme da se zavarava iluzijama, i Šimborska se ne boji da ga prikaže u smešnom, gotovo grotesknom položaju, čak i kad govori u ime svoga lirskog ja, što dokazuje da su njene pesme plod dugih razmišljanja i ne malog znanja o svetu i ljudima.

Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored sveg majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena.

Izvor: Vislava Šimborska, Svaki slučaj, preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Slika: Piter Brojgel, Dva majmuna, 1562.

Vilijam Blejk: „Tigar“

„Kada ti se tigar nađe na putu najbolje što možeš da učiniš jeste da ga zajašeš“, napisao je Julius Evola, italijanski filozof, slikar i ezoterik u svojoj knjizi „Zajaši tigra“, čija je misao sadržana još i u knjigama „Pobuna protiv modernog sveta“ i „Ljudi među ruševinama“.

Pre njega, Vilijam Blejk napisao je u „Pesmama iskustva“ – „Tyger! Tyger! burning bright / In the forests of the night, / What immortal hand or eye / Could frame thy fearful symmetry?“ (Tigre, tigre, plame jak / Što sevaš kroz šumski mrak, / Koji večni dlan, i kad, / Stvori taj tvoj strašni sklad?). No, prevod je uvek nešto što izneveri.

Po ovoj poslednjoj i krajnje neobičnoj odrednici tigra čija je simetrija zastrašujuća – „Fearful Symmetry“ – kanadski teoretičar književnosti Nortrop Fraj nazvao je svoje najznačajnije delo, jednu od najbitnijih knjiga iz oblasti kritike i teorije književnosti koja je napisana. U nastavku sledi verzija pesme na engleskom jeziku.

Većina prevodilaca, trudeći se da ugodi metrici, na taj način podilazeći orginalu i „muzičkoj“ podlozi poezije koju je pesnik isprva na svom maternjem jeziku zamislio, ne mogu uvek sve reči prevesti tako da ih uklope u celinu. Na taj način mnoge ostanu nepomenute. Konkretno, za ovu pesmu od velikog su značaja dve reči u prvoj strofi, trećem stihu – ruka i oko.

Besmrtna ruka ili oko zaslužni su za tigrovu celinu, zastrašujuću simetriju koja je „uramljena“ (dakle, ne nužno slobodna van tih okvira). U orginalu stoji reč „frame“ (u funkciji glagola) koja još može označavati i nešto optočeno, uokvireno, formulisano. Dakle, pasivno u odnosu na svog tvorca. Da li je zato simetrija zastrašujuća, zato što joj je unapred oduzeta sloboda izbora ili je simetrija sama po sebi zastrašujuća?

Zašto se dva stvaralačka instrumenta, podjednako značajna za tvorca – ruka i oko – skoro nikad ne prevode, a od ključnog su značaja za razumevanje Blejkove koncepcije umetnika i umetničkog dela. I oko i ruka, podjednako manuelna i kontemplativna strana stvaralačkog procesa tvore delo, a ono po sebi nije stvoreno da bi bilo slobodno. Prevodioci reč „frame“ prevode kao stvoreno, ne bivajući daleko od suštine značenja, ali izneverujući prirodu stvorenog bića sadržanu u konotaciji same reči.

Tigre, tigre, plamni sjaju
U mračnome šumskom kraju,
Ko je to, što smrću vlada,
Tvorac tvoga strašnog sklada?

Kog prostranstva dalekoga
Beše vatra oka tvoga?
Kojim se krilima vinu?
Koja ruka vatrom sinu?

Koja spretnost, koje sile,
Istkaše ti srca žile?
A kad srce tući stade,
Šta li mu to snagu dade?

Kog čekića, kog okova,
Peći, što ti mozak skova?
Nad nakovnjem stisak koji
Mogaše da se ne boji?

Kad počeše zvezde sjati,
Suzom po nebu kapljati,
Da l’ on vide svoje delo?
Stvori l’ on i Jagnje belo?

Tigre, tigre, plamni sjaju
U mračnome šumskom kraju,
Ko je to, što smrću vlada,
Tvorac tvoga strašnog sklada?

Preveo: Dragan Purešić

Izvor: Vilijam Blejk, „Izabrana dela“, Preveo Dragan Purešić, Plato, Beograd 2007.

Jedna renesansna tapiserija

Dvoje zaljubljenih pastra uživaju u idiličnom pejsažu uz muziku i pesmu. Ovako možemo zamisliti pojedine Bokačove junake ili zaljubljene čije su avanture predočene u pesmama iz ciklusa „Carmina Burana“. Reči utkane iznad prikazanih jesu stihovi koje jedno drugom upućuju. Ona kaže:

„Pevajmo na travi
uz tvoje gajde
melodiju za dvoje“

… a pastir joj odgovara:

„Kada ona peva
njen glas je lep
dok ja sviram“

Izvor: Metropolitan Museum of Art