Horhe Luis Borhes: „Asterionov dom“

I kraljica donese na svet sina kome nadenuše ime Asterion. – Apolodor, „Biblioteka“, III, I

Znam da me optužuju zbog oholosti, i možda zbog mizantropije, i, možda, zbog bezumlja. Te optužbe (za koje ću ih ja kazniti kad bude došao čas) smešne su. Istina je da ja iz svoje kuće ne izlazim, ali istina je i da su njena vrata, čiji je broj beskrajan (1)‚ otvorena danonoćno ljudima i zverima. Neka uđe ko hoće. Taj ovde neće naći ženstvenu raskoš niti čudnu velelepnost palata već mir i samoću. Naći će kuću kakve nigde nema na Zemljinom šaru. (Lažu oni koji tvrde da u Egiptu postoji slična.) Čak i klevetnici priznaju da u kući nema nikakvog nameštaja. Druga smešna tvrdnja je da sam ja, Asterion, sužanj. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zatvorena, da dodam da nema nijedne jedine brave? Uostalom, jednog dana pred veče izišao sam na ulicu. Ako sam se vratio pre no što je pala noć, učinio sam to zbog straha koji su mi ulila lica prostoga sveta, lica bezbojna i pljosnata, kao dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali neutešni plač jednog deteta i prostačko zapomaganje svetine bili su znak da su me prepoznali. Ljudi su preklinjali, bežali, bacali mi se pred noge. Neki su se penjali ka hramu Dvostruke sekire, neki su skupljali kamenje. Jedan čovek se, čini mi se, sakrio u moru. Mati mi nije bila kraljica uzalud; sa prostim svetom se ne mogu pomešati, iako to moja skromnost želi.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može da saopšti drugim ljudima; kao onaj filozof i ja smatram da se veštinom pisanja ništa ne može preneti. Za dosadne i proste sitnice nema mesta u mome duhu, koji je predodređen za velike stvari. Ja nikad nisam zapamtio razliku između dva slova. Neko plemenito nestrpljenje nije mi dalo da naučim da čitam. Ponekad zažalim, jer noći i dani su dugi.

Naravno, meni zabave ne nedostaju. Sličan ovnu koji se sprema da nasrne, ja jurim po kamenim hodnicima sve dok se ne srušim, ošamućen. Krijem se u senci čatrnje ili na zavijutku nekog hodnika i zamišljam da me gone. Padao sam sa ravnih krovova i dizao se sav krvav. Često se igram praveći se da sam zaspao, zatvorim oči i duboko dišem. (Neki put stvarno zaspim, neki put boja dana se promenila kad otvorim oči.) Ali od svih igara najviše volim igru drugog Asteriona. Pravim se da mi on dolazi u posetu, a ja mu pokazujem kuću. S velikim poštovanjem kažem mu: Sada se vraćamo na ono isto mesto na kome se ukrštaju hodnici, ili: Sada ulazimo u drugo dvorište ili: Znao sam da će ti se taj odved dopasti, ili Da vidiš čatrnju sa peskom, ili: Videćeš kako se podzemna galerija račva. Neki put ja pogrešim i obojica se slatko smejemo.

Nisam samo izmislio te igre; razmišljao sam i o kući. Svi delovi kuće ponavljaju se mnogo puta, svako mesto je drugo mesto. Nema jedne čatrnje, jednog dvorišta, jednog pojila, jednih jasala; ima četrnaest (bezbroj) jasala, pojila, dvorišta, čatrnja. Kuća je po meri sveta, tačnije: ona je svet. Ipak, kada mi dosade dvorišta s čatrnjom i prašnjave galerije od sivog kamena, ja izađem na ulicu i posmatram hram Dvostruke sekire i more. To nisam shvatio sve dok mi noćna vizija nije otkrila da mora i hramova ima takođe četrnaest (bezbroj). Sve stvari postoje više puta, četrnaest puta, ali dve stvari na svetu izgleda postoje samo jednom: gore, mutno sunce; dole, Asterion. Možda sam ja stvorio zvezde i sunce i ogromnu kuću, ali se toga ne sećam.

Svakih devet godina u kuću ulazi devet ljudi da bih ih ja oslobodio svakog zla. Čujem njihove glasove u dnu kamenih hodnika i veselo trčim da ih potražim. Ceremonija traje nekoliko minuta. Jedan za drugim padaju, a ja ne okrvavim ruke. Ostaju tamo gde su pali. Njihovi leševi pomažu mi da razlikujem hodnike. Ne znam ko su, ali znam da je jedan od njih, u samrtnom času, prorekao da će jednom doći moj spasitelj. Od tog vremena samoća mi ne zadaje bol, jer znam da moj spasitelj postojii da će se jednom dići iz prašine. Kad bih mogao čuti sve šumove ovoga sveta, razaznao bih njegove korake. Voleo bih da me odvede na neko mesto gde ima manje hodnika i manje vrata. Kakav će biti moj spastelj? pitam se. Hoće li biti bik ili čovek? Možda će biti bik sa ljudskim likom? Ili će biti kao ja?

Jutarnje sunce blistalo je na bronzanom maču. Na njemu nije bilo tragova krvi.

„Hoćeš li mi verovati, Arijadna?“ – reče Tezej. „Minotaur se gotovo nije branio.“

Citat: (1) U originalu piše četrnaest, ali mnogi razlozi idu u prilog tome da u Asterionovim ustima ovaj broj znači beskonačnost.

DODATAK

Ovu kratku priču objašnjava sam pisac u jednom razgovoru sa američkim novinarem Ričardom Berginom. Znimljiva je paralela koju Borhes povlači: on izjednačava Minotaura, koji želi da bude ubijen, i Hitlera, koji želi da izgubi rat.

Bergin: Ono na šta sam hteo da ukažem jeste ideja sažaljenja, što je u suštini metafizičko sažaljenje, koje osećamo prema nečijoj neizbežnoj sudbini. Ta ideja se nalazi u mnogim od Vaših priča. Na primer „Jug“ ili „Asterionova kuća“. Kada je reč o priči „Asterionova kuća“, razumeo sam da ste tu priču napisali za jedan jedini dan.

Borhes: Da. Napisao sam je za jedan jedini dan. Jer, bio sam urednik jednog časopisa i trebalo je ispuniti tri prazne strane, a nije bilo vremena. Tada sam rekao ilustratoru da napravi takvu i takvu sliku, a onda sam napisao priču. Pisao sam do kasno u noć. Smatrao sam da je poenta u činjenici da se priča kazuje, u izvesnom smislu, po istoj šemi kao i „Oblik mača“, ali umesto čoveka pripoveda čudovište. I, takođe, osećao sam da može biti istine u želji čudovišta da ga ubiju, u potrebi da ga ubiju, zar ne? Znao je da nema gospodara. Hoću da kažem, sve vreme je znao da ima nečeg užasnog u njemu, pa tako mora da je osećao zahvalnost prema heroju koji ga je ubio.

Za vreme Drugog svetskog rata napisao sam mnogo članaka o ratu, i u jednom od njih sam rekao da će Hitler biti pobeđen, jer je u dubini svog srca zaista želeo poraz. Znao je da je čitava šema nacizma i svetskog carstva protivna zdravom razumu, ili je možda osećao da je tragičan kraj bolji kraj od nekog drugog. Mislim da Hitler nije mogao da veruje u celu tu stvar oko germanske rase.

Izvor:

Horhe Luis Borhes, Iščekivanje i druge priče, preveo Radivoje Konstantinović, Zavod za udžbenike, Beograd, 1999.

Ričard Bergin, Razgovori sa Borhesom, prevela Gabriela Arc, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1981.

Slika: Džordž Frederik Vots, „Minotaur“, 1885.

Ana Arp

Ana Arp je autorka sajta A.A.A