Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kentaur)

Kentaur je najharmoničnije biće fantastične zoologije. Ovidije ga u Metamorfozama naziva „biform“, ali često se ne opaža njegov heterogeni karakter, pa smo skloni pomisliti da je u platonskom svijetu postojao određeni kentaurski arhetip, baš kao što postoji za čovjeka i za konja. Trebalo je više stoljeća dok taj arhetip nije otkriven; rani arhaični spomenici pokazuju gola čovjeka, uz čiji su struk čvrsto i neudobno pričvršćeni truplo i stražnji dijelovi konja. Na zapadnoj fasadi Zeusova hrama u Olimpiji, kentauri već imaju konjske noge, a na mjestu gdje bi se trebao nalaziti vrat životinje, nalazimo ljudski torzo.

Kentauri su potomc Iksiona, kralja Tesalije i oblaka kojem je Zeus dao oblik Here (ili Junone); druga verzija legende tvrdi da potječu od Kentaurusa, Apolonova sina, i Stilbije; a, treća, opet, da su plod veze Kentaurusa sa kobilama Magnezijuma. (Kažu da kentaur potječe od gandharva; u Vedama su gandharvi niža božanstva koja tjeraju sunčane konje.) Kako je umijeće jahanja bilo nepoznato starim Grcima iz Homerova vremena, može se naslutiti da im se prvi skitki konjanik koji je naišao pričinio srašten s konjem, kao konkvistadorsko konjaništvo Indijancima. Evo teksta koji navodi Prescott:

Jedan je jahač pao sa svog konja; a Indijanci, videći da se životinja prepolovila, a sve do tada držeći konjanika i konja jednom životinjom, bijahu tako ispunjeni užasom da su se okrenuli i razbježali, vrišteći svojim zapanjenim drugovima da se životinja sama raspolovila; u tome možemo otkriti nevidljivu ruku Božju; jer, da se to nije dogodilo, mogli su poklati sve kršćane.

No Grci su, za razliku od Indijanaca, poznavali konje; vjerojatnije je kentaur plod promišljena nadahnuća, a ne zbrke stvorene neznanjem.

Najpoznatija je priča o kentaurima ona koja opisuje njihov boj sa Lapitima nakon svađe na svadbenom piru. Za kentaure je vino predstavljalo nešto novo; usred gozbe jedan je pijani kentaur uvrijedio nevjestu i prevrnuo stolove, pa je tako došlo do poznate kentauromahije, koju će Fidija, ili neki njegov učenik, ovjekovječiti na Partenonu, Ovidije opisati u XII knjizi Metamorfoza, i koja će inspirisati Rubensa. Pošto su ih Lapiti pobijedili, kentauri su morali napustiti Tesaliju. U drugom sukobu s njima, Herkules je pogubio gotovo čitavo pleme kentaura svojim strijelama. Nastavite sa čitanjem

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Minotaur)

Ideja o gradnji kuće u kojoj bi se ljudi mogli izgubiti, možda je neobičnija od slike čoveka s bikovskom glavom, ali obe ideje dobro se slažu, pa slika lavirinta odgovara slici Minotaura. Podjedanko je prikladno da se u sredini čudovišne kuće nalazi čudovištan stanovnik.

Minotaur, pola bik, pola čovjek, plod je obijesne strasti Pasifaje, kretske kraljice, i bijelog bika kojeg je Neptun iznio iz mora. Dedal, vješt u ispunjavanju pretjeranih kraljičinih želja za užicima, sagradio je lavirint u kome se zatvoren i sakriven nalazio njen monstruozni sin. Minotaur je hranio ljudskim mesom i radi njegove prehrane kretski je kralj nametnuo gradu Ateni godišnji danak od sedam mladića i sedam djevojaka. Tezej je odlučio da oslobodi svoju zemlju te obaveze kad je i sam bio određen da bude žrtva Minotaurove nezasitosti. Arijadna, kraljeva kći, dala mu je klupko niti da bi na povratku mogao pronaći izlaz iz zamršenih hodnika; junak je ubio Minotaura i uspio se vratiti iz lavirinta.

Ovidije u jednom stihu, koji bi imao biti duhovit, govori o Semibovemque virum, semivirumque bovem (polubikovskom čovjeku, poluljudskom biku). Dante, koji je poznavao antičku književnost ali ne i njihove novce i spomenike, zamislio je Minotaura sa glavom čovjeka i telom bika (Pakao, XII, 1-30). Nastavite sa čitanjem

Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kerber)

Ako je pakao kuća, Hadova kuća, normalno je da ima svoga psa čuvara; takođe je prirodno da taj pas bude strašan. Heziodova Teogonija opisuje ga s pedeset glava, da bi se lik pojednostavio za prikazivanje u likovnim umetnostima, taj je broj smanjen, pa se Kerber sada prikazuje sa tri glave. Vergilije pominje tri njegova ždirjela; Ovidije trojaki lavež; Butler uspoređuje trorogu tijaru pape, rajskog vratara, s troglavim psom, koji je vratar pakla. Dante mu pridaje ljudske značajke koje pojačavaju njegovu paklensku ćud: prljava crna brada, a na šapama pandže koje u žestokoj kiši razdiru duše prokletnika. Iskeženim zubima grize i dere.

Posljednja Herkulova dužnost sastojala se u tome da Kerbera izvede na danje svjetlo. „Izveo je napolje Kerbera, psa pakla, piše Čoseru „Fratarevoj priči“. Zachary Grey, engleski pisac iz osamnaestog stoljeća, u komentaru djela Hudibras izlaže tu pustolovinu ovako:

Taj pas sa tri glave označava prošlost, sadašnjost i vrijeme koje će doći; koji prihvaća i, na neki način, proždire sve stvari. Herkules se pokazao jačim od njega, što potvrdjuje da junačka djela uvijek pobjeđuju vreme, jer su uvijek prisutna u sjećanju budućih pokoljenja.

Prema najstarijim tekstovima, Kerber svojim repom (koji je zapravo zmija) pozdravlja one koji dolaze u pakao, a razdire na komadiće one koji pokušaju pobjeći. Kasnija legenda kaže da grize pridošlice; da bi mu utažili glad, stavljali su medenjak u lijes preminulog. Nastavite sa čitanjem

Horhe Luis Borhes: „Alef“ (odlomak)

Na donjoj strani stepenika, više udesno, video sam jednu malu blistavu kuglu koja se prelivala i čije je blještanje bilo skoro nepodnošljivo. U prvi mah sam pomislio da se okreće; zatim sam shvatio da je to opsena stvorena vrtoglavim prizorima koje je sadržavala. Alef je imao dva do tri santimetra u prečniku, ali je u njemu bilo sadržano nimalo umanjeno kosmičko prostranstvo. Svaka stvar (ogledalo, recimo) bila je beskraj stvari, jer sam ih jasno video sa svih tačaka sveta. Video sam prenaseljeno more, video sam zoru i veče, video sam brojne stanovnike Amerike, video sam srebrnastu paukovu mrežu usred jedne crne piramide, video sam razbijeni lavirint (to je bio London), videh u neposrednoj blizini beskrajne oči koje su se ogledale u meni kao u ogledalu, video sam sva ogledala sveta i nijedno mi nije uzvratilo moj lik, video sam da je jedno zadnje dvorište u ulici Soler popločano istim kamenim pločama kakve sam video u vestibilu jedne kuće u Fraj Bentosu pre trideset godina, video sam gradove, sneg, duvan, metalnu žicu, vodenu paru, video sam konveksne ekvatorijalne pustinje, i svako zrno njihovog peska, videh u Invernesu jednu ženu koju nikad neću zaboraviti, razbarušenu kosu i ponosno telo, video sam rak na dojci, na nekom trotoaru video sam krug sasušene zemlje gde je nekad stajalo drvo, u jednoj poljskoj kući Adrogea video sam prvi engleski prevod Plinija, napravio ga je Filemon Holand, u jednom trenutku sam video svako slovo na svim stranicama (kad sam bio dečak, čudio sam se kako se slova u zatvorenoj knjizi ne pomešaju i ne pogube), video sam dan i noć istovremeno, zalazak sunca u Keretaru čiji su odsjaji bili nalik boji bengalske ruže, video sam moju spavaću sobu, potpuno praznu, u jednoj radnoj sobi u Alkmaru video sam globus između dva ogledala koja su do u beskraj ponavljala njegovu sliku, video sam konja sa zalepršanom grivom na jednom žalu Karipskog mora, u zoru, video sam fini kostur jedne ruke, video sam preživele iz neke bitke kako šalju razglednice svojim kućama, u jednom izlogu Mirzapura video sam špil španskih karata, video sam iskošene senke paprati u jednoj staklenoj bašti, video sam tigrove, klipove, bizone, plime i vojnike, video sam sve mrave koji postoje na zemlji, video sam jedan persijski zvezdomer, videh u jednoj fioci pisaćeg stola (uzdrhtao sam zbog rukopisa) nepristojna pisma, neverovatna, precizna, koja je Beatrisa uputila Karlosu Arhentinu, video sam jedan obožavani spomenik na groblju Čakarita, videh užasne posmrtne ostatke onog što je nekad bila zadivljujuća Beatrisa Viterbo, video sam kolanje moje tamne krvi, video sam grananje ljubavi i preobražaje smrti, video sam alef sa svih tačaka, video sam u alefu zemlju i u zemlji ponovo alef i u alefu zemlju, video sam svoje lice i svoje krvne sudove, video tvoje lice, osetio sam vrtoglavicu i zaplakao jer su moje oči videle tu jedva nagoveštenu tajnu, čije ime prisvajaju ljudi, ali koje nijedan čovek nije video: neshvatljivi svet.

Osetio sam beskrajno strahopoštovanje, beskrajnu tugu.

Preveo Radoje Tatić

Horhe Luis Borhes o Vergilijevom spevu „Enejida“

Po jednoj Lajbnicovoj paraboli postoje dve biblioteke: jedna sadrži sto različitih knjiga različite vrednosti, druga sto istovetnih knjiga, dojedne savršene. Značajno je da ova druga sadrži sto primeraka Enejde. Volter piše da ako je Vergilije Homerovo delo, onda mu je ovo najbolje. Sedamnaest vekova je trajala u Evropi Vergilijeva prevlast; romantičarski pokret ga je porekao i gotovo izbrisao. Sada nam škodi navika da knjige čitamo u funkciji istorije, ne estetike.

Enejda je vrhunski primer onoga što je nazvano, ne bez izvesnog omalovažavanja, umetničkim epskim delom, dakle delom čoveka a ne ljudskih pokoljenja. Vergilije je nameravao da podigne jedno remek-delo; začudo, u tome je uspeo. Kažem začudo, jer remek-dela obično su plod slučaja ili namere.

Kao da je kratak, iscrpni spev je glačan redak po redak onom pažljivom radošću koju je Petronije, nije mi jasno zašto, uočio u Horacijevim kompozicijama. Pregledajmo, gotovo nasumice, neke primere.

Vergilije nam ne kaže da su Ahejci iskoristili povremeni mrak da bi ušli u Troju; on govori o srdačnom mesečevom ćutanju. Ne piše da je Troja porušena; piše Troja beše. Ne piše da je neka sudbina bila zlosrećna; piše Na drugi to način razumeše bozi. Da bi izrazio ovo što se sada zove panteizam ostavio nam je sledeće reči: Sve su stvari pune Jupitera. Vergilije ne osuđuje čovekovo ratno ludilo, već govori o ljubavi oružja. Ne priča nam da su Enej i Sibila lutali sami po tamnoj noći među senkama; piše: Ibant obscuri sola sub nocte per umbram.

Nije reč, očigledno, o pukoj retoričkoj figuri, o hiperbatu; sami i tamna nisu promenile svoje mesto u rečenici; oba oblika, uobičajena i Verglijeva, podjednakom preciznošću odgovaraju prizoru koji dočaravaju. Nastavite sa čitanjem

Horhe Luis Borhes: „Asterionov dom“

I kraljica donese na svet sina kome nadenuše ime Asterion.
Apolodor, „Biblioteka“, III, I

Znam da me optužuju zbog oholosti, i možda zbog mizantropije, i, možda, zbog bezumlja. Te optužbe (za koje ću ih ja kazniti kad bude došao čas) smešne su. Istina je da ja iz svoje kuće ne izlazim, ali istina je i da su njena vrata, čiji je broj beskrajan (1)‚ otvorena danonoćno ljudima i zverima. Neka uđe ko hoće. Taj ovde neće naći ženstvenu raskoš niti čudnu velelepnost palata već mir i samoću. Naći će kuću kakve nigde nema na Zemljinom šaru. (Lažu oni koji tvrde da u Egiptu postoji slična.) Čak i klevetnici priznaju da u kući nema nikakvog nameštaja. Druga smešna tvrdnja je da sam ja, Asterion, sužanj. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zatvorena, da dodam da nema nijedne jedine brave? Uostalom, jednog dana pred veče izišao sam na ulicu. Ako sam se vratio pre no što je pala noć, učinio sam to zbog straha koji su mi ulila lica prostoga sveta, lica bezbojna i pljosnata, kao dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali neutešni plač jednog deteta i prostačko zapomaganje svetine bili su znak da su me prepoznali. Ljudi su preklinjali, bežali, bacali mi se pred noge. Neki su se penjali ka hramu Dvostruke sekire, neki su skupljali kamenje. Jedan čovek se, čini mi se, sakrio u moru. Mati mi nije bila kraljica uzalud; sa prostim svetom se ne mogu pomešati, iako to moja skromnost želi.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može da saopšti drugim ljudima; kao onaj filozof i ja smatram da se veštinom pisanja ništa ne može preneti. Za dosadne i proste sitnice nema mesta u mome duhu, koji je predodređen za velike stvari. Ja nikad nisam zapamtio razliku između dva slova. Neko plemenito nestrpljenje nije mi dalo da naučim da čitam. Ponekad zažalim, jer noći i dani su dugi.

Naravno, meni zabave ne nedostaju. Sličan ovnu koji se sprema da nasrne, ja jurim po kamenim hodnicima sve dok se ne srušim, ošamućen. Krijem se u senci čatrnje ili na zavijutku nekog hodnika i zamišljam da me gone. Padao sam sa ravnih krovova i dizao se sav krvav. Često se igram praveći se da sam zaspao, zatvorim oči i duboko dišem. (Neki put stvarno zaspim, neki put boja dana se promenila kad otvorim oči.) Ali od svih igara najviše volim igru drugog Asteriona. Pravim se da mi on dolazi u posetu, a ja mu pokazujem kuću. S velikim poštovanjem kažem mu: Sada se vraćamo na ono isto mesto na kome se ukrštaju hodnici, ili: Sada ulazimo u drugo dvorište ili: Znao sam da će ti se taj odved dopasti, ili Da vidiš čatrnju sa peskom, ili: Videćeš kako se podzemna galerija račva. Neki put ja pogrešim i obojica se slatko smejemo. Nastavite sa čitanjem

Rihard Vagner: „Valkire“

Vagner, Edward Robert Hughes, Dream Idyll (A Valkyrie) 1902,detail.

Edvard Robert Hjuz, „Valkire“, 1902. (detalj)

U nordijskoj mitologiji Valkire odlučuju ko će u poginuti, a ko ostati živ prilikom bitke. „Kas Valkira“ ili „Jahanje Valkira“ („Ritt der Walküren“) je jedna od najpoznatijih kompzicija Vagnerove opere Die Walküre. Kompozicija je nastala 1851. godine. O njoj je, pošto je odgledao i odslušao izvođenje, Petar Iljič Čajkovski napisao sledeće:

Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno. Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot.

A evo šta o valkirama piše Horhe Luis Borhes u svojoj knjizi Priručnik fantastične zoologije: Nastavite sa čitanjem

Огледала: Хорхе Луис Борхес и Рене Магрит

Недавно сам наишла на овај документарни филм и одлучила да је посредством њега представљање уметника, за почетак, довољно. Већ у првим минутима филма – делом биографије, делом критичког осврта, делом глорификације – нараторка напомиње да је Хорхе Луис Борхес као дете имао велики страх од огледала јер је мислио да у тренутку огледања неће видети своје већ туђе лице. Није речено да га неће препознати, већ да га неће видети. Нажалост, страх се обистинио много година касније када је пишчево, од оца наслеђено прогресивно слепило, запосело и његове очи.

Пишчеве очи биле су огледало које је временом губило моћ рефлексије што је допринело да он, у једном тренутку, ако не туђи, а оно не успе да угледа сопствени лик. Такође, слепило га је уверило да су очи, баш као и назив једне слике Рене Магрита – лажно огледало. Ови закључци вратили су ме двема темама. Првој: белгијском сликару Магриту и његовим опсесивним испитивањем могућности спознаје стварности а, затим, и митолошком предлошку који сваки велики уметник има уграђеног у сопствену судбину.

Ако је импресионизам термин који се првенствено односи на сликарство, а у међувремену је транспонован на одређена дела књижевности, тако бисмо могли, свесни условности сваке категоризације и термина у области уметности, да сликарству Рене Магрита, за тренутак, доделимо позицију међу уметницима магијског реализма (појам који се везује за латино-америчку књижевност друге половина 20. века). Магрит није некохерентан, његов „наративни ток“ је дискурзиван, његове слике су чулно опипљиве и конкретне али су „решења“ (да, слике су налик ребусима, загонеткама, укрштеним речима) крајње зачудна и, често, бизарна. Наставите са читањем