Horhe Luis Borhes: „Asterionov dom“

I kraljica donese na svet sina kome nadenuše ime Asterion.
Apolodor, „Biblioteka“, III, I

Znam da me optužuju zbog oholosti, i možda zbog mizantropije, i, možda, zbog bezumlja. Te optužbe (za koje ću ih ja kazniti kad bude došao čas) smešne su. Istina je da ja iz svoje kuće ne izlazim, ali istina je i da su njena vrata, čiji je broj beskrajan (1)‚ otvorena danonoćno ljudima i zverima. Neka uđe ko hoće. Taj ovde neće naći ženstvenu raskoš niti čudnu velelepnost palata već mir i samoću. Naći će kuću kakve nigde nema na Zemljinom šaru. (Lažu oni koji tvrde da u Egiptu postoji slična.) Čak i klevetnici priznaju da u kući nema nikakvog nameštaja. Druga smešna tvrdnja je da sam ja, Asterion, sužanj. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zatvorena, da dodam da nema nijedne jedine brave? Uostalom, jednog dana pred veče izišao sam na ulicu. Ako sam se vratio pre no što je pala noć, učinio sam to zbog straha koji su mi ulila lica prostoga sveta, lica bezbojna i pljosnata, kao dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali neutešni plač jednog deteta i prostačko zapomaganje svetine bili su znak da su me prepoznali. Ljudi su preklinjali, bežali, bacali mi se pred noge. Neki su se penjali ka hramu Dvostruke sekire, neki su skupljali kamenje. Jedan čovek se, čini mi se, sakrio u moru. Mati mi nije bila kraljica uzalud; sa prostim svetom se ne mogu pomešati, iako to moja skromnost želi.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može da saopšti drugim ljudima; kao onaj filozof i ja smatram da se veštinom pisanja ništa ne može preneti. Za dosadne i proste sitnice nema mesta u mome duhu, koji je predodređen za velike stvari. Ja nikad nisam zapamtio razliku između dva slova. Neko plemenito nestrpljenje nije mi dalo da naučim da čitam. Ponekad zažalim, jer noći i dani su dugi.

Naravno, meni zabave ne nedostaju. Sličan ovnu koji se sprema da nasrne, ja jurim po kamenim hodnicima sve dok se ne srušim, ošamućen. Krijem se u senci čatrnje ili na zavijutku nekog hodnika i zamišljam da me gone. Padao sam sa ravnih krovova i dizao se sav krvav. Često se igram praveći se da sam zaspao, zatvorim oči i duboko dišem. (Neki put stvarno zaspim, neki put boja dana se promenila kad otvorim oči.) Ali od svih igara najviše volim igru drugog Asteriona. Pravim se da mi on dolazi u posetu, a ja mu pokazujem kuću. S velikim poštovanjem kažem mu: Sada se vraćamo na ono isto mesto na kome se ukrštaju hodnici, ili: Sada ulazimo u drugo dvorište ili: Znao sam da će ti se taj odved dopasti, ili Da vidiš čatrnju sa peskom, ili: Videćeš kako se podzemna galerija račva. Neki put ja pogrešim i obojica se slatko smejemo.

Nisam samo izmislio te igre; razmišljao sam i o kući. Svi delovi kuće ponavljaju se mnogo puta, svako mesto je drugo mesto. Nema jedne čatrnje, jednog dvorišta, jednog pojila, jednih jasala; ima četrnaest (bezbroj) jasala, pojila, dvorišta, čatrnja. Kuća je po meri sveta, tačnije: ona je svet. Ipak, kada mi dosade dvorišta s čatrnjom i prašnjave galerije od sivog kamena, ja izađem na ulicu i posmatram hram Dvostruke sekire i more. To nisam shvatio sve dok mi noćna vizija nije otkrila da mora i hramova ima takođe četrnaest (bezbroj). Sve stvari postoje više puta, četrnaest puta, ali dve stvari na svetu izgleda postoje samo jednom: gore, mutno sunce; dole, Asterion. Možda sam ja stvorio zvezde i sunce i ogromnu kuću, ali se toga ne sećam.

Svakih devet godina u kuću ulazi devet ljudi da bih ih ja oslobodio svakog zla. Čujem njihove glasove u dnu kamenih hodnika i veselo trčim da ih potražim. Ceremonija traje nekoliko minuta. Jedan za drugim padaju, a ja ne okrvavim ruke. Ostaju tamo gde su pali. Njihovi leševi pomažu mi da razlikujem hodnike. Ne znam ko su, ali znam da je jedan od njih, u samrtnom času, prorekao da će jednom doći moj spasitelj. Od tog vremena samoća mi ne zadaje bol, jer znam da moj spasitelj postojii da će se jednom dići iz prašine. Kad bih mogao čuti sve šumove ovoga sveta, razaznao bih njegove korake. Voleo bih da me odvede na neko mesto gde ima manje hodnika i manje vrata. Kakav će biti moj spastelj? pitam se. Hoće li biti bik ili čovek? Možda će biti bik sa ljudskim likom? Ili će biti kao ja?

Jutarnje sunce blistalo je na bronzanom maču. Na njemu nije bilo tragova krvi.

„Hoćeš li mi verovati, Arijadna?“ – reče Tezej. „Minotaur se gotovo nije branio.“

.

Citat: (1) U originalu piše četrnaest, ali mnogi razlozi idu u prilog tome da u Asterionovim ustima ovaj broj znači beskonačnost.

Izvor: Horhe Luis Borhes: „Iščekivanje i druge priče“, preveo Radivoje Konstantinović, Zavod za udžbenike, Beograd, 1999.

Slika: George Frederic Watts: „The Minotaur“, 1885.

Ilustracije Borhesove priče „Asterionov dom“

Jedna od Borhesovih omiljenih tema, pored ogledala, maski, biblioteka i kartografskih predstava, jeste tema lavirinta. Ona je prisutna u ovom delu, zajedno sa temom ogledala. Priča je, ako se bolje obrati pažnja, potpuno izvrnuta, ona prati „radnju“ tog magičnog predmeta poreklom iz Venecije. Kao što na jednom rimskom mozaiku vidimo sukob Tezeja i Minotaura, sukob koji je poznat i koji je deo mita, tako u priči prisustvujemo potpunoj odsutnosti sukoba odnosno samoodbrane. Takođe, jedan od ključnih detalja pri analizi ove priče jeste učešće naratora. Ko priča priču i ko završava priču, čije reči oblikuju svet, a čije kazuju kraj. Ovo su samo neke, ovde tek ovlaš pomenute, naznake koje mogu biti od značaja pri tumačenju dela. U čitanju se uživa u svakom slučaju. Priložene ilustracije delo su mladog umetnika iz Seula koji se zove Ryu. One su interesantan kuriozitet ali je slika priložena uz priču „Asterionov dom“ zapravo bila Borhesu početna inspiracija. U jednom od izdanja njegove knjige na srpski jezik, Zoran Konstantinović u delu za napomene i komentare piše sledeće o toj priči:

U eseju „Analitički jezik Džona Vilkinsa“, Borhes ukazuje na izvor ove priče – platno engleskog slikara Džordža F. Votsa „Minotaur“.

Asterion (grčki) – „Zvezdani“, ime čoveka-bika Minotaura.

Apolodor – grčki istoričar i filolog iz II veka pre n.e. kome se pripisuje zbornik mitova „Biblioteka“, delo koje je nastalo znatno kasnije.

„U Egiptu postoji slična“ – Herodot daje opis lavirinta u blizini Fajuma koji se pripisuje faraonu Amenehmetu iz XII dinastije (oko 1849 – oko 1801. godine pre nove ere).

Citat: Horhe Luis Borhes: „Iščekivanje i druge priče“, preveo Radivoje Konstantinović, Zavod za udžbenike, Beograd, 1999.

Ilustracije: Ryu

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

MINOTAUR, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Minotaur na blogu A . A . A