Зашто је Бранимир Шћепановић класик светске књижевности?

Дадо Ђурић, „Бициклиста“, 1955.

Ово дело магичне снаге можда је најзначајније и најбриткије дело актуелне светске књижевности. – Белгијски Notre Temps

Кажимо одмах: ова повест, напета као крик, не личи на на шта познато. То је једна необична, самотна песма, можда јединствена у савременој светској књижевности. –  Швајцарски Journal de Geneve

Са својих осамдесет засењујућих страница „Уста пуна земље“ су чисто ремек-дело! То је величанствена поема животу, роман који се лепотом речи уздиже до нивоа највећих књижевних дела. – Париски Magazine Litteraire

УВОД КАО УСПАВАНКА

Увијени у грубу вунену ћебад, лежали смо не померајући се и ћутећи, као да смо у тој поодмаклој августовској ноћи већ били омамљени опорим мирисом шуме, која нам је, кроз одшкринуто шаторско крило, личила на извијену, црну змију. У ствари,  били смо само уморни и жељни сна.

Седео је у загушљивом купеу путничког воза број 96 и гледао у велику тмину августовске ноћи. Али ништа није видео. У четвртастом, нагарављеном окну враћао му се само мутни одраз сопственог лица које је било толико измучено да му је изгледало готово туђе. Ипак се осмехнуо измењеном лику. Учинио је то нељубазно и јетко као да се већ подсмевао себи што се после толико година враћа у Црну Гору, упркос сазнању да у њој више нема никога ко би му се обрадовао или га бар препознао. Да је могао у том часу, из помрчине у коју је све потонуло, опет извући неку слику свога детињства, неко ишчезло лице или одавно заборављени глас, можда би лакше појмио своју неочекивану одлуку да умре у завичају. Али ничега није био у стању да се сети. Ништа му се више није одaзивало. Наставите са читањем

Пенелопи Фицџералд: „Плави цвет“ (неколико одломака)

Слика: Габриела Шредер

Роман Плави цвет заснован је на животу Фридриха фон Хареднберга (1772-1801) пре него што се прославио под именом Новалис. У настсвку следи неколико одломака из романа објављеног 1995. године који своје име дугује централном мотиву Новалисовог стваралаштва, као и немачког романтизма, а то је плави цвет, симбол чежње и потраге за неодређеним, за бесконачним.

Ауторка посредством хумора, протканог кроз сведене, уздржане и прецизне реченице, пред читаоце приноси роман који је истовремено корозивно ироничан и нежно саосећајан, успевајући да не створи дисонанцу у читаочевој свести. Књижевница Новалисову Саксонију разобличава зарад интелигентне представе о непомирљивом сукобу „прозе прилика“ и песничког доживљаја света.

У наставку следи неколико одломака који могу бити од значаја савременим проучаваоцима романтизма, јер се кроз то проучавање, кроз ту интерпретацију и тај вербално уобличен доживљај, више од романтизма, огледа наше време и наш одговор на неумољиву „прозу прилика“ која од песника направи чиновника у солани. „Романи се рађају из мана историје“, гласи један Новалисов фрагмент. На том смо трагу. Наставите са читањем

Persefona i Flora kao deo Rembrantovog i prerafaelitskog slikarstva, Svinbernove poezije i popularne kulture

the-soul-of-the-rose-john-william-waterhouse

Džon Vilijam Voterhaus, „Duša ruže“, 1908.

Zar nećeš doći u vrt? Voleo bih da te moje ruže upoznaju. – Ričard B. Šeridan

Citat pripada jednom irskom piscu iz 18. veka. Učinio mi se pogodnim za ovu priliku. Dvosmislen muški glas poziva devojku u svoj vrt, kako bi ju njegove ruže upoznale. Pročitavši ga, čitalac u sećanje priziva Hada koji Persefonu nudi narom i poziva ju u svoje carstvo mraka. Međutim, pre Šeridana, o sličnim temama razmišljao je Rembrant van Rajn. Iako je naslovom naznačeno da će se tekst ticati prerafaelitskog odraza mita o Persefoni i Demetri, istorija umetnosti ne dozvoljava nam da temu o pomenutim boginajma i nimfama započnemo sa njima već sa Rembrantom, osećajući grižu savesti što se ne možemo detaljnije posvetiti, recimo, i Sandru Botičeliju.

Flora je jedno od najstarijih italskih božanstava. Prvobitno je bila numen žita a kasnije postaje boginja cveća, plodonosnog drveća i proleća. Florom se oženio Zefir, vetar. Svojoj voljenoj dodelio je vladavinu nad cvećem. Jedna od najlepših predstava Flore, Zefira, Gracija, Merkura i Venere jeste ona na Botičelijevoj slici Proleće. Botičeli je jedan od najvećih uzora prerafaelita.

Ono što je u slikarstvu prerafaelitski stil, to je u poeziji simbolistički. Najpoznatiji prerafaelitski slikar i pesnik je Dante Gabrijel Roseti, a jedan od najpoznatijih pesnika simbolista (posebno njene dekadentne faze) je Aldžeron Svinbern. Naredni redovi dobro opisuju prerafaelitsku estetiku koja crpe inspiraciju iz starogrčkog mita. Mario Prac, italijanski kritičar i istoričar književnosti, ovako je pisao o Rosetiju i Svinbernovim uzorima: Nastavite sa čitanjem

Herbarijum Emili Dikinson

Jedna od strana iz herbarijuma Emili Dikinson

Pet prikazanih listova, uredno skeniranih od strane biblioteke kojoj pripadaju (Harvard College) prikazuju nam osušeno bilje, u savršenom stanju, čak i posle sto trideset godina od smrti pesnikinje. Na A . A . A već postoji serija tekstova posvećena herbarijumima odnosno svim oblicima prikazivanja cveća u umetnosti, njihovog dvosmislenog značenja.

Pridružujem i Emili Dikinson pomenutoj temi, a pominjanje herbarijuma je bitno jer sugeriše, posredno, i na svakodnevicu, podjednako koliko i na psihološki sklop osobe. U pitanju je sklonost ka fragmentaciji, ka zatvaranju, ali i sklonost ka metodu. Kratka i lakonski stroga forma odlikuje dela ove pesnikinje. Na prostoru kokošinjca smeštena je Keopsova piramida. Iluzionizam je značajan za ovu umetnicu. Nastavite sa čitanjem

Хербаријум

Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Aко се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми, заправо, метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио његовим телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да претходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе. Иронија није изостала: Хиронов заштитни знак је стрела, оно од чега је страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер збирци даје име Цвеће зла, он указује на своје песме као на венац, и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац атмосфере увенућа, одумирања измученог бића услед болести века, сплина. Овај текст о хербаријумима иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа има естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено место. Биљке су подједнако отровне колико и лековите, баш као и бављење уметношћу. Наставите са читањем

Годишња доба и уметност: Ђузепе Арчимболдо и Антонио Вивалди

Једна од очекиваних аналогија када мислимо и говоримо о годишњим добима као стваралачкој теми јесте и ова која се односи на два Италијана, на Ђузепеа Арчимболда и Антониа Вивалдија. Сваки се, на начин своје уметности, позабавио симболичким потенцијалом промена годишњих доба. Када сам у есеју о Стравинском, Елиоту и Орфу (линк) писала о пролећу, о одступу поменутих уметника од традиционалних поимања тог годишњег доба, указала сам на чињенице које разликују дела уметника 20. века од њихових традиционалних узора. Оба уметника о којима ћу овом приликом писати припадају традицији, бар у хронолошком смислу, иако, истовремено, и превазилазе њене задате оквире посредством мисаоне и формалне проблематизације самог феномена.

Арчимболдо, као и касније Вивалди, подрива пасторалну слику света, толико омиљену на платнима својих савременика. Изневерити очекивања реципијента, условљена традиционалним очекивањима и навикама перцепције, услов је за корак напред на праволинијској равни историје уметности. Одступ од традиције истовремено је и иронична афирмација исте. Круте портрете племства Арчимболдо оживљава духовитим освртом на њихове личности које представља посредством композитних лица састављених од цвећа, поврћа, воћа, живине или дивљачи.

Антонио Вивалди концерт за виолину Четири годишња доба компонује 1723. године. Идејни аспект његових композиција ближи је добу које треба да уследи: романтизму. Три композиције у оквиру става Лето у потпуности изневеравају традиционална очекивања која и данашњи слушаоци везују за то годишње доба. У Вивалдијевој интерпретацији лето није доба доколице и безбрижности већ је прожето сетом, оно је доба које најављује. Та најава промене разоружава, чини да несталну и пролазну слику света, брзу промену лица природе, посматрач доживи са дозом меланхоличне резигнације. Лето је лепа маска коју ће ветрови и кише убрзо разоткрити. Испод ње ми ћемо угледати смежурано лице јесени. Смрт је друго лице природе, поред оног примарног, стваралачког, и подједнако је заступљено у циклусу сталне промене, опадања и поновног обнављања, циклусу у коме се и огледа кружност времена. Наставите са читањем