Penelopi Ficdžerald – Ona me ima, ali uopšte nije sigurna da me želi (odlomak iz romana „Plavi cvet“)

Roman Plavi cvet zasnovan je na životu Fridriha fon Harednberga (1772-1801) pre nego što se proslavio pod imenom Novalis. U nastsvku sledi nekoliko odlomaka iz romana objavljenog 1995. godine koji svoje ime duguje centralnom motivu Novalisovog stvaralaštva, kao i nemačkog romantizma, a to je plavi cvet, simbol čežnje i potrage za neodređenim i beskonačnim.

Autorka posredstvom humora, protkanog kroz svedene, uzdržane i precizne rečenice, pred čitaoce prinosi roman koji je istovremeno korozivno ironičan i nežno saosećajan, uspevajući da ne stvori disonancu u čitaočevoj svesti. Književnica Novalisovu Saksoniju razobličava zarad inteligentne predstave o nepomirljivom sukobu „proze prilika“ i pesničkog doživljaja sveta.

U nastavku sledi nekoliko odlomaka koji mogu biti od značaja savremenim proučavaocima romantizma, jer se kroz to proučavanje, kroz tu interpretaciju i taj verbalno uobličen doživljaj, više od romantizma, ogleda naše vreme i naš odgovor na neumoljivu „prozu prilika“ koja od pesnika napravi činovnika u solani. „Romani se rađaju iz mana istorije“, glasi jedan Novalisov fragment. Na tom smo tragu.

*

PITANJE NOVCA

„Oče, ja sam mlad i, uza sve dužno poštovanje, ne mogu živeti kao starac. Do krajnosti se suzdržavam u Lajpcigu, naručio sam samo jedan par cipela otkad sam tamo. Pustio sam kosu da izbegnem troškove za berberina. Izvečeri jedem samo hleb…“

„U kom pogledu nalaziš da ne možeš živeti kao starac?“, upita Frajher.

Fric promeni polazište.

„Oče, nema studenta u Lajpcigu koji ne duguje novac. Ne mogu izaći na kraj s onim što mi trenutno daješ. Ima nas još šestoro u kući, to znam, ali još uvek imamo posede u Oberviderštatu, a i u Šlebenu.“

„Mislio si da sam ih zaboravio?“, upita Frajher.

I pređe rukom preko lica.

„Pođi u Oberviderštat, i porazgovaraj sa Štajnbreherom. Daću ti pismo za njega.“

Štajnbreher je bio nadzornik prihoda.

Fric se ukrca na diližansu, koja je kod vajsenfelškog Jelena kretala u četiri izjutra, i zaputi se preko Halea i Ajslebena. Nemačka diližansa bila je najsporija u Evropi, pošto se sav prtljag, koji se tovario na neku vrstu škripavog produžetka poda ispruženog nad stražnjom osovinom, morao istovarivati i utovarivati svaki put kad se neko od putnika ukrcavao ili iskrcavao. Dok je putovođa nadgledao taj posao, kočijaš je hranio sebe i konje, veknama prostog crnog hleba.

Nadzornik prihoda ih je čekao, mada već beše pao mrak. Fric predade očevo pismo, i sačeka da ga ovaj dvaput iščita. Tada, osetivši nelagodu od tišine, reče: „Her Nadzorniče prihoda, mislim da vas je moj Otac ovlastio da mi date nešto novca.“

Štajnbreher skide naočare.

„Mladi Frajhere, novca nema.“

„Daleko me je poslao da mi to saopšti.“

„Držim da je hteo da upamtite.“

OSEĆAJ BESMRTNOSTI

Život je živeo u „zlatnoj kotlini“ sred Svetog rimskog carstva, omeđenoj planinskim vencem Harc i gustom šumom, ispresecanom rekama – Salom, Unštrutom, Helmom, Elsterom, Viprom – koje su gracilno, premda naoko izlišno, vijugale i zavrtale pokraj rudničkih kopova, solana, strugara, obalnih krčmu gde su gosti satima mirno sedeli čekajući da se riba upeca iz reke i ispeče. Milje i milje valovitog predela, koji je bez roptanja rađao krompire i repe i glavice belog kupusa za kiseljenje što su se morale rezati testerom, pružale su se između jedne zavičajne varoši i druge zavičajne varoši, svake za sebe jedinstvene, ali i blaženo slične prethodnoj. Zavičajne varoši bodrile su putnika, koji je izdaleka pogledom tražio drveni krov stare crkve, kupolu nove, da bi napokon stigao do ulica s nevelikim ušorenim kućama, od kojih je svaka imala svoj svinjac, svoju pećnicu za sušenje šljiva i pećnicu za hleb, a ponekad i drvenu baštensku kućicu, gde je domaćin, u večernjoj hladovini, sedeo i pušio sa savršenom prazninom u glavi, pod izrezbarenim geslom: SVA JE SREĆA OVDE ili SPOKOJ JE BOGATSTVO. Katkad je, mada ne često, i poneka žena nalazila vremena da posedi u baštenskoj kućici.

Fric je sedeo kraj pustog druma, na vlažnoj saksonskoj zemlji koju je voleo, i bez ičega na vidiku izuzev povorke kola punih krompirai drvoreda jova koji je ocrtavao tok reke Elster. Njegovo školovanje bilo je bezmalo završeno. Šta je naučio? Fihteovsku filozofiju, geologiju, hemiju, kombinatoriku, saksonsko trgovačko pravo. Jedan od njegovih najvećih prijaelja u Jeni, fizičar Johan Vilhelm Rihter, pokušao je da mu pokaže da je konačno objašnjenje života u galvanizmu, te da svaka razmena energije između uma i tela mora biti praćena električnim nabojem. Elektricitet je ponekad vidljiv u obliku svetlosti, ali nije svaka svetlost vidljiva, najveći njen deo nije. „Nikad ne smemo suditi po onome što vidimo.“ Riter je bio bezmalo prosjak. Nikad nije pohađao univerzitet, nikad zapravo ni išao u školu.

Deca iz velikih porodica teško da ikada nauče da glasno razgovaraju sama sa sobom, to je jedna od umetnosti samoće, ali često vode dnevnike. Fric izvadi svoju džepnu beležnicu. Neke reči dođoše mu i nezvane – slabosti, mane, porivi, stremljenje ka slavi, stremljenje protiv ugnjetavačkih, mizernih, buržoaskih uslova svakodnevnog života, mladost, očaj. Zatim upisa: „Ali imam, to ne mogu poreći, neki neizrecivi osećaj besmrtnosti.“

JENA

Fridrih Šlegel, jedan od Hardenbergovih najstarijih prijatelja, bio je veliki obožavalac supruge svog brata Avgusta, Karoline. Ista je supruga ranije bila ljubavnica Georga Forstera, bibliotekara. Forstera je supruga Tereza ostavila zbog nekog novinara, žaleći se kako je Forster nije tešio kad im je tek rođeno dete umrlo od velikih boginja, nego je naprosto „preuzeo istcrpne korake da ga nadomesti.“ Fridrih Šlegel, opet, živeo je sa ženom deset godina starijom od sebe. Bila je to Doroteja, kći filozofa Mozesa Mendelsona, majčinska neka žena, po prilici, ali već je imala muža, nekog bankara…

Bili su svi inteligentni, svi revolucionari, ali pošto je svako imao svoj plan, ništa se iz toga izroditi neće. Pričali su vazda o odlasku u Prusku, u Berlin, ali ostajali su u Jeni. Po Justovom gledanju, ovo je bilo zato što je Jena bila neuporedivo jeftinija.

Za jenski serkl Fric je bio neka vrsta fenomena, momak iz provincije, možda još malko rovit, kadar u svom entuzijazmu da ponešto i razbije, visok i nezgrapan. Fridrih Šlegel ga je tvrdoglavo držao za genija.

U Jeni, s jeseni, prijatelji su zajedno šetali kroz borove šume iznad varošice, odnosno kroz Raj, kako je Jena zvala svoju tegljačku stazu duž Sale. Ponekad se i Gete, koji je često tu provodio leto, mogao videti u Raju, takođe u šetnji, s rukama na leđima, uznesen. Bilo mu je četrdeset i šest godina, i Šlegelovice su ga među sobom prozvale Njegovo Drevno i Božansko Veličanstvo. Gete nije voleo da se susreće sa previše ljudi odjednom. Dok se približavao, skupine su se vešto razbijale pre no što bi on bio prinuđen da ih sretne. Fric se držao pozadine, ne polažući pravo na pažnju takvog velikana.

„A ipak imate toliko toga da kažete“, reče mu Karolina. „Mogli biste ga osloviti, kao mlad čovek, pesnik koji tek dolazi, onoga koji izgleda gotovo neuništiv.“

„Nemam ništa pristojno da mu pokažem.“

„Nije važno“, reče ona. „Možete pričati sa mnom, Hardenberže. Pričajte mi o soli.“

FRANCUSKA REVOLUCIJA

„Revolucija u Francuskoj nije donela nekad priželjkivane učinke“, behu reči kojima je Fricu ovo natuknuo. „Nije iznedrila zlatno doba.“

„Ne, napravili su od toga kasapnicu, utoliko vam dajem za pravo“, reče Fric. „Ali duh Revolucije, kako smo isprva o njemu slušali, kako je isprva dopro do nas, mogao bi se očuvati ovde u Nemačkoj. Mogao bi se preneti u svet mašte, i poveriti na staranje pesnicima.“

„Čini mi se“, reče Just, „valjalo bi, čim se ustališ u svojoj profesiji, da se prihvatiš politike.“

„Politika je poslednja stvar koja nam treba. Država treba da bude jedna porodica, povezana ljubavlju.“

„To baš ne zvuči mnogo pruski“, reče Krajsamtman.

.

„Vođenje kancelarije nije tako teško“, reče mu Just. „O svakoj transakciji mora postojati beleška, a ta beleška mora ti u svakom času biti pri ruci u prepisu. Civilizovani svet ne bi mogao opstati bez mnoštva prepisivača, a ovi opet ne bi mogli opstati da civilizacija ne podrazumeva tolike silne listove hartije.“

„Ne verujem da bih mogao podneti život prepisivača“, reče Fric „Takva zanimanja ne bi trebalo da postoje.“

„Revolucija ih ne bi ukinula“, reče Celestin Just, „primetićeš da je prepisivača bilo i pod giljotinom.“

NIKAKO DA JE SHVATIM

Fric je u svom dnevniku pisao: „Nikako da je shvatim, nikako da joj uzmem meru. Volim nešto što ne razumem. Ona me ima, ali uopšte nije sigurna da me želi.

August Šlegel je zapisao kako je ‘forma mehanička kada se, putem spoljne sile, zadaje samo kao slučajna primesa bez korelacije sa njenim kvalitetom: kao, primerice, kad damo određeni oblik nekoj mekoj masi tako da ona isti zadrži kad očvrsne. Organska forma je urođena: ona se razvija iznutra, a sopstvenu determinaciju poprima po istom vremenskom sledu kao i uzorni razvoj klice.’

To je, zacelo, ono što se dešava sa Sofijom. Ne želim da je menjam, ali priznajem da bih voleo verovati kako bih to mogao bude li nužno. Ali, za dvanaest godina, tokom kojih nije znala da postojiim na ovom svetu, ona je ‘poprimila sopstvenu determinaciju’.

Šest dana po Božiću, Fric primi pismo od Sofije.

Dragi Hardenberže,

Kao prvo zahvaljujem Vam na pismu kao drugo na Vašoj kosi i kao treće na slatkoj Iglenici koja me je jako obradovala. Pitate me je li vam dopušteno da mi pišete? Budite sigurni da mi je zadovoljstvo u Svako Doba da čitam pismo od Vas. Znate dragi Hardenberže da više ne smem pisati.

Sofija fon Kin.

„Ona je moja mudrost“, reče Fric.

.

Iz Sofijinog dnevnika, januar-mart 1795.

8. januar
Danas smo opet bili sami i ništa se naročito nije desilo.

9. januar
I danas smo opet bili sami i ništa se naročito nije desilo.

10. januar
Hardenberg stigao u podne.

13. januar
Danas je Hardenberg otišao i nisam imala čime da se zabavim.

8. mart
Danas smo svi rešili da idemo u crkvu ali nas je vreme sprečilo

11. mart
Danas smo bili potpuno sami i ništa se naročito nije desilo.

12. mart
Danas je bilo kao uče i ništa se naročito nije desilo.

13. mart
Bio je dan pokore i Hartenb. je bio tu.

14. mart
Danas je Hartenb. bio tu primio je pismo od brata.

PENELOPI FICDŽERALD

Rođena je 1916. godine a prvo delo objavila je 1977. u svojoj 62. godini. Diplomirala je na Oksfordu, radila na BBC, bila profesor u školi glume, vodila sopstvenu knjižaru i živela sa mužem i troje dece na šlepu na Temzi.

Biografske knjige koje je napisala prethodile su romanima. Objavila je 1975. knjigu Edward Burne-Jones i 1976. The Knox Brothers. Za roman Offshore dobila je 1979. Bukerovu nagradu, a još tri njena naslova bila su u najužem izboru (The Bookshop 1978, Početak proleća 1988, The Gate of Angels 1990)

Romani Penelopi Ficdžerald staju u obim novele, provokativno su duhoviti i nabijeni emotivnom i intelektualnom energijom. Književnicu odlikuje suzdržan iskaz i balansiranje između efemernog i uzvišenog.

Izvor: Penelopi Ficdžerald, Plavi cvet, prevela Arijana Božović, Paideia, Beograd, 1999.

Slika: Gabriela Šreder

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.