Пенелопи Фицџералд: „Плави цвет“ (неколико одломака)

Роман „Плави цвет“ заснован је на животу Фридриха фон Хареднберга (1772-1801) пре него што се прославио под именом Новалис. У настсвку следи неколико одломака из романа објављеног 1995. године који своје име дугује централном мотиву Новалисовог стваралаштва, као и немачког романтизма, а то је плави цвет, симбол чежње и потраге за неодређеним, за бесконачним.

Ауторка посредством хумора, протканог кроз сведене, уздржане и прецизне реченице, пред читаоце приноси роман који је истовремено корозивно ироничан и нежно саосећајан, успевајући да не створи дисонанцу у читаочевој свести. Књижевница Новалисову Саксонију разобличава зарад интелигентне представе о непомирљивом сукобу „прозе прилика“ и песничког доживљаја света.

У наставку следи неколико одломака који могу бити од значаја савременим проучаваоцима романтизма, јер се кроз то проучавање, кроз ту интерпретацију и тај вербално уобличен доживљај, више од романтизма, огледа наше време и наш одговор на неумољиву „прозу прилика“ која од песника направи чиновника у солани. „Романи се рађају из мана историје“, гласи један Новалисов фрагмент. На том смо трагу. Наставите са читањем

Интервју са Пенелопи Фицџералд

Image result for penelope fitzgerald the blue flower

Новалисова мисао коју сте употребили као епиграф за Плави цвет каже: „Романи се рађају из мана историје“.

Тај цитат нисам знала док нисам почела да читам о Новалису, али мислим да је опаска врло истинита.

Како је текло истраживање материјала за „Плави цвет“ и преображавање Новалисове приче у фикцију?

Новалисова дела и сва његова писма, и сваки комадић папира који је икада исписао објавили су веома савесни приређивачи, али на немачком. Колико знам, енглески превод не постоји, а мој немачки није баш бриљантан, знате. Морала сам кроз то да се пробијам јако споро. Заправо, позајмила сам сабрана дела на две године, а наша Лондонска библиотека никад није тражила да их вратим. Без тога не бих ништа урадила.

Нећете ваљда рећи да имагинација није имала никаквог удела?

Морала сам да измислим сва писма која је он писао Софији, девојци у коју је био заљубљен. Ниједно није преживело – мислим да је лако могуће да су сахрањена са њом. Новалис јој је извесно написао многа, али ништа није сачувано. И ето вам одговора, нешто морате и да измислите.

Прича се да не уживате у писању?

Прија ми кад нешто напишем, али мислим да је сам процес писања права агонија. Хватате се за било какав изговор, звоно на вратима, било шта, само да прекинете са писањем. Наставите са читањем

Seksualne persone Ijana Makjuana

Položio joj je ruke na ramena, i osetio hladnjikavost njene gole kože. Dok su im se lica približavala još je bio toliko nesiguran da je pomišljao kako bi se ona mogla izmaći, ili mu udariti šamar, filmski, raširenim dlanom. Usta su joj imala ukus karmina i soli. Na sekundu se razdvojiše, a onda je on zagrli i poljubiše se još jednom s malo više samopouzdanja. Odvažno, dodirnuše se vrhovima jezika, i ona ispusti neki glas, silazni uzdah, koji je bio, tek je kasnije shvatio, znak preobražaja. Sve do tog trenutka, bilo je nečega komičnog u gledanju poznatog lica iz takve blizine. Imali su osećaj da ih njihova detinja bića zgranuto posmatraju. Ali taj dodir jezika, živih i klizavih mišića, vlažne puti na puti, i taj čudnovati glas iz njenog grla, to je sve promenilo. Kao da je taj glas ušao u njega, prostrelio ga od glave do pete i rastvorio mu čitavo telo, najzad je mogao da iskorači iz sebe i da je slobodno poljubi. Sve što je dotle bilo opterećeno samosvešću sada je postalo bezlično, gotovo apstraktno. Njen uzdah je bio gladan i ta se glad prenela i na njega. Silovito je odgurnu u ćošak, među knjige. Ljubili su se a ona ga je vukla za odeću, nespretno se hvatajući za njegovu košulju, za pojas. Glave su im se njihale i povijale, upirale jedna u drugu, dok su se poljupci pretvarali u glodanje. Zarila mu je zube u obraz, nimalo vragolasto. On načas ustuknu, vrati se, i ona ga snažno ugrize za donju usnu. Ljubio ju je po vratu, pritiskajući joj glavu na police, a ona ga je vukla za kosu i gurala mu lice među svoje grudi. Petljao je nezgrapno dok nije pronašao njenu bradavicu, majušnu i čvrstu, i obujmio je usnama. Kičma joj se ukočila, pa zadrhtala celom dužinom. Za tren je pomislio da se onesvestila. Ruke su joj bile svijene oko njegove glave i kad ih je pritegla izronio je kroz taj obruč kao davljenik, uspravio se u celoj svojoj visini i obgrlio je, mlaveći joj glavu grudnim košem. Ona ga opet ugrize i cimnu za košulju. Kad jedno dugme cangrknu o pod, nisu se usudili da se nasmeju. Komedija bi ih uništila. Njeni zubi mu se stegnuše oko bradavice. Osećaj je bio neizdržljiv. On joj podiže lice uvis i, prignječivši je rebrima, poljubi je u oba oka i jezikom joj rastvori usne. Bespomoćnost ponovo izmami iz nje onaj glas nalik na razočarani uzdah.

Izvor: Ijan Makjuan, Iskupljenje, prevela Arijana Božović, Paideia, Beograd, 2008.

Fotograf nepoznat