Пенелопи Фицџералд: „Плави цвет“ (неколико одломака)

Роман „Плави цвет“ заснован је на животу Фридриха фон Хареднберга (1772-1801) пре него што се прославио под именом Новалис. У настсвку следи неколико одломака из романа објављеног 1995. године који своје име дугује централном мотиву Новалисовог стваралаштва, као и немачког романтизма, а то је плави цвет, симбол чежње и потраге за неодређеним, за бесконачним.

Ауторка посредством хумора, протканог кроз сведене, уздржане и прецизне реченице, пред читаоце приноси роман који је истовремено корозивно ироничан и нежно саосећајан, успевајући да не створи дисонанцу у читаочевој свести. Књижевница Новалисову Саксонију разобличава зарад интелигентне представе о непомирљивом сукобу „прозе прилика“ и песничког доживљаја света.

У наставку следи неколико одломака који могу бити од значаја савременим проучаваоцима романтизма, јер се кроз то проучавање, кроз ту интерпретацију и тај вербално уобличен доживљај, више од романтизма, огледа наше време и наш одговор на неумољиву „прозу прилика“ која од песника направи чиновника у солани. „Романи се рађају из мана историје“, гласи један Новалисов фрагмент. На том смо трагу. Наставите са читањем

Фрагменти Фридриха Шлегела

Franz Gareis-Portrait of Friedrich Schlegel

Франц Гарајс, „Портрет Фридриха Шлегела“, 1801.

Фридрих Шлегел, немачки критичар и теоретичар књижевности, важи за једну од најзначајнијих фигура доба романтизма. Романтизам, уметнички правац с краја 18. века доминирао је европском културном свешћу, естетским начелима и уметничком продукцијом све до краја 19. века, упоредо постојећи са другим књижевним правцима и стваралачким тенденцијама доба.

Фридрих Шлегел рођен је 1772. године у Хановеру. После студија права у Гетингену и Лајпцигу, већ 1793, као двадесет једногодишњак, живи као слободан уметник, одлучујући се на ризичну и крајње неочекивану друштвену позицију, с обзиром на чињеницу да је бити уметник у периоду између 13. и 19. века значило бити део шире заједнице, цркве или двора, бити у материјалном и канонском смислу завистан од институције, академије или мецена. Бити слободан уметник, тада, значило је често бити уметник у гладовању. Колико је познато, то није био случај са Шлегелом, али одлука о независности, самосталном деловању, издавању часописа заједно са старијим братом Августом Вилхемом, значилa је, исто као и у случају њиховог савременика Вилијама Блејка, бити уради сам (do it yourself) уметник, бити слободан и независтан у погледу стваралаштва, ослобођен канона и естетских норми наметнутих од стране поменутих институција и друштвених очекивања.

Ни данас познаваоци књижевности, као ни књижевни теоретичари, нису до краја свесни модерности (тачније би можда било рећи савремености) Шлегеловог дела. Пишући фрагменте (у ствари, биле су то у потпуности заокружене мисаоне целине, уколико се поставе у значењски однос са другим фрагментима и уколико се посматрају самостално), Шлегел је истовремено био критичар, теоретичар, филозоф и песник, обједињујући својим стваралачким поступком древно начело, потребу да религијско и филозофско свој најадекватнији израз нађу у песничком.

Према Шлегелу критика књижевности треба да буде поезија поезије и о поезији треба писати једино поезијом. У том циљу браћа Аугуст Вилхелм и Фридрих оснивају магазин Атенеум 1798. године, у исто време када у Енглеској излазе Лирске баладе Вордсвота и Колриџа. Професор Драган Стојановић, један од преводилаца фрагмената Фридриха Шлегела на српски језик, у свом тексту Мислилац романтизма Фридрих Шлегел, написао је следеће: Наставите са читањем

Лудвиг ван Бетовен

imageedit_3_4444839061

Карл Густав Карус, „Споменик Гетеу“, 1832.

Само онај може бити уметник ко има сопствену религију, оригиналан поглед на бескрајно. – Фридрих Шлегел

ДЕВЕТА СИМФОНИЈА

Фигура која доминира деветнаестим веком јесте разбарушени Бетовен у свом поткровљу. Бетовен је човек који ради према унутрашњем нагону. Он је сиромашан, неук, неотесан. Има лоше манире, зна мало и једино што је занимљиво, јесте надахнуће које га гура напред. Али он се не продаје. Он седи у свом поткровљу и ствара. Он ствара у складу са светлом које је у њему и то је све што човек треба да ради; то је оно што човека чини херојем. Чак и ако није геније као Бетовен, чак и ако је, као херој Балзаковог „Непознатог ремек-дела“, луд и своје платно прекрива бојама тако да на крају ништа није схватљиво – збрка несхватљивог и ирационалног пуна страха – чак и тада ова особа вреди више од сажаљења, она је човек посвећен идеалу, који је одбацио свет и представља најхеројскије, најсамопрегорније, најсјајније квалитете које људско биће може имати. Готје у свом чувеном предговору за Госпођицу де Мопен 1835. године, бранећи идеју уметности због уметности, каже: „Не, малоумници! Не! Будале и кретени, какви сте, књига неће створити тањир супе; роман није пар чизама; сонет није шприц; драма није пруга… не, две хиљаде пута не.“ Оно што Готје хоће да каже јесте то да стара одбрана уметности (потпуно независно од посебне школе друштвене корисности коју он напада – Сен Симон, утилитаристи и социјалисти), идеја да је циљ уметности да пружи задовољство великом броју људи или чак и малом броју пажљиво обучених цогносценти, није ваљана. Сврха уметности је да створи лепоту, и ако сам уметник види да је његов предмет леп, то је довољан циљ у животу.

Извор: Исаија Берлин, Корени романтизма, превео Бранимир Глигорић, Службени гласник, Београд, 2012.

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Фотографија: Питер Линдберг

 

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ. И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

Фридрих Шлегел, превео Драган Стојановић

MOЦАРТ