Arhive oznaka: Voće

Два путника Италијом: Љубомир Ненадовић и Петар II Петровић Његош

Objavljeno od strane
img_20200123_033731_075

Франц Лудвиг Кател, „Карл Фридрих Шинкел у Напуљу“, 1824.

Отворио сам прозор да се нагледам лепе напуљске зоре, која са својим лаким ружичастим крилима трепти већ по врховима свих зелених брешчића на којима цветају лимунови и поморанџе. Поранио сам да ти у овој тишини пишем, поранио сам да ти се јавим са дна Италије.

Љубомир Ненадовић, син устаничког дипломате Проте Матеје Ненадовића, рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљева где је завршио основну школу. По поласку у гимназију прелази у Београд где је, након неколико година, на Београдском лицеју започео студије филозофије. После прве године одлази у Праг да студира на тамошњем универзитету. То је био почетак Ненадовићевих бројних путовања по Европи, као и по нашим крајевима. Материјална средства, потребна за дуга и далека путовања, била су му омогућена као члану српске дипломатске породице.

По повратку из Прага, током распуста, Ненадовић путује по Србији, одлази на Јадран, а почетком нове школске године одлази у Немачку, у Берлин и Хајделберг. Ненадовићевом духу нису одговарала строга правила универзитетског живота. Искористивши их као повод, он боравећи у Немачкој путује севером те земље, а обилази и Швајцарску. На путовањима води дневник, записује утиске, призоре, догађаје и белешке о људима на основу којих су, касније, настале књига Писма из Грајфсвалда (место рођења немачког романтичара Каспара Давида Фридриха, чије је дело послужило као инспирација и полазиште за тематски циклус о путницима доба романтизма), као и Писма из Швајцарске.

Вођен интуитивним начелом да после година учења следе године путовања, да је, заправо, путовање најлепши и најбољи облик образовног процеса, Ненадовић прекида студије у Хајделбергу и почетком историјски значајне 1848. одлази у Париз. Тамо похађа предавања на Сорбони, обилази знаменитости Париза, прати револуционарне догађаје. Француска је одушевила Ненадовића.(1) Искуство проживљено у том граду, Ненадовић је преточио у спис Спомени из Париза који је, како примећује Васо Милинчевић, доста слободан превод једног француског путописа.

По повратку у Београд, Ненадовић ради као гимназијски професор, а 1850. покреће часопис Шумадинка. Београдска средина није много могла да пружи Ненадовићу па је он у јесен поменуте године опет на путу. Одлази у Лондон, у коме изнад свега „влада новац и интерес“. По повратку из Лондона свраћа у Париз, затим одлази у Италију. Како се у то време, у пролеће 1851, у Италији, тачније, у Напуљу, затекао и Његош, Ненадовиће се упознаје са њим. На том непланираном заједничком путовању настаје материјал преточен у књигу Писма из Италије, или како их је Ненадовић првобитно назвао Владика црногорски у Италији. Наставите са читањем

Mit o Persefoni

Objavljeno od strane

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga. Nastavite sa čitanjem →

Rečnik simbola: Nar

Objavljeno od strane

Despair with pomegranate taste by NataliaDrepina on deviantART

Simbolizam nara zavisi od uopštenijeg simbolizma voćaka s brojnim semenkama (cedrat, tikva, narandža). Simbol je plodnosti i brojnog potomstva: u staroj Grčkoj nar je Herin i Afroditin atribut; u Rimu lišćem nara kite kosu neveste. U Aziji je slika rastvorenog nara izraz dobrih želja. Prema vijetnamskoj legendi nar se otvara i pušta stotinu dece. I u Gabonu simbolizuje majčinsku plodnost. U Indiji su žene sokom od nara lečile jalovost.

Hrišćanska mistika prenosi simbolizam plodnosti na duhovni nivo. Svetom Jovanu Krstitelju koštice nara su simbol božanskih savršenstava u njihovim nebrojenim pojavama; zaobljenost toga ploda je izraz božanske večnosti, a ukusnost soka užitak duše koja voli i spoznaje. Nar tako predstavlja najuzvišenije tajne Boga, njegove najdublje misli i najnedohvatnije veličine. I crkveni su oci u naru videli simbol same Crkve. Kao što nar pod jednom korom sadrži veliki broj semenki, tako i Crkva u jedinom verovanju sjedinjuje razne narode.

U Grčkoj je značenje koštce nara povezano sa grehom. Persefona pripoveda majci kako je protiv svoje volje bila zavedena: krišom mi je u ruku stavio slatko jelo – košticu nara i protiv moje volje, silom, primorao me da ga pojedem (Homerova himna Demetri). Koštica nara koja osuđuje na podzemni svet, simbol je kobnih slastiPersefona će, jer ju je pojela, provesti trećinu godine u maglovitim tminama, a preostale dve trećine uz besmrtnike. U mitskom kontekstu koštica nara znači da je Persefona podlegla zavođenju i zaslužila kaznu da trećinu života provede u podzemnom svetu. Osim toga, kušajući košticu nara prekinula je post, koji je zakon podzemnog sveta. Ko god bi tamo uzeo neku hranu, više se ne bi mogao vratiti u boravište živih. Tek je posebnom Zevsovom naklonošću mogla svoj život da podeli između dva područja.

Mada su hijerofanti, Demetrini sveštenici u Eleuzinu, bili tokom Velikih misterija ovenčani granama nara, sam nar, sveto voće koje je upropastilo persefonu, strogo je zabranjen inicijantima, jer je, kao simbol plodnosti, u sebi nosio sposobnost da duše spusti u telo. Koštica nara koju je pojela Demetrina kći osudila ju je na podzemni svet, a kontradikcijom simbola i na neplodnost. Ustaljeni zakon podzemnog sveta prevagnuo je nad prolaznim užitkom kušanja nara. Nastavite sa čitanjem →

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

Objavljeno od strane
Edwaert_Collier_-_Vanitas_-_Still_Life_with_Books_and_Manuscripts_and_a_Skull_-_Google_Art_Project

Ever Kolije, „Vanitas. Mrtva priroda sa lobanjom“, 1663.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost.

tumblr_o8lswrcQbQ1v8rcmeo1_1280

Peter Klez, „Mrtva priroda“, 1630.

Mrtva priroda je isečak iz života, a reprodukcije na naslovnim stranama ploča bile su isečak isečka i one su mi, možda bolje od neke pouzdane istorije umetnosti, dozvolile da imam bolji uvid u detalj, u jedan skriveni i tihi svet. Bila je to kamerna muzika. Uz muziku, prošlost u našoj imaginaciji vaskrsava, sećanje biva pokrenuto. Mi prošlost ne pamtimo, ali je se sećamo. Pamćenje i sećanje nisu isto. Pamćenje je nepouzdanije od sećanja. Sećanje otkriva istinu, sećanje je arhetipsko, ono povezuje, ne može se materijalizovati i nije u domenu lične prošlosti. Sećanje ide ka analogiji, ka snu i simbolu. Ono obuhvata jednu višu kategoriju, večnost koja nam se otkriva dok sanjamo ili dok smo predati umetnosti. Predmeti koje vidimo na slikama mrtve prirode, poput zvuka čela ili klavira, jesu sećanje, i oni u nama proizvode impresiju. Međutim, sećanje ne mora biti konkretno. Ono je često senka, samo trag. Krećemo se ka toj senci, iz hodnika u hodnik ju pratimo, otvarajući stalno nova vrata, sve dok ne dođemo do jedne prazne sobe u kojoj je sto.

Ove slike predstavljaju tih svet, neobičan, primamljiv, tajanstven, a prepoznatljiv, kao da je naš vlastiti. Neodređen, taman, zvuk u daljini koji se, poput sporih vrata, otvara. Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom i zrakom. Sve je tiho, sve je tamno. Ko će razobličiti njihovu tajnu? Ove slike pretpostavljaju melanholiju, ali pre nje, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini tečnosti nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, tada su mrtva, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo. Nastavite sa čitanjem →