Mit o Persefoni

Objavljeno 28. maja 2018. od strane A . A . A

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga.

Persefona je u mitu povezana sa Heraklom, Orfejem, Tezejem i Piritojem. Ona je volela lepog Adonisa i delila je njegovu naklonost sa Afroditom.

U kasnijim predanjima Persefona se pominje kao zevsova i Stigina ili Zevsova i Rejina kći. Orfičari su je smatrali majkom Dionisa Zagreja. U rimskoj religiji poistovećena je sa Prozerpinom i povezana sa boginjom Liberom.

U kultu i mitu Persefona se pojavljuje u dva vida: kao gospodarica Podzemlja ona je mračna, tajanstvena i zastrašujuća boginja, a kao Demetrina kći Kora – ona je nežna i ljupka devojka. U svojstvu boginje Podzemlja ona nema poseban kult, a kao Kora poštovana je zajedno sa Demetrom, posebno u Eleusini.

Likovne predstave Persefone mogu se po tematici svrstati u četri grupe: Kora i Demetra, otmica Kore, povratak iz Podzemlja i Persefona i Had u Podzemlju. U Mikeni je nađena jedna grupa od slonovače (XV vek stare ere), koja verovatno predstavlja Demetru i Koru sa malim Plutom. Demetra i Kora prikazane su zajedno sa Triptolemom na jednom reljefu iz Eleusine (oko 440. godine stare ere). Otmica Kore predstavlja se na freskama, sarkofazima i nadgrobnim stelama, a njen povratak iz Podzemlja česta je tema rimskih mozaika. Kao gospodarica Podzemlja, Persefona je često prikazivana na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Fotografija: Minna Keene, 1906. | Izvor: Tate Gallery

Rečnik simbola: Nar

Objavljeno 28. maja 2018. od strane A . A . A

Despair with pomegranate taste by NataliaDrepina on deviantART

Simbolizam nara zavisi od uopštenijeg simbolizma voćaka s brojnim semenkama (cedrat, tikva, narandža). Simbol je plodnosti i brojnog potomstva: u staroj Grčkoj nar je Herin i Afroditin atribut; u Rimu lišćem nara kite kosu neveste. U Aziji je slika rastvorenog nara izraz dobrih želja. Prema vijetnamskoj legendi nar se otvara i pušta stotinu dece. I u Gabonu simbolizuje majčinsku plodnost. U Indiji su žene sokom od nara lečile jalovost.

Hrišćanska mistika prenosi simbolizam plodnosti na duhovni nivo. Svetom Jovanu Krstitelju koštice nara su simbol božanskih savršenstava u njihovim nebrojenim pojavama; zaobljenost toga ploda je izraz božanske večnosti, a ukusnost soka užitak duše koja voli i spoznaje. Nar tako predstavlja najuzvišenije tajne Boga, njegove najdublje misli i najnedohvatnije veličine. I crkveni su oci u naru videli simbol same Crkve. Kao što nar pod jednom korom sadrži veliki broj semenki, tako i Crkva u jedinom verovanju sjedinjuje razne narode.

U Grčkoj je značenje koštce nara povezano sa grehom. Persefona pripoveda majci kako je protiv svoje volje bila zavedena: krišom mi je u ruku stavio slatko jelo – košticu nara i protiv moje volje, silom, primorao me da ga pojedem (Homerova himna Demetri). Koštica nara koja osuđuje na podzemni svet, simbol je kobnih slastiPersefona će, jer ju je pojela, provesti trećinu godine u maglovitim tminama, a preostale dve trećine uz besmrtnike. U mitskom kontekstu koštica nara znači da je Persefona podlegla zavođenju i zaslužila kaznu da trećinu života provede u podzemnom svetu. Osim toga, kušajući košticu nara prekinula je post, koji je zakon podzemnog sveta. Ko god bi tamo uzeo neku hranu, više se ne bi mogao vratiti u boravište živih. Tek je posebnom Zevsovom naklonošću mogla svoj život da podeli između dva područja.

Mada su hijerofanti, Demetrini sveštenici u Eleuzinu, bili tokom Velikih misterija ovenčani granama nara, sam nar, sveto voće koje je upropastilo persefonu, strogo je zabranjen inicijantima, jer je, kao simbol plodnosti, u sebi nosio sposobnost da duše spusti u telo. Koštica nara koju je pojela Demetrina kći osudila ju je na podzemni svet, a kontradikcijom simbola i na neplodnost. Ustaljeni zakon podzemnog sveta prevagnuo je nad prolaznim užitkom kušanja nara.

U persijskom ljubavnom pesništvu nar ukazuje na dojku: obrazi su joj kao cvet nara, a usne kao sok nara; sa srebrnih joj prsa rastu dva nara (Firodusi). Turska narodna zagonetka, koju navodi Sabahatin Ejuboglu, kaže da je verenica ruža neomirisana, nar nerastvoreni.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Fotografija: Natalia Drepina

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

Objavljeno 25. marta 2018. od strane A . A . A

laclefdescoeurs: âVanitas - Still Life with Books and Manuscripts and a Skull, 1663, Edwaert Collier â

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost.

Mrtva priroda je isečak iz života, a reprodukcije na naslovnim stranama ploča bile su isečak isečka i one su mi, možda bolje od neke pouzdane istorije umetnosti, dozvolile da imam bolji uvid u detalj, u jedan skriveni i tihi svet. Bila je to kamerna muzika. Uz muziku, prošlost u našoj imaginaciji vaskrsava, sećanje biva pokrenuto. Mi prošlost ne pamtimo, ali je se sećamo. Pamćenje i sećanje nisu isto. Pamćenje je nepouzdanije od sećanja. Sećanje otkriva istinu, sećanje je arhetipsko, ono povezuje, ne može se materijalizovati i nije u domenu lične prošlosti. Sećanje ide ka analogiji, ka snu i simbolu. Ono obuhvata jednu višu kategoriju, večnost koja nam se otkriva dok sanjamo ili dok smo predati umetnosti. Predmeti koje vidimo na slikama mrtve prirode, poput zvuka čela ili klavira, jesu sećanje, i oni u nama proizvode impresiju. Međutim, sećanje ne mora biti konkretno. Ono je često senka, samo trag. Krećemo se ka toj senci, iz hodnika u hodnik ju pratimo, otvarajući stalno nova vrata, sve dok ne dođemo do jedne prazne sobe u kojoj je sto.

Ove slike predstavljaju tih svet, neobičan, primamljiv, tajanstven, a prepoznatljiv, kao da je naš vlastiti. Neodređen, taman, zvuk u daljini koji se, poput sporih vrata, otvara. Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom i zrakom. Sve je tiho, sve je tamno. Ko će razobličiti njihovu tajnu? Ove slike pretpostavljaju melanholiju, ali pre nje, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini tečnosti nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, tada su mrtva, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo.

Ako postoji prazan prostor i nelagoda u vezi sa njim, ona ne proističe jedino iz arhitektonske datosti i odlike sobe koja u sebi ne obuhvata nameštaj i pokućstvo, dekoraciju svakodnevnim upotrebnim predmetima. Praznina nije jedino arhitektonska odlika, ali nije ni metafora. Uvek mi se činilo da je prazna soba sinonim za hladnu sobu. Zašto za prazne sobe kažemo da su hladne, čak i onda kada je u njima sasvim odgovarajuća temperatura? Sobe koje su krcate nameštajem deluju toplije. Reč je starahu koji je u vezi sa smrću, a ona je, u predstavama, lišena toplote, energije i pokreta. Sekund pre našeg pogleda, u toj sobi, pred prizorom, za datim stolom, neko je sedeo. Gde je nestala osoba koja jede, koja miriše cveće, koja drži kompas u ruci i čašu piva pred sobom? Kao da je neko pokucao na vrata i kao da je osoba koja bi trebalo da je vlasnik predmeta, ili ona koja ih aranžira, ustala i otišla da otvori. Zašto su ovi predmeti na tamnoj površini? Zar ti predmeti nisu neprirodno združeni? Iz koga dela sveta potiču? Šta će kornjača na stolu? Gde su nabavljeni muzički instrumenti, u Kremoni ili u Hamburgu? Da li su papiri na stolu dnevni spisak ili računi za plaćanje ili dnevnička beleška? Globusi, lobanje, enciklopedije i peščani časovnici. Bube između latica. Sir i kriške hleba. Laute i tarot karte. Ogledala. Dogorele sveće. Prevrnuti, izokrenuti mesingani tanjiri, breskve i nakit, leptiri na svećnjacima. Odakle dolazi svetlost oblicima dajući sjaj, atmosferu čineći gušćom? Tek na ponekoj slici Biblija.

Vrhunci holandskog slikarstva 17. veka o tim prostorima nam govore na način nedorečenosti: najvažnije je ono što nije prikazano, već što je sugerisano. Sugestija je ključna za postizanje umetničkog efekta. Ona je, pak, tvorena orginalnim tretmanom svetlosti. Uzmimo za primer Vermerovo slikarstvo. Velike mermerne podne pločice, visoki kamini, slike velikog formata sa mitološkom ili religioznom sadržinom, mrtvom prirodom i egzotičnim pticama iz kolonija, orijentalni stolnjaci i tapiserije, muzički instrumenti od teškog drveta proizvedeni, stolice sa visokim tapaciranim naslonima, mape velikih formata koje prekrivaju zidove, vrč i oljušteni limun ostavljeni nehajno na stolu, nameštaj od teškog drveta i kavez sa pticom. Sve ovo, samo po sebi, da nije prikazano sredstvima koja su inherentna likovnoj umetnosti, boji i liniji, bilo bi istorijski dokument na platnu. Ovako, mi pred sobom vidimo nešto više od toga. Mi osećamo da tu mora postojati nešto više od onog što vidimo.

Ne znamo kakve su to prostorije, možemo samo da naslućujemo šta se zbilo sa ljudima koji su do tada tu boravili. To je nedorečenost koja ima narativni potencijal jer afirmiše maštu posmatrača da priču dovrši ali, i pre toga, da priču stvori. Mrtve prirode imaju veliki narativni potencijal, podjedanko i u pogledu zapleta i u pogledu predstavljanja (mimeze). Kako je protestantska etika bazirana na radu, izvesno je da već tada ljudi nisu često boravili u svojim domovima, okupirani različitim obavezama, bilo u okviru domaćinstva, bilo van njega. Ta nostalgija za domom, ali ona je samo jedna od mnogobrojnih nostalgija koje ovo slikarstvo za sobom povlači, doprinela je da upravo kamerne teme postanu neke od dominantnih u slikarstvu ovog dela Evrope. U Italiji žanr mrtve prirode dugo nije zaživeo. On je uvek bio deo veće celine i predmeti po sebi, oneobičeni bojom i svetlošću, koji su stvarali izvesnu poetsku atmosferu, nisu imali naročit umetnički značaj. Isto je važilo i za pejsažni žanr. U Holandiji, u istom periodu, stvari stoje potpuno drugačije. Te sobe, za kojima je i danas posmatrač u muzeju u stanju da oformi neku vrstu nespoznatljive i neodređene nostalgije, trebalo je opremiti i prazninu prostora (horor vacui) učiniti domom. Bila je potrebna, džojsovski rečeno, kamerna muzika.

Postojala je moda među naručiocima kojoj su slikari prilagođavali svoju tehničku virtuoznost, po strani stavljajući tematski korpus i orginalnost na tom polju. Vidimo da su sve ove slike međusobno slične, čak se i na slikama različitih umetnika ponajvljaju isti predmeti. Tokom najmanje sedamdeset godina ovaj žanr se nije menjao što nas navodi da ga posmatramo kao pojavu u oviru jednog pomalo konzervativnog kružoka ljubitelja umetnosti, iako promena odnosno kategorija novog sama po sebi ne mora da označava nikakvu suštinsku vrednost. Ono što izdaja sve ove slikare jeste način na koji oni stvarnost predstavljaju, tehnička virtuoznost, zanatska delikatnost kojoj su posvećeni i koju su savladali. Svaka biljka koja bi bila naslikana dobro je proučena isto kao i lauta ili ugao pod kojim svetlost pada na površinu vina, ogledala ili lobanje.

Pomenuli smo zanatsku veštinu ovih slikara. Svaki predmet, svaki detalj, tračak svetlosti i prirodna pojava (bilo da je u pitanju cvet ili mrtav zec) predstavljeni su detaljno i precizno. Ipak, mi prisustvujemo nestabilnosti. Nešto taj svet iznutra narušava. Ukoliko se malo bolje približimo cvetu prepoznaćemo insekta, a na jabuci ćemo ugledati tačku truleži, lauti je jedna žica pukla, a peščanik samo što nije iscureo. Ipak, svetlost odnekud dolazi, njen izvor nam je nepoznat, ali ona, uglavnom odozgo, obasjava prizor. – Ana Arp

Slike: Harmen Steenwijck, Jan Davidszoon de Heem, Pieter Claesz, Willem Claeszoon Heda, Frans Snyders. Sve slike nastale su približno u periodu 1620-1680. Detaljnije

books0977: âVanitas Still-Life (1659-60). Pieter Claesz. (Dutch, c.1597-1661). Oil on canvas. Dated to 1659/60 making it the artistâs last known Vanitas still life. Although Claesz. started painting Vanitas still lifes in the 1620s the majority of... masterpiecesindetail: ââStill life by Pieter Claesz, 1629 â â

Fridrih Niče o Dionisu

Objavljeno 23. septembra 2017. od strane A . A . A

Nepobitno je predanje da je helenska tragedija u svom najstarijem obliku imala kao predmet samo Dionisove patnje, i da je duže vremena jedini postojeći junak na pozornici bio upravo Dionis. Međutim, s istom izvesnošću može se tvrditi da nikad, sve do Euripida, Dionis nije prestajao da bude tragični junak, a da su svi slavni likovi helenske pozornice, Prometej i Edip, samo maske onog prvobitnog junaka Dionisa. To što se iza svih ovih maski krije jedno božanstvo jeste onaj bitni razlog tipične „idealnosti“ tih slavnih likova koja je tako često izazivala čuđenje.

Jedini, zaista stvarni Dionis pojavljuje se u mnogostrukosti likova, pod maskom junaka koji se bori i koji je takoreći zapleten u mrežu pojedinačne volje. Ovako kako sad govori i dela bog što se tu pojavljuje, liči na jedinsku koja bludi, stremi i pati; a što se uopšte pojavljuje ovako epski dorađeno i jasno, jeste delovanje tumača snova Apolona koji tom alegoričnom pojavom tumači horu njegovo dionisko stanje. Uistinu, međutim, taj je junak Dionis-paćenik iz misterija, bog koji na sebi mora da iskusi patnje individuacje a o kome divni mitovi pričaju kako su ga još kao dečaka raskomadali titani, pa se sad u takvom stanju poštuje kao Zagrej; pri čemu se nagoveštava da je raskomadanje – stvarna dioniska patnja – neko preobraćanje u vazduh, vodu, zemlju i vatru, i da stanje individuacije moramo smatrati izvorom i praosnovom svekolike patnje, nešto što je već po sebi za osudu. Iz osmeha tog Dionisa nastali su olimpski bogovi, iz njegovih suza – ljudi. U onom svom stanju raskomadanog boga Dionis ispoljava dvojnu prirodu svirepog, podivljalog demona i blagog, dobrodušnog vladara.

Nagovešteno je ranije da je Homerov ep pesničko delo olimpske kulture kojim je ona ispevala svoju pobednu pesmu nad strahotama titanske borbe. Sada pod premoćnim uticajem tragičkog pesništva, Homerovi mitovi ponovo se preporađaju i u toj metempsihozi pokazuju kako je u međuvremenu i olimpsku kulturu pobedilo jedno dublje posmatranje sveta. Prkosni titan Prometej nagovestio je svom olimpskom mučitelju da će jednom i njegovoj vladavini zapretiti najveća opasnost ako se blagovremeno ne bude udružio s njim. U Eshila vidimo kako je zaplašeni, ispunjen strepnjom od sopstvene propasti div sklopio savez sa titanima. Tako se raniji vek titana opet izvlači iz Tartara na svetlost dana.

Dioniska istina preuzima čitavu oblast mita za simboliku svojih saznanja i iskazuje ih delimično u javnom kultu tragedije, delimično u potajnim obredima dramskih misterijskih praznika, ali uvek pod starim mitskim plaštom. Koja je to snaga što je Prometeja oslobodila od orlušina a mit pretvorila u nosioca dioniske istine? To je heraklovska snaga muzike. Koja, dospevši u tragediji do svog najvišeg ispoljavanja, tumači mit novim, izvanredno dubokim misaonim značenjem, kako smo to već ranije okarakterisali kao najsilniju moć muzike.

Citat: Fridrih Niče, Rođenje tragedije, preveo Miloš N. Đurić, Dereta, Beograd, 2001.

Slika: Mozaik sa predstavom Dionisa, oko 310. godine, Gamzigrad, Zaječar (link)

Josif Brodski o klasičnoj muzici

Objavljeno 22. avgusta 2017. od strane A . A . A

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je ruski pesnik bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to potvrđuju. Ovde, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

Jelena Pjetrušanska: U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Josif Brodski: Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio.

P.: Znači, po starom: Bah?

B.: Ne samo Bah. Mocart, Pergolezi, Hajdn, Monteverdi, sve što je dobro. Sve omiljene kompozitore ne mogu ni da pomenem. Na primer, nedavno me oduševio Merkadante.

P.: Vivaldi?

B.: Da, taj čovek me je spasio toliko puta…

P.: Da li podržavate ono što ste napisali pre trideset i pet godina: „U svakoj muzici je – Bah, u svakom od nas – Bog“?

B.: To je retorička fraza! Iako, generalno… U osnovi – da.

P.: U muzici Hajdna tražite svetlo, poredak, mirnu mudrost?

B.: Ne, tamo se ne traži, tamo se nalazi.

P.: Šta Vam daje slušanje muzike?

B.: Ma kako čudno zvučalo, za pisca u muzici je najvažnije da ga uči trikovima kompozicije. Iako ne odmah, jer ne mogu da se kopiraju. U muzici je uvek važno, šta sledi za čim i kako se sve menja.

P.: Posebna, izuzetna logika posledice?

B.: Tako je! I zato mi je drag Hajdn, pored lepote njegove muzike. Upravo zato što je potpuno nepredvidiv. To znači da on radi u određenoj, već poznatoj idiomatici, ali se stalno, svake sekunde desi to što slušalac nije u stanju da predvidi. Ali ako ste profesionalni muzičar, izvođač, onda se sve to zna napamet i ništa nas ne iznenađuje. Ali kada ste obični slušalac, onda ste stalno uronjeni u nekom čudu.

P.: Da li su neki ljudi imali uticaj na Vaš ukus u muzici?

B.: Imao sam prijatelja, Alberta Rutstejna, inženjera. Njegova supruga, Sedmara Zakarjan, kćerka profesora konzervatorijuma, bila je pijanistkinja, studirala je, a potom i predavala na Lenjingradskom konzervatorijumu. Jednom, kada sam ih posetio, čuo sam od njih nešto što mi je ostavilo neverovatno jak utisak: oratorijum Stabat Mater od Pergolezija. Pretpostavljam da je od ovoga sve počelo. Sada niko ne utiče na mene. Pa, postoji prijatelj koji pokušava nešto da mi poturi: jednom Karpentjera, drugi put Lilija – volim to. Ali, u suštini, on već zna šta može da mi preporuči. Međutim, nikakve inovacije, otkrića, nove pojave u muzici – pogotovo danas! – ne želim. Iako… muzika Šnitkea mi je ostavila prilično jak utisak, iz nekog razloga mi se zaista dopada. Ponekad mi se čini mi da postoje neka opšta pravila…

P.: A kada Vas je zavela muzika Persela, opera Didona i Eneja? Kada Vas je očarao izgovor, muzika engleskog jezika?

B.: To je bilo jedno od najranijih i najačih muzičkih iskustava, reč je za mene u ovom slučaju, nešto sekundarno – tačnije, nije predstavljalo suštinu iskustva. Najvažnija je bila izuzetna muzika Didone i Eneja, onda sam se očarao poznatom Perselovom pesmom „O smrti kraljice Marije“.

P.: Često ste razgovarali sa Anom Ahmatovom o Mocartu, Stravinskom?

B.: O Mocartu ne previše često. Češće o Bibliji.

P.: Kada ste, od 1962. godine, počeli da pišete pesme za svaki Božić, da li ste znali za klavirski ciklus Olivijea Mesijana, „Dvadeset pogleda na malog Isusa“?

B.: Ne, tada nisam znao. Sada znam ponešto od Mesijana.

P.: Postoje neke sličnosti u Vašim „pogledima“ na rođenje Isusa; kao i kod Mesijana, i Vi imate „Pogled Oca“, „Pogled zvezda“…

B.: Pa, to je prirodno; kada mislite o tome, tako nešto pada na pamet.

P.: Kod Stravinskog Vas je privukao ritam, paradoksalnost?

B.: Nisam stručnjak za muziku Stravinskog, bolje poznajem njegove intervjue. Ovi razgovori sa Kraftom su velika knjiga. Tu je moj omiljeni odgovor na pitanje: „Za koga pišeš?“ Uvek citiram Stravinskog: „Za mene i hipotetički alter ego.“ Što se tiče same muzike, bliski su mi samo neki fragmenti „Osvećenja proleća“; i naravno „Simfonija psalma“ – u celini, kao ideja. Zanimljivo, u jednom trenutku smo se „pregazili“ kao umetnici. Jednom sam napisao poemu „Isak i Avram“, a Stravinski je komponovao oratorijum pod istim naslovom. Ali ja ne znam njegovu muziku.

P.: Lično ste poznavali Dmitrija Šostakoviča, on Vam je poslao telegram u Vašu odbranu tokom suđenja?

B.: Da.

P.: Mislite li da je Šostakovič znao onda Vaše pesme?

B.: Mislim da ne. Verovatno se to dogodilo kao rezultat insistiranja, molbi Ane Ahmatove, koja je tada tražila podršku u mom slučaju od Šostakoviča, Maršaka. I oni su stali u moju odbranu.

P.: Sastali ste se sa Šostakovičem? Pamtite li ga?

B.: Video sam ga jednom, 1965. godine – izgleda u novembru. Upravo sam bio izašao iz zatvora. Posetio sam ga u bolnici u Lenjingradu. Sećam se da sam proveo sa njim dva ili tri sata, ali generalno se ne sećam da li je sa mnom onda bio još neko. Kakav je bio Šostakovič? Vrteo se u krevetu kao nemirno dete u… nekom kavezu… u nekoj… kako se to zove? … kolevci? Vrlo nervozan, ali kao i obično…

P.: O čemu ste razgovarali?

B.: Uglavnom su se razgovori odnosili na njegovo razumevanje mog kvaliteta živo ta. Ali, uopšte, bili su prilično površni. Video sam da ga taj razgovor pokreće; sa moje strane, to je bio, pre svega, gest dobrote, zahvalnosti.

P.: Šostakovičeva muzika nije Vam previše bliska?

B.: Iskreno, ne. U principu, prema savremenoj muzici odnosim se sa rezervom. Kako prema Šostakoviču, tako i prema Prokofjevu. Ali šta da radim, takav sam.

P.: Da li ste ikada čuli kako rabini čitaju svete tekstove?

B.: Ne, ali sam više puta čuo crkveno pevanje; znam melodiku akatista.

P.: Vaš način recitovanja poezije podseća na liturgijsko pevanje…

B.: U Rusiji, a – verujem – i u svim zemljama tzv. hrišćanskog sveta, visoka umetnost reči, poezija, izvedena je iz liturgijskih pesama. Mislim da je hijeratična književnost postojala najpre kao – da tako kažem – mnemotehnički način čuvanja muzičke fraze, jer nije bilo notacija. I sve bi bilo prelepo: ne bi bilo zapisivanja nota, muzički narativ bi ostao na nivou improvizacije, da muzika nije postala deo hrišćanske liturgije. Stvar je tome da se u liturgiji moglo improvizovati (tačnije: prilagođavati, ulepšavati) u nekim granicama, pevao se u stvari već ustaljen tekst, iz Svetog pisma, u kojem je improvizacija bila nedopustiva. Zato je stih da bi se pridržavao prateće muzičke fraze, strogo definisan u smislu dužine, a tekst je počeo da poprima oblik pesme. Po mom mišljenju, u hrišćanskoj kulturi pesme su stvorene samo kao način da se očuvaju i ponavljaju muzičke fraze. Onda su se pojavile različite vrste znakova, notacija je počela da se razvija – i brak, u koji su već neko vreme ušle poezija i muzika, raspao se. Notni zapis, sa izvesnom slobodom mišljenja, može se smatrati kao nastavak azbuke; ovaj jezik se brzo razvio u nešto sasvim nezavisno i između poezije i muzike je nastupilo odvajanje. Ali oni s vremena na vreme – grubo govoreći – imaju neke odnose i tako su stvorene razne vrste veza, sve što ti srce želi: od opere do vodvilja. I, donekle, najbolja poezija koju poznajemo, ima „muzički“ karakter: u njoj je prisutan ovaj muzički element, kada se, suprotno od očekivanja, pojavljuje u svesti neki muzički zvuk…

P.: Kada Vam se učinilo da je taj zvuk dobio imidž grubosti, vulgarnosti – sve ono što ne volite?

B.: Kao što je pre postojao jasan neprijatelj u nekoj vrsti zvanične kulture države, sada je taj neprijatelj sveprisutan. Upoznajemo ga na svakom koraku; taj lom, lom „popa“. Ovaj zaglušujući rokenrol. Možete videti mnogo ovde, razmišljajući o đavolskom planu… „nehumano“ anastomozira – kako ja to vidim – sa tehnologijom, sa idejom nasilja zvuka. Ako muzika – koliko sam ja shvatio – nije u potpunosti razumljiva semantički i nadsemantički – onda se ono što danas dopire do naših ušiju pojavljuje kao izvansemantički, čak antisemantični niz. Ta električna muza se pojavila na osnovi rokenrola kao proročki fenomen. Četrdesetih, tokom rata, to se desilo sa bugivugi muzikom, koja je u sebi već sadržala neku vrstu proročanstva… Iako je bilo više brzih igara, ovaj ples se bazirao na nekom upornom ritmu i nekim jasno suspendovanim melodijama. Sa bugivugi muzikom pojavila se sasvim nova situacija: ritam i melodija nekako nestaju iz svesti. Dakle, ritam bugivugija sadrži u sebi, u nekom smislu, najavu atomske bombe. To je kompletan raspad svega.

Sa poljskog preveo Zoran Đerić

Izvor: Časopis Polja

Slika: Bartolomeo Manfredi, Alegorija četri godišnja doba, 1610.

Preporuka: YouTube kanal bloga A . A . A sa listom klasične muzike koja se dopunjuje sa sadržajem na blogu.

Jovan Hristić: „Čovek Sredozemlja“

Objavljeno 21. maja 2017. od strane A . A . A

Čovek Sredozemlja? Čini nam se da ga znamo, zato što verujemo da je oličen u svim onim Afroditama i Apolonima koje pohrlimo da vidimo čim stignemo u Grčku, kojima smo se divili gledajući ih reprodukovane u knjigama koje listamo u dugim i hladnim zimama, jedva čekajući čas kada ćemo se najzad otisnuti put leta i sunca, tamo gde je sve „calme, luxe et volupte“. Savršeno građeno, savršeno uobličeno i savršeno lepo ljudsko telo koje kao da je more izvajalo i uglačalo svojim blagim talasima (ne zaboravimo: za one koji ga poznaju samo leti i samo duž obale, Sredozemlje je pitomo more) – sve nam se to čini da je na Mediteranu svakodnevna pojava, kao što je bubuljičava koža na Severu.

Ali još su Grci znali kako umetnost ume da laže, i nigde ona ne skriva tako pravu istinu kao što je skriva kada nam pokazuje čoveka Sredozemlja. Jer čovek koga ćete najčešće sretati na Mediteranu izgleda sasvim drukčije. On je ćelav, uskih ramena, povijenih leđa, širokih kukova, pristojno zaobljenog trbuščića i mršavih, krivih nogu. Prođite kafeima od Barselone do Soluna i videćete ga kako svako veče pije svoju kafu ili svoj aperitiv, igra domine ili čita novine. Za koji čas, kada se sasvim smrači i upale ulična svetla, krenuće kući gde ga čeka njegova Afrodita opuštenih grudi, ispupčena trbuha, čvornovatih nogu i sa mladežom iz koga vire oštre dlake, na obrazu. Nastavite sa čitanjem →

Ivo Andrić o sirotinji

Objavljeno 12. marta 2017. od strane A . A . A

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija primena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih primi.

Kad ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do polslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili.

Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj, sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvorovima na njemu, i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim, dugim trajanjem.

Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta, u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo bede u malom.

Tako se priča o onom mladiću koji je uspeo da iz bednog kraja Bosne ode u Stambol i s vremenom postane vezir, moćan i bogat, toliko bogat da nije znao gde šta ima. Plivao je u blesku i raskoši odela i nameštaja, a sve mu se činilo malo i uvek mu je sve bilo hladno. Priređivao je bučne i sjajne gozbe, sa kojih su stotine ljudi odlazili siti i pijani, i stekao glas bogata i darežljiva domaćina, ali svoju skrivenu, unutrašnju bedu nije mogao zameniti ni zaglušiti. I kao čudo se kazuje da je kriomice, kad bi se svi gosti razišli, i sam sit i pijan do nesvesti, još sakupljao preostale komade kolača i kore od voća, i parčetom hleba čistio sahane u kojima je ostalo nešto jela iza preostalih gostiju. I umro je od suvišnog i preteranog jela i pića, ali se nije mogao najesti i zajaziti, jer je beda njegovog porekla jela i pila iz njega.“

Ivo Andrić, „Znakovi pored puta, II tom“

Fotografija: Tessa Traeger

Barok nedeljom: Paskalova zbunjenost pred problemom dveju beskonačnosti – ljudske i kosmičke

Objavljeno 13. decembra 2015. od strane A . A . A

U nastavku sledi jedno Paskalovo razmišljanje, koje je, mnogo godina kasnije, fikcionalno najbolje uobličio Horhe Luis Borhes. Iako filozof, Paskal piše poput čoveka neodvojivo vezanog za fikcije, a čovek vezan za fikcije zna da su fikcija i stvarnost u neodvojivom, nestabilnom i nerazjašnjenom odnosu. Barokna vizija sveta to najbolje predočava. Barokni čovek, Paskal (1623-1663) misli u razmerama teleskopa i mikroskopa. Njega zanima mikroskop: sićušno, nevidljivo, maleno. Međutim, zanima ga i druga vrsta optičkog instrumenta, teleskop: ono što veliko privodi u srazmeri koju čovek može da sagleda. Beskraj, bezdan, krug. (Ne)srazmere čoveka i kosmosa.

Sav je ovaj vidljivi svijet tek nezamjetan atom u prostranu krilu prirode. Nikakva se ideja tome ne približuje. Uzalud se trudimo da proširimo svoje pojmove preko prostora koje je moguće zamisliti, zamišljamo tek atome u poredbi sa stvamošću ovog beskraja. To je kugla kojoj se središte nalazi posvuda a rubovi nigdje. Jednom riječju, najosjetniji je znamen božanske svemoći što se naša mašta gubi u toj misli.

Vrativši se k sebi neka čovjek promisli što je prema onome što postoji; neka vidi kako je zalutao u ovaj zabitni kutić prirode; i neka se iz ove male tamnice gdje se nalazi, mislim na svemir, nauči cijeniti zemlju, kraljevstva, kuće i sebe sama pravom cijenom. Što je čovjek u beskraju?

Da bismo mu mogli predočiti drugo, jednako zadivljujuće čudo, nek istražuje najsitnije stvari u onom što pozna. Neka mu moljac pokaže u svom sitnom tijelu još mnogo sitnije dijelove, noge sa zglobovima, žile u nogama, krv u žilama, sokove u krvi, kapljice u sokovima, pare u ovim kapljicama; neka dijelić i dalje ove posljednje kapi iscrpi svoje sile poimajući ovo, pa neka posljednji predmet do kojeg može doći bude sada predmet naše rasprave. Pomislit će vjerojatno da je to krajnja sitnost prirode. Želim mu u tome predočiti novi bezdan. Hoću da mu naslikam ne samo vidljivi svemir, nego sve što se može zamisliti o neizmjernosti prirode, u prostoru ovog atomskog djelića. Nek u tome vidi beskrajno mnoštvo svjetova gdje svaki ima svoj nebeski svod, svoje planete, svoju zemlju, u istom razmjeru kao vidljivi svijet. A na toj zemlji, životinje i najzad moljce u kojima će pronaći ono što su i prvi imali nalazeći još u ovim drugima ono isto bez kraja i bez predaha. Neka se izgubi u tim čudima što nas jednako iznenađuju svojom sićušnošću koliko druga svojom veličinom. Jer tko se ne bi divio našem tijelu koje čas prije nije bilo zamjetljivo u svemiru, koji je i sam nezamjetljiv u krilu svega, a sada izgleda kao gorostas, kao svijet, štoviše kao Sve u poredbi s ništicom do koje se ne može doći?

Izvor: Blaise Pascal, Misli, prevod Zlatko Plenković, Zora, Zagreb, 1969.

Slika: Joris Hoefnagel, Insects, 1597.

Barok nedeljom: Rukopis „Veličanstveni kaligrafski spomenici“

Objavljeno 6. septembra 2015. od strane A . A . A

Joris Hoefnagel, illuminator & Georg Bocskay, scribe Dragonfly, Pear, Carnation, and Insect, 1562/96. Watercolors, gold and silver paint and ink on parchment. Via Getty Open Content. “ Mira calligraphiae monumenta is a virtuoso model book of...

Ilustrator manuskrpta „Predivni kaligrafski spomenici“ (u orginalu, na latinskom, „Mira calligraphiae monumenta“), Holanđanin Joris Hoefnagel, i kaligraf Georg Bočkaj sačinili su ovu knjigu za Rudolfa II, cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti iz loze Habzburgovaca. Hoefnagel je u jednom periodu svog života radio kao dvorski ilustrator, svojim radom dopunjujući sobu kurioziteta (Kunstkammer) Rudolfa II o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A.

Knjiga je nastajala između 1561. i 1596. godine. Bočkaj je isprva ispisao tekst oko 1561. godine da bi tri decenije kasnije holandski umetnik dodao ilustracije voća, povrća, cveća i drugih biljaka. Još nije poznato da li je Bočkaj sastavio tekst manuskripta ili je samo zaslužan za estetsko oblikovanje slova, ali ne i sadržaj.

Rukopis na prelazu doba, hronološki još uvek ne pripada baroku iako se, stilistički posmatrano, mnogi elementi manuskripta uklapaju u pojedine karakteristike barokne umetnosti. Čudno i egzotično rastinje, kao i insekti oko njega deo su barokne scenografije, naročito u okviru žanra mrtve prirode, koji je posebno bio specifičan za holandske umetnike, naročito u 17. veku.

Sa druge strane, pored nabrojanih ilustrovanih elemenata, tu je i kaligrafsko umeće koji na svakoj novoj stranici menja svoje oblike i postaje, čini se, samo sebi svrha. Trebalo bi malo više vremena provesti nad rukopisom da bi se pročitao tekst ali, sa druge strane, sama vizuelna vrednost istog oplemenjuje i zadivljuje posmatrača.

Uprkos istorijskim prilikama, ratovima, bolestima i verskom fanatizmu doba, ovaj manuskript, lepota koje se ovaj svet ne dotiče, kao da sve nabrojane pošasti iskupljuje i oko privodi blaženstvu što je, želimo da verujemo, jedan od ciljeva Umetnosti. Drugi je, duši dati blaženstvo. Ohrabriti je i njenim krilima, Platonovim jezikom rečeno, dati neophodnu kap kiše zahvaljujući kojoj ona poleti.

Izvor slika: The J. Paul Getty Museum

Art Olympics: Slalom Calligraphy
The Athletes
Joris Hoefnagel, illuminator
Georg Bocskay, scribe
Material Tracks
Gold and silver paint, watercolors, ink on parchment

Vladeta Popović: „Dante Gabriel Rozeti“

Objavljeno 26. juna 2015. od strane A . A . A

Slavni engleski pesnik i slikar, vođa Pre-Rafaelitskog pokreta, Dante Gabriel Rozeti (1828-1882), koji je imao mnogo uticaja na razvitak engleskog ukusa u drugoj polovini devetnaestog veka, imao je u sebi veoma malo engleske krvi. Otac njegov bio je Italijan, profesor u Kings Koledžu u Londonu, gde se istakao kao poznavalac Dantea. Ali Rozeti se rodio u Londonu, odrastao u njemu, i umro u njemu, tako da po svom intelektualnom životu pripada engleskoj naciji.

Još u ranoj mladosti Rozeti je pokazao neobičan slikarski dar, i rano se odao slikarskim studijama. I njegov pesnički genije se rano otkrio, jer je najslavnija njegova pesma, Blažena Devica, u svome prvobitnom obliku, štampana kad je Rozetiu bilo osamnaest godina.

Začetnici ideje o Pre-Rafaelitskom pokretu u slikarstvu bili su londonski slikari Mile i Holman-Hant. Rozeti je postao stvarni vođa pokreta zato što je bio ne samo slikar nego i pesnik, što je bio veoma rečit i privlačan kao ličnost. Pre-Rafaeliti su ustali protiv akademizma u engleskom slikarstvu, i tražili inspiracije u italianskim slikarima pre Rafaila, u Botičeliju i Mantenji. Oni su hteli, ne podražavajući, da povrate slikarstvu vernost prema prirodi i ljubav prema detalju, i da vaskrsnu duh mističnoga, koji je odbegao sa pojavom Rafaila. Rozeti je te iste težnje preneo i u poeziju.

Rozeti, relativno govoreći, nije mnogo napisao. Ostavio je svega dve zbirke originalnih pesama i jednu zbirku prevoda. Ali gotovo sva njegova poezija je savršena po svojoj formi. Ta težnja da svoje stihove glača i ulepšava ponekad je odveć osetna, i u mnogim slučajevima, naročito u sonetima, pesma kao celina nema one svežine koju nalazimo kod spontanijih pesnika kao što su Herik, Blejk, Kits.

Prva štampana zbirka (1861) sastoji se iz prevoda Dantea i nekih njegovih savremenika i prethodnika. Prevodi se čitaju kao neki sjajni original. Dante je bio njegov omiljeni pesnik, i njegov uticaj na Rozetievu dušu bio je veliki, kao što je bio i Šekspirov i Kitsov, da ne pominjemo druge. Razume se, ovo ni malo ne umanjuje originalnost Rozetieve poezije. Druga zbirka bila je gotova uskoro posle prve, ali je ostala u rukopisu, zbog smrti njegove žene (1862) sve do 1870. Tu je bilo nešto više od deset pesama i od pedeset soneta. Treća, upravo druga zbirka originalnih pesama, štampana je godinu dana pre pesnikove smrti. To su bile balade i soneti. Balade, po događajima koje opevaju, po zamahu svojih ritmova, po savršenstvu stihova, po preciznosti i lepoti dikcije, po istinitosti tona kojim zvuče, po živosti imaginacije, imaju čarobno dejstvo na dušu, i neke od njih mogu se uporediti sa Kolridžovim i Kitsovim narativnim pesmama. Naročito treba pomenuti Sestru Jelenu, Belu lađu, Kraljevu Tragediju. Niz najboljih soneta, sto dva na broju, Rozeti je nazvao Kuća Života, i smatrao ih je kao svoje najbolje delo. Njihova glavna tema je ljubav i lepota, koji su za njega u stvari jedno, i nešto što je doživljavao u najvišoj ekstazi. Osećanja, slike, ideje, prelivaju se jedno u drugo u savršenom skladu.

Rozeti nije bio od onih umetnika koji se drže daleko od misaonog sveta i žive samo u mašti i osećanjima. Umnome naporu pri stvaranju svojih pesama pridavao je mnogo važnosti, a u mnogim slučajevima zadivljuje nas snagom svoje misli, i njenim prodiranjem u neprozirne dubine života, kako u sonetima, tako i u svojoj meditativnoj pesmi o ogromnom, krilatom, kamenom biku, bogu stare Ninive. Rozeti nije voleo dodir sa sadašnjicom i njenim problemima; on je bio pesnik prošlosti, naročito srednjega veka; ali ipak je dao jednu divnu pesmu, Dženi, o devojci koja u savremenoj civilizaciji prodaje telo; pesma u kojoj izbija sva njegova bolećivost za one koje je život zgazio.

Svoju misao Rozeti je uneo u svoje osećanje Lepoga. Lepota za njega imala je dublji smisao nego za jednog običnog estetu. On je u njoj osećao neku zanosnu tajnu, i naslućivao prisustvo Božje, onako kao i Kits kad je kazao „lepota je istina, istina lepota“. I tu je Rozeti bio neka vrsta mističnog umetnika. Lepota koja ga je najviše opijala bila je lepota ženskog lica, a oličenje Večne Lepote našao je u jednoj nežnoj devojci, Eleonor Sidal, koja se javlja na mnogim njegovim slikama. Posle višegodišnjeg odlaganja, usled nezgodnih materialnih prilika, najzad se oženio svojom dragom (1860). Kad je ona umrla, svoj veliki bol izrazio je na taj način što je sa njom u njen grob zakopao i rukopis svoje prve originalne zbirke pesmama, koji je, tek posle više godina, na neprekidna navaljivanja svojih prijatelja, pristao da otkopa i štampa.

U jednom sonetu, u Kući Života, Rozeti je izrično kazao da je lepota njegove drage za njega značenje života :

Ponekad izgledaš ne kao ti sama,
Već kao značenje svih stvari na svetu.
(Opseg srca)

Lepota i genije za Rozetia su isto, i on kaže:

Lepota ko njena jeste genije. Ni glas
Divnog srca Omira i Danta,
Ni ruka Mikela što zone vremena brazda, —
Ne obuhvata milozvučnije tajne;
Ne, pod slatkom nogom Proleća i Leta
Život ne ostavlja sabranih darova
Više no ovo carsko lice,
Čije ljubavne čari odišu
Čak i sa njene senke na zidu.
(Genije u Lepoti)

Ovakva opijenost i pokloništvo pred lepotom, koje se osećalo u svakom potezu Rozetievog pera ili kičice, dovodilo je u zabludu ljude, i oni su ustajali, kako se njima činilo, protivu senzualizma u poeziji i slikarstvu. U stvari, Rozetievo osećanje je oduhovljeno i uzvišeno. On je bio jedan od retkih ljudi koji osećaju u večnosti odgovornost za svoja dela; kojima je Život ili Bog dao da svrše jedan određen posao na zemlji, da iscrpu svu svoju silu, i izraze sve svoje darove. U jednom od najlepših soneta, koji, kao i većina poezije gubi u prevodu — a Rozetia je teško verno a lepo prevesti — kaže:

Izgubljeni dani mog života do sad,
Šta su bili, mogu l’ da ih vidim
Gde ulicom leže gde su pali?
Da li će biti klasje od žita,
Nekad posejano za hranu, zgaženo ?
Il’ zlatan novac bačen, al’ zadužen ?
Il’ mrlje krvi na nogama krivca?

Il’ prosuta voda što u snu muči
Za navek žedna grla u paklu?
Ne vidim ih ovde ; ali posle smrti,
Bože, ja znam lica koja ću videti;
Svako ubijeno ja, sa zadnjim dahom.
„Ja sam ti, — šta mi učini?“
„I ja — i ja sam ti“, (gle sva vele),
„I ti si ti — za vek vekova“.
(Izgubljeni dani)

U svojoj težnji da dostojno izvrši svoju misiju u životu, da što savršenije ovaploti večnu lepotu, Rozeti je utrošio najveći deo svojih životnih sila. Žudnja za savršenstvom tako je bila probuđena u njemu, da njegova duša nije ni noću mogla da mu da mira. Pateći od nesanice, podlegao je u pedeset i četvrtoj godini svoga živoga. Posledice njegovog pesničkog i slikarskog napora osetile su se u jakoj meri ne samo u Engleskoj nego i na kontinentu Evrope.

Izvor: Vladeta Popović, Kroz englesku književnost, Izdavačka knjižarnica Rajkovića i Đukovića, Beograd-Terazije, 1929.

Slika: Dante Gabriel Rossetti, Proserpine, 1882.

Ilustrovana pisma Eduarda Manea

Objavljeno 15. juna 2015. od strane A . A . A

em1

Ta stara pisma, moja i njena
Samo su trošna uspomena
A neka pisma nisam ni čitao
Tvoja sam pisma mirisao – Arsen Dedić: „Pisma“

Datum nastanka Maneovih pisama – posebnih kurioziteta istorije umetnosti – nije poznat. Takođe, nije poznato ni kome su upućena i šta bi mogao biti njihov sadržaj. Ona svojim likovnim motivima predstavljaju skice za žanr mrtve prirode, iako ne možemo biti sigurni je li to isprva bila slikareva namera. Ipak, lepa su, naročito zbog rukopisa i požutele hartije. O pismima, dnevničkim zabeleškama i skicama različitih umetnika o kojima je pisano na blogu A . A . A možete čitati ovde.

Slike mrtve prirode Adriana Kortea i holandsko slikarstvo 17. veka

Objavljeno 13. novembra 2014. od strane A . A . A

Adrian Korte (1665-1707) je bio jedan od slikara zlatnog doba holandske umetnosti, aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset dve godine. Korte je slikao dela malog formata, jednostavnih kompozicija i tema. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka svakodnevnom, jednostavnom, kamernom. Intimistička odlika holandskog baroknog slikarstva nije specifična samo za žanr mrtve prirode koji je, kao deo veće celine, postojao u umetnosti stvaranoj na prostorima van Holandije, i pre 17. veka, ali je kao poseban žanr definisan baš u to doba i na tom prostoru.

Političke prilike toga doba bile su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz španskih političkih ruku, prilično neizvesne. Njihove borbe sa prirodom bile su konstantne. Zemlja zbog svog posebnog geografskog položaja vodi konstantnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane kojima su zadržavali vodu i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane španske vojske tokom ratova za nezavisnost, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji.

Setimo se Jana Vermera. On je u groznici, zbog sloma berze i novčanog gubitka, u roku od nekoliko dana preminuo. Svet u kome je živeo, u kome je stvarao i pokušavao da nađe mesto za sebe bio je neizvestan, okrutan, destabilizovan stalnim slutanjama o mogućem bankrotu ili nepovoljnoj okolnosti koja bi pojedinca odvela u propast. Sve suprotno možemo videti na njegovim slikama. Usred borbe sa prirodom, stalnog mraza, stalnog naleta vode i borbe sa drugim ljudima, usred stalnih promena na berzi, stalne novčane neizvesnosti, postoji jedan svet iza prozora, svet tišine, svet nagoveštaja i malih dnevnih rituala. Svet umetnosti, orijentalnih tapiserija, svet muzike i ljubavnih pisama, iščekivanja i isprobavanja ogrlica pred ogledalom. A sve to u svetlosti nekih neodređenih tonova koji su u stanju da kod posmatrača evociraju neke neodređene utiske.

Odlika i Vermerovog i Korteovog slikarstva je kamerna atmosfera, misteriozna, tiha. Njihovo slikarstvo ima sklonost ka zatvorenom, uobičajenom, poznatom, ali prikazanom tako da evocira nešto nepoznato i neodređeno, a ipak privlačno i ospokojavajuće. Materijalnost je bitna. Materijalističku kulturu omogućava višak vrednosti. Predmeti su naročito bitni tadašnjem građanstvu, oni su njihova materijalna potvrda duha i vremena uloženih u rad, proizvodnju, stremljenje određenom cilju. Predmeti su dokaz postojanja razloga, svrhe, cilja, utilitarnog pogleda na date okolnosti. Oni su kao takvi potvrda da je svrhovitost ostvarena (zašto nešto raditi ukoliko ne postoji konkretna dobit za to što se radi).

Tu dolazimo do razlike između ova dva slikara, jedne od mnogih, iako sam ja do sada samo predočavala njihove sličnosti: Vermerovi predmeti su veštački, oni se ogledaju u lepim stvarima. Korte slika ono što je izdvojeno iz prirode, ali je, takođe, moralo biti kupljeno: breskve, divlje jagode, školjke, nar, špargle. Dinamiku u njegov svet unose leptiri, nagoveštaj kretanja njihovih krila, koji se pojavljuje i realizuje jedino u svesti posmatrača, razbija atmosferu potpune tišine i tame jednog špajza.

Uobičajeno je za slikarstvo toga doba da prikazuje, u formi mrtve prirode, doslovno i metaforički (kao datost i kao žanr), prirodne pojave otrgnute iz njihovog staništa. Korteov učitelj, Melhior Hondekoter, slika egzotične ptice u izmaštanim, imaginarnim, nestvarnim baštama, ali veštačkim, one ne mogu biti slika prvog vrta. Najpoznatiji češljugar u istoriji umetnosti, ptica sa lancem oko noge, pripada Karelu Fabricijusu. Mnoge ptice, ubijene u lovu, vise okačene naopako i naturalistički su prikazane na različitim holandskim slikama toga doba. Evert Kolier slika različite papire, ugovore, rukopise, knjige između nekoliko kaiševa na zidu koji ta dokumenta „zatežu“ i o koje oni vise.

Dakle, posedovanje i prisvajanje je izuzetno bitno za ljude onoga doba u ma kojoj formi. U tu kategoriju spadaju i slike, za koje ondašnji građani, kao i uopšte za vizuelnu kulturu, imaju mnogo afiniteta. Njihove crkve lišene su slika i prikaza, ali domovi holandskih građana nisu lišeni slika na kojima su prikazane crkve belih zidova. Slike crkvenih enterijera takođe su prisutne kao žanr u holandskom slikarstvu 17. veka. Takva tema ni u jednom drugom slikarstvu nije zabeležena, osim ukoliko nisu u pitanju isključivo crteži za arhitektonsku namenu. Piter Jans Senredam, slikar najpoznatiji po ovakvim slikama, nije imao na umu da potvrđuje svoje arhitektnoske crtačke sklonosti stvarajući svoja dela.

Ovim primerima pokušala sam da smestim Kortea u određeni kontekst koji je u vezi sa duhovnim tendencijama i umetničkim običajima doba koji su, nedvosmisleno, bili u vezi sa političkim i ekonomskim događajima. Oni su omogućili određen način stvaranja i mišljenja, potrebu za porudžbinama i potrebu za zaradom. Međutim, njima se ne mogu objasniti talenat i vizija, kao i vaspitanje ukusa. Zašto je višak vrednosti holandskog građanstva išao baš u tom pravcu, zašto slikarstvo, a ne arhitektura, bar ne u tako razvijenom obiliku kao u drugim evropskim zemljama? Zašto nema značajne književnosti na tom prostoru tokom 17. veka? Sve su ovo pitanja na koja nam Korteovo slikarstvo ne nudi odgovor, mi ga od njega i ne zahtevamo, ali nas podstiče da izađemo iz kamerne atmosfere, iz njegovog špajza, za koji ja smatram da je odaja stvaranja ovog slikara, na trg, pored kanala, pred brod.

Danas znamo za osamdeset potpisanih dela ovog umetnika. Sva su ista, sva slede isti tematski okvir: lepo raspoređeno voće, školjke i leptiri zarad harmonije kompozicije, koju dodatno obogaćuje detaljno razmotrena i predočena svetlost. Upravo ona doprinosi dozi tajne.

Preporuke: Rijks Museum | Sothebys | Besplatan katalog izložbe

Mrtva priroda: Žan-Batist Simeon Šarden

Objavljeno 6. decembra 2013. od strane A . A . A

Jean-Baptiste SiméonChardin – Le Panier de Prune

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

Jean Siméon Chardin – Pears,Walnuts and Glass of Wine

Jean-Siméon Chardin – Water Glass and Jug

Jean-Siméon Chardin – Still Life with Pipe and Jug

Jean-Siméon Chardin – Grapes and Pomegranates

Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom. Tamne su, nagoveštavaju krhkost pred zrakom. On će razobličiti njihovu tajnu: nespremnost da prevaziđu sebe, da prazninu otkriju, „da nisi zaboravljen i da spasa ti ima“, kako kaže stih jedne pesme Petra Pajića.

Ali, pre melanholije, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini vode nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju, ili spavaju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo, dok ih bezobzirno koristimo, a ona možda pate poput predmeta u poeziji Vaska Pope (stolnjak, čačkalica, čiviluk, stolica, tanjir, hartije, ali i krompir i kaktus).

Evo šta je Alen de Boton, u poglavlju „Kako da otvoriš oči“ knjige Kako Prust može promeniti tvoj život, napisao o Šardenu, slikaru kome se Prust neizmerno divio i čije je scene evocirao u svom romanu:

Šarden nije naslikao mnogo luka, prinčeva, niti palata. On je voleo da slika zdele sa voćem, vrčeve, džezve, vekne hleba, noževe, čaše s vinom i komade mesa. Voleo je da slika kuhinjsko posuđe, i to ne ljupke tegle sa pralinama, već slanike i cediljke. Kad se radi o ljudima, Šardenovi likovi retko čine ikakvo herojsko delo; jedan čita knjigu, drugi gradi kuću od karata, žena tek što je stigla kući iz kupovine, a majka ukazuje svojoj ćerki na nekoliko grešaka koje je načinila prilikom vezenja.

Pa, ipak, uprkos ordinarnoj prirodi svojih predmeta, Šardenovo slikarstvo uspeva da bude izvanredno omamljujuće i evokativno. Njegova breskva rumena je i punačka kao heruvim, tanjir ostriga ili kriška limuna primamljivi su simboli halapljivosti i senzualnosti. Raža, rasporena i okačena na kuku, priziva more čiji je zastrašujući žitelj bila za svog životnog veka. Njena utroba, obojena tamno crvenom krvlju, plavim nervima i belim mišićima, je poput brodova polihromne katedrale. Između predmeta, takođe, postoji harmonija; na jednom platnu gotovo prijateljstvo između crvenkastih boja prostirke pred kaminom, kutijice za igle i poveska vune. Ove slike su prizori u jedan svet, odmah prepoznatljiv kao naš vlastiti, a ipak neobičan, čudesno primamljiv.

Citat: Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Jean-Baptiste Siméon Chardin – Still Life With Attributes of the Arts, 1766.

Композиције Ерика Сатија и атмосфера празних недељних поднева на Монмартру

Objavljeno 27. maja 2012. od strane A . A . A

Рамон Касас, Портрет Ерика Сатија, 1891.

Од 1889. године у Паризу, прецизније на Монмартру, живела су два шпанска сликара, Рамон Касас и Сантјаго Русињол. Њихова свакодневица, осим стваралаштва, подразумевала је и дружење са једним значајним француским композитором, Ериком Сатијем.

У атмосфери његове музике препознаје се атмосфера којом су прожета дела Касаса и Русињола. Утисак је импресионистички, баш као што су и дела поменутих, и он за неке не мора бити прихватљив, али тај утисак јесте битан за онога ко је уметник, за онога ко у соби, посматрајући мехуре прашине како плутају кроз ваљак зрака, уз музику ствара облике, евоцира их, о њима размишља.

Слушање Сатијеве музике евоцира благу светлост, простор извесних светлосних тонова у чијим сенкама би се покретали живи облици сећања и предзнаци сна. Тихо, једноставно, празно: баш као и поднева на Монмартру која су својим делима предочили Русињол и Касас.

У периоду заједничког стваралаштва сликари су се међусобно портретисали, истовремено у дијалог укључивши и композитора. Горњи Сатијев портрет насликао је Касас 1891. Исте године Русињол ствара композиторов други (доњи) портрет. Оба су рефлексија простора којима се Сати кретао. И кишни трг надомак кога се види млин, и скромна соба у којој композитор неодређено гледа, јесу инспирација, полазиште за азурни тон стваралачке идеје.

Сантиаго Русињол, Портрет Ерика Сатија, 1891.

На првом портрету забележено је касно кишно подне кроз чију маглу се помаља млин. На другом портрету, екстеријер је замењен ентеријером, затвореним простором, собом у којој уметник проводи време стварајући, доносећи споља утиске и сећања који трансцедирају, који искорачују из своје материјалности и упућују на мисао, на прошли или садашњи тренутак.

Gymnopédies и Gnossiennes: композиције су кратке, атмосферичне, подједнако класичне колико и амбијенталне. Gymnopédies су три композиције за клавир компоноване 1888. године. Инспирација за њих била је поезија Les Antiques мање познатог песника Латура, као и роман Саламба Гистава Флобера. Тачна конотација речи Gymnopédie, коју је Латур често користио у својој поезији, а коју је Сати преузео, још увек није утврђена. Gnossienne је Сатијева реч којом је насловио неколико дела компонованих 1890. Неки сматрају да се реч Gnossienne односи на митске становнике Крита: Тезеја, Аријадну, Минотаура.

Композитор је био инспирисан темама које нису биле део свакодневице, темама које су припадале даљини, што је супротно од тематских оквира којима су се креталa два сликара. Те тематске оквире покушаћу да посредством музике повежем. Постоје два доба дана која су доминантна на Касасовим и Русињоловим платнима. Прво је касно јутро, друго је подне. Оба доба, баш као и ноте ових композиција, одају утисак меланхолије и равнодушности. То је веза.

Ко су све били модерни јунаци Монмартра, о чему су размишљали, где су били претходно, кога очекују? Боеми, луталице, уметници, случајни пролазници, праље, радници. Наизглед атмосфера коју би исти употпунили и на Лотрековим сликама. Међутим, овде је све другачије. Касно недељно подне и његове авети.

Сантјаго Русињол, Портрет Рамона Касаса, 1891.

Сантјаго Русињол, Портрет мушкарца на Монмартру, 1890.

A . A . A

Internet časopis posvećen umetnosti

Arhive oznaka: Voće