Зашто је Толстојев отац Сергије себи одсекао прст?

Иван Крамској, „Портрет Лава Толстоја“, 1873.

Отац Сергије живео је већ шесту годину у испосничкој ћелији. Било му је четрдесет и девет година. Живот му је био тежак. И то не због исцрпљујућег поста и молитве, то му није било тешко, већ због унутрашње борбе коју он никако није очекивао. Имао је два извора борбе: сумњу и телесну пожуду. И оба непријатеља нападала су га увек заједно. Чинило му се да су то два разна непријатеља, док је то био један те исти. Чим би нестало сумње, нестало би и пожуде. Али он је мислио да су то два различита ђавола и борио се са сваким посебно.

„Боже мој, Боже мој“, мислио је он, „зашто ми не даш веру? Да, пожуда, да, с њом су се борили свети Антоније и други свеци, али вера… Они су веровали, а у мене има тренутака, часова, дана, кад нема вере. Зашто постоји цео свет и сва његова лепота, ако је грешан и ако га се ваља одрећи? Зашто си створио ту саблазан? Саблазан? А да није саблазан то што ја хоћу да побегнем од радости света и да нешто стекнем тамо где можда ничега нема?“, рече он сам себи и ужасну се, згади се на себе сама.

*

Кроз лаки сан учинило му се да чује прапорце. Није знао да ли је то било на јави или у сну. Али ево, трже га из сна куцање на његовим вратима. Он устаде, не верујући сам себи. Али се куцање понови. Јест, то је било куцање близу, а његовим вратима, и женски глас. Наставите са читањем

Miholjska melanholija & Johanes Brams

Ivan Šiškin, „Jutro u borovoj šumi“, 1889. (detalj)

Ivan Šiškin, „Jutro u borovoj šumi“, 1889. (detalj)

Povodom nestalnih iskri lepote, povodm života koji straćiš u ovom gradu, a koji bi straćio i u bilo kom drugom. Povodom prijateljstava koja prekineš, povodom ljubavi koje, poput lepih zalazaka sunca, ostave nekakav utisak, neodrediv i kratak. Povodom lepote koju donosi jesen, stvorena za uspomene, povodom saznanja da će dani biti kraći i da će se tuga kretati baš tvojom ulicom u utvrđeni čas. Povodom srećnih susreta i zajedničkih šetnji, osmehivanja i draži… Povodom svih voljenih lica i predela, povodom Sunca, povodom magli, povodom gradova u zoru, povodom dolina u sumrak. Povodom života, neba, bistrog vazduha, povodom elemenata, ova je muzika – kao voda koja teče… Nastavite sa čitanjem

О сликама Клода Лорена

tumblr_oxol6ktAZz1tbghqao1_1280

Клод Лорен, „Аврам прогони Хагару и Ишмаела“, 1668.

Да, то наводи на помисао, лишену било какве еуфорије, можда чак пре сетну, да, доиста, крајем септембра или почетком октобра уме да дође сањани дан и свет се укаже у свом савршенству. Потврђује се да је срећа могућа. За сваки такав дан, за свако такво јесење поподне, треба бити захвалан бескрајно, ако се такво поподне мисли у бескрај… Срећи која се догодила више ништа и не треба.

У једној од соба Старе пинакотеке у Минхену налазе се слике Клода Лорена. Утисак је величанствен. Пошто је садржај музејских соба распоређен хронолошки, Лоренове слике долазе на крају (Стара пинакотека садржи дела настала до краја 18. века).

Незбринута у свету, не збрињава ли лепота наше биће, или бар онај бољи његов део, у пределима у којима се једино заиста живи, у којима једино заиста вреди живети? Није ли човек без лепоте потпуно осиромашен? Лепота нам измиче, наравно. Али, шта би био живот без сна о њој, без погледа којима пратимо то измицање?

Собу у којој се налазе његовe слике разликује светлост. Као да саме боје са платна пружају просторији други живот, величанственост која се купа у одсјају. Аркадија, изгубљени свет, митови и пејзажи као вечна тежња ка повратку идеалу, Сунцу, пред нама су. Наставите са читањем

Три форме Казимира Маљевича: круг, крст, квадрат

Kazimir Malevich - Black Circle, 1915.

Казимир Маљевич, „Црни круг“ 1915.

Kazimir Malevich - Black Cross, 1915.

Казимир Маљевич, „Црни крст“ 1915.

Kazimir Malevich - Black Square, 1915.

Казимир Маљевич, „Црни квадрат“ 1915.

Када нестане навика свести да у сликама види приказ крајолика природе, мадона и бестидних венера, тек онда ћемо моћи да видимо чисто сликарско дело.

Преобразио сам се у нулу форме и извукао себе из вртлога бесмислице академске уметности. Уништио сам обруч хоризонта и изашао из круга ствари, ван обруча хоризонта, у којем су заробљени сликар и природни облици.

Репродуковати вољене предмете и крајолике природе исто је као када би се лопов одушевљавао својим окованим ногама.

Само ограничени и слаби сликари прикривају своју уметност искреношћу.

У уметности је потребна истина, а не искреност.

Напор уметничких ауторитета да усмере уметност на здрав разум, резултирао је нулом стваралаштва.

Али ја сам се трансформисао у нулу форме и искорачио изван нуле према стваралаштву, према супрематизму, према новом реализму: беспредметном стваралаштву. Наставите са читањем

Уметник и његов атеље: Василије Кандински

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky at work, 1936.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1939.

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Бернар Липницки, „Кандински у свом атељеу“, Париз, 1937.

Wassily Kandinsky at his desk,  1911.

Габриела Минтер, „Кандински у свом атељеу“, Минхен, 1913.

Кандински је рођен у богатој породици 1866. године. Кад је завршио правне школе, запослио се. Међутим, 1896. у Москви је отворена изложба француских уметника, међу њима су била платна Клода Монеа. Слика „Стог сена“ одушевила је Василија: „Нејасно сам осећао како на тој слици нема предмета. Са заносом сам, али и збуњено примећивао, да ова слика узбуђује и покорава, урезује се у памћење и неочекивано сам схватио како слику у свим детаљима могу да призовем пред очи.“ Подударило се да је у то време одгледао Вагнерову оперу „Лоенгрин“, коју је назвао „остварење моје бајковите Москве“. Ова два догађаја су била пресудна да напусти посао и учи „за сликара“. Тад је имао 30 година. 1889. одлази у етнографску експедицију у Вологдску област. Радови северних мајстора – народне играчке, преслице, вез, иконе, дуго година ће бити његова инспирација и оставиће траг у његовој апстрактној уметности.

Кандински и његов пријатељ експресиониста Франц Марк 1911. формирају сликарско друштво „Плави јахач“. Кандински ће записати: „Назив Плави јахач смо смислили за столом где смо пили кафу у врту Цирндорфа. Обојица смо волели плаво, Марк – коње, а ја јахаче. Назив је дошао сам од себе“. Сликари, плесачи, композитори чинили су ову групу. Чланове „Плавог јахача“ интересовала је средњовековна и примитивна уметност, фовизам и кубизам, који су у то доба били популарни у Европи. Кандиски је те године имао прву самосталну изложбу. Ускоро је изашла књига „О духовном у уметности“ – својеврсна теорија апстракционизма. Свака боја, линија и геометријска фигура изазивају асоцијације код публике. Рецимо, топлу црвену он пореди са снагом и енергијом, дубоку зелену са предосећањима, а сиву је назвао „безнадежна непокретност“. Наставите са читањем

Владимир Мајаковски: „Облак у панталонама“

Vladimir Mayakovsky

Владимир Мајаковски

Теби, Љиљо

Мисао вашу,
што машта на омекшалом мозгу,
ко лакеј на масној софи, од сала надут,
дражићу дроњцима срца окрвављеним грозно,
сит наругавши се, безочан и љут.

Ја у души немам ниједне седе власи,
ни старачке нежности нема у њој!
Свет сам заглушио снагом свог гласа,
двадесет двогодишњак – идем,
лепотан, свој.

Нежни!
Ви љубав стављате на виолину.
На таламбасе је мећете грубе.
А не можете ко ја изврнути своју кожурину,
тако да још свуда све самих усана буде.

Дођите у кафану да се научите –
у хаљини од батиста права,
пристојна чиновница анђеоске лиге

И која усне спокојно прелистава,
ко куварица странице своје књиге
Ако хоћете,
од меса бесан ћу да режим
– и ко небо мењајући тонове –
ако хоћете,
бићу беспрекрно нежан,
не човек, већ – облак у панталонама!

Не верујем да постоји цветна Ница!
Опет се прослављају помоћу мене
људи, упарложени као болница
и, ко пословица отрцане жене. Наставите са читањем

Интензитет живота и окрутност пролећа: Томас Стернс Елиот и Игор Стравински

tumblr_p4te4uikQJ1wees83o1_1280

Фреска из Помпеја na којој је приказана Флора, римска богиња пролећа и вегетације, први век нове ере

Почетни стихови Елиотовог дела Четири квартета гласе:

Време садашње и време прошло
Оба су можда присутна у времену будућем,
А време будуће садржано у времену прошлом.
Ако је читаво време вечно присутно,
Читавом времену нема искупљења.
Шта је могло бити јесте апстракција
И остаје трајна могућност
Само у једном свету размишљања.

Може се поставити питање каква је веза цитираних стихова са темом која је сугерисана насловом. Није реч о изједначавању. Цитат је, заправо, сажето објашњење онога што је фасцинација ауторке овог текста – шта је прошло, а шта садашње у контексту уметности, са закључком да је све „трајна могућност само у једном свету размишљања“.

Од када постоји потреба за уметничком артикулацијом, постоји и фасцинација добом које се изједначава са новим животом, почетком, повратком, плодношћу, игром, плесом, интензитетом духа. Oвим текстом покушаћу да предочим како је један феномен, наизглед паганских усмерења, фасцинирао два уметника 20. века, два савременика која су кроз различите уметности изражавала своју фасцинацију загонетним и двосмисленим добом пролећа. И пре Игора Стравинског и Томаса Стернса Елиота било је уметника којима је тема смењивања годишњих доба и њихових различитих импликација на стваралачке пориве и мене расположења била блиска и довољно загонетна да је истражују, усмеравајући своју запитаност у конкретном правцу. Наставите са читањем

Киша у новембарској вечери: Фјодор Михајлович Достојевски

Фотографја Фјодора Михајловича Достојевског из 1875. године

На данашњи дан, 11. новембра 1821. године, рођен је руски романописац Фјодор Михајлович Достојевски. Цитирајући одломке појединих дела, сматрам, најбољи је начин обележити дан писца. Фјодор Михајлович Достојевски написао је петнаест романа, седамнаест приповедака, мноштво есеја, писама, страница дневника, превода са француског језика.

У пет великих романа Достојевског спадају: Записи из подземљаЗлочин и казнаИдиотЗли дуси и Браћа Карамазови. Незахвално би било превидети и друга пишчева дела, романе Бедни људиДвојникПонижени и увређениЗаписи из мртвог домаКоцкарМладић. Ту су још и приповетке Беле ноћиКроткаСан смешног човека.

Теме психичких нелагода које, истовремено, проузрокују физичке, теме криза, патњи, страсти, злочина, мучних снова, отуђења, лудила, самоубиства, вере, сумње, страха од смрти, параноичних расположења, јесу теме чији је визуелни пандан једно кишно новембарско касно послеподне које прелази у вече, доба када се на душу спусти тешка магла.

То је атмосфера кроз коју се крећу јунаци Достојевског које не замишљам као људе 19. века већ пре као неке касне, тамне и тешке Рембрантове портретисане грађане, чија је маса лица тмаста и натопљена густим метафизичким слојевима. Онда када нису у питању рембрантоваска резигнација, запитаност и сумња, јесу експресионистичка страст, интензитет и анксиозност. И ти сликари ће, неколико деценија после писца, стварати снажна дела као сведочанство о себи и својим потрагама за одговором на, наизглед, једноставно питање – ко сам ја, ко су други?

Једна Бахова композиција може пријати уз читање одломака који следе.

Наставите са читањем