Nina Berberova spada u red najznačajnijih ruskih književnica 20. veka. Autorka je brojnih priča, romana i biografija. Njena najpoznatija knjiga je njena autobiografija Kurziv je moj. No, ta knjiga je mnogo više od autobiografije. Svaki dinamičan i zanimljiv život morao je biti u korelaciji sa vremenom u kome je pisac živeo, u kome se ostvarivao i delovao. „Vreme, to je moj prostor“, napisao je Gete.

Knjiga Kurziv je moj jeste hronika jednog veka, presek vremena, različitih prostora, ogledalo savremenika, mnogobrojnih događaja kojima je prisustvovala, ljudi koje je upoznavala, ličnih i kolektivnih iskustava koje je proživljavala. Kurziv je moj spada u red najznačajnije literature na temu književne istorije 20. veka, sa posebnim osvrtom na rusku emigrantsku književnost koja ne sadrži suvoparne termine već biografske i istorijske priče koje nikada ne mogu biti prevaziđene za svakog ozbiljnog proučavaoca književnosti (ni Jakobson, ni Blok, ni Pasternak, ni Cvetajeva, ni Bunjin, ni Gorki, ni mnogobrojni slikari, koreografi, istoričari i politički delatnici, ni čitava ruska emigracija po Berlinu i Parizu ne mogu biti isto što smo do tada mislili o njima po čitanju ove knjige).

U nastavku sledi samo nekoliko odlomaka, neznatan deo onoga što se stvarno u toj knjizi može pročitati, onogo što se iz nje može saznati, iz te knjige koja svedoči o doslovno čitavom evropskom i ruskom književnom 20. veku. Nema imena ruske kulture koje se vezuje za 19. i 20. vek a da nije pomenuto. Prava književna poslastica, delo od šest stotina strana, „autobiografija o drugima“ je pred nama kako bismo bolje razumeli najkraći i najbrutalniji vek u istoriji.

*

Želela sam da pišem i tražila sam sve moguće načine ličnog oslobođenja, ali nikada nisam mogla da žrtvujem ni minut svog stvarnog života za jedan napisani red, svoju ravnotežu da bih nešto stvorila, niti sam htela da podižem u sebi buru – kako bi mi pesma bila melodičnija. Isuviše sam volela sebe da bih činila tako nešto. Prvenstveno sam htela da živim kao čovek, drugo, želela sam da budem obrazovan čovek, treće, savremen obrazovan čovek, četvrto, savremen obrazovan čovek koji živi u harmoniji sa samim sobom i u harmoniji sa disharmonijom stravičnog sveta. I tek kao peto, želela sam da pišem – ne za čitaoca-prijatelja, već da bih sebe oslobodila, ukoliko uspem da otkrijem sebe, pre nego što umrem.

*

I u toku očajničkih i beznadežnih godina mog života umela sam da budem sama, umela sam da ćutim i budem stroga prema samoj sebi, u početku – sa nekakvim mladalačkim sitničarenjem, koga sam se kasnije potpuno oslobodila.

– Uglavnom, tebi niko nije potreban, zar nije tako? – rekao je Hodasevič.
– Ti si mi potreban.
– Donekle… Hteo bih da te vidim u bezizlaznoj situaciji.
– U bezizlaznijoj nego sada s tobom?

*

Pamtim da su u meni tih godina bila prisutna dva osećanja: osećanje slobode i osećanje zavisnosti. Prvo je bilo u tesnoj vezi sa mojim životom na zapadu i mojom mladošću, sa knjigama koje sam čitala, sa ljudima sa kojima sam se sretala i zbližavala, sa čitavim mojim unutrašnjim razvojem i onim što sam tada pisala. Osećanje zavisnosti (ili ne-slobode) bilo je spojeno sa svim onim što se odnosilo na sudbinu van Rusije, Hodaseviča, naš „dom“, vreme i mesto gde sam provodila svoje dane i godine. To osećanje zavisnosti držalo me je tokom mnogih nedelja u neobjašnjivom umnom zastoju, tuzi i strahu. Posle straha, uvek je kao čuvar, svaki moj korak pratilo siromaštvo, briga (podjednako sa bolom) da ostanemo zajedno, saznanje da se oboje nalazimo u tegobnoj međusobnoj zavisnosti. On je nije skrivao od mene, ni ja od njega.

*

Svih tih meseci vrelog leta u opustelom Parizu, sa dugim sparnim danima i kratkim olujnim noćima, provodila sam vreme u čitanju. Od ujutru, još u postelji, otvarala sam knjigu i tako nastavljala do noći. Odlazila sam na Marsova polja i tamo produžavala sa čitanjem, ili sam sedela u kafeu uz šoljicu kafe i opet čitala. U mojoj sobi u potkrovlju bilo je nepodnošljivo toplo, tako da je spavanje bilo nemoguće, i ja bih ponovo otvarala knjigu. Najdragoceniji su mi bili velikani našeg veka: Lorens, Haksli, Virdžinija Vulf, Džojs, Valeri, Klodel, Žid, Kafka i Prust, koga sam te jeseni po drugi put prelistala. Knjiga je za mene oduvek bila oružje sa dve oštrice: ona mi je istovremeno unosila i nemir i mir, udaljavala me i vraćala, izgrađivala me. Zastirala mi je oči svojim slikama i skidala mi sa očiju koprenu. Od te (1932) godine retko sam se vraćala staroj književnosti i veoma sam počela da cenim sve to je bilo „naše“.

*

Za svu veliku staru književnost treba da učinim napor da se misaono prenesem u njihovo vreme, i da taj napor održavam; i samo me nova književnost ispunjava kao vazduh. Novi čovek, koji živi u uslovima nove tehnologije, predstavlja pre svega novu ideju o čoveku, ali nova ideja ne može da opstane bez stvaranja novog stila, i zbog toga se u novom stilu i nalazi sve zadovoljstvo koje mi pruža nova umetnost. Naša nesreća, tragedija naših „mlađih“ u emigraciji je upravo nedostatak stila i nemogućnost da se oformi nov. Njega nisam posedovala ni ja, ni moji vršnjaci. Jedino je Nabokov svojim genijem stvorio nešto novo. Šatobrijan je govorio da ne mogu postojati nove ideje bez novog stila. Ni u strukturu rečenice ni u rečnik nismo u književnosti uneli ništa novo.

*

Ono što mi je uvek izgledalo sudbonosno za rusku kulturu nije bilo razmimoilaženje između inteligencije i naroda, već između dva dela inteligencije. Razmimoilaženje između inteligencije i naroda bilo je u Rusiji daleko manje nego u mnogim drugim zemljama. Ono svuda postoji – i u Švedskoj, i u Italiji, i u Keniji. Jedni gledaju televizor, drugi za to vreme čitaju knjige, treći ih pišu, četvrti odlaze da legnu ranije, jer sutra treba „sa suncem“ da ustanu. Osoba X neće poći da sluša operetu, osoba Y neće poći da gleda Strindbergovu dramu, a osoba Z neće poći ni na jedno ni na drugo, već će kod kuće pisati sopstveni pozorišni komad. A neko nije ni čuo da u gradu postoji pozorište. Sve je to prirodno. Ali kada je inteligencija iz osnova podeljena nadvoje, onda iščezava i sama nada u nešto što liči na jednu jedinstvenu, u vremenu celovitu i neraskidivu duhovnu civilizaciju i nacionalni progres, jer ne postoje vrednosti koje bi svi poštovali. Ma kako na marksistički način rasuđivao savremeni Francuz, za njega će Valeri uvek biti veliki. Ma kako apstraktno slikao Polok – on će za najzadrtijeg američkog malograđanina i pragmatičara biti veliki. Na kuću u kojoj je živeo Vajld postavljaju, posle pedeset godina od njegove smrti, mermernu ploču, jednom rukom zabranjuju a drugom izdaju Lorensova dela, dodekafonsku muziku pokušavaju da proture u koncertne sale koje finansira država – i ko to – engleski, američki i nemački činovnici! Bila je to borba zapadne inteligencije – putem vlasti – sa svojom nacionalnom malograđanštinom.

Kod nas je inteligencija, istog trena kada se ta reč pojavila, bila podeljena na dva dela: jedni su voleli Blanka, drugi Baljmonta. I ako ste voleli Blanka, niste mogli da volite i poštujete Baljmonta. Mogli ste da volite Kuročkina, ili tačnije Beranžea u Kuročkinovim prevodima, a ako ste voleli Solovjova, znači da ste bili ravnodušni prema ustavu, i pred vama je bio samo jedan put: mračnjaštvo. Samim tim, obe polovine ruske inteligencije skrivale su u sebi elemente revolucije i reakcije: levi političari bili su u umetnosti reakcionarni, umetnička avangarda bila je ili politički reakcionarna ili indiferentna. Ljudi na Zapadu imaju jedno zajedničko sveto „šu“ (kineska reč koja znači da svako, ma ko on bio i ma kako mislio, priznaje i uvažava drugog), i svi teže zajedničkom sporazumu, a ta ravnoteža je jedan od najveličanstvenijih činilaca zapadne kulture i demokratije. Ali kod ruske inteligencije elemente revolucije i reakcije nikada ništa nije dovodilo u ravnotežu, i nije postojao zajednički „šu“, zato možda to Rusi često nisu spremni za kompromis, i sama ta reč, u zapadnom svetu puna velikog stvaralačkog i mirotvoračkog značenja, na ruskom sadrži i pečat sitne podlosti.

*

U to vreme u čitavom zapadnom svetu nije bilo nijednog istaknutog pisca koji bi bio „za nas“, to jest koji bi podigao glas protiv proganjanja inteligencije u SSSR-u, protiv represija, protiv sovjetske cenzure, hapšenja, procesa, ukidanja časopisa, protiv gvozdenog zakona socijalističkog realizma, zbog koga su fizički uništavani oni pisci koji mu se nisu povinovali. Starija generacija – Velso, Šo, Man, Rolan – u potpunosti je bila za „novu Rusiju“, za „zanimljiv eksperiment“, koji je likvidirao „užase carizma“, za Staljina protiv Trockog, isto onako kao što su ranije podržavali Lenjina u borbi protiv ostalih lidera ruskih političkih partija. Starija generacija, sa Drajzerom, Sinklerom Luisom, Židom, Cvajgom, podržavala je u svim tim pitanjima Komunističku partiju i bila protiv opozicije. Postojali su i „srednje“ opredeljeni, na primer grupa Blumsberi sa Virdžinijom Vulf, ili Valeri, ili Hemingvej, koji nisu ispoljavali entuzijazam prema Komunističkoj partiji, ali koji su bili ravnodušni prema onome to se tridesetih godina događalo u Rusiji. Omladinski idol Žan Kokto pisao je: „Diktatori doprinose protestu u umetnosti, bez protesta umetnost umire“ (Nametalo se pitanje: a šta je sa metcima u potiljak?) Glavni im je neprijatelj bila reakcija a kasnije i reakcija u Španiji i nacionalsocijalizam. Francuski nadrealisti pretukli su 1930. Andreja Levinsona, književnog i pozorišnog kritičara, emigranta, autora knjige o istoriji baleta kada je objavio nekrolog Majakovskom. Imao je on i pre toga neprijatnosti kada je 1928. objavio članak u pariskim novinama Les Temps, u kome pita kako bi se trebalo odnositi prema Gorkom sada kada su u Sovjetskom Savezu otpočele represije protiv pisaca, ukoliko ne podigne glas protiv njih?

*

U životu sam sretala talentovane ljude. Sretala sam skoro genijalne ljude. Bili su nesrećni, bolesni, teški, sa uništenim životima i žrtvama oko sebe. Nisu znali za sreću, prijateljstvo nisu razumeli. Stalno je bilo prisutno „nas ne čitaju“, „nas ne slušaju“, „nas ne shvataju“, „nemamo novca“, „nemamo publiku“, preti nam hapšenje, progonstvo, muči nas cenzura. Ništa se nesrećnije, tužnije i žalosnije ne može zamisliti od toga.

*

Moj poziv (i njime uslovljen život) bacio me je među pijanice, homoseksualce, narkomane, neurasteničare, samoubice, gubitnike, među kojima su mnogi smatrali da je dobro dosadnije od zla i da je razvrat nezaobilazna osobina književnika. I svako je od njih imao nekakve prelomne trenutke u životu. Ali u meni je postojalo nešto što je davalo više prednosti „svetlosti“ nego „tami“. I ponekad sam zapadala u loše raspoloženje.

*

Gorki je slušao uvek pažljivo, ma šta mu čitali ili pričali – i pamtio je čitavog života, takvo je imao pamćenje. Poeziju je veoma voleo, u svakom slučaju dirala ga je do suza – i dobra i loša.  Trudite se, rekao je, ne žurite sa objavljivanjem, učite… Uvek je – i prema meni – bio dobronameran; za njega je čovek koji je odlučio da se posveti književnosti, nauci i umetnosti bio svetac.

Izvor: Nina Berberova, Kurziv je moj, prevela Slobodanka Draškoci, Paideia, Beograd, 2002.

Slika: Andre Deren, 1906.