Tolstojeva priča Tri smrti je jednostavno delo, poput sklopljenih dlanova da iz njih piješ vodu. Toliko jednostavno da postaje nepodnošljivo. Ono odražava u svojoj nepretencioznosti savršenstvo ritma pripovedanja i proporcije građe, koheziju forme, dubinu značenja, jasnoću sadržaja.

A, istovremeno, delo je razorno, puno duboke tuge i potištenosti. Nije to Čehov, koji je ironičan, pa da mu mi, baš zbog te ironije, ne verujemo i protivrečimo. Naprotiv, ovde je sve poput negaženog snega, sve je tako kako jeste. Ne postoji podtekstualna emocija.

Tri smrti su smrt jedne žene od bolesti pluća, smrt jednog starca, nekada kočijaša, u mehani na usputnoj stanici za kočije, i smrt jednog drveta.

Ova poslednja je najžalosnija. A, prema jednom Tolstojevom pismu, ne bi trebalo tako da ju doživim. Ipak, ja sam tužna praznicima jer znam koliko nečije dece biva ubijeno, jagnjadi i prasića, da bi mi slavili, i koliko jelčica, sirotih malih jelčica biva posečeno, da bi nakon samo dve nedelje, virile iz kontejnera. Hoće li njihove nevine, kratke živote išta iskupiti?

Prvo o ljudima: žena je bolesna od sušice. Njen život je nepodnošljiv. Ona ne želi da umre, a zna da joj je samo to preostalo. Ona to pokušava da sakrije od sebe krećući u sred jeseni, u sred vlažne klime, ka Italiji, gde, na suncu, za nju sigurno ima spasa. Ipak, ona tamo ne nastavlja putovanje jer ne može da izdrži put do tamo. Ima osećaj da joj se svi smeju, da ju svi sažaljevaju, da svi, a naročito njen muž, jedva čekaju da ona umre. Njena pratilja je tako jedra, rumenih obraza, čvrstih grudi, seljanka puna života, baš kao i seljanke na stanici koje pokušavaju da provire kroz prozore njene kočije ne bi li videle osobu koja ima užasavajuću prazninu u predelu grudnog koša.

Mladi kočijaš, na istoj toj stanici gde su se zaustavile kočije para koji je krenuo ka Italiji, ulazi u mehanu i traži starca, beskućnika, a bivšeg kočijaša, koji je bolestan, koji jedva može da popije vode, i koji spava na kamenoj peći. Kazuje starcu da su se njegove čizme istrošile i iscepale, pa ako može on da mu da njegove, jer:

Pa, eto, Feđa, reče on premeštajući se s noge na nogu – tebi sad nisu potrebne nove čizme; daj ih meni, ti ih, bogme, više nećeš nositi.

Starac mu daje čizme ali ga moli: kad umrem stavi mi na grob krst. Mladić kaže da hoće, obuva njegove čizme, svoje baca pod klupu, i žurno izlazi iz mehane, a drugi ga kočijaš pita: je l ih dao džabe?

Nastasja, devojka iz krčme, te iste večeri sanja kako je starac ustao i otišao da cepa drva, a ona se čudi kako da cepa drva kad je bolestan? On joj odgovara: ne, zdrav sam. Pošto se probudila, Nastasja je otkila da je starac umro.

To je bila jesen. Došlo je proleće a na ženinom grobu video se lep spomenik. Kod starca – samo nabacana zemlja.

Mesec dana kasnije na pokojničinom grobu uzdizala se kamena kapelica. Na kočijaševom grobu još nije bilo spomenika i samo je svetlozelena trava iznikla na humci kao jedini znak da je nekada postojao čovek. Zlo će te snaći, Serjoga, reče jednom kuvarica na stanici, ako Hvjodoru ne kupiš spomenik. Govorio si: zima, zima, a zašto sada ne održiš reč?

Kraj priče najbolje govori za sebe i ujedno opisuje treću smrt:

Rano izjutra, tek što je svanulo, Serjoga uze sekiru i pođe u šumarak.

Na svemu je ležao hladan i taman pokivač od rose koja je još padala neobasjana suncem, istok je neprimetno postajao svetliji, njegova slaba svetlost ogledala se na nebeskom svodu prevučenom tananim oblacima. Nijedna vlat trave dole, nijedan list na najvišoj grani drveta nisu se micali. Samo bi pokatkad lepet krila koji se čuo u čestaru ili šušanj na zemlji narušili tišinu šume. Čudan, prirodi tuđ zvuk iznenada se razleže i zamre na proplanku. Ali se ponovo začu zvuk, i poče ravnomerno da se ponavlja dole kraj debla jednog od nepomičnih stabala. Vrh jednog drveta čudno ustrepta. Njegovo sočno lišče zašaputa nešto a crvendać koji je sedeo na jednoj njegovoj grani, uz ćurlik otprhnu jedanput pa drugi put, i trzajući repićem, spusti se na drugo drvo.

Sekira je odozdo odjekivala sve muklije i muklije, sočno belo iverje letelo je po rosnoj travi, i posle udaraca začu se laki prasak. Drvo zadrhta celim telom, povi se i brzo uspravi, prestrašeno se njišući u korenu. Za časak se sve utiša ali se drvo ponovo povi, ponovo se u njegovom stablu začu prasak i ono se, lomeći grančice i povijajući grane, stropošta krošnjom na vlažnu zemlju. Odjek sekire i koraka se utiša. Crvendać ćurliknu i prhnu uvis. Grana koju je on svojim krilima dokačio njihala se neko vreme i zamrla kao i ostale, sa svim svojim lišćem. Lepotom svojih nepomičnih grana drveće se još radosnije dičilo na novom prostoru.

Prvi zraci sunca, probivši se kroz prozračan oblak, sinuše na nebu i skliznuše po zemlji i nebu. Magla u talasima poče da se preliva dolinama, rosa blistajuća zatitra na zelenilu, providni pobeleli oblačići žurno počeše da se rasturaju na svodu koji se plavio. Ptice se uskomešaše u čestaru i, kao pomahnitale, zacvrkutaše nešto srećno; sočno lišće u vrhovima se radosno i tiho sašaptavalo, a grane živog drveća lagano se i veličanstveno zanjihaše nad mrtvim, oborenim drvetom.

Jednostavnost ruske prirode. Možda je moj doživljaj nje uslovljen literautrom i lepim slikarstvom, a možda je ona, u ovoj priči, ogledalo života kakav treba voditi. Jednostavan život svoju meru ostvaruje u odnosu prema smrti.

Zašto je ženi tako teško da umre, zašto se ona toliko boji smrti? Je li onda njena vera autentična? Da li ona laže sebe, i u veri vidi obećanje, ali kako ako ne može da se pomiri sa smrću? Starac je hrišćanin samo deklarativno ali on tako ne živi. Zato i umire mirno, pomireno, on živi u skladu sa prirodom. Starac je dobro znao zakon: sekao je drva, sadio je drva, sad mu je jedno na grobu. Sve je to na zemlji krug. Najlepše umire drvo: tiho, samo padne. Niti je uplašeno niti mu je žao što ostavlja život za sobom.

Priča Tri smrti objavljena je 1859. godine kada je Lav Tolstoj imao trideset godina.

Slika Cipele naslikana je 1886. godine kada je Vinsent van Gog imao trideset i tri godine.