Документарни филм Алена Ренеа о Винсенту ван Гогу

 

Две године пре него што је снимио филм о Пикасовом стваралаштву и његовој слици „Герника“ (1950), Ален Рене је 1948. године снимио филм о холандском уметнику Винсенту ван Гогу.

Интересантно је да је Рене овај филм снимио у црно белој варијанти иако је познато да је једна од главних особености ван Гоговог сликарства снажан и упечатљив колоритет, допуњен специфичним потезом.

У Musée de l’Orangerie у Паризу организована је ретроспективна изложба дела Винсента ван Гога. Тим поводом Ален Рене је снимио филм, а Антонен Арто је написао есеј „Ван Гог, самоубица, жртва друштва“.

Ренеов филм је 1950. добио Оскара за најбољи краткометражни филм. Интезитет приказа ван Гогових слика и начин монтаже кореспондирају са емоцијом самих дела и преносе нас из поља визуелног у поље звучног.

Image result for van gogh alain resnais

Prazan tron: Van Gog i sudbina umetnika 19. veka

Vinsent van Gog, "Vinsentova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Vinsentova stolica“, 1888.

Vinsent van Gog, "Gogenova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Gogenova stolica“, 1888.

U nastavku slede dva odlomka Inga F. Valtera, nemačkog istoričara umetnosti, rođenog 1940. godine u Berlinu, koji je poznat zahvaljujući izdavačkoj kući Taschen čija su se izdanja mogla pronaći u ovoj zemlji. U prvom odlomku, koji je na srpskom jeziku, možete pročitati Valterovo posmatranje dve čuvene Van Gogove slike koje su priložene u ovoj objavi. Drugi citat, koji je na engleskom, smešta Van Goga u istorijski kontekst i posmatra poziciju umetnika u 19. veku.

Na Vinsentove oči nestaje san o umetničkoj komuni koju je želeo da ostvari sa Gogenom. Slike njegove i Gogenove stolice (desno) iz decembra su simboli usamljenosti. Obe stolice su prazne, kao metafora odsustva umetnika i nemogućnosti međusobne komunikacije. Skromna Van Gogova stolica, sa luloom i duvanskom kesicom kao njegovim osnovnim simbolima, u kontrastu je sa nešto raskošnijom Gogenovom naslonjačom na kojoj stoje sveća i knjiga, simboli učenosti i ambicije. Van Gog je naslikao svoju stolicu žutim i ljubičastim bojama, koje su u to vreme bile znak svetlosti i nade. Nasuprot tome, Gogenovu stolicu je naslikao crvenim i zelenim kontrastima, znacima tame i beznađa. Dan i noć stoje jedan naspram drugog, kao i dva umetnika, kao predskazanje njihove budućnosti.

U nastavku sledi odlomak iz monografije posvećene delima i životu Vinsenta van Goga na osnovu koga se može obaviti pokušaj razumevanja pozicije, uloge i karakteristika mnogih umetnika 19. veka.

Yet van Gogh naturally remained a child of his age. He grew up in a century when people for the first time saw their own existence as everything, with no transcendental support system – a century that produced many odd and even self-destructive characters.

The Austrian art historian Hans Sedlmayr gives the title ‘The vacant throne’ to the final chapter of his essay in cultural criticism, „The Loss of the Centre“ [Verlust der Mitte]. Sedlmayr writes: „It must be added that the artists have been among those who suffered the most in the 19th and 20th centuries, the very people whose task it has been to render the Fall of Mann and of his world visible in their terrible visions. In the 19th century there was an altogether new type of suffering artist: the lonely, lost, despairing artist on the bank of insanity. It was type that previously only occured in isolated instances, if that. The 19th century artists, great and profound minds, often have the character of sacrificial victims, of victims who sacrifice themselves. From Hoelderlin, Goya, Friedrich, Runge and Kleist through Daumier, Stifter, Nietze and Dostoyevky to van Gogh, Strindberg and Trakl there was a line of solidarity in suffering at the hands of the times. All of them suffered frim the fact that God was remote, and ‘dead’, and Man debased.“

Van Gogh’s chairs constitute a metaphor of the crisis of the entirs century, a metaphor that correspondents to the somewhat forced pathos of Sedlmayr’s account. We cannot graspvan Gogh’s own via dolorosa, through to his fits of madness and final suicide, in isolation from the century he lived in. Van gogh’s ailment was maladie du siecle, the self-fulfilling Weltschmertz, that Sedlmayr attempts to explain by the loss of belief in God.

Izvor: Ingo F. Walther, „Van Gogh“ (Complete Paintings), Tashen, Koln, 2006.

Autoportreti i pismo Vinsenta van Goga iz 1889. godine

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Vincent van Gogh, Self-portrait without beard, 1889.

Vincent van Gogh, Self-portrait without beard, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Biti „veličanstveni ludak“ u slučaju holandskog slikara Vinsenta van Goga nije bila tek puka retorska figura, stilistički ukras ili egzotična upotreba reči, već trajna reakcija na postojanje. Ovaj umetnik nije stvarao u korist racionalne kalkulacije već u korist ludila, opsesije i halucinantnih fantazija. Evo jednog pisma upućenog rođenom bratu Teu:

3. februara 1889.

Kada sam sa dobrim Rulenom uzašao iz bolnice, umišljao sam da mi nije ništa, tek sam posle imao osećaj da sam bio bolestan, Šta ćeš, ima trenutaka kada se grčim od ushićenja ili ludila ili poricanja, kao grčki prorok na svom tronošcu.

Tada imam veliko prisustvo duha u govoru i govorim kao Arlezijanke, ali osećam se tako slabim sa svim tim…

Moram da kažem to da su susedi posebno dobri prema meni, svi ovde pate bilo od groznice, bilo od halucinacija ili ludila, razumeju se kao ljudi jedne iste porodice. Juče sam išao da ponovo posetim devojku kod koje sam odlazio u svom duševnom rastrojstvu, tamo su mi govorili samo takve stvari, ovde u ovom kraju nema ništa začuđujuće. Ona je zbog toga patila i bila se onesvestila ali je povratila svoj mir. A nju, uostalom, hvale.

Ali da bih ja sebe smatrao sasvim zdravim, ne treba to da radim. Meštani koji su bolesni kao ja svakako mi govore istinu. Čovek može biti star ili mlad, ali uvek će imati trenutke kada gubi glavu. Dakle, ne tražim od tebe da kažeš da mi nije ništa da mi ne bi bilo ništa.

Izvor: Vinsent van Gog, Pisma bratu, prevela Vesna Cekeljić, Stoper Book, Beograd, 2002.

Kармен Силва и Винсент ван Гог

Carmen Sylva

Кармен Силва (Carmen Sylva) био je литерарни псеудоним румунске краљице Елизабете, рођене 29. децембра 1843. године у Немачкој.

Као миљеница енглеске краљице Викторије, Елизабета је испрва требало да се уда за принца Едварда VII. Ипак, титулу будуће краљице Енглеске понела је данска принцеза Александра.

Елизабет је касније у Берлину упознала будућег краља Румуније Карола I и удала се за њега 1869. године.

Оно што је Елизабету издвајало од многих европских краљица биле су њене уметничке склоности, нарочито оне које су се односиле на књижевност.

Елизабета је била одлична пијанисткиња, писала је поезију, имала добре гласовне могућности, аматерски се бавила сликарством. Фотографије на којима је приказивана сведоче о њеним интересовањима.

Она је предмет данашњег текста јер сам била заинтригирана њеним следећим размишљањима о уметности.

Carmen Sylva on Art

Елизабета односно Кармен Силва писала је на немачком, румунском, француском и енглеском језику поезију, драме, романе, кратке приче, есеје, афоризме. Бавила се и превођењем.

Vincent van Gogh

It is odd, just when I was making that copy of the „Pieta“ by Delacroix, I found where that canvas has gone. It belongs to a queen of Hungary, or of some other country thereabouts, who has written poems under the name of Carmen Sylva. The article mentioning her and the picture was by Pierre Loti, and he made you feel that this Carmen Sylva as a person was even more touching than what she wrote—and yet she wrote things like this: a childless woman is like a bell without a clapper—the sound of the bronze would perhaps be beautiful, but no one will ever hear it. *

Винсент ван Гог био је савременик поменуте краљице. Боравећи на југу Француске, Винсент је дошао до издања афоризама које је она написала. О њој је писао брату Теу 19. септембра 1889, у једном од својих мнобројних писама, нама врло корисних за разумевање стваралачких процеса, уметничких склоности и свакодневних ритуала овог комплексног уметника. Одељак није дугачак, више је узгредна напомена коју је подстакла слика Ежена Делакроаа, на чијој је репродукцији Винсент тада радио, а која се у налазила у Елизабетиној колекцији.

Још један од разлога због којих су нам писма Ван Гога значајна јесте  и његов однос према литератури. Књижевност, којој је одувек био привржен, заузима значајно место у формирању његових уметничких ставова.

На српски језик нису преведена целокупна писма Винсента ван Гога, нашим читаоцима понуђен је избор из дела. У том избору нема писма које сам цитирала, отуда је оно на енглеском. Но, оно што имамо пред собом довољно је да бисмо направили аналогију са већ прочитаним ставовима о уметности Кармен Силве и да бисмо увидели значај утицаја литературе на свакодневицу, размишљања и стварање Винсента ван Гога.

Афоризми су најчешће сведена, лаконска форма, лако памтљива и упечатљива мисао у писаном или вербалном облику (нпр. Хипократов афоризам Аrs longa, vita brevis или Вајлдов Доследност је последње прибежиште људи лишених маште). Афоризми су важан део стваралаштва уметника и мислилаца као што су Гете, Шопенхауер, Кјеркегор, Ниче, а међу најпознатије афористичаре спадају Ла Рошфуко, Блез Паскал и већ поменути Оскар Вајлд. Поменутој дружини на свој начин придружила се и Кармен Силва.

Они афоризми који се односе на уметност, а чији је аутор Кармен, већ су цитирани. Ван Гог је у оквиру епистоларне форме могао изрећи нешто што би се могло одредити као афоризам, али сам никада своја становишта о уметности или животу није на тај начин и кроз ту форму изражавао.

Оно што ме је привукло да пишући о Кармен поменем и Винсента ван Гога јесте њен први афоризам It is more essential for a poet to be true in sentiment than in invention. Посматрајмо реч poet као да је написана artist. Ако овај став применимо на стваралаштво Винсента ван Гога приметићемо да он, издвојено посматран, има релевантно значење, али да ако покушамо да га применимо на нечије дело ( уз пуну свест да аутор који га је писао није видео његову намену, као ни једину сврху у дословној примени; афоризам није дефиниција!), он постаје исувише искључив и помало непрецизан.

У свом делу Винсент ван Гог остварио је хармонично и естетски примерено јединство онога што је sentiment и онога што је invention. Исто се може односити и на стваралаштво Рембранта и Фриде Кало или Фридриха Хелдерлина и Шарла Бодлера. Једна компонента дела не искуључује другу, напротив, оне треба да су у сталном кретању, међусобном изазову и хармоничном јединству као резултату борбе два, само наизглед, супротставњена елемента стваралаштва.

Став уметнице о којој данас пишемо/читамо полазиште је за тематизацију стваралаштва двоје наизглед неповезивих уметника, али и једног од најстаријих и најизазовнијих естетичких питања које се изнова обнавља у естетици односно теорији књижевности – шта је форма а шта садржај, како садржај може утицати на форму, како форма може одредити садржај, шта је старије и од чега прво полази уметник у свом раду..

Ван Гогова дела свакако поседују аутентичну и непоновљиву инвентивност. Нико после њега, по мојој процени, није имао онакав покрет четкицом, колико год се трудио да исти буде отворен оку посматрача (ово није квалитативно већ дистинктивно одређење сликаревог поступка). Исто се може односити и на боје које је Ван Гог користио, начин на који их је комбиновао, перспективу коју (ни)је често користио, итд. Опет, када посматрамо нека од његових последњих дела (нпр. Житно поље са гаврановима) присуствујемо композицијама које су скоро звуковни преносилац стања беспомоћности, самоће, туге, очаја. Боја, линија, композиција истакнуте су и допуњене емоцијом, али и оне су тој истој емоцији допринеле да прерасте у адекватан и естетски релевантан, пријемчив и независтан израз.

People call ugliness truth, just as they call coarseness candour исто је занимљиво и за нашу тему адекватно полазиште. Винсентова прва фаза лишена је боја које постепено и градирајућим током продиру у његово дело током каснијих фаза стваралаштва. Његова прва фаза, чије је можда најрепрезентативније дело Људи који једу кромпир, посвећена је пониженима и увређенима, најнижим слојевима ондашњег француског друштва – рударима, сејачима, копачима, ткачима, праљама, проституткама. Естетика ружног доминира тим делима, и колико год ми користили придев ружно, не треба заборавити да је он тек део, и у функцији естетског.

Многа Ван Гогова дела настала су захваљујући подстицају околности конкретне стварности. Ипак, њихова искреност није патетична, грубост стварности је потиснута, ружно није истина Ван Гогових дела. Оно није дефинисано у супротности са лепим, већ је његов интегрални део, неодвојив и јединствен чинилац.

Ево једног одломка из писма Теу, упућеног 25. јуна 1889. године, у коме Винсент пише о Шекспиру. То није једини илустративан пример међу Ван Гоговим писмима који доприноси нашем разумевању сликаревог врло приврженог и снажног односа према литератури. Та тема може бити, и биће, идејно полазиште за неки од наредних текстова. Овога пута навешћу само један одломак који би се односиo на последњи цитирани афоризам Кармен Силве – A bad novel awakens the senses, a good novel the conscience.

Такође ти од срца захваљујем на Шекспиру. То ће ми помоћи да не заборавим оно мало енглеског што знам, а то је пре свега тако лепо. Почео сам да читам серију коју најмање познајем, коју ми је некада, будући да сам био растрзан другим стварима или немајући времена за читање, било немогуће да читам; серију краљева; већ сам прочитао Ричарда II, Хенрија IV и допола Хенрија V. Читам без размишљања да ли су мисли ондашњих људи исте као наше, или постају исте када их суочимо са републиканским, социјалистичким уверењима, итд. Али оно што ме ту погађа, као код неких романсијера нашег времена, то је што нам гласови тих људи, који нам у овом Шекспировом случају долазе са временске удаљености од више векова, не изгледају непознати. То је толико живо да мислимо да их познајемо и да то видимо.

Тако оно што једини или готово једини Рембрант има међу сликарима, ту нежност у погледима бића, коју видимо у Ходочасницима из Емауса, или у Јеврејској невести, или у каквој чудној фигури анђела, као слика коју си ти имао прилике да видиш – ту потресну нежност, тај одшкринути надљудски бескрај, а који ту изгледа тако природан, на више места сусрећемо код Шекспира. А затим, то је надасве пуно озбиљних и веселих портрета, као Сикс и као Путник, као Саскија…

Читања Шекспирових драма нису злоупотребљена изједначавањем текста и социјалних, односно свакодневних прилика простора у коме је деловао сликар. Напротив, она су полазиште за прелаз с оне стране вулгарног изједначавања текста и стварности, она воде ка повезивањима, аналогијама, атемпоралној значењској перспективи дела.

Већ сам поменула да је литература била значајан део Ван Гогове свакодневице. Поштујући њену аутономност као самосталне и узвишене форме, сликар је дозвољавао себи да је поима кроз предметност представљену линијом и бојом. Ако је форму, па и значења његових слика значајно одређивала боја, односно њен специфичан нанос, тако је и форму његових доживљаја Шекспира, Волтера, Золе, Мишелеа знатно одређивала боја предела којима је шетао, облик представе коју би у делима других сликара уочио, тоналитет потресне нежности, одшкринути надљудски бескрај, који изгледа тако природно…

Цитати:

Цитати Кармен Силве дати су према:

Друго Ван Гогово писмо, цитирано на српском језику, дато је према издању:

Винсент Ван Гог, Писма брату, превела Весна Цекељић, Stoper Book, Београд 2002, стр. 187-188

Препоруке:

Текстови и чланци Кармен Силве

Писма Винсента ван Гога

Два текста о Ван Гогу

1 , 2

И за крај, две слике Винсента ван Гога које у последње време подстичу моју, све јачу потребу за путовањем – у Делфе, на које ме асоцира плава боја неба над маслињацима, у Холандију где су улице по мери човека.

Vincent van Gogh

Vincent van Gogh