КласикААА: Два индиго лабуда

Илустрација: Јана Хајдерсхоф

Само онај може бити уметник ко има сопствену религију, оригиналан поглед на бескрајно. – Фридрих Шлегел

Обојица су била опхрвана меланхолијом. Волим да их замишљам, не као црне или беле лабудове, иако та алхемијска трансформација, пре него психоаналитичка симболика, њиховој судбини пристаје, већ као индиго лабудове који плове само ноћу, по месечини. Охоле, лепе, тамне и силовите као ноћно небо или дубине мора. „Плава је боја мојих снова“, казао је и нацртао Хуан Миро. Нека плава буде још дубља, зато нек је индиго, када говоримо о њима, али нека се сјаји, као прах месечине на води, а лабудови су симболи аутентичности, лепоте, посвећености и промене, тај симбол им припада и без наше посебне назнаке.

Обојица су имала нешто више од тридесет година када су компоновала дела која овде прилажем. Бетовен, старији, са тридесет година је компоновао Седамнаесту клавирску сонату коју су назвали Бура, по Шекспиру, или по преромантичарском покрету Sturm und Drang, под чијим је он морао бити утицајем. Тенденције доба струје нашим делима, тај циркуларни вир духа не можемо избећи. Шуман је имао око тридесет и пет година када је компоновао свој Концерт за клавир у А молу. Клавир је инструмент романтизма, то је синегдоха самог покрета, кров над главом осећајности, интелектуалне, личне и стваралачке тога доба. А облик клавира ме је одувек подсећао на тело лабуда. Наставите са читањем

Eugen Gotlob Vinkler: „Pozni Helderlin“

tumblr_okbbrhyXjn1rtynt1o2_1280

Kaspar David Fridrih, „Planinski predeo sa dugom“, 1810.

O Helderlinovom povratku iz Francuske znamo malo. Do odluke o četiri decenije njegovog kasnijeg ludila došlo je u jednom odsečku njegovog života u čiju tamu prodire samo svetlost nekoliko oskudnih činjenica. U Bordou je on proveo četiri meseca kao kućni učitelj i pastor nekog nemačkog trgovca. Grad je napustio 10. maja 1802. Nije se saznalo iz kojih razloga se odlučio na taj iznenadni odlazak; u njegovim pismima iz tog vremena nalaze se samo reči koje govore da se dobro oseća. Po panovskom podnevu južnog leta išao je on pešice nazad u zavičaj. U jednom pismu koje je napisao po svom povratku iz Nirtingena pominje posetu Parizu. Drugačije nego prilikom putovanja u Bordo, kada je od Strazbura išao za Lion, a odatle preko Overnja na jugozapad Francuske, sada mora da je udario put severa, ka Poatuu i Tureni; naišao je na tragove zverskih borbi koje su trupe Francuske revolucije u Vandeji donele ustaničkom stanovništvu. Seljaci su s kosama i mlatilima za vršidbu krenuli da bi odvajkada im prisno poznati poredak svog sveta, baštinjen od otaca i overen od strane Boga, branili od nasilničkog sna jednog duha obuzetog hibrisom, od trostruke zvezde iluzorne slobode, smrtonosne jednakosti i bratstva u niskosti. Helderlin je video „žalosnu, usamljenu Zemlju“ i, potresen u temelju svog bića, pometen u duši, stigao je u pozno leto 1802. kod svojih rođaka. Nastavite sa čitanjem

О сликама Клода Лорена

tumblr_oxol6ktAZz1tbghqao1_1280

Клод Лорен, „Аврам прогони Хагару и Ишмаела“, 1668.

Да, то наводи на помисао, лишену било какве еуфорије, можда чак пре сетну, да, доиста, крајем септембра или почетком октобра уме да дође сањани дан и свет се укаже у свом савршенству. Потврђује се да је срећа могућа. За сваки такав дан, за свако такво јесење поподне, треба бити захвалан бескрајно, ако се такво поподне мисли у бескрај… Срећи која се догодила више ништа и не треба.

У једној од соба Старе пинакотеке у Минхену налазе се слике Клода Лорена. Утисак је величанствен. Пошто је садржај музејских соба распоређен хронолошки, Лоренове слике долазе на крају (Стара пинакотека садржи дела настала до краја 18. века).

Незбринута у свету, не збрињава ли лепота наше биће, или бар онај бољи његов део, у пределима у којима се једино заиста живи, у којима једино заиста вреди живети? Није ли човек без лепоте потпуно осиромашен? Лепота нам измиче, наравно. Али, шта би био живот без сна о њој, без погледа којима пратимо то измицање?

Собу у којој се налазе његовe слике разликује светлост. Као да саме боје са платна пружају просторији други живот, величанственост која се купа у одсјају. Аркадија, изгубљени свет, митови и пејзажи као вечна тежња ка повратку идеалу, Сунцу, пред нама су. Наставите са читањем

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Фотографија: Питер Линдберг

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ. И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

♫ ♪ MOЦАРТ ♫ ♪

Назив овог интернет места може упућивати на скраћеницу мог имена, као и теме која ће доминирати текстовима али, истовремено, он може означавати и почетак, троструки почетак које речи слобода, путовање и стварање симболизују.

Моје омиљено слово одувек је било А. Супротно Рембоу који сматра да је „A црно“, ја сматрам да је А бело. А је почетак, А је могућност, А је ентузијазам, А је празнина, А је тишина, А је смисао стварања, А је бео папир, А је празно платно.

Пет речи које ми значе, које ме одређују и усмеравају јесу пречица за разумевање мог рада. Те речи, истовремено, означавају темеље свих уметности и неопходaн су основ човековог порива за стварањем.

Слобода је алеф, алфа, А. Почетак индивидуалности, размишљања, имагинације, стварања.

Путовање је одраз слободе и предуслов мог стварања. Оно је откривање, тежња, динамика, радозналост, образовање.

Стварање је најузвишенији облик досезања слободе и циљ сваког мог путовања. Уметник понавља тенденције космоса, природе, елемената, божанства. За уметника стварање је начин изражавања сопствених идеја, емоција, искустава, снова.

Ентузијазам је објединитељ тежњи ка слободи, путовању, стварању. Ентузијазам је моћ, ерос, покретачка енергија, воља, одговор на живот, на могућност која је њиме човеку дата.

Образовање је хоризонт, циљ, измичућа струна којој се тежи. Образовање започиње идејама слободе и потраге, оно се кроз процесе путовања и стварања као Аријаднино клупко одмотава и бива путоказ.

Текстови на овом месту објављивани биће прилог великој књизи проучавања уметности, нарочито њеним критичким, историјским и биографским поглављима, али на индивидуалан, стваралачки, креативан начин, творећи аутентичан језик чија су слова од слике, речи и међусобног односа објава који овај нови медиј омогућава.

Поред цитата Фридриха Шлегела (у преводу Драгана Стојановића), који стоји на почетку, ту је и фотографија дланова на светлости чију је симболику излишно објашњавати. Моцартова композиција, Двадесет трећи концерт за клавир (II став), као део ове текстуалне слагалице, била је део многих мојих дана, нарочито током јесени, када сам размишљала о овом „пројекту“ и када бих излазила у дуге шетње, да ходајући размислим о свему. Тада бих остављала ову композицију да изнова и изнова свира, пунећи собу својим звуком. На тај начин сам веровала да ју композиција енергетски разлистава, да она у соби обавља функцију светлости, да доприности простој деоби стваралачког ентузијазма.