Фјодор Михајлович Достојевски: „Записи из мртвог дома“ (одломак)

Мајор је био страшан због тога што је такав човек био старешина, готово потпуно независтан старешина, над двеста људи. А иначе, био је неисправан и зао и ништа више. Осуђенике је сматрао као своје природне непријатеље и то му је била највећа грешка. Имао је и неких вредности, али све код њега, па и добре особине, показивало се некако изопачено. Неустрашив, зао, он је понекад и ноћу упадао у тамницу, и ако види да неки осуђеник спава на левој страни, или наузнак, он га ујутру за то казни. „Спавај“, вели, „на десној страни, као што сам наредио.“ У тамници су га мрзели и бојали су га се као куге. Лице му је црвено, паклено. Сви су знали да је потпуно у рукама свог посилног, Феђке. А највише је волео Трезорку, свога пса, и када му се тај пас разболео, умало није полудео од жалости. Кажу, ридао је над њим као над рођеним братом, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало се није и побио са њиме, а кад му је Феђка казао да код нас, у тамници, има неки самоуки ветеринар који врло успешно лечи, одмах га је дозвао.

„Спасавај! Излечи Трезорку, позлатићу те!“, повика.

Осуђеник је био сибирски сељак, лукав, паметан, уистину веома вешт ветеринар, али прави сељак.

„Гледам ја Трезорку“, причао је после он осуђеницима, истина много после своје походе код мајора, кад је већ све заборављено, „гледам, лежи пас на дивану, на белом јастуку и већ видим да је запаљење и да треба пустити крв, па би пас оздравио, велим, богами! А у себи мислим: а шта ћемо ако га не излечим, ако липше? – Богме, господине мајоре, доцкан сте ме позвали. Да сте ме звали јуче или прекјуче, ја бих га излечио, али сад не могу да му помогнем…“

И тако Трезорка липса.

Извор: Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома, превела Косара Цветковић, Новости, Београд, 2010.

Слике: Албрехт Дирер, 1520. (British Museum)

Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају уведеном једном за свагда, уђе код њега тачно у девет и по са јутарњом шољом кафе и својом га појавом разбуди, он се, кад је отворио очи, изгледа врло непријатно изненадио што је могао тако дуго спавати и што је већ тако касно. Набрзо попи кафу, набрзо се обуче, и журно изиђе из куће. На опрезно питање Алексеја Јегорича: „Има ли каквих заповести?“ — ништа није одговорио. Идући улицом гледао је у земљу, дубоко замишљен, и подижући главу само на часак показивао је каткад неку неодређену али велику узнемиреност. На једном раскршћу пут му препречи гомила мужика, око педесет њих, или више; туда су пролазили, ишли достојанствено, готово ћутке, и намерно у реду.

Код мале радње, где је морао мало причекати, неко рече да су то „радници Шпиљугиних“. Он им једва обрати пажњу. Напослетку, око десет и по стиже до врата нашег Богородског манастира, на крај града, покрај реке. Тек ту се као сети нечег, застаде, брзо и узбуђено поцепа нешто у џепу са стране и — осмехну се. Уђе унутра у манастирско ограђе и првог послушника кога срете запита како ће доћи до владике Тихона, који ту у миру живљаше. Послушник се поклони и одмах га одведе владици. На крају дугачке двоспратне манастирске зграде, у малом крилу куће, срете их један монах, пун и сед. Кад их је срео, отео је Ставрогина од послушника сигурно и окретно, па га повео другим уским ходником, и једнако се клањао, (због пуноће не могаше да се клања ниско, него само често и одсечно климаше главом) и једнако га молио да изволи поћи, премда је Ставрогин и без тога ишао за њим. Монах му непрестано стављаше нека питања; говорио му је о оцу архимандриту; али како не добијаше одговоре, постајаше све смернији. Ставрогин опази да га овде познају, премда је, колико се сећао, ту долазио још у детињству. Кад стигоше до врата, на самом крају ходника, монах некако сигурном руком отвори, а испосника који им приђе пријатељски упита може ли се ући; уосталом, не чекајући одговора, отвори сасвим врата и склони се да мимо себе пропусти „драгога“ госта, а тек што му гост захвали он се брзо изгуби, као да бежи.

Николај Всеволодович уђе у омању собу, а готово у исти мах на вратима суседне собе појави се висок и мршав човек, око педесет година стар, у простој доњој кућевној ризи, и по изгледу нешто болестан, са неодређеним осмехом и са необичним као стидљивим погледом. То је био Тихон, за кога је Николај Всеволодович први пут чуо од Шатова и о коме је од тог доба, успео да прикупи неке податке. Подаци беху разноврсни и супротни једни другима, али нешто им беше заједничко, наиме; и они који Тихона воле и они који га не воле (а има и таквих) — сви некако нешто прећуткују о њему; они који га не воле вероватно из немарности, а они одани као из жеље да сакрију нешто о њему, неку слабост његову, можда јуродивство. Николај Всеволодович је сазнао да има већ шест година како Тихон живи у манастиру и да му долазе и људи најпростији, из народа, и људи најугледнији; да чак и у далеком Петрограду има његових ватрених поштовалаца, у првом реду жена-поштовалаца. Али је од једног достојанственог „клупског“ старине код нас, старине богомољца, чуо да „тај Тихон једва те није шенуо памећу или је бар створење без икаквих способности и, нема сумње, пије“. Ја, са своје стране, идући испред ствари, додајем да је све то просто глупост; код њега је само једна укорењена реуматична болест у ногама и каткад неки нервни грчеви. Николај Всеволодович дознаде такође да владика, да ли због слабости карактера или из „неопростиве и његовом чину неодговарајуће расејаности“, не уме да у самом манастиру улије поштовање према себи. Кажу да отац архимандрит, суров и строг у својим настојничким дужностима, а изнад тога познат са своје образованости, гаји према њему, рекло би се, неко непријатељско осећање и осуђује га (не у очи, него постранце) због немарног живота, чак и јереси. А манастирско братство, ако се и не понаша баш немарно према болном светитељу, оно, свакако, фамилијарно. Наставите са читањем

Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку потпуно савладала његов организам, који је већ одавно био поремећен, али се још упорно одупирао болести. Не знајући ништа о медицини, усудићу се да изнесем претпоставку да је он, можда, страшним напрезањем своје воље постигао да за неко време отклони болест, маштајући, наравно, да је и сасвим савлада. Знао је да није здрав, али је са одвратношћу одбијао да буде болестан у овим наступајућим кобним тренуцима свог живота, када је требало бити ту, слободно и одлучно рећи своју реч и „сам себе пред собом оправдати“. Уосталом, он је једном посетио новог лекара, кога је из Москве позвала Катарина Ивановна покоравајући се једној својој ћуди коју сам већ помињао. Пошто га је саслушао и прегледао, доктор закључи да он има неко растројство у мозгу, и нимало се не зачуди признању које му Иван, истина са одвратношћу, учини. „Халуцинације су у вашем стању врло могућне“ – изјави лекар – „премда би их требало испитати… и уопште, неопходно је озбиљно почети лечење, не губећи ни тренутка, иначе ће бити зло.“

Но Иван Фјодорович, отишавши од њега, не послуша његов разборити савет и пропусти да легне да се лечи: „Ја ето ходам, снаге још имам, а кад паднем у кревет – то је друга ствар, тада нек ме лечи ко хоће“ – одлучи он одмахнувши руком. Дакле, он је сад седео, скоро и сам осећао да је у бунилу, и, као што сам већ казао, упорно се загледао у некакав предмет на дивану крај супротног зида. Тамо се наједаред показа: седи неко, који је, бог ће знати како, ушао, јер га још не беше ту кад је Иван, враћајући се од Смердјакова, дошао у собу. То је био некакав господин, или, боље рећи, руски џентлмен извесне врсте, не више млад, „gui frisait la cinquantine“ како кажу Французи, са мало прогрушаном, тамном, доста дугом и још густом косом и клинасто подшишаном брадицом. Био је обучен у некакав мрк кратак капут, очевидно од врло доброг кројача, али већ изношен, сашивен отприлике још преклане и већ потпуно изишао из моде, тако да нико од „светских“ имућних људи такав капут већ две године није носио. Рубље, дугачка машна налик на ешарпу, све је било као и у свих џентлмена – помодара, али кошуља, кад би се изближе погледала, била је прилично прљава, а широка ешарпа сасвим изношена. Панталоне са четвртастим шарама стојале су му дивно, али оне су, опет, биле сувише отворене боје и некако и сувише узане, какве се сад више не носе, баш као и меки бели филцани шешир, који је, већ и одвише у нескладу са годишњим временом, гост донео са собом. Једном речју, изглед пристојности уз врло мршава новчана средства. Рекло би се да тај џентлмен припада класи негдашњих наредника – спахија, који су цветали у доба кметства; очевидно човек који је видео свет и отмено друштво, који је некада имао везе и сачувао их можда и до данас, али који је, мало-помало, осиромашивши после весела живота у младости и после недавног укидања кметства, постао нешто налик на углађеног чанколиза, који се потуца по кућама добрих старих познаника, где га примају због његове прилагодљиве, питоме нарави, а и стога што је то ипак пристојан човек, кога можеш с ким год хоћеш посадити за сто, премда, наравно, на скромно место. Такви чанколизи џентлмени питоме нарави, који знају да испричају занимљиву причу, да саставе партију карата, но никако не воле да им поруке какве натурају, обично су самохрани, нежење или удовци, можда имају и деце, али им се деца увек васпитавају негде далеко, код неких тетака, које џентлмен никада и не помиње у пристојном друштву, као стидећи се мало такве родбине. А од деце се мало-помало сасвим одвикне, и тек ако који пут добије од њих честитке за свој имендан и за Божић, и неки пут чак и одговори на њих. Лице неочекиваног госта било је не баш добродушно, но ипак питомо и спремно, већ према приликама, на сваковрсни љубазан израз. Сата код себе није имао, али му је на црној траци висио лорњет са оквиром од корњаче. На средњем прсту десне руке сијао му је тежак златан прстен са јевтиним опалом. Иван Фјодорович је бесно ћутао и није хтео да почне разговор. Гост је чекао, седео је управо као човек који из милости живи у туђој кући и који тек што је сишао из додељене му собе доле на чај да домаћину прави друштво, и који мирно ћути, јер му је домаћин у послу и о нечем мрачно мисли; али је иначе спреман на сваки љубазан разговор, ако га само домаћин отпочне. Наједном његово лице изрази као неку изненадну забринутост. Наставите са читањем

Ф. М. Достојевски: „Велики инквизитор“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061812-22-41171

– Ти написао поему?

– О, не, нисам написао! – засмеја се Иван – никад ја у животу нисам саставио ни два стиха. Него сам ту поему измислио, и запамтио је. С одушевљењем сам је измислио. Ти ћеш бити мој први читалац, то јест слушалац. И збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог слушаоца? – осмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?

– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.

– Поема се моја зове „Велики инквизитор“ – ствар бесмислена, али ја хоћу да ти је испричам.

ВЕЛИКИ ИНКВИЗИТОР

– Ето, и овде ce не може без предговора – то јест без литерарног предговора, пих! – насмеја ce Иван – a какав сам ја писац! Видиш, моја ce радња збива y шеснаестом столећу, a тада – ти би то, уосталом, требало да знаш још из школе – тада je био случај да ce y песничким делима доводе на земљу небеске силе. О Дантеу и да не говорим. У Француској су судски писари, a тако исто и монаси по манастирима, давали читаве представе y којима су изводили на позорницу Мадону, анђеле, свеце, Христа, па и самог бога. Тада je све било врло простодушно. У Notre Dame de Paris, код Виктора Игоа, y част рођења француског престолонаследника y Паризу, за време Луја XI, y градској већници даје ce поучна и бесплатна представа народу, са насловом: „Le bon jugement de la tres sainte et gracieuse Vierge Marie“ где ce појављује она лично, и изговара свој bon jugement. Код нас y Москви, y старо време, пре Петра, такође су ce овда-онда изводиле готово исте такве позоришне представе, нарочито из Старог завета; али осим тих позоришних представа, по целом свету су кружиле многе приповести и „стихови“, y којима су, према потреби, суделовали свеци, анђели, и све силе небеске. Код нас су ce по манастирима бавили преводима, преписивањем, чак и састављањем таквих поема, и још кад – за време татарске најезде. Има, на пример, једна мала манастирска поема (наравно, са грчког): Ход Богородице по мукама, са сликама и са смелошћу која није испод Дантеа. Богородица посећује пакао, a води je „по мукама“ арханђео Михаил. Она види грешнике и мучења њихова. Тамо ce налази, између осталог, једна необично занимљива врста грешника, y пламеном језеру: они који су потонули y то језеро толико да не могу више испливати, „њих већ и бог заборавља“ – израз необичне дубине и снаге. И, ето, запрепашћена и уплакана мати божија пада пред престолом божјим и моли милост за све који су у паклу, за све које је видела тамо, без разлике. Разговор је њен с богом изванредно занимљив. Она преклиње, она се не одмиче, а кад јој бог указује на пробијене руке и ноге њеног сина, и пита: како ја да опростим његовим мучитељима, она наређује свим светитељима, свим мученицима, свим анђелима и арханђелима да падну заједно с њом и да моле опроштај за све без разлике. Свршава се тиме што измоли од бога да престану мучења сваке године од Великог петка до Духова, а грешници из пакла се ту одмах захваљују Господу и вапију му: „У праву си, Господе, што си тако судио.“ И моја би поема била такве врсте да се појавила у оно време. Код мене се јавља на сцени он; истина, он у поеми ништа не говори, само се јавља и пролази. Петнаест је векова прошло од оног доба како је он дао обећање да ће доћи у слави својој, петнаест векова како је пророк његов написао „Доћи ћу скоро“. Тај дан и час не зна чак ни син, само отац му небески – као што је рекао он сам још на земљи. А човечанство га чека са пређашњом вером и са пређашњом ганутошћу. О, чак још са већом вером, јер је већ петнаест векова прошло од оног доба како су престала човеку јемства с неба: Наставите са читањем

Milo Lompar: „Miloš Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog“ (predavanje)

 

Predavanje profesora Mila Lompara „Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog“ održano je u Ruskom domu u Beogradu gde je bilo reči o književnim uticajima ruskih klasika na Miloša Crnjanskog, njegove romane i njegovu celokupnu misao. Umetnički odnos prema Tolstoju i Dostojevskom detaljno je predočen i može biti veoma korisna smernica u daljem istraživanju ove teme, kao i dopuna dosadašnjim saznanjima o klasicima srpske i ruske literature.

F. M. Dostojevski: „Bedni ljudi“ (odlomak)

Phil Hale

Ni sama ne znam kako bi se sve to svršilo da našem zbliženju nije pomogla jedna čudna okolnost. Jedne večeri, kad je mati sedela kod Ane Fjodorovne, lagano sam ušla u sobu Pokrovskog. Znala sam da nije kod kuće i stvarno ne znam zašto mi je palo na pamet da uđem u njegovu sobu. Do tada još nikad tamo nisam ni privirila, iako smo već više od godinu dana stanovali pored njega. Srce mi je toga puta tako jako kucalo, tako jako da je htelo, čini mi se, iz grudi da iskoči. Pogledala sam oko sebe s nekom naročitom radoznalošću. Soba mu je bila veoma loše uređena; skoro nikakvog reda nije bilo. Na zidovima je bilo prikucano pet dugih polica sa knjigama. Na stolu i na stolicama su stajale hartije. Sve knjige i hartije! Došla mi je čudna misao i u isti mah mnome je ovladalo neko neprijatno mučno osećanje. Činilo mi se da njemu nije bilo dovoljno moje prijateljstvo, moje srce puno ljubavi. On je bio učen, a ja glupa; ništa nisam znala, ništa nisam čitala, ni jednu knjigu… I tu sam bacila pogled pun zavisti na dugačke police koje su se ugibale pod knjigama. Obuzeo me je jed, tuga, neki bes. Zaželela sam i odmah se rešila da pročitam neke njegove knjige, sve do poslednje i to što pre. Ne znam, možda sam mislila da ću, pošto naučim sve ono što i on zna, biti dostojnija njegovog prijateljstva. Priskočila sam prvoj polici; ne misleći, ne zaustavljajući se, zgrabila sam prvu knjigu koja mi je došla do ruke, prašnjavu i staru, i, crveneći, bledeći, drhteći od uzbuđenja i straha, odvukla sam ukradenu knjigu u svoju sobu, naumivši da je pročitam noću, pored noćnog kandila, kad mati zaspi.

Ali kako mi je bilo krivo kad sam, ušavši u našu sobu, žurno otvorila knjigu i opazila neko staro, poluistrulelo, izgriženo od crva, latinsko delo. Pošla sam natrag ne gubeći vreme. Tek što sam htela da vratim knjigu na svoje mesto, u hodniku se začu nekakav šum i nečiji bliski koraci. Ja sam se užurbala, požurila, ali nesnosna knjiga je tako čvrsto bila uglavljena u redu da su se, pošto sam je izvukla, sve ostale razmakle same od sebe i razmestile tako čvrsto da za izvađenog druga nije bilo više mesta. Nisam imala snage da knjigu uguram. Ipak sam gurnula knjige što sam mogla jače. Zarđali klin za koji je bila pričvršćena polica i koji je, izgleda, naročito čekao baš taj trenutak da se slomi – slomi se. Polica je poletela jednim krajem naniže. Knjige su s treskom popadale po podu. Vrata se se otvorila i Pokrovski je ušao u sobu. Nastavite sa čitanjem

Žerikoovi portreti mentalno obolelih i odlomak iz romana „Idiot“

Theodore Gericault’s Last Self Portrait as a Dying Man, 1824.

Teodor Žeriko, „Autoportret“, 1824.

Pa ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečijoj misli, pa čak i prosto u svakoj glavi – uvek ostaje takvo nešto što se nikako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao trideset i pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići kroz vašu lobanju i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji.

Ideja da postavim u zajednički okvir slike mentalnih bolesnika francuskog slikara Teodora Žerika i odlomak iz romana Idiot ruskog romanopisca desila se kada sam prelistavala sveske u koje sam prepisivala citate iz već pročitalih romana. Dnevnike čitanja sam, u međuvremenu, sa papira prenela u virtuelnu formu. U jednom od tih pisanih dnevnika naišla sam i na ovaj odlomak i povezala ih sa delima francuskog slikara. Oni mogu biti vizuelna dopuna napisanom, iako su slike starije od romana.

Žeriko i Dostojevski bili su slični po interesovanju za prikaze graničnih stanja ljudske psihe. Žeriko je portrete mentalno obolelih, ili ljudi sa različitim vrstama manijakalnog ponašanja, naslikao po porudžbini psihijatara koga je poznavao. Kako je Ipolit, jedan od junaka pomenutog romana, bolesnik svoje vrste, ovaj odlomak u kome on progovara o nemogućnosti spoznaje unutrašnjih procesa ljudskog uma, učinio mi se adekvatnim i uporedivim sa Žerikoovom „monomanijacima“ (često se u kritici ova nepotpuna serija slika tako naziva). Nastavite sa čitanjem

Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Достојевски, 1879.

Фјодор Михајлович Достојевски

На данашњи дан, 11. новембра 1821. године, рођен је руски романописац Фјодор Михајлович Достојевски. Цитирајући одломке појединих дела, сматрам, најбољи је начин обележити дан писца. Фјодор Михајлович Достојевски написао је петнаест романа, седамнаест приповедака, мноштво есеја, писама, страница дневника, превода са француског језика.

У пет великих романа Достојевског спадају: Записи из подземљаЗлочин и казнаИдиотЗли дуси и Браћа Карамазови. Незахвално би било превидети и друга пишчева дела, романе Бедни људиДвојникПонижени и увређениЗаписи из мртвог домаКоцкарМладић. Ту су још и приповетке Беле ноћиКроткаСан смешног човека. Једна Бахова композиција нарочито може пријати уз читање одломака који следе.

Теме психичких нелагода које, истовремено, проузрокују физичке нелагоде, теме егзистенцијалних криза, патњи, страсти, злочина, мучних снова, отуђења, лудила, самоубиства, вере, сумње, страха од смрти, параноичних расположења, јесу теме које ће својом уметношћу и експресионистички сликари, неколико деценија после Достојевског, стварати као сведочанство о себи и својим потрагама за одговором на, наизглед, једноставно питање – ко сам ја, ко су други? 

Наставите са читањем