Miloš Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog

 

Predavanje profesora Mila Lompara „Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog“ održano je u Ruskom domu gde je bilo reči o književnim uticajima ruskih klasika na Miloša Crnjanskog, njegove romane i njegovu celokupnu misao. Umetnički odnos prema Tolstoju i Dostojevskom detaljno je predočen i može biti veoma korisna smernica u daljem istraživanju ove teme, kao i dopuna dosadašnjim saznanjima o klasicima srpske i ruske literature.

Naslovne strane knjige „Zapisi iz podzemlja“ F. M. Dostojevskog

Ovaj veličanstveni roman iznova obogaćuje, svakim novim čitanjem podstičući tumačenja koja ne vode krajnjem zaključku, cilju koji izneverava očekivanja, izmičući poput senke stopalu koje bi da istu nagazi, sustigne, sa sobom poravna.

U to vreme mi je bilo svega dvadeset i četri . Moj život bio je i onda mračan, neuredan i do podivljalosti usamljen. Ni sa kime se nisam družio, izbegavao sam čak i da razgovaram, i sve sam se više i više povlačio u svoj budžak. Na dužnosti, u kancelariji, trudio sam se da nikoga ne gledam, a vrlo sam dobro zapažao da moje kolegene samo što me smatraju za osobenjaka već me – čini mi se – gledaju sa mrzošću. Dolazilo mi je da pitam: zašto se nikom drugom već samo meni čini da me gledaju sa mrzošću?

Knjiga je inspirisala mnoge umetnike, a evo kako su neki od njih ostvarili svoje vizije i utiske posle čitanja, a da su se bavili grafičkim dizajnom i pripremom knjiga za štampu.

Ostale tekstove o ovom romanu objavljene na blogu A . A . A možete pogledati ovde.

Citat: Fjodor Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, prevela Branka Kovačević, Logos, Beograd 2008.

Grupa nadrealista na slici Maksa Ernsta

Maks Ernst: „Prijatelji na okupu“, 1922.

Na slici nalik snu tela lebde u prostoru koji podseća na površinu Meseca. Na njoj nisu samo pripadnici grupe nadrealista već i njihov veliki uzor – Fjodor Dostojevski. Jedina žena prisutna na slici je Gala Elijar, prva supruga Pola Elijara, a kasnije muza i životna saputnica Salvadora Dalija. Naravno, dominantna figura, ona koja se čini kao da utrčava u sliku jer kasni na seansu grupnog portretisanja, a zahvaljujući crvenom šalu (aluzija na komunističke ideale pojedinih nadrealista?) čini se kao da će doživeti sudbinu Isidore Dankan jeste Andre Breton, pisac i idejni pokretač nadrealističkog pokreta u Francuskoj.

F. M. Dostojevski: „Bedni ljudi“ (odlomak)

Phil Hale

Ni sama ne znam kako bi se sve to svršilo da našem zbliženju nije pomogla jedna čudna okolnost. Jedne večeri, kad je mati sedela kod Ane Fjodorovne, lagano sam ušla u sobu Pokrovskog. Znala sam da nije kod kuće i stvarno ne znam zašto mi je palo na pamet da uđem u njegovu sobu. Do tada još nikad tamo nisam ni privirila, iako smo već više od godinu dana stanovali pored njega. Srce mi je toga puta tako jako kucalo, tako jako da je htelo, čini mi se, iz grudi da iskoči. Pogledala sam oko sebe s nekom naročitom radoznalošću. Soba mu je bila veoma loše uređena; skoro nikakvog reda nije bilo. Na zidovima je bilo prikucano pet dugih polica sa knjigama. Na stolu i na stolicama su stajale hartije. Sve knjige i hartije! Došla mi je čudna misao i u isti mah mnome je ovladalo neko neprijatno mučno osećanje. Činilo mi se da njemu nije bilo dovoljno moje prijateljstvo, moje srce puno ljubavi. On je bio učen, a ja glupa; ništa nisam znala, ništa nisam čitala, ni jednu knjigu… I tu sam bacila pogled pun zavisti na dugačke police koje su se ugibale pod knjigama. Obuzeo me je jed, tuga, neki bes. Zaželela sam i odmah se rešila da pročitam neke njegove knjige, sve do poslednje i to što pre. Ne znam, možda sam mislila da ću, pošto naučim sve ono što i on zna, biti dostojnija njegovog prijateljstva. Priskočila sam prvoj polici; ne misleći, ne zaustavljajući se, zgrabila sam prvu knjigu koja mi je došla do ruke, prašnjavu i staru, i, crveneći, bledeći, drhteći od uzbuđenja i straha, odvukla sam ukradenu knjigu u svoju sobu, naumivši da je pročitam noću, pored noćnog kandila, kad mati zaspi.

Ali kako mi je bilo krivo kad sam, ušavši u našu sobu, žurno otvorila knjigu i opazila neko staro, poluistrulelo, izgriženo od crva, latinsko delo. Pošla sam natrag ne gubeći vreme. Tek što sam htela da vratim knjigu na svoje mesto, u hodniku se začu nekakav šum i nečiji bliski koraci. Ja sam se užurbala, požurila, ali nesnosna knjiga je tako čvrsto bila uglavljena u redu da su se, pošto sam je izvukla, sve ostale razmakle same od sebe i razmestile tako čvrsto da za izvađenog druga nije bilo više mesta. Nisam imala snage da knjigu uguram. Ipak sam gurnula knjige što sam mogla jače. Zarđali klin za koji je bila pričvršćena polica i koji je, izgleda, naročito čekao baš taj trenutak da se slomi – slomi se. Polica je poletela jednim krajem naniže. Knjige su s treskom popadale po podu. Vrata se se otvorila i Pokrovski je ušao u sobu.

Treba napomenuti da je strahovito mrzeo kad bi neko raspolagao njegovim stvarima. I teško onome ko bi se dotakao njegovih knjiga! Možete sami zamisliti moj strah kad su se knjige, male, velike, svih mogućih formata, svih mogućih veličina i debljina sručile sa police, kad su poletele, počele da skaču pod stolom, pod stolicama, po celoj sobi. Ja sam, istina, htela da bežim, ali bilo je dockan. – Svršeno je, mislim, svršeno je! Propala sam, propala! Činim ludorije, nestašluke kao da mi je deset godina; glupa sam devojčica! Velika sam budala! – Pokrovski se užasno naljutio. „Eto, samo je još to trebalo!“, povika on. „Pa zar vas nije sramota da pravite takve gluposti! … Hoćete li se ikada urazumiti?“ pa tu poče žurno da skuplja knjige. Ja sam se, sirotica, sagla da mu pomognem. „Nije potrebno, nije potrebno“, povika on. „Bolje biste uradili da ne dolazite tamo gde vas niko ne poziva.“ Ali ipak malo utišan mojim pokornim pokretom, on je nastavio tiše dojučerašnjim, nastavničkim tonom, koristeći se nedavnim pravom nastavnika: „Kada ćete se već jednom uozbiljiti i opametiti? Ta pogledajte se samo, vi niste više dete, niste mala devojčica, pa vama je već petnaest godina!“ I tu me je on, verovatno želeći da proveri da li ja baš zaista nisam više mala, pogledao i pocrveneo do ušiju. Ja nisam razumela; stajala sam pred njim i zaprepašćeno ga posmatrala netremice. On se pridigao, prišao mi zbunjen, strašno se smeo, počeo nešto da govori, zbog nečeg se, izgleda, izvinjavao, možda zbog toga što je tek sad zapazio da sam velika devojka. Najzad sam shvatila. Ne sećam se šta se tada sa mnom dogodilo; – zbunila sam se, izgubila, pocrvenela više nego i sam Pokrovski, pokrila lice rukama i istrčala iz sobe.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Bedni ljudi“, preveo Jovan Maksimović, Knjiga-komerc, Beograd, 2002.

Vladimir Nabokov: Iz eseja o F. M. Dostojevskom

Indeks kartice knjiga Vladimira Nabokova

Indeks kartice knjiga Vladimira Nabokova

Kada umetnik počne da stvara umetničko delo, on sebi postavlja određeni umetnički problem koji treba i da reši. On bira likove, vreme i mesto, potom nalazi naročite okolnosti koje dozvoljavaju razvoj događaja do koga on želi da dođe prirodno, bez nazovimo ga, nasilja s njegove strane, koje bi na silu izvuklo željeni ishod. Razvoj je logičan i prirodan, on proizilazi iz kombinacije i interakcije sila koje je umetnik pokrenuo.

Svet koji u tu svrhu umetnik stvara, može biti potpuno nestvaran – na primer Kafkin ili Gogoljev svet – ali on mora da ispuni jedan apsolutni zahtev koji imamo pravo da postavimo: taj svet, sam po sebi i sve dok traje, mora biti uverljiv čitaocu ili gledaocu.

U stvari, prava mera genija je ona mera u kojoj je svet koji je on stvorio njegov sopstveni svet, onaj koji nije postojao pre njega (bar u književnosti) i što je još važnije, mera u kojoj je on uspeo ubedljivo da ga stvori. Od vas tražim da svet Dostojevskog posmatrate na taj način.

Kada imate posla sa umetničkim delom, uvek morate imati na umu da je umetnost igra bogova. Ova dva elementa – elementi božanskog i elementi igre – jednako su važni. Umetnost je božanska zato što je kroz nju čovek najbliži bogu – i on postaje stvaralac sveta. A igra je, zato što postoji samo onoliko dugo koliko smo mi u stanju da pamtimo da je sve to, konačno, samo varka, da ljude ne ubijaju stvarno na sceni, drugim rečima, samo dok osećanja užasa ili odvratnosti  ne zamagle naše saznanje da i mi, kao čitaoci ili gledaoci, učestvujemo u razrađenoj i magičnoj igri. Čim se ta ravnoteža poremeti, na sceni imamo smešnu melodramu, a u knjizi samo bled opis, recimo, ubistva kojem je mesto u novinama a ne u knjizi. Tako gubimo ono osećanje zadovoljstva, lagodnosti, duhovnog podrhtavanja, složeno osećanje koje je naš odgovor na istinsku umetnost.

Kada se umetnik otisne u istraživanje pokreta i reakcija ljudske duše na neizdržive životne okolnosti, lakše je pobuditi naše zanimanje i lakše nam je da pratimo umetnika kao vodiča kroz mračne hodnike takve duše, ukoliko je reakcija te duše manje-više opšte ljudska. Svakako da ovim ne želim da kažem da se, ili da bi trebalo da se interesujemo isključivo za duhovni život, takozvanog, prosečnog čoveka. Sigurno da ne. Ono što želim da vam prenesem jeste da, iako su čovek i njegove reakcije beskrajno raznolike, teško možemo da prihvatimo kao ljudske reakcije nekog pomahnitalog ludaka ili lika koji je tek pušten iz ludnice i tek što se u nju nije vratio. Reakcije tako jadnih, iskrivljenih, uvrnutih duša često više nisu ljudske, ili su toliko nastrane, da problem koji je pisac trebalo da reši ostaje nerešen, bez obzira na to kako bi trebalo da bude rešen reakcijama tako neobičnih ličnosti.

Proučavao sam medicinske studije i napravio sam spisak likova Dostojevskog, razvrstanih prema kategorijama duševnih bolesti od kojih pate:

Epilepsija: Postoje četri jasna slučaja epilepsije među likovima Dostojevskog: knez Miškin u „Idiotu“ je slučaj početne faze demencije, zakomplikovane alkoholizmom (…) Histerija: Liza Hohlakova iz „Braće Karamazova“, Liza Tušin u „Zlim dusima“ (…) Psihopate: Stavrogin je slučaj „moralnog ludila“, Rogožin – žrtva erotomanije, Raskoljnikov, slučaj „lucidnog ludila“, Ivan Karamazov, još jedan poluludak… Ima još primera, od kojih su neki i potpuni ludaci.

Uzgred, naučnici u potpunosti odbacuju mišljenje nekih književnih kritičara da je Dostojevski bio preteč Frojda i Junga. Postoje pouzdani dokazi da se Dostojevski prilikom stvaranja svojih nenormalnih likova u velikoj meri koristio knjigom jednog Nemca, C. G. Karusa, pod naslovom „Psiha“, objavljenom 1846. godine. Pretpostavka da je Dostojevski predhodio Frojdu proizilazi iz činjenice da stručni izrazi i hipoteze Karusove knjige podsećaju na Frojdove. Međutim, sličnosti između Karusa i Frojda u glavnoj doktrini ne postoje.

Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće raspravljati o aspektima „realizma“ ili „ljudskog iskustva“ kada je reč o piscu čija se galerija likova sastoji skoro isključivo od neurotika i ludaka. Osim toga, likovi Dostojevskog imaju još jednu upečatljivu osobinu; kroz celu knjigu, oni se ne razvijaju kao ličnosti. Dobijamo ih gotove i upakovane na početku priče i takvi ostaju do kraja, bez bilo kakve bitnije promene, ma koliko se okolnosti menjale, ma kakve neverovatne stvari im se dešavale. U slučaju Raskoljnikova iz „Zločina i kazne“, na primer, vidimo čoveka koji sa smišljenog ubistva prelazi na obećanje da će postići sklad sa spoljnim svetom, ali sve to dolazi nekako spolja; iznutra, Raskoljnikov se uopšte ne razvija kao ličnost, a drugi likovi Dostojevskog još manje… Jedino što se razvija, posrće, skreće neočekivano oštro, potpuno zastranjuje da bi uključilo nove likove i okolnosti, to je zaplet. Trebalo bi stalno da imamo na umu da je Dostojevski, u suštini, pisac zagonetnih priča u kojima svaki lik, kada smo se jednom sa njim upoznali, ostaje isti sve do gorkog kraja, sa svim svojim osobenim bubicama i ličnim navikama, i da sa svim likovima u knjizi, u kojoj su se slučajno našli, postupa kao sa figurama u nekom složenom šahovskom problemu. Budući majstor zapleta, Dostojevski uspeva da drži pažnju čitaoca; gradi klimakse i održava neizvesnost vrhunski vešto. Ali, ako ponovo pročitate neku njegovu knjigu, pa već znate sva iznenađenja i sve zaplete, odmah će te shvatiti da onog uzbuđenja koje ste osetili prilikom prvog čitanja, jednostavno više nema.

Žerikoovi portreti mentalno obolelih i odlomak iz romana „Idiot“

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Ludakinja, 1822.

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Žena sa kockarskom manijom, 1822.

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Čovek koji je umislio da ima visok vojni čin, 1822.

Théodore Géricault, Portrait of Kleptomaniac,1822.

Teodor Žeriko, Kleptoman, 1822.

Teodor Žeriko, Kidnaper, 1822.

Pa ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečijoj misli, pa čak i prosto u svakoj glavi – uvek ostaje takvo nešto što se nikako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao trideset i pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići kroz vašu lobanju i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji.

Ideja da postavim u zajednički okvir slike mentalnih bolesnika francuskog slikara Teodora Žerika i odlomak iz romana Idiot ruskog romanopisca desila se kada sam prelistavala sveske u koje sam prepisivala citate iz već pročitalih romana. Dnevnike čitanja sam, u međuvremenu, sa papira prenela u virtuelnu formu. U jednom od tih pisanih dnevnika naišla sam i na ovaj odlomak i povezala ih sa delima francuskog slikara. Oni mogu biti vizuelna dopuna napisanom, iako su slike starije od romana.

Žeriko i Dostojevski bili su slični po interesovanju za prikaze graničnih stanja ljudske psihe. Žeriko je portrete mentalno obolelih, ili ljudi sa različitim vrstama manijakalnog ponašanja, naslikao po porudžbini psihijatara koga je poznavao. Kako je Ipolit, jedan od junaka pomenutog romana, bolesnik svoje vrste, ovaj odlomak u kome on progovara o nemogućnosti spoznaje unutrašnjih procesa ljudskog uma, učinio mi se adekvatnim i uporedivim sa Žerikoovom „monomanijacima“ (često se u kritici ova nepotpuna serija slika tako naziva).

Citat: Fjodor Mihailovič Dostojevski, Idiot, preveo Jovan Maksimović, Alba Graeca Book, Beograd, 2009.

Slike: Pet portreta psihički obolelih ljudi koje je 1822. godine naslikao Teodor Žeriko.

Putnik Igo

Related image

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. – Gistav Flober (str. 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru.

Floberovi zanosi nisu jenjavali ni deset godina kasnije. Iz Kroasea, petnaestog jula 1853, Flober upućuje pismo svom idolu egzaltirano i u zanosu. Pismo je odraz divljenja, poštovanja, ali i refleksije o trenutnoj političoj situaciji koja je Igoa proizvela u nacionalnog heroja zahvaljujući progonstvu, prvo na ostrvo Džersi pa na Gernesi.

Izgnanstvo vam je bar uštedelo da ih ne gledate. Oh, da znate u kakvo đubrište tonemo! Pojedinačne bestidnosti proizilaze iz političkog srama, i nijedan korak se ne može učiniti a da se ne zagazi nešto prljavo. Atmosfera je zagušljiva od odvratnih isparenja. Vazduha! Vazduha! Zato otvaram prozor i okrećem se vama. Slušam kako snažno uzleću krila vaše muze i udišem, kao šumski miris, ono što struji iz dubina vašeg stila.

A, uostalom, gospodine, vi ste mi u životu bili divna stalna misao, duga ljubav; ona ne slabi. Čitao sam vas za vreme zlokobnih bdenja i na morskim obalama, na mekom pesku, pod najžešćim letnjim suncem. Nosio sam vas u Palestinu, a isto tako ste me opet vi tešili pre deset godina, kad sam umirao od dosade u Latinskom kvartu. Vaša poezija je ušla u sastav mog tela kao mleko moje dojkinje. Poneki od vaših stihova ostaje zauvek u mom sećanju, sa svom važnošću nekog doživljaja.

Ovde stajem. A ipak, ako je išta iskreno, to je ovo. Odsad, dakle, ja vam neću više dosađivati svojom osobom, i vi ćete moći upotrebiti dopisnika bez straha od dopisivanja.

Međutim, pošto mi pružate ruku preko morske pučine, dohvatam je i stežem. Stežem je sa gordošću, stežem tu ruku koja je napisala „Bogorodičinu crkvu“ i „Napoleona Malog“, tu ruku koja je istesala kolose i spremila izdajnicima gorske pehare, koja je ubrala na visinama uma najveličanstvenije naslade, koja sada, kao ruka biblijskog Herkula, ostaje jedina uzdignuta usred dvogubih ruševina Umetnosti i Slobode.

Ostajem sav vaš, gospodine, i hiljadu puta vam zahvaljujem.

Ex imo. (str. 106-107)

Dva priložena pisma Gistava Flobera adekvatan su uvod u lik i delo Viktora Igoa, francuskog pesnika i slikara koji je deo naše teme o putnicima romantizma. Pismo nam, sa jedne strane, može pomoći da razumemo odnos savremenika prema ovom umentiku a, sa druge, da ga pozicioniramo u određeni istorijski kontekst.

Igo je rođen 1802. godine, u vreme kada je Novalis već godinu dana sa svojom Sofijom, među kosmičkim kristalima, kada su Lirske balade Kolridža i Vordsovrta objavljene po treći put, kada Gete misli o Italiji, iako se iz nje vratio pre četrnaest godina, kada Vilijam Blejk piše Miltona, kada Puškin ima tri godine, a Ljermontov još uvek nije rođen.

Romantičarski umetnički postupak nije se u svim evropskim zemljama razvijao ravnomerno. Međutim, uticaji, kruženje društvene energije i ideja kojima je doba bilo prožeto ravnomerno su bili prisutni u svim zemljama, u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Rusiji, Poljskoj. Romantizam u Francusku, mnogi smatraju, dolazi kasnije. Međutim, ona ga je uporedo sa drugim zemljama razvijala, samo na političkom planu. Francuska revolucija je praktični eksperiment filozofskih ideja prosvetiteljstva. Taj eksperiment, na planu estetskog i filozofskog, pre nego političkog, imale su, takođe, Nemačka i Engleska, istovremeno kada i Francuska.

Neoklasicizam predstavlja prvu fazu romantizma. Unutar samog romantičarskog pokreta, koji nije bio koherentan i jednoznačan, neoklasicizam je, kasnije, odbacivan. To odbacivanje, koliko na planu likovnog, toliko i na planu književnog, proizvodi Igoa. Ono što je neoklasicizam u slikarstvu, zvanična forma Akademije, to je klasična francuska drama Rasina u književnosti, estetika koja se ne dovodi u pitanje. Neoklasicizam je bio deo političkog eksperimenta romantizma, onog koji je antičke političke teme prilagođavao savremenom trenutku, revoluciji i prelasku sa monarhije na republiku, što je naročito uočljivo na Davidovim slikama kao što su Zakletva Horacija ili Liktori donose Brutu mrtva tela njegovih sinova. 

Neoklasicizam je, takođe, umetnost odjeka arheoloških otkrića, istraživanja i saznanja 18. veka, proizvod velikih obrazovnih putovanja, probuđenog interesovanja za antiku, ovaj put potpuno drugačijeg nego u renesansi, proizvod Vinkelmanovih zaključaka koji su, kao što je to uvek slučaj sa idealizacijama, zabluda kojoj se predajemo bez griže savesti. Neoklasicizam je i napor britanskog ambasadora u Napulju, Vilijama Hamiltona, i njegovog saradnika, francuskog antikvara, slikara i avanturiste, d’Ankarvila da klasifikuju i precrtaju sve slike viđene na grčkim vazama. Koliko je samo takvih scena i prikaza uticalo na potonju umetnost, i po pitanju teme i po pitanju stila, može se videti po sadržaju knjige Kolekcija etrurskih, grčkih i rimskih antikviteta iz kolekcije ser V. Hamiltona. Kada čitate Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi vi pred sobom vidite figure iz Ankarvilovog i Hamiltonovog kataloga. Sve je pročišćeno, geometrijski jednostavno i hladno, kao leti u kamenoj mediteranskoj sobi.

To je slika o antici koju je stvorio kasni 18. vek, to nije objektivna slika antike. Reakcija na takvu estetiku dolazi kasnije, i to najsnažnije u Francuskoj, baš zbog snažnog pritiska Akademije koji su umetnici trpeli. Formu, liniju, teme razaraju Žeriko i Delakroa. Igo, nasuprot Engru (stavljanje u odnos njihovih estetika bila bi dobra vežba), govori o ružnom, o njegovim estetskim potencijalima. Engr se okreće, kao i mnogi njegovi savremenici Orijentu. Igo se okreće Severu, gotskom osećanju, još jednoj romantičarskoj estetici zasnovanoj na zabludi i pogrešnom istorijskom tumačenju. Međutim, to idealizovano gotsko raspoloženje obeležilo je, paralelno sa neoklasicističkim, doba kasnog 18. veka i čitav 19. vek, i to u različitim oblicima. Stoga, umetničke odlike doba kao što su gotski roman i sentimentalni roman, Orijent i Italija, neoklasicizam i romantizam, ne treba suprotstavljati. Oni teku paralelno i izraz su zajdeničkog duha, duha u previranju, traženju, iznalaženju novih mogućnosti izraza i oblikovanja sveta.

Slikarstvo i književnost neoklasicizma (Torvaldsenova skulptura Heba, Kanovina skulptura Amor i Psiha, Geteova drama Ifigenija, Davidova slika Madam Rekamije uzorna su dela ove estetike) na romantičarski način, iako drugačijim izražajnim sredstvima na koja smo navikli, prikazuju grčku i rimsku antičku prošlost. Svojim pročišćenim, bistrim, jasnim formama neoklasicizam idealizuje. Dela Čovek koji se smeje, Poslednji dan na smrt osuđenog, Zvonar Bogorodičine crkve više su od idealizacije, ona su reakcija. Nasuprot estetike lepog uspostavlja se estetika ružnog, bizarnog, zlog. Na scenu stupa groteska. Evo kako Igo raskida sa Akademijom. O slobodi on piše:

Mladi ljudi, budimo hrabri! Ma koliko hteli da nam otežaju sadašnjost, budućnost će biti lepa. Romantizam, toliko puta rđavo definisan, kada se sve uzme u obzir, nije ništa drugo nego slobodoumlje u književnosti i to je, ako se posmatra samo sa njegove borbene strane, njegova prava definicija. Tu istinu su shvatili skoro svi zdravi duhovi, a njihov broj je veliki; i uskoro će, jer stvar je već dosta odmakla, slobodoumlje u književnosti biti isto tako popularno kao što je politički liberalizam. Sloboda u umetnosti, sloboda u društvu, to je dvostruki cilj kome treba da teže podjednako svi dosledni i logički duhovi; …. i da je književna sloboda kći političke slobode. To je načelo ovog veka i ono će preovladati. Ultraši svih vrsta, klasicistički ili monarhistički, uzalud će jedni drugima pomagati ne bi li ponovo sklepali stari poredak, društveni i književni, svaki napredak zemlje, svaki intelektualni razvoj, svaki korak slobode porušiće sve što budu izmajstorisali i, u krajnjoj liniji, njihovi reakcionarni napori da pruže otpor biće od koristi. U revoluciji svako kretanje znači napredovanje. Istina i sloboda imaju tu izvanrednu odliku da im podjednako ide u prilog sve što se čini za njih i sve što se čini protiv njih. Dakle, posle tolikih velikih stvari koje su naši očevi učinili a koje smo mi videli, najzad smo izašli iz starog društvenog kalupa; kako ne bismo izašli iz starog pesničkog kalupa? Novom narodu, nova umetnost. (str. 111-112)

Igo je sin Napoleonovog generala. Odrastajući, pesnik je politički bio na klackalici između rojalista i republikanaca što ga je, najzad, koštalo izgnanstva. Krajem 1851. godine, zbog iznošenja negativnih stavova protiv Napoleona III, cara koji je obnovio Pariz i dao mu moderni izgled, nalažući arhitekti Osmanu da gradi velike bulevare na kojima je bilo nemoguće organizovati barikade, bulevare kojima Bodler šeta u pozi rezigniranog flanera koji piše o gradu koji se menja i o svojoj melanholiji koja je ostala ista, Igo biva stavljen na politički i društveni stub srama koji ga primorava da napusti Francusku. Prvo odlazi u Belgiju, zatim se, avgusta 1852, iskrcava na ostrvo Džerzi koje pripada Engleskoj i koje se nalazi nedaleko od francuske obale, Normandije, u kanalu koji odvaja britansko ostrvo od kontinentalnog dela Evrope. Na Džerziju, opet zbog političkih problema i napisanih pamfleta protiv francuske i britanske krune, ostaje kratko, do kraja 1855. Odatle prelazi na obližnje ostrvo Gernezi. Tu se u potpunosti se posvećuje književnom radu.

Na priloženoj fotografiji, koju je načinio pesnikov sin, Šarl Igo, vidimo izgnanika na steni, putnika zagledanog u horizont, u more, u beskraj pučine. To je tipična romantičarska predstava. Ova Igoova fotografija ikonološki se uklapa u prikaze pojedinca u predelu ali je u novom mediju, fotografiji, umetnosti koja je u to vreme tek u povoju. Igo, prognanink i samoizgnanik istovremeno, na ostrvu kao simbolu izolovanosti i osame, izjednačava sebe sa elementima kojima je okružen, sa morem, stenom i vetrom. On je sada njihov zvučni odjek. Daljina evocira čežnju. Fotografija deluje prozračno, mi skoro da možemo osetiti bistar jutarnji vazduh kako obavija nabrojane prirodne pojave. Fotografija je nastala oko 1853. godine. Umetnik tada ima pedeset godina i neka od dela o kojima ćemo pisati već su poznata i objavljena dok neka druga tek treba da ugledaju svetlost dana i ugledaće baš na ta dva malena ostrva u Atlantiku.

Igoova poezija sva je u slikama. Ona nije mišljenje, ona je osećanje. Ili, bolje je reći da je ona pokušaj prenošenja osećanja kroz sliku i deskripciju, pokušaj prenošenja efekta na čitaoca koji, ipak, izostaje. Igo nije pesnik sugestije i nagoveštaja, on je pitoreskni pesnik. Ti pitoreskni elementi tu su da bi nam približili pesnikovu viziju. Ona je pred nas prineta isuviše jasno, nedvosmileno, konkretno i to je ono što nam smeta. Mi znamo da vizije nisu to. Njegova poezija zanimljiva nam je zbog motiva koji se u njoj pojavljuju i koji se uklapaju u ono o čemu mi pišemo. Slika prirode dominira Igoovim pesništvom. Njen zvučni kvalitet moguće je osetiti ukoliko pesmu čitamo u originalu, na francuskom. Na srpskom, ta rima, taj prenaglašeni ritmički efekat nama smeta. Uopšte, Igoova poezija, ukoliko bismo ju poredili sa poezijom njegovih prethodnika i savremenika, daleko zaostaje. Ona nije metafizička, a to svojstvo ni ne mora biti uslov kvaliteta, ali čini se da mu pesnik teži. Ipak, on ga ne postiže. Utisak koji on postiže više je sintetički, veštački, na silu proizveden zarad efekta koji čitaoca ne pogađa. Čitalac jedino pogađa nameru umetnika ali dejstvo te namere izostaje. Ta poezija čini se kao dekorum, kao izvrsna pozorišna scenografija u drami preforsirane osećajnosti. Čitalac to prepoznaje. Igo pokušava da uz pomoć slika proizvede raspoloženje kod svog čitaoca. Međutim, te slike čitaoca ne pomiču. One pozivaju na asocijacije koje su, uglavnom, likovne prirode. Baš po toj liniji efekta, kontrasta, veštački i prenaglašeno proizvedene patetike i strasti, bola i utisaka, Igo i Edgar Alan Po bivaju srodni. Međutim, jedna razlika postoji: Po taj postupak koristi u svrhu ironijskog zaoštravanja koga jedino „spašava“ izvrstan stil pripovedanja da ne zapadne u potpunu parodiju književne mode. Igo je, međutim, iskren. Stoga, mi se okrećemo njegovim likovnim radovima, njegovim crtežima i akvarelima i posmatramo ih kao jedinstvene entitete, kao samostalna umetnička dela koja mogu biti drugačija vrsta odraza pesničke imaginacije, dopuna reči, produžetak Igoove lirike drugim sredstvima. Igo zaslužuje našu podjednaku pažnju i kao slikar.

Igo staje u red mnogih umetnika doba romantizma koji su bili skloni likovnoj podjednako koliko i poetskoj umetnosti. Gete, Blejk, Puškin i Tarner (koji je pisao stihove prema svojim slikama), svi su oni istovremeno pesnici i slikari. Priroda ih zanima ne samo na nivou pojavnosti, već ih zanima Priroda kao mehanizam, kao sistem, kao model Univerzuma. Priroda je u Igoovom delu predstavljena posredno, kroz sliku prirode. Čitav sistem i način postojanja Prirode predstavljen je kroz njenu sliku – pejsaž. Ta predstava, ta slika, u umetničkim delima romantizma, je fantazam, uobraženje, priviđenje, mistifikacija, halucinacija, sanjarija, iluzija. U odnosu na stvarnost, na čulnu i realno opipljivu pojavnost, u odnosu na empirijsku datost, taj fantazam je definisan kao nešto „nerealno“, „izmišljeno“. Međutim, taj fantazam ispoljava i ostvaruje svoju vrednost u poretku unutrašnjeg, duhovnog života. Duhovna stvarnost je poseban oblik egzistencije koji nije u vezi sa materijalnom stvarnošću. Fantazam ima svoju realnost, ona je u okvirima svesti. Pošto smo već na jednom mestu pomenuli Flobera učinićemo to i sada, povezaćemo temu fantazma sa temom mora, jednom od značajnijih za Igoovo stvaralaštvo. Uporediemo dva pristupa.

MORSKE ŽIVOTINJE

okrugle kao mešine, pljosnate kao sečiva, reckave kao testere, primiču mu se vukući se po pesku.

Ti ćeš poći sa nama u naša ogromna prostranstva u koja još niko nije išao!

Razni narodi prebivaju u zemljama Okeana. Jedni borave u staništu bura; drugi plivaju pučinom kroz prozračne hladne talase, kao volovi pasu koralske ravnice, svojim surlama prouzrokuju plimu i oseku, ili na ramenima nose težinu izvora morskih.

Noktilusi svetlucaju na brkovima foka, na krljuštima riba. Morski ježevi okreću se kao točkovi, Amonovi rogovi se odmotavaju kao kablovi, školjke ostriga škripe, polipi pružaju svoje pipke, meduze podrhtavaju  slične kristalnim kuglicama, sunđeri plivaju, sase pljuju vodu, mahovine i okrek su izrasli.

I raznovrsne biljke pružaju svoje grančice, uvijaju se kao svrdla, protežu svoje šiljaste vrhove, zaobljavaju se kao lepeze. Bundeve liče na dojke, lozice se prepliću kao zmije.

Na vavilonskim Dedaimima, koji su drveće, plodovi su ljudske glave; Mandragove pevaju, koren Baara trči po travi.

Bilje se sada više ne razlikuje od životinja. Polipi koji liče na misirsku smokvu imaju ruke na granama. Antoniju se čini da vidi gusenicu između dva lista; to leptir odleće. On se uputi po šljunku; jedan sivi skakavac skoči. Insekti slični ružinim laticama krase bokor; ostaci vodenih cvetova prekrivaju tle kao sloj snega.

A onda se biljke mešaju sa kamenjem.

Obluci liče na mozaik, stalaktiti na bradavice, cvetovi na tapiserije ukrašene ljudskim likovima.

U komadima leda razaznaje pupljenje, tragove žbunja i školjaka – tako da ne zna da li su to tragovi tih stvari ili su same te stvari. Dijamanti blistaju kao oči, minerali trepere.

I njega više nije strah.

Leže potrbuške, oslanja se na laktove; i zadržavajući dah, gleda.

Insekti, koji više nemaju stomaka, jedu i dalje; sasušena paprat ponovo počinje da cveta; udovi koji nedostaju ponovo izrastaju.

Najzad, primećuje mala zrnasta telašca, velika kao glave čioda i svud unaokolo ukrašene trepljama. Pokreću se treperenjem. Iskušenje svetog Antonija, str. 172-173.

Floberov sveti Antonije korisna nam je figura u odabiru fantazmagoričnih priviđenja. Vidimo kako se njemu prikazuje morska površina, morsko dno, čitav živi svet koji je uslovljen vodom. On razlistava do najsitinijeg detalja pojave i prelazi u simbolistički i nadrealistički apsolut. Tu gde je Igo dramatičan, gde se odvija drama između subjekta i objekta, između čoveka u čamcu i talasa, tu je buka, tu je snaga. Kod Flobera, ta fantazija je sa snage i zvučnog odjeka prebačena na snagu i intezitet pojavnog. Gomilaju se slike, ali ne samo što se gomilaju i što se njihova začudnost prostom deobom razmnožava, već se i sam svet oku dostupan umnožava i usložnjava. Vizije svetog Antonija mogu dobro posluižiti kao primer za vizije junaka doba romantizma. Međutim, izraz snage, dinamke, zvuka prirodnog elementa u okršaju sa pojedincem kod Flobera je preusmeren u drugom pravcu, on ne insistira na tragediji pojedinca pred silama prirode već pred fantastičnim razlistavanjem vizije. Igo to postiže u slikarstvu.

Sada je na redu Igo. Evo jedne njegove pesme, napisane na Džerziju, čija je tema more.

Te noći su oluja i plima likovale,
Oblaci pritiskahu svu obalu i vale,
Grebeni su urlali kao psi; crno more
Primaše suze s neba s jecajem punim more;
U mračnom kovitlanju taj mrak, taj ponor tmurni
Tresao se, valjao u bezgraničnoj urni;
Kao da čeljust noći riče i tmine plaču.

Tada se sa pučine pucanje topa začu.
Mornari u nevolji kroz noć su pomoć zvali.
U mraku gde divljaju vihori, munje, vali,
Bez kormilara, sidra, bez katarke, bez luke,
Brod se neki javljao kricima smrtne muke.
Izađoh. Puk hitaše ko da ga slutnje gone.
Vikahu: „To je neki ribarski brod što tone“
Potrčah na obalu, i videh pokrov amo
Od magle i od strave, i sebe pod tom tamom;
A val, dižući mračne čeljusti iz dubina,
Kao da hoće smaći svedoka svog zločina,
Poče da urla za mnom dok odmicah bez daha.

Kakav si to, o bože oholi, bože straha,
Bože svih iskušenja, oluja, bože sloma,
Da nisi smiren posle velikih brodoloma,
Da, pošto moćnicima nahraniš svoje vale,
Imaš dosta vremena za nejake i male,
Da čak i najslabije goni ti srdžba jarka,
Da, posle te Francuske, treba ti i ta barka! (str. 108)

Još 1827. godine Igo u jednoj pesmi pominje „lavež mraka“. U ovoj pesmi grebeni podsećaju na Kerbere a talasi koji se o njih obijaju, formirajući im građu, podsećaju na lavež, na jecaj, na urlanje. Prisustvujemo gradaciji zvukova koji su odraz različito stepenovanog očajanja. Upravo gomilanjem reči, gradacijama, sinonimima, mi prisustvujemo artificijalnoj, patetičnoj sceni stradanja koja je smeštena u kontekst koji nas zanima: na moru, u noći, pod dvosmislenom svetlošću. Pesma pred nas prinosi simboličku tragediju. Čovek pred morem je slika nemoći, slika stremljenja, beskrajno polje slobode, etički imperativ. Igoovo lirski subjekt sa obale gleda ribarski brod koji tone. Bezbednosna distanca sa koje posmatra tragičan prizor, obala, preti da postane, takođe, mesto pokolja jer se talas, „dižući mračne čeljusti iz dubina“, ustremio kao obali i posmatračima tragedije na njoj. Lirski subjekt se, najzad, obraća Bogu koji i dalje nije smiren posle velikih brodoloma, a u jednom od njih je i Francuska stradala, naglašava on, što je tipična romantičarska tema ugrađivanja političkog konteksta u simboličku sliku prirode, naročito čoveka, broda i podivljalog mora.

Odnos prema Bogu, takođe, zanimljivo je uporediti. Flober u Iskušenjima svetog Antonija piše:

ANTONIJE

u zanosu:

O, kakva sreća, kakva sreća, video sam kako se život rađa, video sam kako nastaje kretanje. Krv mi u žilama bije tako jako da će poprskati. Obuzima me želja da letim, da plivam, da lajem, da mučem, da urlam. Hteo bih da imam krila, ljušturu, koru, da ispuštam dim, da imam surlu, da izvijam telo, da se delim svuda, da budem u svemu, da se moje čestice odvajaju od mene zajedno sa mirisima, da se razvijam kao biljke, da tečem kao voda, treperim kao zvuk, da sijam kao svetlost, da uronim u sve oblike, da prodrem u svaki atom, da se spustim do dna materije – da budem materija. (str. 173-174)

Igoov subjekt odvojen je od celine. Panteističko načelo da je Jedno Sve, da su Bog i vaseljena isto, u Igoovoj poeziji je odsutno. Mi prisustvujemo razdvojenosti načela. Suština i pojava na suprotnim su obalama. Igoov subjekt je posmatrač i reflektor onoga oko njega ali ne i nosilac želje, poput Floberovog Antonija da se sa Jednim stopi, da se rasprsne, poistoveti, da preraste u večitu i nezaustavljivu metamorfozu.

Igoov „reflektor“, „lampa“, „ogledalo“, onaj koji osvetljava, ali i onaj koji reflektuje, umetnik, subjekt, posmatrač, na dva mesta u njegovoj poeziji dobio je značaj kakav umetnik ima u romantičarskoj poeziji: povlašćen, značajan. On je tvorac pojavnog sveta oko sebe ali sa stalnom težnjom da ga te pojave usisaju i da se sa njima stopi. Nemogućnost prevazilaženja tog jaza posebna je tema.

Sledeća tema koja je značajna za Igoovo stvaralaštvo je oživljavanje reči, pridavanje najmanjoj stvaralaškoj jedinici značaj.

Jer reč je, znajte, živa: ona treperi, diše.
Ruka sanjara uvek zadrhti kad je piše.
Pero, što nekom krilu davaše raspon veći,
Zatrepti nad hartijom pri rađanju te reči,
Reči što je znamenje iz kraja ko zna koga
I lice nevidljivog, i oblik neznanoga.
Ko li je stvara, kuje? Šiklja iz tmine tmaste,
U našoj tamnoj glavi opada ili raste;
Kao voda razinu, smisao uvek ima;
Ona je znamen ognja što zri u mozgovima.

Svaki se čovek nekoj dubokoj reči klanja;
U njoj se udvajaju sve snage, sva uzdanja.
Po mozgu salivena, živahna ili spora,
Ozbiljna ili britka, ona je slika bora
Sa čela ljudskog dvorac, po ljudskoj glavi zidan;
Stari otisak u njoj kraj novoga je vidan.
Kao talas o hridi, o čela ona bije;
Što jedna ni ne sluti, to druga razotkrije.
U zamišljenom duhu, gde vrvi ih sva sila,
Reči imaju kandže a ponekad i krila.
Kao kad u kaminu crnome iskre blude,
Reči, taj tamni narod, radosne, gorke, lude,
Žalosne, pune snova, putnice zagonetne,
Istražiteljke bića, kroz naše duše lete. (str. 55)

Upravo predočena pesma, kao i ona koja će uslediti, nastale su na Džerziju, prva oktobra, druga aprila 1854. Njima je zajedničko isticanje umentika i njegovog značaja tokom stvaralačkog procesa. U prvoj pesmi umetnikova glava je dvorac a reči su glasovi koji odzvanjaju hodnicima građevine: one hoće da izađu, hoće vani. One su žive i naviru iz tmine. Umetnikova glava je kamin a reči su iskre plamena koji tinja. Gotska atmosfera, podjednako tvorena opisom arhitekture i opisom predela (takozvana „gotska geologija“), prisutna je u Igoovom delu. Gotski žanr, star preko dvesta godina, uz neophodne promene, jedan je od najdugovečnijih u književnosti. Elemente gotske književnosti Igo koristi kao nijedan drugi francuski romantičar.

Priložena fotografija takođe je veza između dve pesme. Reč je o velikoj romantičarskoj temi umetnika i njegovog ateljea. Igo je na jednom od ostrva, na vrhu kuće koju je kupio, imao svoju kulu do koje se peo uskim stepeništem. Ta kula bila je sva u staklu odakle je umetnik posmatrao more oko sebe. Danju bi bila u potpunosti ispunjena svetlošću, što je na priloženoj fotografiji i zabeleženo. Noću bi odatle pesnik posmatrao more, mesečinu, slušao huk talasa. Idealni predložak gotske scenografije bio je pred njim. Odatle on piše narednu pesmu. On, poput neke mitske figure, sa vrha svoje kule posmatra svet, odakle ga i kroz umetnički čin stvara. Odatle on uranja u noć i u njoj pronalazi svoje boravište.

Ja sam od mramora i tmine;
Kao korenje u dubine
Ja uranjam u noći guste;
Ja sam sluh što pod zemljom sluti,
Ja gromu kažem da zaćuti
Usred visine svoje puste.

Ja, kog pesnikom svi zovu,
Bačen u bezglasnu noć ovu,
Tajanstveno sam stepenište,
Neznano stepenište tmine;
Spiralom mojom svet tišine
Nalazi svoje boravište.

Sve buktinje će biti sveće.
Utrnite, vi kratke sreće,
Veselja kratka, sile, vlasti!
Jer nikad nisu moji gosti
Krilate noge svečanosti,
Kao ni gole noge strasti!

Ispred dubine blede moje
I same sablasti se znoje
U stravi koja svakog mori.
Iz gluhog groba ja se dižem
I do onoga praga stižem
Za kojim jedan plamen gori.

U smeh i blesak gozbe tonu.
Na svom okrvavljenom tronu
Ćefove svoje vladar tera.
Kraj njega kade svi i cvile,
I veličina carske sile
Golotinje je ženske mera.

Ne tražite ni ključ ni bravu,
Jer ja sam stepenište; pravu
Optužbu kob će jednom dići.
I neko će, u plaštu tmine,
Po meni doći u visine,
A neko će niz mene sići. (str. 109-110)

Za gotsko je, osim objekta, potreban i zvuk. Ključevi, noževi, svećnjaci, zavese koje se njišu, vrata koja škripe, spiralno i pravougaono stepenište, portreti po kamenim hodnicima, podrumi, ogledala, lusteri koji se ljuljaju, lobanje i slepi miševi. Sve je tu. Interesantno je da su majstori gotskog žanra engleski pisci s kraja 18. veka ali da se nijedan gotski roman ne dešava u Engleskoj. Većina ih je u planinskim predelima Italije. Zli i prvertirani monasi glavni su junaci tih priča. Igo isključuje snažne seksualne elemente prisutne u gotskom romanu ali preuzima spoljašnje odlike, zato kažemo da je on pesnik snažnog dekoruma. Ove spoljašnje odlike koje se manifestuju su dodaci žanru kao što su nakazna stvorenja dodaci plasici na fasadama gotskih crkvi. Najbolje je uporedit neke Igoovoe stihove iz pesme „Zli dusi“. Podražavanje zvukova kroz kratak stih i obgrljenu rimu stvaraju utisak dramske napetosti. Pesma je iz 1828. godine, tada je igo imao dvadeset pet godina. Neki motivi konstantno su prisutni u njegovom stvaralaštvu. Iz pomenute pesme citiraćemo samo pojedine strofe.

Bože! zlih čdovišta,
Duhova grobni glas!
Spiralom stepeništa
Tražimo hitro spas.
Već moja sveća trne,
Duž zida senke crne,
Ko tamni roj što prhne,
Beže na strop od nas.

Pesma „Zli dusi“ ima narativni sled. Kepeci, mali zli dusi koji u noći plešu svoj ples, glasova kao da su u pitanju ukleti zvonici, napadaju prostor u kome su lirski junak i njgova družina, u pesmi nedovoljno definisana, sa kojom je on. Čitava pesma obeležena je zvucima, ne samo na način na koji ih pesnik postiže kroz upotrebu jezika već i kroz naglašavanje zvukova kao što su: žagorenje, grobni glas, žvužduci, „let pomamni, čas munjevit, čas spor“, „tresu se vrata zarđala“, „pakleni krici“, „jauče kuća“.

Evo ih blizu! Nek nas štite
Vrata od čudovišta tih!
Kakve li vojske jezovite
Zmajeva i vampira svih!
I kao travka uzdrhtala
Greda je s krova skoro spala,
Tresu se vrata zarđala,
Spadaju šarke već sa njih!

Pakleni krici! Glas što urla, jeca!
Jezivi roj taj, vetrom zavitlan,
Bez sumnje, nebo! na zid moj što kleca
Već obara se, opseda mi stan!
Jauče kuća, posrće, nagnuta,
I reklo bi se da je istrgnuta
Iz tla, i da je goni bura ljuta,
Ko sveo list, kroz prestravljeni dan! str. 70-71.

Kratak stih sa dominantnom rimom čini da pesma zvuči poput bajalice. Ova pesma, koja stoji na početku Igoovog pesnilčkog stvaralačkog opusa primer je uvođenja dva dominantna motiva koja će on nastaviti do kraja života da koristi: noć i san. „Noćni dah“ doprinosi različitim šumovima koji lirskog subjekta onespokojavaju. Da li je ono što smo pročitali u pesmi „Zli dusi“ njegova noćna mora ili je to prizor kome je on „istinski“ prisustvovao, mi ne možemo sa sigurnošću tvrditi. Nalik kepecu koji čuči i koji se kezi sa trbuha usnule devojke na slici Hajnrih aFjuzelija, tako i u ovom delu lirski subjekt vidi kepeca („Utvara mala, sva zahuktala“) koji na vrhu talasa pleše svoj demonski ples. Lirski subjekt sa prozora svoje kule posmatra predeo koji je ispunjen zvucima. Njih nam pesnik dočarava kroz odjek, kroz zvuk praporaca, glas zvonika, kao moćno žagorenje. Osim što je u prethodnih nekoliko stihova dočarao atmosferu posredstvom nabrajanja zvukova, pesnik ih naglašava i kroz pominjanje duhova koji imaju „grobni glas“. Pesma je ispunjena zvucima, njihovo pominjanje smenjuje naraciju ili deskripciju, posredstvom njihovog naglašavanja pesnik pokušava da dočara atmosferu jeze. Kandže i crna krila grebu prozor lirskog subjekta dok se on uzda u svog sveca zaštitnika i dok mu se na oltaru moli. Najzad, krilati i glasni demoni odlaze, napuštaju zidine zamka, o njegova vrata i prozorska okna više niko ne tuče svojim telom.

Sanjarenje i svetlost, takođe, bitne su odlike Igoovog stvaralaštva. Podudaranje tema kompatibilno je i u Igoovim vizuelnim i u Igoovim poetskim ostvarenjima. Svetlost u Igoovom delu uvek je dvosmislena, ona navodi na oniričnu atmosferu, u funkciji je stvaranja raspoloženja. Takođe, pošto smo na terenu romantičarskih ostvarenja, možemo pomisliti i da nije jedino pejsaž taj koji utiče na posmatračevo osećanje već da je proces dvosmeran i da posmatrač predela, lirski subjekt, podjedanko utiče na „raspoloženje pejsaža“. 

„Gde li bog nalazi tamu koju stavlja / U slomljena srca i u crne noći?“, stihovi su pesme „Večerenje sličice“ koji nam se čine antologijskim. Igo još piše i:

Vres je siv, a magla plava dok dan trne:
Tihi čas kad stado na pojilo stiže.
Kao baklja što se iz zasede diže,
Pun mesec se javlja kroz oblake crne.

Ne znam više kad je, a ne znam ni gde
Gazda Iv uz gajde pevao pesme te.

Putnik, sam, korača, a stepa se mrači:
Jednu senku sledi, dok ga druga prati.
Zapad je još beo, a istok se zlati;
Ovde je još suton, tamo mesec zrači.

Predeo u suton. Trenutak tišine i izmaglice kojom dominiraju disparatni tonovi: baklje i magle, zapad koji se beli dok se istok zlati. Predo zamišljamo kao da je na nekoj drugoj planeti. Kombinovanje svetlosti i zvuka još jedan je dodatak Igoovoj imaginaciji. Dok se predeo mrači, dok je na prelazu, a Igo često prikazuje i životinje sa htonskim obeležjima, one koje se oglašavaju na prelazu, petla, recimo, sumrak razotkriva količine svetlosti u svojim nijansama. Pauci, još jedan gotski element, posebno značajan za snove, ali prisutan i u Igoovom slikarstvu, mleže pletu, a plamen se javlja iz dubine šuma dok pastir u povetarcu vidi igru svetlosti u nejasnom blesku. Čujemo sovin huk. Pesma bez naziva iz 1827. svedoči ovim motivima u prilog.

Sve budi moje snove: livade, gore, grane.
U meni glas oboe, šum krošnje zanjihane po čitav dugi dan još ječi,
A kad suton stigne, u dnu doline crne
Volim jezera zlatna, ta zrcala gde trne Sunce, u oblak zalazeći.

Volim mesec, taj žarki, blistavi komad zlata,
Kad se kroz gustu maglu diže, i kad se hvata, pobledeo, za skut oblaka;
Volim crna i troma kola na putevima;
Kad prolaze pored majura, a za njima valja se pseći lavež mraka. (str. 60)

Pesma iz 1834, napisana u Angijenu, isto bez naziva, jedna je od najlepših Igoovih pesama. Ona nas poziva nas da uporedimo načine na koji su tematizoivali sanjarenje u svom delu Žan-Žak Ruso i Viktor Igo. Sa jedne strane, sanjarenje je proces potpunog poništavanja čula. Sa druge, sanjarenje je proces prepuštanja vizijama. Takođe, ona nas poziva da lirsku junakinju ove pesme uporedimo sa jednom heroinom Dostojevskog. Dolina se vidi kao posuda a magle nad njom kao tamjan koji se dimi. Veličanstvena vizija. Devojka hoda sama, ona podseća na usamljene figure koje je slikao Džon Etkinson Grimšo, čija smo dela, takođe, mogli uporediti i sa Floberovim pejsažima u njegovom ranom delu Novembar. Neka sve bude duša, neka sve glas svoj ima i nek ti moje ime kaže, poruka je devojci koja usamljena hoda kroz „sjesenjenu dolinu“. Mi vidimo kako sve oko nje istovremeno, simultanost oprečnih zvukova ili boja karakteristična je za Igoa, istovremeno iskri i tuli se. Iskri od svetlosti koja se odbija od lišće, tuli se o to isto lišće koje je mokro i koracima ugnječeno.

Oh! da ti sanjarenje postane puno mene,
Dok me čekaš kraj ove doline sjesenjene,
Gde, suncem raskinuta, maglina se koprena
Dimi poput tamjana što u svom sudu gori,
A tebi val jesenji pod nogama šumori
Dok stojiš, sasvim sama i šetnjom zamorena.

Nek sve što vidiš sada, brežuljci i doline,
Nežno žbunje, mirisne i cvetne pitomine
Okna što naglim ognjem gore,
Livade, staze što se zapliću oko sela,
Jaruga, što od krošnji nabujala je cela
Kao od burnih vala more,

Nek šuma, bašta, kuća, nek oblak u daljini
Kojemu podne senku izjeda u tišini,
Nek obrisi nejasni što vazduhom trepere,
Neka grane sa voćem sazrelim, krošnje žute,
Polja što pod dodirom septembra jesen slute,
Neka sve što kreće se, što leti, što se vere,

Nek život oko tebe, bujica uzavrela,
Ta zaljubljena stabla što nemir tvoga čela
Dubokom svojom senkom blaže,
Neka trave i lišće, val, zemlja, svetlost, plima,
Neka sve bude duša, neka sve glas svoj ima
I nek ti moje ime kaže!

Jesenji dan i magla mirišu na tamjan. Dolina je sud iz koga se miris tamjana širi. Možemo pomisliti da je čitav predeo hram kojim se lirska junakinja kreće. Njeno kretanje i njena opažanja pesnik koncentriše na sebe, on želi da ju sve što vidi, što oseti i dodirne podseti na njega. Ali, šta nam on kaže o njoj? Zamišljamo ju kao jurodivu i spolipsistički zanesenu. Zamišljamo je u predelu koji zvuči kao neki od koncerata za klavir Sergeja Rahmanjina. Ona je odazvana u polja, zanesena. Ne zamišljam oje u građanskoj toaleti već kao sa slika ruskih heroina predstavljenih na slikama u Tretjakovskoj galeriji. Ona pešači u predelu, ako mnoge druge junakinje i umetnice doba romantizma, a zamišljamo da zli dusi igraju u kolu nad njom, praći njen korak. Jesen je vizuelno fragmentarno doba, uvek u prelazu, baš kao što je doba dana, svetlost ili zvuk kod Igoa. Taj prelaz jasno je vidljiv na njegovim akvarelima koja su ispred svog vremena, ona su najava lirske apstrakcije, ona su, iako sa drugom paletom, slična Tarnerovim akvarelima Venecije i najava su svih kasnijih Vistlerovih nokturalnih pejsaža na venecijanskim kanalima. To su, baš kao i kod Igoa, „obrisi nejasni što vazduhom trepere“. Stihovi „Neka grane sa voćem sazrelim, krošnje žute / Polja što pod dodirom septembra jesen slute“ navode nas da se setimo Kitsove Ode jeseni i Arčimboldovog slikarstva kje afirmiše jesen kao doba druge plodnosti, kao korpu punu prezrelog, mekog voća, slatkih sokova i izobilja. Polja koja jesen slute, njihovu melanholiju možda najbolje predstavlja Fjodor Dostojevski u jednoj sceni iz romana Zli dusi. Trans Lizavete Nikolajevne koji se odigrava u predelu punom odsečenih stabala, dok za njom juri Mavrikije Nikolajevič, posledica je razgovora sa Stavroginom. Njeno ponašanje u polju isto je kao i Puškinovi stihovi citirani na početku romana:

Liza je letela kao ptica, ne znajući kuda… I pala je, spotakla se o panj. U taj mah, pozadi, sa strane, razleže se jak uzvik, uzvik Mavrikija Nikolajeviča koji je video kakao Liza trči i pade, pa je i on preko polja trčao k njoj… Video je kako ona, …. bezumno trči preko polja, u ovo doba, po ovakvom vremenu… Mavrikije Nikolajevič još nije gubio nadu da će sresti kakve taljige; ali niko ne naiđe. Sitna, tanka kiša svu okolinu skroz probija, guta svaki odsjaj i sve pretvara u zamagljenu, sivu jednoličnu masu. Dan je već odavno nastao, a čini se da još nije svanulo. Odjedanput, u toj tamnoj hladnoj magli ocrta se neka pojava neobična i nezamisliva, idući im u susret. (str. 635-636)

Grafike Kaspara Davida Fridriha na kojima su devojke u belim širokim haljinama i raspuštenim kosama koje stoje na ivici provalije do osušenog, iskrivljenog drveta ili Puškinovi stihovi na početku pomenutog romana

I ubij me, po putu ni traga
Zalutasmo, pa šta ćemo sada?
Nečisti nas je u polja zaveo
Kovitla nas i desno i levo

podsećaju i daju se uporediti sa pomenutom Igoovom pesmom. Ona se ovim literarnim i vizuelnim asocijacijama može dopisati, dodatno razlistati i u umu čitaoca jednim osobenim načinom proširiti. Sanjarija, pesma iz 1828. godine, nastala šest godina pre prethodno protumačene pesme sadrži iste odlike. Magluštine guše horizont. Jesen je, vlada tama, od sunca i kiše zarđale su sve krošnje. Lirski junak je sam, na prozoru. On iz svoje sobe sanjari o mavarskim varošima čiji se vrhovi kupola zlate kao krošnje i nebo oko njega. Oni su nalik vatrometu i pesnik želi da ta daleka, orijentalna varoš izmami iz njega „Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene“. U pitanju je još jedan veličanstveni Igoov stih, čiju lepotu sigurno dugujemo i prevodiocu, Nikoli Bertolinu.

Oh! mir mi dajte! Čas je kad ispod kruga tmuše
Magluštine horizont isprekidani guše
A džinovsko svetlilo crveni se i mre,
Kad zlato brežuljaka prekriva hume crne,
Kao da ovih dana, dok jesen tiho trne,
Zarđaše od sunca i kiše krošnje sve.

Oh! ko će da dočara, da stvori iznenada
Onamo – dok u hodnik sumračje meko pada
A ja se na prozoru prepuštam snima, sam –
Mavarsku varoš neku, blistavu, neviđenu,
Što poput vatrometa rasplamtelog u trenu
Zlatnim vršcima zdanja probija maglen pram!

Nek iskrsne preda mnom, nek izmami iz mene
Pesme, kao jesenje nebo zasutonjene,
Nek mi u oči sine magični odraz njen,
I dok se u stišanom žamoru dugo gasi,
Neka mi ljubičasti horizont moj ukrasi
Hiljadom kula, kao čipkasta duga sen! (str. 73)

Noć nad gradom i njegove kule kao čipkasta senka su. Slika o kojoj sanjari lirski subjekt oslonjen o zid svog prozora, slika je egzotiste, osobe koja se maštom prenosi van trenutnog vremena i prostora, van datih mu fizičkih i čulno opipljivih granica. Ezotista teži čulnom, umetničkom ispoljavanju svoje vizije. On uspeva da konkretizuje svoju iluziju. O razlikovanju mistika i egzotiste piše Mario Prac u svojoj knjizi Agonija romantizma. On smatra da obojica imaju sličnost u nameri jer obojica u idealni svet, svet iz sna, prenose svoje želje i neretko pribegavaju određenim stimulansima. Mistik postu i bdenju, egzotist opijumu i drogama. Mistik poriče svet čula dok ih egzotista potvrđuje. Ezotista udaljene zemlje i davna vremena obavija vibracijom svojih čula i materijalizuje ih. Prac piše da se romantičarski egzotizam hrani posebnom kulturnom i duhovnom klimom: nostalgijom (čežnjom). Za egzotika je naročito bitan prozor, tačka sa koje posmatra spoljašnji svet i tačka sa koje sanjari. Prozor je još jedan tipičan romantičarski motiv koji naglašava subjektivnu perspektivu i prodor pojedinčanog, individualnog spolja, u svet.  Prac piše:

On lebdi u nekom neizrecivom rojentalnom sanjarenju koje je svo puno zlatnih odsjaja, prožeto čudnim mirisima i u kome odjekuju radosni uzvici; on ne razvija osećanja elegancije, ponosa i čulnosti i, umesto da sebi kaže da po samoj svojoj prirodi takva stanja ostaju unutarnja, on misli da će ih naći ostvarena na drugim mestima. (str. 167)

Nakon godinu dana pošto je napisao pesmu Sanjarije, Igo, novembra 1828, sa dvadeset šest godina, piše pesmu Sunce na zalasku. Na redu je tema oblaka. Kao i priložene slike, ili prethodne pesme, tama preovlađuje i poređenja su neočekivana. Ako je magla nalik tamjanu, onda je u ovoj pesmi izbrazdano kao leđa krokodila. Pesma podseća na kasne Fridrihove severne pejsaže. Prozračnost neba, njegovo strujanje, nalik morskom kretanju, navodi na asocijativno povezivanje oblika oblaka sa nekom pojavom u prirodi. Nebo nekada podseća na leđa krokodila, nekada na dvorac. Malom promenom, dinamikom vazduha i oblaka, dvorac, to #strašno zdanje pada ko ruina usred mora“, ona „Nad glavama našim visi, poput mračnih i preokrenutih gora.“ Najzad, Sunce zalazi, ono sa nebesa pada kao topovsko đule. Najzad, pesnik poručuje: „Oh, gledajte nebo!“ Za oblake on kaže da su tajnom prožeti, što zbog svetlosti koja je uvek drugačija, u skladu sa godišnjim dobom, što zbog metamorfoza kojima su oblaci skloni, što je naročito istraživao kroz likovni postupak Igoov savremenik, Džon Konstabl i o čemu je stihove sricao još jedan politički pobunjenik, Persi Biš Šeli.

Ja volim prozračno veče, volim veče
Kad, zlatno, po starim pročeljima teče i sja iza krošnja gustih;
Kad mu se po nebu vuku magle plamne
I kad zapljuskuje iz plaveti tamne otočja nebesa pustih.

Oh! gledajte nebo, te oblačne struje,
Neznane oblike te, što ih oluje gomilaju u visini!
Val im se obasja katkad munjom bledom,
Kao da džin neki izvlači odjednom mač u nebeskoj dubini.

Kroz njih svetlost sunca sja, još uvek ista;
Od nje krov kolibe skromne sav se blista kao zlatni krov palate;
Ona tmurni vidik otima od tmine;
Po tamnom travnjaku, kada ona sine, sjajna se jezera zlate.

Dočarava nebo – mutna pruga smeđa –
Krupnog krokodila ispruganih leđa, sa tri reda zuba plamnih,
Kome noć pod sivim trbuhom već zija,
A ko zlatna krljušt sto oblaka sija sa bokova polutamnih.

Zatim nikne dvorac. Ali vazduh tada
Krene, i oblačno strašno zdanje pada ko ruina usred mora,
I pršti u dalji… Niz kupa oblačnih
Nad glavama našim visi, poput mračnih i preokrenutih gora.

Taj crep od olova, od srebra i zlata,
Gde se uragani, grom i burna jata odmaraju žagoreći,
Njega bog po krovu nebeskome slaže,
Kao ratnik koji svoj oklop odlaže kad, umoran, ide leći.

Sve nestaje! Sunce propadne s nebesa,
Ko đule od tuči pada usred kresa žeravice raspaljene,
I talasi moćnog ognja burno niknu,
Do samog zenita oblačine šiknu kao niti žarke pene.

Oh, gledajte nebo! I u smiraj dana,
Uvek, svuda, nek vam duša očarana velove tog neba sanja;
Nekom čudnom tajnom oni su prožeti
Zimi, kad su crni kao pokrov, leti kad zvezdana nose tkanja. (str. 74)

Autorski tekst Ane Arp. Deo eseja posvećenih putnicima romantizma: Putnik – junak njihovog doba. Tekst se ni u delovima ni u celini ne sme prisvajati niti preuzimati.

Putnici romantizma na blogu A . A . A

Slike: Nacionalna biblioteka Francuske

KORIŠĆENA LITERATURA:

Viktor Igo, Crna sunca, izbor, prevod i predgovor Nikola Bertolino, Rad, Beograd, 1972.

Zoran Gluščević, Romantizam, Obod, Cetinje, 1967.

Gistav Flober, Pisma, preveo Milan Predić, Nolit, Beograd, 1964.

Gistav Flober, Kušanje svetog Antonija, prevela Milica Carcaračević, Nolit, Beograd, 1964.

Fjodor Dostojevski, Zli dusi, prevela Kosara Cvetković, Rad, Beograd, 1964.

Prazan tron: Van Gog i sudbina umetnika 19. veka

Vinsent van Gog, "Vinsentova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Vinsentova stolica“, 1888.

Vinsent van Gog, "Gogenova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Gogenova stolica“, 1888.

U nastavku slede dva odlomka Inga F. Valtera, nemačkog istoričara umetnosti, rođenog 1940. godine u Berlinu, koji je poznat zahvaljujući izdavačkoj kući Taschen čija su se izdanja mogla pronaći u ovoj zemlji. U prvom odlomku, koji je na srpskom jeziku, možete pročitati Valterovo posmatranje dve čuvene Van Gogove slike koje su priložene u ovoj objavi. Drugi citat, koji je na engleskom, smešta Van Goga u istorijski kontekst i posmatra poziciju umetnika u 19. veku.

Na Vinsentove oči nestaje san o umetničkoj komuni koju je želeo da ostvari sa Gogenom. Slike njegove i Gogenove stolice (desno) iz decembra su simboli usamljenosti. Obe stolice su prazne, kao metafora odsustva umetnika i nemogućnosti međusobne komunikacije. Skromna Van Gogova stolica, sa luloom i duvanskom kesicom kao njegovim osnovnim simbolima, u kontrastu je sa nešto raskošnijom Gogenovom naslonjačom na kojoj stoje sveća i knjiga, simboli učenosti i ambicije. Van Gog je naslikao svoju stolicu žutim i ljubičastim bojama, koje su u to vreme bile znak svetlosti i nade. Nasuprot tome, Gogenovu stolicu je naslikao crvenim i zelenim kontrastima, znacima tame i beznađa. Dan i noć stoje jedan naspram drugog, kao i dva umetnika, kao predskazanje njihove budućnosti.

U nastavku sledi odlomak iz monografije posvećene delima i životu Vinsenta van Goga na osnovu koga se može obaviti pokušaj razumevanja pozicije, uloge i karakteristika mnogih umetnika 19. veka.

Yet van Gogh naturally remained a child of his age. He grew up in a century when people for the first time saw their own existence as everything, with no transcendental support system – a century that produced many odd and even self-destructive characters.

The Austrian art historian Hans Sedlmayr gives the title ‘The vacant throne’ to the final chapter of his essay in cultural criticism, „The Loss of the Centre“ [Verlust der Mitte]. Sedlmayr writes: „It must be added that the artists have been among those who suffered the most in the 19th and 20th centuries, the very people whose task it has been to render the Fall of Mann and of his world visible in their terrible visions. In the 19th century there was an altogether new type of suffering artist: the lonely, lost, despairing artist on the bank of insanity. It was type that previously only occured in isolated instances, if that. The 19th century artists, great and profound minds, often have the character of sacrificial victims, of victims who sacrifice themselves. From Hoelderlin, Goya, Friedrich, Runge and Kleist through Daumier, Stifter, Nietze and Dostoyevky to van Gogh, Strindberg and Trakl there was a line of solidarity in suffering at the hands of the times. All of them suffered frim the fact that God was remote, and ‘dead’, and Man debased.“

Van Gogh’s chairs constitute a metaphor of the crisis of the entirs century, a metaphor that correspondents to the somewhat forced pathos of Sedlmayr’s account. We cannot graspvan Gogh’s own via dolorosa, through to his fits of madness and final suicide, in isolation from the century he lived in. Van gogh’s ailment was maladie du siecle, the self-fulfilling Weltschmertz, that Sedlmayr attempts to explain by the loss of belief in God.

Izvor: Ingo F. Walther, „Van Gogh“ (Complete Paintings), Tashen, Koln, 2006.

Fjodor Dostojevski: „Zapisi iz podzemlja“ (odlomak)

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Nešto nije htelo da umre u meni, u dubini srca i savesti; nije htelo da umre i ispoljavalo se u teškoj čamotinji. Nikako nisam mogao sam sa sobom da budem načisto. Nešto se stalno dizalo u duši, podizalo se bez prestanka i sa bolom, i nikako nije htelo da se smiri. Vratih se kući potpuno rastrojen.

Izvor: Fjodor Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, prevela Branka Kovačević, Logos, Beograd, 2005.

Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Достојевски, 1879.

На данашњи дан пре сто деведесет година рођен је руски романописац Фјодор Михајлович Достојевски. Цитирајући одломке појединих дела, сматрам, најбољи је начин одужити се писцу. Фјодор Достојевски написао је петнаест романа, седамнаест приповедака, мноштво есеја, писама, страница дневника, превода са француског језика.

У пет великих романа Достојевског спадају (хронолошким редоследом): Записи из подземљаЗлочин и казнаИдиотЗли дуси и Браћа Карамазов. Наравно, незахвално би било превидети и друга његова дела, романе Бедни људиДвојникПонижени и увређениЗаписи из мртвог домаКоцкарМладић. Ту су још и приповетке Беле ноћиКроткаСан смешног човека, као и многе друге.

Избор цитата је личан. Навођени су они делови који су на мене оставили утисак док сам их читала. Никакав други критеријум при њиховој селекцији није био примењиван.

Теме психичких нелагода које истовремено проузрокују физичке, егзистенцијалних криза, патњи, страсти, злочина,  мучних снова, отуђења, лудила, самоубиства, вере, сумње, страха од смрти, параноичних расположења, јесу и теме које ће својом уметношћу и експресионистички сликари, неколико деценија после Достојевског стварати као сведочанство о себи и својим потрагама за одговором на наизглед једноставно питање – ко сам ја, ко су други? 

Приликом једног разговора са професором са факултета, поменула сам му да сам изненађена начином на који он замишља Настасју Филиповну, јунакињу романа Идиот. Његове визуелне асоцијације ишле су у правцу Бекманових и Нолдеових портрета жена. Моје у правцу једног Гојиног портрета, израза каприциозности и немогућности ослушкивања свог бића услед хистеричних тенденција као коби судбине.

Данима пишући овај текст слушала сам предивну музику Јохана Себастијана Баха. Отуда његове композицијe.

Записи из подземља, 1864.

Ја сам болестан човек… Зао човек. Непривлачан човек. Мислим да ме боли јетра. Уосталом, ништа се ја не разумем у моју болест, и не знам тачно шта ме боли. Не лечим се и никад се нисам ни лечио, премда поштујем медицину и докторе. Уза све то још сам и сујеверан до крајности, или бар толико да поштујем медицину. (Довољно сам образован да не будем сујеверан, али сам ипак сујеверан). Не, нећу да се лечим, ето, за инат; нећу да се лечим. Ви то сигурно не разумете. А ја, видите, разумем. Наравно да вам не могу објаснити коме ћу заправо напакостити у овом случају мога ината; одлично знам да докторима никако не могу “натрунити” тиме што се не лечим код њих; добро знам да ћу тиме једино самом себи нашкодити и ником више. Па ипак, не лечим се само из ината. Јетра ме боли, нека је, нек ме још јаче боли. (стр. 5)

Наравно, у пријатељству са са својим друговима нисам истрајао и врло брзо сам им окренуо леђа. А по свом младалачком неискуству, престао сам чак и да им се јављам, пресекао сам све. То ми се, уосталом само једанпут десило. Иначе сам увек остајао сам.

Код куће сам највишр читао. Хтео сам да спољашњим утисцима угушим у себи оно што је у мени врило. А од спољашњих утисака за мене је било могуће једино читање. Оно ми је заиста много помагало – узбуђивало ме, давало насладу, мучило. Али би ми и оно понекад ужасно дојадило. Ипак сам желео да се крећем! И тад сам се одједном загњурио у мрачан, подземан, прљав – не баш разврат, али развратић. Моје страсти су биле љуте, вреле услед свакидање болесне моје раздражљивости. Напади су били хистерични, са сузама и грчевима.

Осим читања, не беше за мене ничега другог, ничега што бих могао у својој околини поштовати, и што би ме привлачило. Сем тога, набујала би понекад и чежња; појављивала се хистерична жудња за противречностима, за контрастима, и тако сам се одао разврату. Све ово нисам казао ради свог оправдања…  Уосталом, не! Слагао сам! Баш сам хтео да се оправдам. Ову примедбу чиним, господо, за себе. Нећу да лажем. Дао сам реч.  (стр. 46-47)

Пред вече изађох да прошетам. Глава ме је стално болела и вртело ми се од синоћњег банчења и свега осталог. Али што је више падао мрак, то су се више мењали и бркали моји утисци, а за њима и мисли. Нешто није хтело да умре у мени, у дубини срца и савести;  није хтело да умре и испољавало се у тешкој чамотињи. Лутао сам по великим трговачким улицама, по Мешчанској, по Садовој, поред Јусуповог врта. Одувек сам нарочито волео да по тим улицама шетам у сумрак, баш кад се тамо згушњава гомила свих могућих пролазника, трговачког и занатског света који се, са до срџбе забринутим лицима, разилазе кућама са дневног рада. Свиђала ми се та светина што о грошу брине, та брутална прозаичност. Овога пута ме је та улична светина још више нервирала. Никако нисам могао сам са собом да будем начисто. Нешто се стално дизало у души, подизало се без престанка и са болом, и никако није хтело да се смири. Вратих се кући потпуно растројен. Као да ми је на души лежао неки преступ.

Злочин и казна, 1866.

А Свидригајлов је, међутим, тачно у поноћ прелазио преко  Тучковог моста, у правцу Петроградског краја. Киша је престајала, али је дувао ветар. Обузимала га је дрхтавица и једног тренутка некако нарочито радознало и чак упитно погледао је у црну воду Мале Неве. Али му се ускоро учинило врло хладно да стоји над водом; окренуо се и пошао на  -ки булевар. Корачао је бескрајним  -ки булеваром  већ врло дуго, скоро пола сата, често застајући у мраку на дрвеној калдрми, али је непрестано нешто  радознало тражио на десној страни булевара. Ту негде, већ сасвим на крају булевара, ових дана је некако у пролазу уочио једну гостионицу, дрвену, али повећу; колико се сећао, име те гостионице као да је било  “Једрене“. Није се преварио у рачуну; та гостионица у овако забаченом крају била је тако маркантна тачка да је просто било немогуће не наћи је, чак и по мраку. То је била дугачка поцрнела зграда од дрвета, у којој су, и поред тога што је било касно, још сијале светиљке и опажала се извесна живост. Свидригајлов је ушао и затражио собу од неког одрпанца на кога је наишао  у ходнику. Одрпанац се прибрао, одмерио погледом Свидригајлова, и одмах га повео у једну удаљену собу, загушљиву, тескобну – негде на самом крају ходника у ћошку, под степеницама.

Њега  је очевидно почела хватати грозница. Скинуо је са себе горњи капут и блузу, умотао се у јорган и легао у постељу. Љутио се:  “Ипак би било боље да сам сада здрав”, помислио је и осмехнуо се.  У  соби је било загушљиво, свећа је слабо светлела; напољу је хучао ветар, негде у углу гребао је миш, а и читава соба као да је заударала на мишеве и некакву кожу. Лежао је и као да је бунцао:  једна мисао смењивала је другу. Изгледало је да веома жели да се мишљу макар на нечему постојано заустави.  “То под прозором мора да је неки парк“, помислио је, “шуми дрвеће, што не волим хуку дрвећа ноћу, у непогоди и помрчини – гадно осећање!“  И он се сетио како је прелазећи малопре поред Петровског парка, чак и на њега с одвратношћу помислио. Тада се сетио и овог места и Мале Неве и опет осетио хладноћу као малопре када је стајао над водом. “Никад у животу нисам волео воду, чак ни на пејзажима“, помислио је опет и одједном се насмејао једној мисли. “Сада би, изгледа, човеку требало да је свеједно што се тиче све те естетике и удобности, а ја баш сада постао пробирач, баш као звер која обавезно бира себи место…у сличној ситуацији. Управо је требало да малопре да свратим у Петровски парк! Мора да ми се учинило сувише мрачно, хладно, хе-хе! Скоро сам се зажелео пријатних осећања!… А што ја свећу не гасим? (Он дуну и угаси је.)

Већ је падао у бунило; грозничава дрхтавица је престајала, одједном као да му је нешто претрчало испод јоргана преко руке, и ноге. Он се тргао: “Пих, до ђавола, мора да је миш!“ помислио је;  “то је зато што сам на столу оставио телетину…“ Никако није волео да се открива, да устаје, да зебе, али одједном га је опет нешто непријатно заголицало по нози: збацио је са себе покривач и упалио свећу. Дрхтећи од грозничаве језе, сагнуо се да прегледа постељу, али није било ничега; треснуо је покривачем, кад одједном на чаршав искочи миш. Он јурну да га ухвати; али миш није силазио са постеље, већ је сновао тамо-амонна све стране и клизнуо му испод прстију, претрчавао му преко руке и одједном шмугнуо под јастук; он збаци јастук, али у једном тренутку осети како му нешто скочи под пазух и заголица га по телу, и већ је на леђима, испод кошуље. Нервозно је задрхтао и пробудио се. У соби је било мрачно; лежао је на постељи умотан као малопре у јорган; испод прозора је завијао ветар. “Како је одвратно!“ помислио је јетко.

Устао је, сео на крај постеље, леђима према прозору. “Боље је да уопште не спавам“, одлучио је. Али од прозора је вејала хладноћа и влага; не устајући с места, навукао је на себе јорган и умотао се у њега. Свећу није палио. Ни о чему није мислио, нити је хтео да мисли. Али буновне слике су му пролазиле испред очију једна за другом, синули би у свести и ишчезавали одломци мисли, без почетка и краја, без везе. Као да га је хватао полудремеж. Да ли су хладноћа или мрак, влагаили ветар што је завијао под прозором и љуљао дрвеће изазивали у њему некакву упорну, фантастичну наклоност и жељу – тек њему је непрестано излазило пред очи цвеће. Привиђао му се диван пејзаж у цветању: ведар, топао, скоро врео дан – празник, Духови. Богата, раскошна кућица у енглеском стилу, сва украшена мирисним ронделима цвећа, опасана лејама које иду око целе куће; улаз у кућу сав обрастао некаквим бршљеном и окићен многим ружама; светле, хладовите степенице, застрте раскошним ћилимом, пуне некаквог ретког цвећа у кинеским саксијама. Нарочито је уочио на прозорима, у вазама са водом, букете белих и нежних нарциса који се сливају на својим сјајнозеленим једрим и дугим стабљикама, са јаким ароматичним мирисом. Чак му се није одлазило од њих, али се попео уза степенице и ушао у неку пространу, високу салу, и опет ту свуда, код прозора, око отворених врата што воде на терасу, по самој тераси – свуда је било цвеће. Подови су били посути свеже накошеном, мирисном травом, прозори отворени; свеж, лак, хладовит ваздух струјао је у собу, птичице су цвркутале под прозорима, а насред сале, на столовима прекривеним белим атласним чаршавима, стајао је мртвачки сандук. Тај сандук био је пресвучен белом свилом, опшивен белим густим ришем. Гирланде од цвећа обавијале су га са свих страна. Сва у цвећу лежала је у њему једна девојчица у белој хаљини од тила, скрштених и уз груди припијених руку које као да су биле извијане од мермера. Али расплетена коса – коса изразите плавуше – била је мокра; венац од ружа обавијао је њену главу. Строг и већ укочен профил био је као од мермера извајан, али осмех на њеним бледим уснама био је пун неке недетиње, бескрајне туге и великог јада. Свидригајлов је знао ту девојчицу; ни иконе, ни припаљених свећа није било код тог сандука, нити су се чуле молитве. Та девојчица је била самоубица – утопљеница. Имала је четрнаест година, али то је већ било уцвељено срце и оно се убило, понижено увредом која је ужаснула и запрепастила детињу свест и незаслуженом срамотом залила њену анђеоски чисту душу из које се отео последњи крик очајања који нико није чуо и који је грубо исмејан у тамној ноћи, по мраку студени, док се топио снег и фијукао ветар…

Свидригајлов се пробудио, устао је с постеље и коракнуо према прозору. Напипао је резу и отворио прозор. Ветар је помамно јурнуо у његов тесни собичак, па као да му је леденим ињем облепио лице и грудипокривене само кошуљом. Под прозором мора да је одиста било нешто налик на башту за увесељавање; и овде су, вероватно, дању певали певачи и служио се на сточићима чај . Сада су, пак, с дрвећа и жбуња пљуштали по прозору млазеви кише; била је помрчина као у подруму – једва су се могле видети само некакве тамне пеге које су означавале предмете. Свидригајлов је сагнут и наслоњен лактовима на прозорску даску већ једно пет минута гледао нетремице у ту тачку…

“… вода надолази“, помислио је , “пред зору ће вода изаврети тамо где је низина, на улице, потопиће сутерене и подруме, испливаће подземни пацови, а људи ће по киши и ветру, псујући се, мокри, почети да премештају своје прње на горње спратове… А колико ли је сада сати?“ (….)

Дуго  је ходао по целом дугачком и узаном ходнику не налазећи никога и хтео је већ гласно да викне, кад одједном у мртвачком углу, између старог ормара и врата, угледа некакву чудновату  прилику, нешто, изгледа, живо. Он се сагнуо са свећом и угледао дете – девојчицу од једно пет година, не више, у хаљиници скроз мокрој као пачарва; дрхтала је и плакала. Она као да се и није уплашила Свидригајлова, већ га је гледала са тупим чуђењем својим великим црним очима и на махове јецала, као деца која су дуго плакала, али су већ једном престала и чак се утешила, а ипак, мало-помало, па одједном опет зајецају. Лице ове девојчице било је бледо и испијено; укочило се од зиме, само – “како је стигла овамо? Мора да се овде сакрила и целу ноћ није спавала“.

Почео ју је испитивати. Девојчица је одједном мало живнула и брзо стала да тепа нешто на свом дечијем језику. Ту се нешто спомињала “мамица“ – како ће “мамица исибати“ некаква шоља коју је она “ласбила“ (разбила). Девојчица је говорила непрестано; некако се могло наслутити из читавог њеног причања да је то неваљано дете које је мати, нека вечито пијана куварица – вероватно из овдашње гостионице – престравила претњама и батинама; да је девојчица разбила мамину шољу и толико се уплашила да је побегла још синоћ; дуго се, ваљда, крила негде напољу, на киши, напослетку се увукла овамо, сакрила се иза ормана и преседела овде у углу сву ноћ, плачући, дрхтећи од влаге, од мрака и од страха да ће је за све то страшно истући. Он ју је  узео у наручје, пошао у своју собу, посадио је на постељу и почео свлачити. Њене исцепане ципелице, обувене на босу ногу, биле су тако мокре као да су целу ноћ прележале у бари. Кад ју је свукао, ставио је у постељу, покрио и умотао сасвим преко главе у јорган. Дете је одмах заспало. Пошто је све то завршио, опет се туробно замислио. (…..)

Пажљиво је подигао јорган. Девојчица је спавала тврдим и слатким сном. Загрејала се под јорганом, румен јој се већ разливала по бледим обрашчићима. Али чудновато: та румен се истицала јасније и јаче него што би могло бити обично дечије руменило. “То је грозничаво руменило“, помислио је Свидригајлов, “исто као руменило од вина, таман као да јој је неко дао да попије целу чашу. Румене уснице као да горе, пламте…али шта је ово?…“ Њему се одједном учини да њене дуге, црне трепавице некако дрхте и трепћу, као да се подижу, а испод њих извирује лукаво, оштро мало око, које некако недетиње намигује, баш као да девојчица не спава, већ се претвара. Па стварно је тако: уснице јој се развлаче у осмех; крајичци усана подрхтавају као да се још уздржава; то је већ смех, очигледан смех; нешто на дрско, изазивачко сија на том недетињем лицу; то је разврат , то је лице камелије, бестидно лице француске камелије што се продаје. Ево већ се сасвим јасно отварају оба ока: гледају га пламеним бестидним погледом, зову га, смеју се… Било је нешто бескрајно ружно и увредљиво у том смеху, у тим очима, у свој тој гадости на дечијем лицу. “Шта? Петогодишња девојчица?!“ шапнуо је Свидригајлов, стварно ужаснут, “ово … па шта је ово?“ Али, ево, она већ сасвим окреће к њему своје зајапурено лице, шири руке… “Ах, проклетнице!“ викнуо је Свидригајлов ужаснут, замахујући на њу руком… Али у том тренутку се пробудио.

Налазио се на истој постељи, исто онако умотан у јорган; свећа није била упаљена, а на прозорима се видело да је већ увелико дан.

“Читаву ноћ кошмар!“ Он се љут придигао, осећајући да је сав изломљен; кости су га болеле. Напољу је све покривала густа магла и ништа се није могло видети. Скоро је пет сати; преспавао је. Устао је, обукао свој капут и огртач – још су били влажни. Напипао је у џепу револвер, извадио га и поправио капислу; затим сео, извадио из џепа бележницу и на првом, највиднијем листу написао крупним словима неколико редака. Пошто их је прочитао, налактио се на сто и замислио. Револвер и бележница су лежали ту, до његовог лакта. Пробуђене муве лепиле су се на недирнуту порцију телетине, која је остала на столу. Дуго их је посматрао и најзад слободном десном руком почео једну да хвата. Дуго се мучио, али је никако није могао ухватити. Најзад, ухватио је себе у том занимљивом послу, пренуо се, задрхтао, устао и коначно пошао из собе. За минут је био на улици.

Млечна густа магла притисла је град. Свидригајлов је пошао по клизавој, прљавој, дрвеној калдрми у правцу Мале Неве. Привиђала му се преконоћ набујала вода Мале Неве, Петровско острво, мокре стазе, мокра трава, мокро дрвеће и жбуње и, најзад, онај жбун… Љутито је почео да посматра куће само да би мислио о нечему другом. На булевару није срео ни пролазнике ни кочијаше. Невесели и прљави, упадљиво жути дрвени кућерци гледали су затвореним капцима. Зима и влагапрожимале су му цело тело; почела је да га хвата језа. Понекад је наилазио на дућанске и пиљарске фирме и сваку је пажљиво прочитао. Ево, нестаде дрвене калдрме. Већ је стигао до једне велике, камене куће.

Прљаво, озебло куче подвијеног репа претрчало му је пут. Неки мртав пијан човек, у кабаници, лежао је преко тротоара, лицем надоле. Он га је погледао и пошао даље. Висока пожарна кула промакла је са леве стране. “Гле!“ помислио је,  “па ево места, зашто баш на Петровско? Бар ћу имати званичног сведока…“ Умало се није насмејао овој новој мисли и скрену у уску улицу. Ту се налазила велика кућа са пожарном кулом. Код затворене капије стајао је, наслоњен раменом, мален човек, умотан у сиви шињел и са бакарним ахиловским шлемом. Поспано и хладно погледао је попреко Свидригајлова, који је пришао. На његовом лицу видела се она вечита мрзовољна туга, која се тако невесело упечатила на свим лицима јеврејског племена , на свим без изузетака. Обојица су, и Свидригајлов и Ахил, неко време ћутке посматрали један другог. Ахилу се, најзад, учинило да ту нешто није у реду: човек није пијан, а стоји три корака пред њим, гледа га нетремице и ништа не говори.

– А шта ви овде хоћете? – упитао је, још се не мичући, и не мењајући свој положај.

– Ништа брате, здраво! – одговорио је Свидригајлов.

– Овди није места.

-Ја, брате, идем у туђину.

– У туђину?

– У Америку.

– У Америку?

Свидригајлов је извадио револвер и запео окидач. Ахил је подигао обрве.

Наслонио је револвер на десну слепоочницу.

– А шта, те сале (шале), овди није места!

– А што да није место?

– А зато сто није места.

– Е, то је брате, сасвим свеједно. Место је добро: ако те буду питали, ти им одговори: отишао, реци, у Америку.

Он наслони револвер на десну слепоочницу.

– А, овди не може, овди није места! – тргао се Ахил и још више разгорачио очи.

Свидригајлов окиде. 

.

Идиот, 1869.

Он најзад устаде, па замоли да му покажу стан Настасје Филиповне. То беху две велике, светле, високе собе, елегантно намештене и прилично скупе. Те даме су доцније причале да је кнез у собама разгледао сваку поједину ствар, спазио је на сточићу отворену књигу из библиотеке, француски роман Госпођа Бовари, превио лист на коме је књига била отворена, замолио домаће да књигу понесе са собом, па је одмах, не дочувши примедбу да је књига узета на читање из библиотеке, ставио у џеп. Седе поред отвореног прозора и видевши расклопљен сто за картање ишаран кредом, запита: ко је то играо карата?

Oне му испричаше да је Настасја Филиповна, свако вече, са Рогожином играла дурака, преферанса, краљева, виста – све игре, и да су карте набавили тек у последње време, после преласка из Павловска у Петроград, јер се Настасја Филиповна стално тужила да јој је досадно и да Рогожин по цело вече седи, ћути и ни о чем не зна да говори, те би она често плакала. Наједном, идуће вечери, Рогожин вади вади из џепа карте; на то се Н астасја Филиповна насмеја те почеше да играју. Кнез упита: где су карте са којима су играли? Али карата не беше; њих је увек доносио Рогожин у џепу, сваки дан нови свежњић, а после би их односио са собом. Даме му посаветоваше да оде још једном до Рогожина па да још једном мало јаче закуца на врата, али не сад одмах, него увече: “Ко зна, можда ћете га и затећи“. 

– Али где је … Настасја Филиповна? – изговори кнез, гушећи се.

– Она је … ту – одговори Рогожин полако, као да је за тренутак одуговлачио са одговором.

– Па где је?

Рогожин диже очи према кнезу, па се загледа у њега:

– ‘Оди овамо!

Он је непрестано говорио шапатом и не журећи се, полако и, као и раније, некако чудновато замишљено. Чак и о завеси кад је причао, као да је својом причом нешто друго хтео да каже и поред тога што је причао веома живо.

Уђоше у кабинет. У тој соби се, од последње кнежеве посете, десила нека промена: преко целе собе је била затегнута зелена, од свиленог броката завеса, са два улаза са стране. Та завеса је одвајала од кабинета ложницу у којој је била Рогожинова постеља.

Тешка завеса беше сад спуштена: врата такође беху затворена. А у соби беше врло мрачно; летње, “беле“ петроградске ноћи су почињале бивати тамније, и да није било пуног месеца, у Рогожиновим неосветљеним собама, са спуштеним завесама, тешко би се шта могло видети. Истина, могла су се још разазнавати лица, али и то врло нејасно. Рогожиново лице беше, као и обично, бледо; очи му беху упрте у кнеза, изванредно зажарене, некако укочене.

– Што не упалиш свећу? – запита га кнез.

– Не, не треба – одговори Рогожин, па узевши кнеза за руку, посади га на столицу. Он пак седе према њему, примакнувши столицу тако да је скоро додиривао кнежева колена. Између њих, мало са стране, стојао је мали, округао сточић.

(…..)

– Рогожине! Где је Настасја Филиповна? – прошапта наједном кнез па устаде, сав се тресући. Устаде и Рогожин.

– Тамо је – шапну он, указавши главом према завеси.

– Спава? – шапну кнез.

(…..)

Ниједан од њих, за све то време, поред кревета, ни речи не рекоше. Кнежево срце је лупало тако да се ваљда могло чути, у мртвој тишини собе. Он се навикну на мрак, те је могао да разазна целу постељу; на њој је неко спавао… тешким непомичним сном. Није се чуо ни најмањи шум, ни најслабији дах. Спавач беше покривен преко главе, белим чаршавом, а удови се некако нејасно оцртаваху: видело се само, по узвишењу, да ту неко лежи, опружен. Унаоколо, у нереду, на постељи, код ногу, до самог кревета на наслоњачама, чак по поду, беше разбацана скинута одећа, раскошна бела свилена хаљина, цвеће, траке. На сточићу, код узглавља, сијаху поскидани и разбацани дијаманти. Поред ногу беху у клупче згужване некакве чипке, а на белим чипкама, вирећи испод чаршава, оцртаваше се крајичак обнажене ноге. Та нога је изгледала као у мрамору исклесана и била је стравично непомична… Кнез се загледа и осећаше да, што дуже гледа, у соби је све глувље и мртвије. Наједном зазуја пробуђена мува, прелете преко кревета, па паде код узглавља. Кнез се згрози…  (стр. 602-603)

Ову ноћ ћемо овде да преноћимо – заједно. Кревета, осим онога, ту нема, а ја сам мислио да са оба дивана скинемо јастуке, па да ето ту, код те завесе, прострем и теби и себи, па да смо сви заједно. Јер, ако уђу, почеће да разгледају или да траже, па ће је одмах наћи и изнети. Па, рекох, нек лежи још мало ту код мене – код мене и код тебе…

– Да, да! – ватрено потврди кнез.

– Значи, да им не признам и да не дам да је носе.

– Ни-нипошто! – одлучи кнез – то никако!

– Тако сам и ја мислио, побратиме, да је нипошто и никоме не дам! Ноћас ћемо преноћити на миру. Ја сам данас само на један час изашао, јутрос, иначе сам стално поред ње био. Па сам после, предвече, по тебе пошао. Него, само се још бојим што је оваква оморина, па ће да се … осећа. Осећаш ли ти задах?

– Можда и осећам, не знам. До ујутру ће се већ јамачно осећати.

– Ја сам је мушемом покрио, добром, америчком мушемом, а преко мушеме чаршавом и четри сам флаше Ждановљеве течности оставио отворене, ено их и сад тамо.

– То као они тамо… у Москви?

– Па знаш како је: оће задах. А како она тамо лежи… Док се расване, видећеш… Шта је? – не можеш да се дигнеш? – запита га Рогожин уплашено зачуђен, видећи да да кнез сав тако дрхти да не може да устане.

-Ноге ми клецају – тешко се одазва кнез – то је од страха, ја то знам. Кад ме прође страх, устаћу…

-Чекај, да наместим постељу за нас, па ти лепо лези… и ја ћу ту до тебе … па да слушамо… Јер ја, брате, још посигурно не знам… Ја још све не знам… па зато и теби за времена кажем, да и ти свео томе за времена знаш…

(….)

Постеља би некако намештена; он приђе кнезу, нежно и усхићено га узе под руку, диже га, па га доведе до постеље: али се показа да је кнез могао и сам да иде; дакле, “страх га је пролазио“ ; али је још увек дрхтао.

– Јер знаш, брате – поче наједном Рогожин, наместивши кнеза на леву, удобнију страну, а сам се издуживши десно до њега, онако у оделу и забацивши руке под главу – данас је велика врућина, па ће брзо почети да се осећа… Да отварам прозоре – бојим се; а код мајке има саксија са цвећем, много цвећа и дивно мирише; мислио сам да пренесем, али се бојим да ће се Пафнутјевна сетити, јер је много радознала.

– Радознала је – потврди кнез.

-Мањ да купим… у букетима, па да је сву цвећем заспемо? Него, мислим, жално ће да буде, друже – кад буде у цвећу!

– Слушај… – запита га кнез, као бунећи се и као досећајући се шта би управо требало да га пита, па одмах, онога часа заборављајући: – Слушај, реци ми: како си? … Јеси л’ ножем? Оним?

– Да, оним…

(…..)

Тај нож ми је стално у књизи између листова лежао… И… и… и ево шта је још чудновато: нож је сасвим, рецимо, прошао за палац и по… или чак и за читава два палца… баш испод леве сисе… а крви на кошуљу исцурило свега, да кажем, за пола кашике, није више било…

– То је, то је, то је – диже се наједном кнез са постеље, страшно потресен. – То, то ја знам, то сам читао… То се зове унутрашњи излив… Дешава се, па ни капи не буде. То је кад погоди право у срце… 

.

Зли дуси, 1872.

Допуштам себи да се мало задржим на овој личности и да је бар са неколико летимичних потеза оцртам.

То је био младић од двадесет седам или осам година, мало више од средњег раста, са ретком, плавом, доста дугом косом и са праменасто овде-онде израслим и једва обележеним наусницама и брадицом. Одевен чисто, чак и помодно, али не гиздаво; на први поглед као и погрбљен и неспретан, али опет зато нимало погурен, чак окретан. Као да је неки чудноват човек: доцније су пак сви налазили да су му манири врло пристојни, а разговор увек прикладан.

Нико не би рекао да је ружан, али се његово лице ником не допада. Глава издужена на затиљку, а са страна некако спљоштена, те му лице долази оштро. Чело високо и уско, а црте на лицу ситне: око оштро, нос мален, оштрљаст, усне дуге и танке. У лицу изгледа болешљив, али то се само тако чини. Има неке опоре бразде на образима близу јагодица, те изгледа као човек који се опоравља после тешке болести. Међутим, он је потпуно здрав и снажан и никад није ни био болестан.

Хода и креће се врло журно, али никуд се не жури. Рекло би се, никад га ништа не може довести у неприлику; и он у свакој прилици у сваком друштву, доиста, остаје исти. Пун је самозадовољства, али га сам у себи не запажа.

Говори убрзано, ужурбано, али у исти мах самоуверено, и не натеже с речима, сипа их као из рукава. Његове мисли, без обзира на ужурбану реч, мирне су, одмерене, јасне и дефинитивне – и то се особито истиче. Изговор његов је зачудо јасан, речи се круне као подједнака крупна зрна, свакад пробране и свакад спремне да послуже. Испрва, то вам се и свиди, а после вам је чисто одвратно баш од тог јасног изговора, од тог бисера вечито спремних речи. Вама се причињава да језик у његовим устима мора бити неког сасвим особитог облика, некако необично дугачак и танак  језик, страхота црвен, са изванредно оштрим врхом, који се непрестано сам од себе врти. 

– Више је вероватно да је то болест, премда…

– Премда, шта?

– Нечисти духови постоје, несумњиво, али појмови о њима могу бити врло различни.

– Ви сте сад оборили очи – прихвати Ставрогин са јетким подсмехом – јер се за мене стидите што верујем у нечистог духа, а овамо вас са изгледом неверовања лукаво питам да ли доиста постоји.

Тихон се осмехну неодређено.

– Знате, то обарање очију никако вам не пристаје – смешно је и манир је; а да вас за неучтивост наградим, ја вам озбиљно и смело кажем: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личности нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од иког изнуђавам потврде, и то вам је ето све. Мора бити да вам је то врло мило… – Стаљврогин се насмеја нервозно, усиљено. Тихон га гледаше радознало, погледом меким, унеколико као бојажљиво.

– Верујете ли ви у Бога? – одједном тресну Ставрогин.

– Верујем.

– Јер је речено: ако верујеш и заповедиш брду да се помери, помериће се… уосталом, бесмислица. При свем том ја бих ипак радо знао можете ли га ви брдо померити или не.

– Заповеди ли Бог, померићу га – изусти Тихон тихо и уздржано и опет обори очи.

– Е, то је исто као и да га је сам Бог померио. Не тако, него ви, ви, можете ли га ви покренути, као награду за веру у Бога?

– “Може бити“ да ћу га покренути.

– “Може бити“ – то није рђаво. А зашто сумњате?

– Не верујем потпуно.

– Како? Ви не верујете потпуно? Не сасвим?

– Да… може бити баш и не сасвим.

– Али, ипак верујете да бисте брдо, ма и Божјом помоћу, покренули, а то није мало. То је ипак више него tres peu једног такође владике, истина са сабљом. Ви сте, разуме се, и хришћанин?

– И да се не постидим крста твојега, Господе – прошапута Тихон у неком страсном шапату, и још више погну главу. Углови његових усана задрхташе нагло, нервно.

– А може ли се веровати у нечистог духа ако се не верује у Бога? – насмеја се Ставрогин.

– О, и те како може – подиже Тихон очи, па се и он осмехну. 

Он стаде. Лиза је летела као птица , не занјући куда; Петар Степанович заостаде већ педесет корака иза ње. И пала је, спотакла се о пањ. У тај мах, позади, са стране, разлеже се јак узвик, узвик Маврикија Николајевича који је видео како Лиза трчи и паде, па је и он преко поља трчао к њој. Петар Степанович за један трен одступи натраг, вратима куће Ставрогиних, како би што пре сео у своја у кола.

А Маврикије Николајевич, у великом страху, већ је стајао поред Лизе – она се већ подигла: – нагнуо се и њену руку држао у својој. Невероватне околности оваквог сусрета потресле су му мозак, сузе су му текле низ лице. Видео је како она, којој је он указивао највеће поштовање, безумно трчи преко поља, у ово доба, по оваквом времену, само у лакој хаљини, сад изгужваној, прљавој од пада… Не могаде речи да проговори; скиде свој шињел и уздрхталим рукама покри јој плећа. Па одједном узвикну, осетивши да она уснама дотаче његову руку.

– Лизо! ја ништа не разумем, али не терајте ме од себе!

– Да, да, хајдемо што пре одавде, немојте ме остављати! – па га ухвати за руку и поведе. – Маврикије Николајевичу – одједном спусти она глас преплашено – ја сам се онамо све храбрила, а овде се бојим смрти. Ја ћу умрети, умрећу врло скоро, али се бојим, бојим се да умрем… – шапутала је и чврсто стезала његову руку.

– Ох, бар да је ма ко да прође…  – обазирао се он очајно; – да је бар неки путник! Ноге ће те исквасити, ви… изгубићете памет!

– Ништа, ништа – храбрила га је она – овако, поред вас, мање ме је страх, држите ме за руку, водите ме… куда ћемо сад, кући?

(….)

Ситна, танка киша сву околину скроз пробија, гута сваки одсјај и све претвара у замагљену, сиву једнолику масу. Дан је већ одавно настао, а чини се да још није свануло. Одједанпут, у тој тамној хладној магли оцрта се нека појава, необичана и незамислива, идући им у сусрет.    (стр. 635-636)

Цитати:

Фјодор Достојевски, Записи из подземља, превeла Бранка Ковачевић, Логос, Београд 2008.

Фјодор М. Достојевски, Злочин и казна, приредио и пропратне текстове написао Зоран Божовић, Завод за уџбенике, Београд 2009.

Фјодор М. Достојевски, Идиот, превео Јован Максимовић, Аlba Graeca Book, Београд 2009.

 Фјодор Достојевски, Зли дуси, превела Косара Цветковић, Рад, Београд 1964.