Ф. М. Достојевски: „Записи из мртвог дома“ (одломак)

Суђено ми је било да још две године проведем под старешинством тога мајора. Све што ми је Аким Акимић о њему причао било је истинито, само што је утисак од стварности увек јачи од простог причања. Мајор је био страшан због тога што је такав човек био старешина, готово потпуно независтан старешина, над двеста људи. А иначе, био је неисправан и зао и више ништа. Осуђенике је сматрао као своје природне непријатеље и то му је била највећа и главна погрешка. Имао је чак и неких вредности, али све код њега, па и добре његове особине, показивало се некако изопачено. Неустрашив, зао, он је понекад и ноћу упадао у тамницу, и ако види да неки осуђеник спава на левој страни, или наузнак, он га ујутру за то казни. „Спавај“, вели, „на десној страни, као што сам наредио.“ У тамници су га мрзели и бојали су га се као куге. Лице му је црвено, паклено. Сви су знали да је потпуно у рукама свог посилног, Феђке. А највише је волео Трезорку, свога пса, и када му се тај пас разболео, умало није полудео од жалости. Кажу, ридао је над њим као над рођеним братом, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало се није и побио са њиме, а кад му је Феђка казао да код нас, у тамници, има неки самоуки ветеринар који врло успешно лечи, одмах га је дозвао.

„Спасавај! Излечи Трезорку, позлатићу те!“, повика.

Осуђеник је био сибирски сељак, лукав, паметан, уистину веома вешт ветеринар, али прави сељак.

„Гледам ја Трезорку“, причао је после он осуђеницима, истина много после своје походе код мајора, кад је већ све заборављено, „гледам, лежи пас на дивану, на белом јастуку и већ видим да је запаљење и да треба пустити крв, па би пас оздравио, велим, богами! А у себи мислим: а шта ћемо ако га не излечим, ако липше? – Богме, господине мајоре, доцкан сте ме позвали. Да сте ме звали јуче или прекјуче, ја бих га излечио, али сад не могу да му помогнем…“

И тако Трезорка липса.

Извор: Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома, превела Косара Цветковић, Новости, Београд, 2010.

Слике: Албрехт Дирер, 1520. (British Museum)

Ф. М. Достојевски: „Беле ноћи“ (одломак)

— Животопис! — узвикнем заплашено — животопис! Та тко вам је казао да имам свој животопис? Ја немам животописа…

— Како сте дакле живјели, ако немате животописа? — прекине ме она смијући се.

— Послушајте, хоћете ли да знате тко сам ја?

— Па да, да!

— Добро, дакле, ја сам тип.

— Тип, тип! Какав тип? Понајприје, шта је то тип?

— Тип? Тип, то је оригинал, то је смијешан човјек! То је карактер. Слушајте: знате ли шта је сањар?

— Сањар! Па молим вас, како не бих знала? И сама сам сањарка! Понекад сједим крај баке и све ми се нешто врти по глави. Узмем, дакле, сањарити и тако се занесем у мислима — напросто полазим за китајскога принца… А каткад је то и лијепо — сањарити! Не, уосталом, бог би знао! Особито кад и без тога имаш о чему да мислиш — дометне дјевојка сада прилично озбиљно. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају уведеном једном за свагда, уђе код њега тачно у девет и по са јутарњом шољом кафе и својом га појавом разбуди, он се, кад је отворио очи, изгледа врло непријатно изненадио што је могао тако дуго спавати и што је већ тако касно. Набрзо попи кафу, набрзо се обуче, и журно изиђе из куће. На опрезно питање Алексеја Јегорича: „Има ли каквих заповести?“ — ништа није одговорио. Идући улицом гледао је у земљу, дубоко замишљен, и подижући главу само на часак показивао је каткад неку неодређену али велику узнемиреност. На једном раскршћу пут му препречи гомила мужика, око педесет њих, или више; туда су пролазили, ишли достојанствено, готово ћутке, и намерно у реду. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку потпуно савладала његов организам, који је већ одавно био поремећен, али се још упорно одупирао болести. Не знајући ништа о медицини, усудићу се да изнесем претпоставку да је он, можда, страшним напрезањем своје воље постигао да за неко време отклони болест, маштајући, наравно, да је и сасвим савлада. Знао је да није здрав, али је са одвратношћу одбијао да буде болестан у овим наступајућим кобним тренуцима свог живота, када је требало бити ту, слободно и одлучно рећи своју реч и „сам себе пред собом оправдати“. Уосталом, он је једном посетио новог лекара, кога је из Москве позвала Катарина Ивановна покоравајући се једној својој ћуди коју сам већ помињао. Пошто га је саслушао и прегледао, доктор закључи да он има неко растројство у мозгу, и нимало се не зачуди признању које му Иван, истина са одвратношћу, учини. „Халуцинације су у вашем стању врло могућне“ – изјави лекар – „премда би их требало испитати… и уопште, неопходно је озбиљно почети лечење, не губећи ни тренутка, иначе ће бити зло.“ Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Велики инквизитор“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061812-22-41171

– Ти написао поему?

– О, не, нисам написао! – засмеја се Иван – никад ја у животу нисам саставио ни два стиха. Него сам ту поему измислио, и запамтио је. С одушевљењем сам је измислио. Ти ћеш бити мој први читалац, то јест слушалац. И збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог слушаоца? – осмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?

– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.

– Поема се моја зове „Велики инквизитор“ – ствар бесмислена, али ја хоћу да ти је испричам. Nastavite sa čitanjem

Miloš Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog

 

Predavanje profesora Mila Lompara „Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog“ održano je u Ruskom domu gde je bilo reči o književnim uticajima ruskih klasika na Miloša Crnjanskog, njegove romane i njegovu celokupnu misao. Umetnički odnos prema Tolstoju i Dostojevskom detaljno je predočen i može biti veoma korisna smernica u daljem istraživanju ove teme, kao i dopuna dosadašnjim saznanjima o klasicima srpske i ruske literature.

Grupa nadrealista na slici Maksa Ernsta

Na slici, koja je više nalik snu, prikazana su tela koja lebde u prostoru koji podseća na površinu Meseca. Na njoj nisu prikazani samo pripadnici grupe nadrealista već i njihov veliki uzor, Fjodor Dostojevski, ali i Rafael, renesansni majstor. Jedina žena na slici je fatalna i frivolna Gala Elijar, prva supruga Pola Elijara, a kasnije muza i životna saputnica Salvadora Dalija. Vidimo ju sasvim desno na slici, vitku, u haljini i sa frizurom tipičnim za dvadesete godine 20. veka.

Dominantna figura, ona koja se čini kao da utrčava u sliku jer kasni na seansu grupnog portretisanja, a zahvaljujući crvenom šalu (aluzija na komunističke ideale pojedinih nadrealista) čini se kao da će doživeti sudbinu Isidore Dankan, jeste Andre Breton, pisac i idejni pokretač nadrealističkog pokreta u Francuskoj.

Tvorac slike, Maks Ernst, prikazan je kako sedi u krilu starog Fjodora. Dve figure nad njima značajne su za nas: prvi je Žan-Hans Arp, muškarac u oker odelu, okrenut ka levoj strani slike. Druga figura, podjednako krupna kao Breton, i fizički i po svom značaju za nadrealistički pokret, jeste Pol Elijar, muškarac u braon odelu, okrenut ka desnoj strani slike.

Kurioziteta radi pomenimo emotivne i erotske trijade ovih avangardnih umetnika: osim Majakovskog, Ljilje i Osipa, ovde prisustvujemo akterima druge trijade koja se, na sreću, nije završila ničijim samoubistvom. Maksu Ernstu, Polu Elijaru i Gali bilo je drago da neko vreme dele zajedničke strasti. Gala je, potom, odlučila da ode k Daliju koga, sa čuđenjem primećujemo, nema na ovoj slici. Elijar je oženio Nuš, a Maks Ernst se, posle Leonore Karington i Pegi Gugenhajm, konačno skrasio u naručju Dorotee Taning.

S obzirom na sve ove erotske i oniričke peripetije mi, još jednom sa čuđenjem, primećujemo da ovde nedostaje i drugi veliki uticaj nadrealista, čuveni bečki lekar.

Slika: Maks Ernst, Prijatelji na okupu, 1922.

F. M. Dostojevski: „Bedni ljudi“ (odlomak)

Phil Hale

Ni sama ne znam kako bi se sve to svršilo da našem zbliženju nije pomogla jedna čudna okolnost. Jedne večeri, kad je mati sedela kod Ane Fjodorovne, lagano sam ušla u sobu Pokrovskog. Znala sam da nije kod kuće i stvarno ne znam zašto mi je palo na pamet da uđem u njegovu sobu. Do tada još nikad tamo nisam ni privirila, iako smo već više od godinu dana stanovali pored njega. Srce mi je toga puta tako jako kucalo, tako jako da je htelo, čini mi se, iz grudi da iskoči. Pogledala sam oko sebe s nekom naročitom radoznalošću. Soba mu je bila veoma loše uređena; skoro nikakvog reda nije bilo. Na zidovima je bilo prikucano pet dugih polica sa knjigama. Na stolu i na stolicama su stajale hartije. Sve knjige i hartije! Došla mi je čudna misao i u isti mah mnome je ovladalo neko neprijatno mučno osećanje. Činilo mi se da njemu nije bilo dovoljno moje prijateljstvo, moje srce puno ljubavi. On je bio učen, a ja glupa; ništa nisam znala, ništa nisam čitala, ni jednu knjigu… I tu sam bacila pogled pun zavisti na dugačke police koje su se ugibale pod knjigama. Obuzeo me je jed, tuga, neki bes. Zaželela sam i odmah se rešila da pročitam neke njegove knjige, sve do poslednje i to što pre. Ne znam, možda sam mislila da ću, pošto naučim sve ono što i on zna, biti dostojnija njegovog prijateljstva. Priskočila sam prvoj polici; ne misleći, ne zaustavljajući se, zgrabila sam prvu knjigu koja mi je došla do ruke, prašnjavu i staru, i, crveneći, bledeći, drhteći od uzbuđenja i straha, odvukla sam ukradenu knjigu u svoju sobu, naumivši da je pročitam noću, pored noćnog kandila, kad mati zaspi.

Ali kako mi je bilo krivo kad sam, ušavši u našu sobu, žurno otvorila knjigu i opazila neko staro, poluistrulelo, izgriženo od crva, latinsko delo. Pošla sam natrag ne gubeći vreme. Tek što sam htela da vratim knjigu na svoje mesto, u hodniku se začu nekakav šum i nečiji bliski koraci. Ja sam se užurbala, požurila, ali nesnosna knjiga je tako čvrsto bila uglavljena u redu da su se, pošto sam je izvukla, sve ostale razmakle same od sebe i razmestile tako čvrsto da za izvađenog druga nije bilo više mesta. Nisam imala snage da knjigu uguram. Ipak sam gurnula knjige što sam mogla jače. Zarđali klin za koji je bila pričvršćena polica i koji je, izgleda, naročito čekao baš taj trenutak da se slomi – slomi se. Polica je poletela jednim krajem naniže. Knjige su s treskom popadale po podu. Vrata se se otvorila i Pokrovski je ušao u sobu.

Treba napomenuti da je strahovito mrzeo kad bi neko raspolagao njegovim stvarima. I teško onome ko bi se dotakao njegovih knjiga! Možete sami zamisliti moj strah kad su se knjige, male, velike, svih mogućih formata, svih mogućih veličina i debljina sručile sa police, kad su poletele, počele da skaču pod stolom, pod stolicama, po celoj sobi. Ja sam, istina, htela da bežim, ali bilo je dockan. – Svršeno je, mislim, svršeno je! Propala sam, propala! Činim ludorije, nestašluke kao da mi je deset godina; glupa sam devojčica! Velika sam budala! – Pokrovski se užasno naljutio. „Eto, samo je još to trebalo!“, povika on. „Pa zar vas nije sramota da pravite takve gluposti! … Hoćete li se ikada urazumiti?“ pa tu poče žurno da skuplja knjige. Ja sam se, sirotica, sagla da mu pomognem. „Nije potrebno, nije potrebno“, povika on. „Bolje biste uradili da ne dolazite tamo gde vas niko ne poziva.“ Ali ipak malo utišan mojim pokornim pokretom, on je nastavio tiše dojučerašnjim, nastavničkim tonom, koristeći se nedavnim pravom nastavnika: „Kada ćete se već jednom uozbiljiti i opametiti? Ta pogledajte se samo, vi niste više dete, niste mala devojčica, pa vama je već petnaest godina!“ I tu me je on, verovatno želeći da proveri da li ja baš zaista nisam više mala, pogledao i pocrveneo do ušiju. Ja nisam razumela; stajala sam pred njim i zaprepašćeno ga posmatrala netremice. On se pridigao, prišao mi zbunjen, strašno se smeo, počeo nešto da govori, zbog nečeg se, izgleda, izvinjavao, možda zbog toga što je tek sad zapazio da sam velika devojka. Najzad sam shvatila. Ne sećam se šta se tada sa mnom dogodilo; – zbunila sam se, izgubila, pocrvenela više nego i sam Pokrovski, pokrila lice rukama i istrčala iz sobe.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Bedni ljudi“, preveo Jovan Maksimović, Knjiga-komerc, Beograd, 2002.

Vladimir Nabokov: Iz eseja o F. M. Dostojevskom

Indeks kartice knjiga Vladimira Nabokova

Indeks kartice knjiga Vladimira Nabokova

Kada umetnik počne da stvara umetničko delo, on sebi postavlja određeni umetnički problem koji treba i da reši. On bira likove, vreme i mesto, potom nalazi naročite okolnosti koje dozvoljavaju razvoj događaja do koga on želi da dođe prirodno, bez nazovimo ga, nasilja s njegove strane, koje bi na silu izvuklo željeni ishod. Razvoj je logičan i prirodan, on proizilazi iz kombinacije i interakcije sila koje je umetnik pokrenuo.

Svet koji u tu svrhu umetnik stvara, može biti potpuno nestvaran – na primer Kafkin ili Gogoljev svet – ali on mora da ispuni jedan apsolutni zahtev koji imamo pravo da postavimo: taj svet, sam po sebi i sve dok traje, mora biti uverljiv čitaocu ili gledaocu.

U stvari, prava mera genija je ona mera u kojoj je svet koji je on stvorio njegov sopstveni svet, onaj koji nije postojao pre njega (bar u književnosti) i što je još važnije, mera u kojoj je on uspeo ubedljivo da ga stvori. Od vas tražim da svet Dostojevskog posmatrate na taj način.

Kada imate posla sa umetničkim delom, uvek morate imati na umu da je umetnost igra bogova. Ova dva elementa – elementi božanskog i elementi igre – jednako su važni. Umetnost je božanska zato što je kroz nju čovek najbliži bogu – i on postaje stvaralac sveta. A igra je, zato što postoji samo onoliko dugo koliko smo mi u stanju da pamtimo da je sve to, konačno, samo varka, da ljude ne ubijaju stvarno na sceni, drugim rečima, samo dok osećanja užasa ili odvratnosti  ne zamagle naše saznanje da i mi, kao čitaoci ili gledaoci, učestvujemo u razrađenoj i magičnoj igri. Čim se ta ravnoteža poremeti, na sceni imamo smešnu melodramu, a u knjizi samo bled opis, recimo, ubistva kojem je mesto u novinama a ne u knjizi. Tako gubimo ono osećanje zadovoljstva, lagodnosti, duhovnog podrhtavanja, složeno osećanje koje je naš odgovor na istinsku umetnost.

Kada se umetnik otisne u istraživanje pokreta i reakcija ljudske duše na neizdržive životne okolnosti, lakše je pobuditi naše zanimanje i lakše nam je da pratimo umetnika kao vodiča kroz mračne hodnike takve duše, ukoliko je reakcija te duše manje-više opšte ljudska. Svakako da ovim ne želim da kažem da se, ili da bi trebalo da se interesujemo isključivo za duhovni život, takozvanog, prosečnog čoveka. Sigurno da ne. Ono što želim da vam prenesem jeste da, iako su čovek i njegove reakcije beskrajno raznolike, teško možemo da prihvatimo kao ljudske reakcije nekog pomahnitalog ludaka ili lika koji je tek pušten iz ludnice i tek što se u nju nije vratio. Reakcije tako jadnih, iskrivljenih, uvrnutih duša često više nisu ljudske, ili su toliko nastrane, da problem koji je pisac trebalo da reši ostaje nerešen, bez obzira na to kako bi trebalo da bude rešen reakcijama tako neobičnih ličnosti.

Proučavao sam medicinske studije i napravio sam spisak likova Dostojevskog, razvrstanih prema kategorijama duševnih bolesti od kojih pate:

Epilepsija: Postoje četri jasna slučaja epilepsije među likovima Dostojevskog: knez Miškin u „Idiotu“ je slučaj početne faze demencije, zakomplikovane alkoholizmom (…) Histerija: Liza Hohlakova iz „Braće Karamazova“, Liza Tušin u „Zlim dusima“ (…) Psihopate: Stavrogin je slučaj „moralnog ludila“, Rogožin – žrtva erotomanije, Raskoljnikov, slučaj „lucidnog ludila“, Ivan Karamazov, još jedan poluludak… Ima još primera, od kojih su neki i potpuni ludaci.

Uzgred, naučnici u potpunosti odbacuju mišljenje nekih književnih kritičara da je Dostojevski bio preteč Frojda i Junga. Postoje pouzdani dokazi da se Dostojevski prilikom stvaranja svojih nenormalnih likova u velikoj meri koristio knjigom jednog Nemca, C. G. Karusa, pod naslovom „Psiha“, objavljenom 1846. godine. Pretpostavka da je Dostojevski predhodio Frojdu proizilazi iz činjenice da stručni izrazi i hipoteze Karusove knjige podsećaju na Frojdove. Međutim, sličnosti između Karusa i Frojda u glavnoj doktrini ne postoje.

Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće raspravljati o aspektima „realizma“ ili „ljudskog iskustva“ kada je reč o piscu čija se galerija likova sastoji skoro isključivo od neurotika i ludaka. Osim toga, likovi Dostojevskog imaju još jednu upečatljivu osobinu; kroz celu knjigu, oni se ne razvijaju kao ličnosti. Dobijamo ih gotove i upakovane na početku priče i takvi ostaju do kraja, bez bilo kakve bitnije promene, ma koliko se okolnosti menjale, ma kakve neverovatne stvari im se dešavale. U slučaju Raskoljnikova iz „Zločina i kazne“, na primer, vidimo čoveka koji sa smišljenog ubistva prelazi na obećanje da će postići sklad sa spoljnim svetom, ali sve to dolazi nekako spolja; iznutra, Raskoljnikov se uopšte ne razvija kao ličnost, a drugi likovi Dostojevskog još manje… Jedino što se razvija, posrće, skreće neočekivano oštro, potpuno zastranjuje da bi uključilo nove likove i okolnosti, to je zaplet. Trebalo bi stalno da imamo na umu da je Dostojevski, u suštini, pisac zagonetnih priča u kojima svaki lik, kada smo se jednom sa njim upoznali, ostaje isti sve do gorkog kraja, sa svim svojim osobenim bubicama i ličnim navikama, i da sa svim likovima u knjizi, u kojoj su se slučajno našli, postupa kao sa figurama u nekom složenom šahovskom problemu. Budući majstor zapleta, Dostojevski uspeva da drži pažnju čitaoca; gradi klimakse i održava neizvesnost vrhunski vešto. Ali, ako ponovo pročitate neku njegovu knjigu, pa već znate sva iznenađenja i sve zaplete, odmah će te shvatiti da onog uzbuđenja koje ste osetili prilikom prvog čitanja, jednostavno više nema.

Žerikoovi portreti mentalno obolelih i odlomak iz romana „Idiot“

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Ludakinja, 1822.

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Žena sa kockarskom manijom, 1822.

Théodore Géricault - Insane, 1822.

Teodor Žeriko, Čovek koji je umislio da ima visok vojni čin, 1822.

Théodore Géricault, Portrait of Kleptomaniac,1822.

Teodor Žeriko, Kleptoman, 1822.

Teodor Žeriko, Kidnaper, 1822.

Pa ipak, moram da primetim da u svakoj genijalnoj ili novoj čovečijoj misli, pa čak i prosto u svakoj glavi – uvek ostaje takvo nešto što se nikako drugim ljudima ne može objasniti, pa makar vi čitave knjige ispisali i makar svoju misao trideset i pet godina objašnjavali. Još uvek će ostati nešto što ni za šta na svetu neće hteti izići kroz vašu lobanju i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti, ne objasnivši možda baš ono što je bilo najglavnije u vašoj ideji.

Ideja da postavim u zajednički okvir slike mentalnih bolesnika francuskog slikara Teodora Žerika i odlomak iz romana Idiot ruskog romanopisca desila se kada sam prelistavala sveske u koje sam prepisivala citate iz već pročitalih romana. Dnevnike čitanja sam, u međuvremenu, sa papira prenela u virtuelnu formu. U jednom od tih pisanih dnevnika naišla sam i na ovaj odlomak i povezala ih sa delima francuskog slikara. Oni mogu biti vizuelna dopuna napisanom, iako su slike starije od romana.

Žeriko i Dostojevski bili su slični po interesovanju za prikaze graničnih stanja ljudske psihe. Žeriko je portrete mentalno obolelih, ili ljudi sa različitim vrstama manijakalnog ponašanja, naslikao po porudžbini psihijatara koga je poznavao. Kako je Ipolit, jedan od junaka pomenutog romana, bolesnik svoje vrste, ovaj odlomak u kome on progovara o nemogućnosti spoznaje unutrašnjih procesa ljudskog uma, učinio mi se adekvatnim i uporedivim sa Žerikoovom „monomanijacima“ (često se u kritici ova nepotpuna serija slika tako naziva).

Citat: Fjodor Mihailovič Dostojevski, Idiot, preveo Jovan Maksimović, Alba Graeca Book, Beograd, 2009.

Slike: Pet portreta psihički obolelih ljudi koje je 1822. godine naslikao Teodor Žeriko.

Prazan tron: Van Gog i sudbina umetnika 19. veka

Vinsent van Gog, "Vinsentova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Vinsentova stolica“, 1888.

Vinsent van Gog, "Gogenova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Gogenova stolica“, 1888.

U nastavku slede dva odlomka Inga F. Valtera, nemačkog istoričara umetnosti, rođenog 1940. godine u Berlinu, koji je poznat zahvaljujući izdavačkoj kući Taschen čija su se izdanja mogla pronaći u ovoj zemlji. U prvom odlomku, koji je na srpskom jeziku, možete pročitati Valterovo posmatranje dve čuvene Van Gogove slike koje su priložene u ovoj objavi. Drugi citat, koji je na engleskom, smešta Van Goga u istorijski kontekst i posmatra poziciju umetnika u 19. veku.

Na Vinsentove oči nestaje san o umetničkoj komuni koju je želeo da ostvari sa Gogenom. Slike njegove i Gogenove stolice (desno) iz decembra su simboli usamljenosti. Obe stolice su prazne, kao metafora odsustva umetnika i nemogućnosti međusobne komunikacije. Skromna Van Gogova stolica, sa luloom i duvanskom kesicom kao njegovim osnovnim simbolima, u kontrastu je sa nešto raskošnijom Gogenovom naslonjačom na kojoj stoje sveća i knjiga, simboli učenosti i ambicije. Van Gog je naslikao svoju stolicu žutim i ljubičastim bojama, koje su u to vreme bile znak svetlosti i nade. Nasuprot tome, Gogenovu stolicu je naslikao crvenim i zelenim kontrastima, znacima tame i beznađa. Dan i noć stoje jedan naspram drugog, kao i dva umetnika, kao predskazanje njihove budućnosti.

U nastavku sledi odlomak iz monografije posvećene delima i životu Vinsenta van Goga na osnovu koga se može obaviti pokušaj razumevanja pozicije, uloge i karakteristika mnogih umetnika 19. veka.

Yet van Gogh naturally remained a child of his age. He grew up in a century when people for the first time saw their own existence as everything, with no transcendental support system – a century that produced many odd and even self-destructive characters.

The Austrian art historian Hans Sedlmayr gives the title ‘The vacant throne’ to the final chapter of his essay in cultural criticism, „The Loss of the Centre“ [Verlust der Mitte]. Sedlmayr writes: „It must be added that the artists have been among those who suffered the most in the 19th and 20th centuries, the very people whose task it has been to render the Fall of Mann and of his world visible in their terrible visions. In the 19th century there was an altogether new type of suffering artist: the lonely, lost, despairing artist on the bank of insanity. It was type that previously only occured in isolated instances, if that. The 19th century artists, great and profound minds, often have the character of sacrificial victims, of victims who sacrifice themselves. From Hoelderlin, Goya, Friedrich, Runge and Kleist through Daumier, Stifter, Nietze and Dostoyevky to van Gogh, Strindberg and Trakl there was a line of solidarity in suffering at the hands of the times. All of them suffered frim the fact that God was remote, and ‘dead’, and Man debased.“

Van Gogh’s chairs constitute a metaphor of the crisis of the entirs century, a metaphor that correspondents to the somewhat forced pathos of Sedlmayr’s account. We cannot graspvan Gogh’s own via dolorosa, through to his fits of madness and final suicide, in isolation from the century he lived in. Van gogh’s ailment was maladie du siecle, the self-fulfilling Weltschmertz, that Sedlmayr attempts to explain by the loss of belief in God.

Izvor: Ingo F. Walther, „Van Gogh“ (Complete Paintings), Tashen, Koln, 2006.

Fjodor Dostojevski: „Zapisi iz podzemlja“ (odlomak)

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Eric Lacombe

Nešto nije htelo da umre u meni, u dubini srca i savesti; nije htelo da umre i ispoljavalo se u teškoj čamotinji. Nikako nisam mogao sam sa sobom da budem načisto. Nešto se stalno dizalo u duši, podizalo se bez prestanka i sa bolom, i nikako nije htelo da se smiri. Vratih se kući potpuno rastrojen.

Izvor: Fjodor Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, prevela Branka Kovačević, Logos, Beograd, 2005.

Фјодор Михајлович Достојевски

Фјодор Достојевски, 1879.

На данашњи дан, 11. новембра 1821. године, рођен је руски романописац Фјодор Михајлович Достојевски. Цитирајући одломке појединих дела, сматрам, најбољи је начин обележити дан писца. Фјодор Михајлович Достојевски написао је петнаест романа, седамнаест приповедака, мноштво есеја, писама, страница дневника, превода са француског језика.

У пет великих романа Достојевског спадају: Записи из подземљаЗлочин и казнаИдиотЗли дуси и Браћа Карамазови. Незахвално би било превидети и друга пишчева дела, романе Бедни људиДвојникПонижени и увређениЗаписи из мртвог домаКоцкарМладић. Ту су још и приповетке Беле ноћиКроткаСан смешног човека. Једна Бахова композиција нарочито може пријати уз читање одломака који следе.

Теме психичких нелагода које, истовремено, проузрокују физичке нелагоде, теме егзистенцијалних криза, патњи, страсти, злочина, мучних снова, отуђења, лудила, самоубиства, вере, сумње, страха од смрти, параноичних расположења, јесу теме које ће својом уметношћу и експресионистички сликари, неколико деценија после Достојевског, стварати као сведочанство о себи и својим потрагама за одговором на, наизглед, једноставно питање – ко сам ја, ко су други? 

ЗАПИСИ ИЗ ПОДЗЕМЉА (1864)

Ја сам болестан човек… Зао човек. Непривлачан човек. Мислим да ме боли јетра. Уосталом, ништа се ја не разумем у моју болест, и не знам тачно шта ме боли. Не лечим се и никад се нисам ни лечио, премда поштујем медицину и докторе. Уза све то још сам и сујеверан до крајности, или бар толико да поштујем медицину. (Довољно сам образован да не будем сујеверан, али сам ипак сујеверан). Не, нећу да се лечим, ето, за инат; нећу да се лечим. Ви то сигурно не разумете. А ја, видите, разумем. Наравно да вам не могу објаснити коме ћу заправо напакостити у овом случају мога ината; одлично знам да докторима никако не могу „натрунити“ тиме што се не лечим код њих; добро знам да ћу тиме једино самом себи нашкодити и ником више. Па ипак, не лечим се само из ината. Јетра ме боли, нека је, нек ме још јаче боли.

Наравно, у пријатељству са са својим друговима нисам истрајао и врло брзо сам им окренуо леђа. А по свом младалачком неискуству, престао сам чак и да им се јављам, пресекао сам све. То ми се, уосталом само једанпут десило. Иначе сам увек остајао сам.

Код куће сам највише читао. Хтео сам да спољашњим утисцима угушим у себи оно што је у мени врило. А од спољашњих утисака за мене је било могуће једино читање. Оно ми је заиста много помагало – узбуђивало ме, давало насладу, мучило. Али би ми и оно понекад ужасно дојадило. Ипак сам желео да се крећем! И тад сам се одједном загњурио у мрачан, подземан, прљав – не баш разврат, али развратић. Моје страсти су биле љуте, вреле услед свакидање болесне моје раздражљивости. Напади су били хистерични, са сузама и грчевима.

Осим читања, не беше за мене ничега другог, ничега што бих могао у својој околини поштовати, и што би ме привлачило. Сем тога, набујала би понекад и чежња; појављивала се хистерична жудња за противречностима, за контрастима, и тако сам се одао разврату. Све ово нисам казао ради свог оправдања. Уосталом, не! Слагао сам! Баш сам хтео да се оправдам. Ову примедбу чиним, господо, за себе. Нећу да лажем. Дао сам реч.

ЗЛОЧИН И КАЗНА (1866)

А Свидригајлов је, међутим, тачно у поноћ прелазио преко Тучковог моста, у правцу Петроградског краја. Киша је престајала, али је дувао ветар. Обузимала га је дрхтавица и једног тренутка некако нарочито радознало и чак упитно погледао је у црну воду Мале Неве. Али му се ускоро учинило врло хладно да стоји над водом; окренуо се и пошао на булевар. Корачао је бескрајним булеваром већ врло дуго, скоро пола сата, често застајући у мраку на дрвеној калдрми, али је непрестано нешто радознало тражио на десној страни булевара. Ту негде, већ сасвим на крају булевара, ових дана је некако у пролазу уочио једну гостионицу, дрвену, али повећу; колико се сећао, име те гостионице као да је било “Једрене“. Није се преварио у рачуну; та гостионица у овако забаченом крају била је тако маркантна тачка да је просто било немогуће не наћи је, чак и по мраку. То је била дугачка поцрнела зграда од дрвета, у којој су, и поред тога што је било касно, још сијале светиљке и опажала се извесна живост. Свидригајлов је ушао и затражио собу од неког одрпанца на кога је наишао у ходнику. Одрпанац се прибрао, одмерио погледом Свидригајлова, и одмах га повео у једну удаљену собу, загушљиву, тескобну – негде на самом крају ходника у ћошку, под степеницама.

Њега  је очевидно почела хватати грозница. Скинуо је са себе горњи капут и блузу, умотао се у јорган и легао у постељу. Љутио се: „Ипак би било боље да сам сада здрав“, помислио је и осмехнуо се. У соби је било загушљиво, свећа је слабо светлела; напољу је хучао ветар, негде у углу гребао је миш, а и читава соба као да је заударала на мишеве и некакву кожу. Лежао је и као да је бунцао:  једна мисао смењивала је другу. Изгледало је да веома жели да се мишљу макар на нечему постојано заустави. „То под прозором мора да је неки парк“, помислио је, „шуми дрвеће, што не волим хуку дрвећа ноћу, у непогоди и помрчини – гадно осећање!“. И он се сетио како је прелазећи малопре поред Петровског парка, чак и на њега с одвратношћу помислио. Тада се сетио и овог места и Мале Неве и опет осетио хладноћу као малопре када је стајао над водом. „Никад у животу нисам волео воду, чак ни на пејзажима“, помислио је опет и одједном се насмејао једној мисли. „Сада би, изгледа, човеку требало да је свеједно што се тиче све те естетике и удобности, а ја баш сада постао пробирач, баш као звер која обавезно бира себи место у сличној ситуацији. Управо је требало да малопре да свратим у Петровски парк! Мора да ми се учинило сувише мрачно, хладно, хе-хе! Скоро сам се зажелео пријатних осећања! А што ја свећу не гасим?“ (Он дуну и угаси је.)

Већ је падао у бунило; грозничава дрхтавица је престајала, одједном као да му је нешто претрчало испод јоргана преко руке, и ноге. Он се тргао: „Пих, до ђавола, мора да је миш!“, помислио је; „то је зато што сам на столу оставио телетину“. Никако није волео да се открива, да устаје, да зебе, али одједном га је опет нешто непријатно заголицало по нози: збацио је са себе покривач и упалио свећу. Дрхтећи од грозничаве језе, сагнуо се да прегледа постељу, али није било ничега; треснуо је покривачем, кад одједном на чаршав искочи миш. Он јурну да га ухвати; али миш није силазио са постеље, већ је сновао тамо-амо на све стране и клизнуо му испод прстију, претрчавао му преко руке и одједном шмугнуо под јастук; он збаци јастук, али у једном тренутку осети како му нешто скочи под пазух и заголица га по телу, и већ је на леђима, испод кошуље. Нервозно је задрхтао и пробудио се. У соби је било мрачно; лежао је на постељи умотан као малопре у јорган; испод прозора је завијао ветар. „Како је одвратно!“, помислио је јетко.

Устао је, сео на крај постеље, леђима према прозору. „Боље је да уопште не спавам“, одлучио је. Али од прозора је вејала хладноћа и влага; не устајући с места, навукао је на себе јорган и умотао се у њега. Свећу није палио. Ни о чему није мислио, нити је хтео да мисли. Али буновне слике су му пролазиле испред очију једна за другом, синули би у свести и ишчезавали одломци мисли, без почетка и краја, без везе. Као да га је хватао полудремеж. Да ли су хладноћа или мрак, влага или ветар што је завијао под прозором и љуљао дрвеће изазивали у њему некакву упорну, фантастичну наклоност и жељу – тек њему је непрестано излазило пред очи цвеће. Привиђао му се диван пејзаж у цветању: ведар, топао, скоро врео дан – празник, Духови. Богата, раскошна кућица у енглеском стилу, сва украшена мирисним ронделима цвећа, опасана лејама које иду око целе куће; улаз у кућу сав обрастао некаквим бршљеном и окићен многим ружама; светле, хладовите степенице, застрте раскошним ћилимом, пуне некаквог ретког цвећа у кинеским саксијама. Нарочито је уочио на прозорима, у вазама са водом, букете белих и нежних нарциса који се сливају на својим сјајнозеленим једрим и дугим стабљикама, са јаким ароматичним мирисом. Чак му се није одлазило од њих, али се попео уза степенице и ушао у неку пространу, високу салу, и опет ту свуда, код прозора, око отворених врата што воде на терасу, по самој тераси – свуда је било цвеће. Подови су били посути свеже накошеном, мирисном травом, прозори отворени; свеж, лак, хладовит ваздух струјао је у собу, птичице су цвркутале под прозорима, а насред сале, на столовима прекривеним белим атласним чаршавима, стајао је мртвачки сандук. Тај сандук био је пресвучен белом свилом, опшивен белим густим ришем. Гирланде од цвећа обавијале су га са свих страна. Сва у цвећу лежала је у њему једна девојчица у белој хаљини од тила, скрштених и уз груди припијених руку које као да су биле извијане од мермера. Али расплетена коса – коса изразите плавуше – била је мокра; венац од ружа обавијао је њену главу. Строг и већ укочен профил био је као од мермера извајан, али осмех на њеним бледим уснама био је пун неке недетиње, бескрајне туге и великог јада. Свидригајлов је знао ту девојчицу; ни иконе, ни припаљених свећа није било код тог сандука, нити су се чуле молитве. Та девојчица је била самоубица – утопљеница. Имала је четрнаест година, али то је већ било уцвељено срце и оно се убило, понижено увредом која је ужаснула и запрепастила детињу свест и незаслуженом срамотом залила њену анђеоски чисту душу из које се отео последњи крик очајања који нико није чуо и који је грубо исмејан у тамној ноћи, по мраку студени, док се топио снег и фијукао ветар…

Свидригајлов се пробудио, устао је с постеље и коракнуо према прозору. Напипао је резу и отворио прозор. Ветар је помамно јурнуо у његов тесни собичак, па као да му је леденим ињем облепио лице и груди покривене само кошуљом. Под прозором мора да је одиста било нешто налик на башту за увесељавање; и овде су, вероватно, дању певали певачи и служио се на сточићима чај. Сада су, пак, с дрвећа и жбуња пљуштали по прозору млазеви кише; била је помрчина као у подруму – једва су се могле видети само некакве тамне пеге које су означавале предмете. Свидригајлов је сагнут и наслоњен лактовима на прозорску даску већ једно пет минута гледао нетремице у ту тачку…

„…вода надолази“, помислио је , „пред зору ће вода изаврети тамо где је низина, на улице, потопиће сутерене и подруме, испливаће подземни пацови, а људи ће по киши и ветру, псујући се, мокри, почети да премештају своје прње на горње спратове… А колико ли је сада сати?“

Дуго је ходао по целом дугачком и узаном ходнику не налазећи никога и хтео је већ гласно да викне, кад одједном у мртвачком углу, између старог ормара и врата, угледа некакву чудновату  прилику, нешто, изгледа, живо. Он се сагнуо са свећом и угледао дете – девојчицу од једно пет година, не више, у хаљиници скроз мокрој као пачарва; дрхтала је и плакала. Она као да се и није уплашила Свидригајлова, већ га је гледала са тупим чуђењем својим великим црним очима и на махове јецала, као деца која су дуго плакала, али су већ једном престала и чак се утешила, а ипак, мало-помало, па одједном опет зајецају. Лице ове девојчице било је бледо и испијено; укочило се од зиме, само – „како је стигла овамо? Мора да се овде сакрила и целу ноћ није спавала.“

Почео ју је испитивати. Девојчица је одједном мало живнула и брзо стала да тепа нешто на свом дечијем језику. Ту се нешто спомињала „мамица“ – како ће „мамица исибати“, некаква шоља коју је она „ласбила“. Девојчица је говорила непрестано; некако се могло наслутити из читавог њеног причања да је то неваљано дете које је мати, нека вечито пијана куварица – вероватно из овдашње гостионице – престравила претњама и батинама; да је девојчица разбила мамину шољу и толико се уплашила да је побегла још синоћ; дуго се, ваљда, крила негде напољу, на киши, напослетку се увукла овамо, сакрила се иза ормана и преседела овде у углу сву ноћ, плачући, дрхтећи од влаге, од мрака и од страха да ће је за све то страшно истући. Он ју је  узео у наручје, пошао у своју собу, посадио је на постељу и почео свлачити. Њене исцепане ципелице, обувене на босу ногу, биле су тако мокре као да су целу ноћ прележале у бари. Кад ју је свукао, ставио је у постељу, покрио и умотао сасвим преко главе у јорган. Дете је одмах заспало. Пошто је све то завршио, опет се туробно замислио.

Пажљиво је подигао јорган. Девојчица је спавала тврдим и слатким сном. Загрејала се под јорганом, румен јој се већ разливала по бледим обрашчићима. Али чудновато: та румен се истицала јасније и јаче него што би могло бити обично дечије руменило. „То је грозничаво руменило“, помислио је Свидригајлов, „исто као руменило од вина, таман као да јој је неко дао да попије целу чашу. Румене уснице као да горе, пламте… али шта је ово?“ Њему се одједном учини да њене дуге, црне трепавице некако дрхте и трепћу, као да се подижу, а испод њих извирује лукаво, оштро мало око, које некако недетиње намигује, баш као да девојчица не спава, већ се претвара. Па стварно је тако: уснице јој се развлаче у осмех; крајичци усана подрхтавају као да се још уздржава; то је већ смех, очигледан смех; нешто на дрско, изазивачко сија на том недетињем лицу; то је разврат, то је лице камелије, бестидно лице француске камелије што се продаје. Ево већ се сасвим јасно отварају оба ока: гледају га пламеним бестидним погледом, зову га, смеју се… Било је нешто бескрајно ружно и увредљиво у том смеху, у тим очима, у свој тој гадости на дечијем лицу. „Шта? Петогодишња девојчица?!“, шапнуо је Свидригајлов, стварно ужаснут, „ово… па шта је ово?“ Али, ево, она већ сасвим окреће к њему своје зајапурено лице, шири руке… „Ах, проклетнице!“, викнуо је Свидригајлов ужаснут, замахујући на њу руком. Али у том тренутку се пробудио.

Налазио се на истој постељи, исто онако умотан у јорган; свећа није била упаљена, а на прозорима се видело да је већ увелико дан.

„Читаву ноћ кошмар!“ Он се љут придигао, осећајући да је сав изломљен; кости су га болеле. Напољу је све покривала густа магла и ништа се није могло видети. Скоро је пет сати; преспавао је. Устао је, обукао свој капут и огртач – још су били влажни. Напипао је у џепу револвер, извадио га и поправио капислу; затим сео, извадио из џепа бележницу и на првом, највиднијем листу написао крупним словима неколико редака. Пошто их је прочитао, налактио се на сто и замислио. Револвер и бележница су лежали ту, до његовог лакта. Пробуђене муве лепиле су се на недирнуту порцију телетине, која је остала на столу. Дуго их је посматрао и најзад слободном десном руком почео једну да хвата. Дуго се мучио, али је никако није могао ухватити. Најзад, ухватио је себе у том занимљивом послу, пренуо се, задрхтао, устао и коначно пошао из собе. За минут је био на улици.

Млечна густа магла притисла је град. Свидригајлов је пошао по клизавој, прљавој, дрвеној калдрми у правцу Мале Неве. Привиђала му се преконоћ набујала вода Мале Неве, Петровско острво, мокре стазе, мокра трава, мокро дрвеће и жбуње и, најзад, онај жбун… Љутито је почео да посматра куће само да би мислио о нечему другом. На булевару није срео ни пролазнике ни кочијаше. Невесели и прљави, упадљиво жути дрвени кућерци гледали су затвореним капцима. Зима и влага прожимале су му цело тело; почела је да га хвата језа. Понекад је наилазио на дућанске и пиљарске фирме и сваку је пажљиво прочитао. Ево, нестаде дрвене калдрме. Већ је стигао до једне велике, камене куће.

Прљаво, озебло куче подвијеног репа претрчало му је пут. Неки мртав пијан човек, у кабаници, лежао је преко тротоара, лицем надоле. Он га је погледао и пошао даље. Висока пожарна кула промакла је са леве стране. „Гле!“, помислио је,  „па ево места, зашто баш на Петровско? Бар ћу имати званичног сведока…“ Умало се није насмејао овој новој мисли и скрену у уску улицу. Ту се налазила велика кућа са пожарном кулом. Код затворене капије стајао је, наслоњен раменом, мален човек, умотан у сиви шињел и са бакарним ахиловским шлемом. Поспано и хладно погледао је попреко Свидригајлова, који је пришао. На његовом лицу видела се она вечита мрзовољна туга, која се тако невесело упечатила на свим лицима јеврејског племена, на свим без изузетака. Обојица су, и Свидригајлов и Ахил, неко време ћутке посматрали један другог. Ахилу се, најзад, учинило да ту нешто није у реду: човек није пијан, а стоји три корака пред њим, гледа га нетремице и ништа не говори.

– А шта ви овде хоћете? – упитао је, још се не мичући, и не мењајући свој положај.

– Ништа брате, здраво! – одговорио је Свидригајлов.

– Овди није места.

-Ја, брате, идем у туђину.

– У туђину?

– У Америку.

– У Америку?

Свидригајлов је извадио револвер и запео окидач. Ахил је подигао обрве.

Наслонио је револвер на десну слепочницу.

– А шта, те шале, овди није места!

– А што да није место?

– А зато што није места.

– Е, то је брате, сасвим свеједно. Место је добро: ако те буду питали, ти им одговори: отишао, реци, у Америку.

Он наслони револвер на десну слепочницу.

– А, овди не може, овди није места! – тргао се Ахил и још више разгорачио очи.

Свидригајлов окиде.

ИДИОТ (1869)

– Али где је Настасја Филиповна? – изговори кнез, гушећи се.

– Она је ту – одговори Рогожин полако, као да је за тренутак одуговлачио са одговором.

– Па где је?

Рогожин диже очи према кнезу, па се загледа у њега:

– ‘Оди овамо!

Он је непрестано говорио шапатом и не журећи се, полако и, као и раније, некако чудновато замишљено. Чак и о завеси кад је причао, као да је својом причом нешто друго хтео да каже и поред тога што је причао веома живо.

Уђоше у кабинет. У тој соби се, од последње кнежеве посете, десила нека промена: преко целе собе је била затегнута зелена, од свиленог броката завеса, са два улаза са стране. Та завеса је одвајала од кабинета ложницу у којој је била Рогожинова постеља.

Тешка завеса беше сад спуштена: врата такође беху затворена. А у соби беше врло мрачно; летње, „беле“ петроградске ноћи су почињале бивати тамније, и да није било пуног месеца, у Рогожиновим неосветљеним собама, са спуштеним завесама, тешко би се шта могло видети. Истина, могла су се још разазнавати лица, али и то врло нејасно. Рогожиново лице беше, као и обично, бледо; очи му беху упрте у кнеза, изванредно зажарене, некако укочене.

– Што не упалиш свећу? – запита га кнез.

– Не, не треба – одговори Рогожин, па узевши кнеза за руку, посади га на столицу. Он пак седе према њему, примакнувши столицу тако да је скоро додиривао кнежева колена. Између њих, мало са стране, стојао је мали, округао сточић.

– Рогожине! Где је Настасја Филиповна? – прошапта наједном кнез па устаде, сав се тресући. Устаде и Рогожин.

– Тамо је – шапну он, указавши главом према завеси.

– Спава? – шапну кнез.

Ниједан од њих, за све то време, поред кревета, ни речи не рекоше. Кнежево срце је лупало тако да се ваљда могло чути, у мртвој тишини собе. Он се навикну на мрак, те је могао да разазна целу постељу; на њој је неко спавао тешким непомичним сном. Није се чуо ни најмањи шум, ни најслабији дах. Спавач беше покривен преко главе, белим чаршавом, а удови се некако нејасно оцртаваху: видело се само, по узвишењу, да ту неко лежи, опружен. Унаоколо, у нереду, на постељи, код ногу, до самог кревета на наслоњачама, чак по поду, беше разбацана скинута одећа, раскошна бела свилена хаљина, цвеће, траке. На сточићу, код узглавља, сијаху поскидани и разбацани дијаманти. Поред ногу беху у клупче згужване некакве чипке, а на белим чипкама, вирећи испод чаршава, оцртаваше се крајичак обнажене ноге. Та нога је изгледала као у мрамору исклесана и била је стравично непомична… Кнез се загледа и осећаше да, што дуже гледа, у соби је све глувље и мртвије. Наједном зазуја пробуђена мува, прелете преко кревета, па паде код узглавља. Кнез се згрози.

Ову ноћ ћемо овде да преноћимо – заједно. Кревета, осим онога, ту нема, а ја сам мислио да са оба дивана скинемо јастуке, па да ето ту, код те завесе, прострем и теби и себи, па да смо сви заједно. Јер, ако уђу, почеће да разгледају или да траже, па ће је одмах наћи и изнети. Па, рекох, нек лежи још мало ту код мене – код мене и код тебе…

– Да, да! – ватрено потврди кнез.

– Значи, да им не признам и да не дам да је носе.

– Ни-нипошто! – одлучи кнез – то никако!

– Тако сам и ја мислио, побратиме, да је нипошто и никоме не дам! Ноћас ћемо преноћити на миру. Ја сам данас само на један час изашао, јутрос, иначе сам стално поред ње био. Па сам после, предвече, по тебе пошао. Него, само се још бојим што је оваква оморина, па ће да се… осећа. Осећаш ли ти задах?

– Можда и осећам, не знам. До ујутру ће се већ јамачно осећати.

– Ја сам је мушемом покрио, добром, америчком мушемом, а преко мушеме чаршавом и четри сам флаше Ждановљеве течности оставио отворене, ено их и сад тамо.

–  То као они тамо… у Москви?

– Па знаш како је: оће задах. А како она тамо лежи… Док се расване, видећеш… Шта је? – не можеш да се дигнеш? – запита га Рогожин уплашено зачуђен, видећи да кнез сав тако дрхти да не може да устане.

– Ноге ми клецају – тешко се одазва кнез – то је од страха, ја то знам. Кад ме прође страх, устаћу…

– Чекај, да наместим постељу за нас, па ти лепо лези… и ја ћу ту до тебе… па да слушамо… Јер ја, брате, још посигурно не знам… Ја још све не знам… па зато и теби за времена кажем, да и ти свео томе за времена знаш…

Постеља би некако намештена; он приђе кнезу, нежно и усхићено га узе под руку, диже га, па га доведе до постеље: али се показа да је кнез могао и сам да иде; дакле, „страх га је пролазио“; али је још увек дрхтао.

– Јер знаш, брате – поче наједном Рогожин, наместивши кнеза на леву, удобнију страну, а сам се издуживши десно до њега, онако у оделу и забацивши руке под главу – данас је велика врућина, па ће брзо почети да се осећа… Да отварам прозоре бојим се; а код мајке има саксија са цвећем, много цвећа и дивно мирише; мислио сам да пренесем, али се бојим да ће се Пафнутјевна сетити, јер је много радознала.

– Радознала је – потврди кнез.

-Мањ да купим… у букетима, па да је сву цвећем заспемо? Него, мислим, жално ће да буде, друже – кад буде у цвећу!

– Слушај… – запита га кнез, као бунећи се и као досећајући се шта би управо требало да га пита, па одмах, онога часа заборављајући: – Слушај, реци ми: како си? Јеси л’ ножем? Оним?

– Да, оним…

Тај нож ми је стално у књизи између листова лежао… И… и… и ево шта је још чудновато: нож је сасвим, рецимо, прошао за палац и по… или чак и за читава два палца… баш испод леве сисе… а крви на кошуљу исцурило свега, да кажем, за пола кашике, није више било…

– То је, то је, то је – диже се наједном кнез са постеље, страшно потресен. – То, то ја знам, то сам читао… То се зове унутрашњи излив… Дешава се, па ни капи не буде. То је кад погоди право у срце…

ЗЛИ ДУСИ (1872)

– Више је вероватно да је то болест, премда…

– Премда, шта?

– Нечисти духови постоје, несумњиво, али појмови о њима могу бити врло различити.

– Ви сте сад оборили очи – прихвати Ставрогин са јетким подсмехом – јер се за мене стидите што верујем у нечистог духа, а овамо вас са изгледом неверовања лукаво питам да ли доиста постоји.

Тихон се осмехну неодређено.

– Знате, то обарање очију никако вам не пристаје – смешно је и манир је; а да вас за неучтивост наградим, ја вам озбиљно и смело кажем: верујем у нечистог духа, верујем канонски, верујем у личности нечистог духа, а не у алегорију, и никакве потребе немам да од иког изнуђавам потврде, и то вам је ето све. Мора бити да вам је то врло мило. – Стаљврогин се насмеја нервозно, усиљено. Тихон га гледаше радознало, погледом меким, унеколико као бојажљиво.

– Верујете ли ви у Бога? – одједном тресну Ставрогин.

– Верујем.

– Јер је речено: ако верујеш и заповедиш брду да се помери, помериће се. Уосталом, бесмислица. При свем том ја бих ипак радо знао можете ли га ви брдо померити или не.

– Заповеди ли Бог, померићу га – изусти Тихон тихо и уздржано и опет обори очи.

– Е, то је исто као и да га је сам Бог померио. Не тако, него ви, ви, можете ли га ви покренути, као награду за веру у Бога?

– „Може бити“ да ћу га покренути.

– „Може бити“ – то није рђаво. А зашто сумњате?

– Не верујем потпуно.

– Како? Ви не верујете потпуно? Не сасвим?

– Да… може бити баш и не сасвим.

– Али, ипак верујете да бисте брдо, ма и Божјом помоћу, покренули, а то није мало. То је ипак више него tres peu једног владике, истина са сабљом. Ви сте, разуме се, и хришћанин?

– И да се не постидим крста твојега, Господе – прошапута Тихон у неком страсном шапату, и још више погну главу. Углови његових усана задрхташе нагло, нервно.

– А може ли се веровати у нечистог духа ако се не верује у Бога? – насмеја се Ставрогин.

– О, и те како може – подиже Тихон очи, па се и он осмехну.

Цитати:

Фјодор М. Достојевски, Записи из подземља, превeла Бранка Ковачевић, Логос, Београд, 2008.

Фјодор М. Достојевски, Злочин и казна, превео Мирослав Бабовић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2009.

Фјодор М. Достојевски, Идиот, превео Јован Максимовић, Аlba Graeca, Београд, 2009.

 Фјодор М. Достојевски, Зли дуси, превела Косара Цветковић, Рад, Београд, 1964.