Časopis „Come Home to Jazz“

Časopis Come Home to Jazz štampan je 1960. godine u saradnji sa nemačkim magazinom Der Druckspiegel, specijalizovanim za grafički dizajn. Celokupan buklet dizajnirao je Herb Lubalin, umetnik koji je bio zadužen i za formiranje fizuelnog identiteta mnogih avangardnih i umetničkih magazina toga vremena, među kojima se naročito izdvaja časopis  Eros. Ovo je bio još jedan način prezentacije džeza kao vrhunske umetnosti.

Izvor slika: Past Print

 

Како је Норма помогла Ели

Ево приче о солидарности, о бескрају људске потребе за потчињавањем и понижавањем другога, али и о потреби за одупирањем неправди. Ели Фицџералд, једној од највећих џез уметница, дуго није било дозвољено да наступа у клубу Mocambo из само једног разлога: зато што је била црнкиња. Боја коже била је препрека за даљи развој каријере и заслужена признања путем наступања у клубовима где би могла бити запажена од магната музичке индустрије и новинара (говоримо о догађањима у Америци друге половине 20. века).

Тада је на сцену ступила Мерлин Монро. Како је она обожавала да слуша Елу, нагодила се са власником клуба: он ће пустити Елу да наступа, а за узврат, она ће пет вечери за редом седети за столом до бине. Тако ће бити сви на добитку. Новинари ће полудети, Мерлин ће добити додатни публицитет, клуб ће добити бесплатну рекламу и више посетилаца. Ела ће наступати и сви ће они, упркос њеној боји коже, признали то јавно или не, уживати. Тако је и било. Власник клуба се сложио, наравно из сопствених себичних побуда, Мерлин Монро је заиста одржала обећање и свих пет вечери била у првом реду. Остало је легенда.

Сетила сам се Тарнерове слике где су приказана тела црних робова који су у ланцима бачени усред мора јер на броду није било места, закона о линчовању, јавним сакаћењима, обешеним телима испод којих су се фотографисали родитељи са децом, забранама о узимању воде са јавних чесама, забранама седења у јавном градском превозу, пала су ми на памет силовања, пребијања и још много неправди и зверстава која нису имала адекватне сведоке закона.

Ела Фицџералд је, много година касније, изјавила:

I owe Marilyn Monroe a real debt. It was because of her that I played the Mocambo, a very popular nightclub in the fifties. She personally called the owner of the Mocomabo, and told him she wanted me booked immediately, and if he would do it, she would take a front table every night. She told him – and it was true, due to Marilyn’s superstar status – that the press would go wild. The owner said yes, and Marilyn was there, front table, every night. The press went overboard. After that, I never had to play a small jazz club again. She was an unusual woman – a little ahead of her times. And she didn’t know it.

Џез, лето и апстракције

Mark Rothko

Неподношљиво доба лета. Досада. Неподношљиви часови неподношљиво спорих поднева. Празнина. Смола између прстију као једини адекватан облик материје којим би се предочила немогућност концентрисања, усредсређивања воље, могућности покретања, остварења било какве намере. Изнуреност. Несаница. Бесмисленост града. Бесмисленост колеричних нападних полуголих људи. Мусави тротоари, смрад између зграда. Празан јавни превоз, отуђена изборана и надута лица који отупело гледају гроз масно прозорско стакло. Соба као простор изгона, aли и једино уточиште. Зидови су ужи. Прашина, свуда прашина, одакле толико прашине на свету? Без сећања, без мисли, аутоматизам свакодневних радњи, полу-глад.  Дакле, све је другачије у односу на текст песме Summertime. Livin’ is not easy..

Сицилијанско село, плаво море, бескрај неба, стабло маслине, тамнопуто дете које иде за стадом. Пасторална слика света изгубљена је, лето више не асоцора на овакве призоре. Пасторала једино постоји у уметности, која је била и остала начин њеног потврђивања. У Аркадији нема Времена, али у стварности, бог Сатурн изнова ставља до знања да време ипак протиче. Свако померање казаљке Сатурнова је усна која се развлачи у кез. Иако време споро протиче, разлажући облике око себе, а додатно подржано врелином, оно протиче, остварује континуитет подједнако равномерно као и сваког другог дана, као и током сваког другог доба. Споро или пребрзо протицање времена ствар је утиска, лична и унутрашња категорија. Али, утисак је оно што подстиче асоцијативни ток да своју пузавицу распростре по празном папру. Асоцијације током неподношљивог времена досаде импровизације су форми у спиралном покрету. То је већ – ЏЕЗ.

Могуће је направити поређење естетског доживљаја при рецепцији класичне и при рецепцији џез музике. У питању су два различита канона подједнако комплексне форме. Човек са истанчаним смислом за музику могао би, и умео, на основу формалних одлика поредити Баха и Колтрејна. То је могуће и дозвољено. Оно што је другачије (пишем у сопствено име) јесу доба када се две тако различите музике слушају, као и слике, облици и стања ума  до којих трансцедентални лук композиција поменутих жанрова допире. Ту долазимо до огромне разлике.

Класична музика измешта из простора и времена, она доприноси, као на средњевековној представи краја света, да свест буде иза, измештена у далеко и давно, у простор и време који су непојмљиви и вербално често неисказиви. Реципијент има утисак да је он ту некада био, као пред коначан пад у сан искрсавају му попут бљеска слике, наговештаји који убрзо нестану. Када слушам класичну музику ја себе видим у белој соби високих зидова. Храпав бродски патос исте до пола обасјава директна светлост, половина је у пријатној тами. Мехури прашине споро круже кроз цев зрака, зидом као да плутају маховине.

Када слушам џез музику искуство је другачије. Џез музика, за разлику од класичне, јесте искључиво и само чиста форма. Џез звук је апстракција у равни слика Маљевича, Ротка и Полока. У зависности од музичара могуће је и поређење са неким од поменутих сликара. Ту нема фигурације, све је само боја. Предметност је потиснута, а уколико и постоји, она је апстрактна и геометријска. Боје међусобне границе не прелазе, али стварају својом какофоничном палетом нову боју. На тај начин утисци се гранају као вишећелијски организам. Мајлс Дејвис, Џон Колтрејн, Дејв Брубек упоредиви су са апстракцијама Марка Ротка. Арт Блејки са Полоком. Маљевич са, опет, Мајлсом Дејвисом и многим другим авангардним џез музичарима.

Овај текст сума је мојих преокупација које су се спонтано, налик клупку, или као тело умотано у тепиху, одмотавале последњих месеци. Лети не могу да слушам Моцартове концерте за клавир, то је немогуће у стањима када трење између субјекта и објекта не постоји, када нема релације између свести и предмета. Свест је захваљујући неподношљивим врућинама tabula rasa о коју не могу да се лепе утисци, већ се, прикачени силом на њу, као вода са мокрог сунђера сливају низ таблу, одливајући са собом и део садржаја који је до тада био присутан.

Лети, свест је пасивна и неспремна за предметност, али функционише као сан од рођења слепих људи – ипак има неки свој садржај. Сигурна сам да од рођења слепи знају за боје, да их виде у сну и памте, касније се по њима орјентишући. Свест која садржи најбољу апстрактну уметност јесте свест слепих људи. Они a priori не могу стварност да поимају као суму предметности. Свака џез композиција могла би се поредити са делима апстрактног сликарства. У некима су ноте налик Маљевичевим квадратима круте форме, у некима су растрзане и какофоничне као Полокова стваралачка намера – све је у чину импровизације, док је највећи број оних налик  сликама Марка Ротка, у једној боји, понекад са две или три највише. Све је форма, чврста и недодирљива, но, опет, све је израњајуће и флуидно. Захваљујући диму, облике уместо очију обнављају звуци инструмената. Нептун је божанство џеза, то би требало да је познато.

Слике Марка Ротка репрезентативне су за музику о којој пишем. Оне нису поједностављивање, напротив, оне су на себи својствен начин умножавање света. Шта је црвена боја? То није боја, то је симбол. Чега? Ероса или Танатоса? Марса или Венере? Страсти, афирмације живота или зла? Могућности за интерпретације су неисцрпне. Ротко нас заправо ставља у позицију слепих људи – сами морамо да стварамо облике, да стварамо приче, да посредством њих стварамо себе. Само је велика она уметност која изнова зрак одбије о огледало. То је и џез, он заслепи. У дионисијском самозабораву свест се, налик боји претопљеној течношћу, разлаже и бива као каша, стварајући тако нове нијансе које поредак, ипак, доводе у равнотежу.

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko in his studio

Mark Rothko in his studio

Препоруке: 1 , 2