Diplomirala sam 19. aprila 2011. godine. Bio je topao dan, pravi prolećni. Trebalo je da izađem na poslednji ispit u januaru te godine ali nisam imala dovoljno samopouzdanja i, pre svega, psihičke spremnosti. Koleginica koja je izašla tada, i diplomirala, kada sam ju pozvala da vidim kako je bilo, predstavila mi je taj čin kao lak, opušten, sve je bilo jednostavno i fantastično. A toliko je sve bilo jednostavno da sam ja, u aprilu, na prvo pitanje o Kafkinim pripovetkama odgovarala ravno četrdeset pet minuta. Već kod drugog i trećeg pitanja prestala sam da gledam na sat.

Sećam se da sam kada se sve završilo izašla iz zgrade na zadnji ulaz i tu srela jednog profesora koji mi je predavao, on je bio prva osoba koja mi je zvanično čestitala. Bio je srdačan, prijatan, iskren u svojim čestitkama. Vraćala sam se kući kao da se ništa nije dogodilo, došla sam u prazan stan, jela, čula se još sa dvoje ljudi, i to je bilo to.

Mesec dana kasnije, sredinom maja, odlučila sam da proslavim taj događaj na način francuskih impresionista i Prustove verzije „slatkog života“. Impresionisti su bili slikari koje sam prve otkrila jer je moj grad oduvek bio Pariz, a njega je bez Edit Pjaf, Satija, Sanjara, impresionista, Brasaija i Kerteza, Jana Tirsena i Amelije, Balzaka, Prusta, Flobera, Utrila, Modiljanija i Ahmatove, Lotreka, nemoguće zamisliti. Tako sam ja, u svrhu teleportacije, sve to upijala i, kada je došlo vreme za proslavu, odlučila da ponovim ono što sam viđala na Moneovim, Renoarovim i Tisoovim platnima.

Pozvala sam nekoliko poznanika a oni su pozvali svoje poznanike. Okupili smo se u Topčiderskom parku, mom omiljenom mestu u Beogradu, u blizini kneževog konaka, bliže onom mini jezeru. To je bio naš Fontenblo. Moj prijatelj i kolega sa studija, Miloš Perišić, poneo je fotoaparat i zabeležio to popodne. Ovako je izgledao 15. maj 2011. godine.

Slike: Pjer-August Renoar, Ručak na brodskoj zabavi, 1881; Klod Mone, Doručak na travi, 1866; Džejms Tiso, Odmor, 1876.