Десет година од како сам дипломирала

Слављеница у објективу Милоша Перишића. Топчидерски парк, 15. мај 2011. године

Дипломирала сам 19. априла 2011. године. Био је топао дан, прави пролећни. Требало је да изађем на последњи испит у јануару те године али нисам имала довољно самопоуздања и, пре свега, психичке спремности. Колегиница која је изашла тада, и дипломирала, када сам ју позвала да видим како је било, представила ми је тај чин као лак, опуштен, све је било једноставно и фантастично. А толико је све било једноставно да сам ја, у априлу, на прво питање о Кафкиним приповеткама одговарала равно четрдесет пет минута. Већ код другог и трећег питања престала сам да гледам на сат.

Сећам се да сам када се све завршило изашла из зграде на задњи улаз и ту срела једног професора који ми је предавао, он је био прва особа која ми је званично честитала. Био је срдачан, пријатан, искрен у својим честиткама. Враћала сам се кући као да се ништа није догодило, дошла сам у празан стан, јела, чула се још са двоје људи, и то је било то.

Месец дана касније, средином маја, одлучила сам да прославим тај догађај на начин француских импресиониста и Прустове верзије „слатког живота“. Импресионисти су били сликари које сам прве открила јер је мој град одувек био Париз, а њега је без Едит Пјаф, Сатија, Сањара, импресиониста, Брасаија и Кертеза, Јана Тирсена и Амелије, Балзака, Пруста, Флобера, Утрила, Модиљанија и Ахматове, Лотрека, немогуће замислити. Тако сам ја, у сврху телепортације, све то упијала и, када је дошло време за прославу, одлучила да поновим оно што сам виђала на Монеовим, Реноаровим и Тисоовим платнима. Наставите са читањем