Toni Morison i razotkrivanje američkog mita sreće

U nastavku sledi odlomak iz intervjua koji je američka spisateljica Toni Morison dala za magazin Interview. Odlomak – jedno od mnogobrojnih pitanja na koja je spisateljica odgovorila – odnosi se na razotkrivanje iluzije i pogrešne percepcije o američkoj kulturi pedesetih i šezdesetih godina 20. veka sa zaključkom da „Every nation teaches its children to love the nation. I understand that. But that doesn’t mean you can gloss over facts.“

BOLLEN: We have a tendency to romanticize the stability of the ’50s in the same way that we romanticize the upheaval of the ’60s. You’ve spoken out about how a certain consumer-friendly, drug-induced version of the ’60s has obscured the real social changes that occurred during that decade. Was Home your attempt to rewrite the ’50s away from the favored version?

MORRISON: Somebody was hiding something—and by somebody, I mean the narrative of the country, which was so aggressively happy. Postwar, everybody was making money, and the comedies were wonderful . . . And I kept thinking, That kind of insistence, there’s something fake about it. So I began to think about what it was like for me, my perception at that time, and then I began to realize that I didn’t know as much as I thought. The more one looks, the more that is revealed that’s not so complimentary. I guess every nation does it, but there’s an effort to clean up everything. It’s like a human life— “I want to think well of myself!” But that’s only possible when you recognize failings and the injuries that you’ve either caused or that have been caused to you. Then you can think well of yourself because you survived them, confronted them, dealt with them, whatever. But you can’t just leap into self-esteem. Every nation teaches its children to love the nation. I understand that. But that doesn’t mean you can gloss over facts. I was an editor in the school department of [publisher] L.W. Singer Co. for a year before I came to Random House. I edited 10th- to 12th-grade literature books. For Texas books, we were forbidden to say “Civil War” in the text. We had to write “war between the States.” And of course we had to take out all sorts of words that Whitman wrote. There were caveats, constantly, when you sold text-books to Texas. And they’re still doing it, just with religion. I understand they’ve taken the word slavery out and replaced it with something to do with trade . . .

Izvor: Interview Magazine

Slika: Edward Hopper, „Carolina Morning“, 1955.

Pariske godine Edvarda Hopera

Edward Hopper, Solitary Figure in Theatre, 1904.

Edward Hopper, Solitary Figure in Theatre, 1904.

Slike po kojima prepoznajemo stvaralaštvo Edvarda Hopera deo su njegove znatno kasnije faze. Za dela koja su u fokusu ovog predstavljanja ne bismo odmah mogli reći da pripadaju njegovom opusu, ali su za nas bitna kao adekvatno predočen nagoveštaj kasnijih motiva koji će se pojavljivati u njegovom slikarstvu. Pre nego što se vratio u Ameriku i posvetio slikanju praznih enterijera – iz neočekivanog ugla voajeristički opsesivnih prikaza ljudskih figura koje u praznim sobama sede, razmišljaju ili se svalače –  Edvard Hoper je, kao i svaki umetnik u mladosti, predočavao sebe, a samim tim, formirao nacrte i za kasnija dela. Doza melanholičnog i usamljenog (sugerisana upotrebom plave i sive boje), ličnog, skoro ispovednog i autobiografskog naročito je prisutna na ranim platnima. Tonovi i boje koji dominiraju početnom fazom Hoperovog opusa tamnije su i pod uticajem impresionističkog slikarstva, naročito načina na koji su impresionistički slikari otkrivali potez ruke oku posmatrača. Grube, nedefinisane konture, oblici u naznakama, atmosfera oformljena više bojom nego prikazanim, neke su od odlika slika nastalih u periodu Hoperovog boravka u Parizu sredinom prve decenije 20. veka.

Hopper made his first trip to Paris in the autumn of 1906, aged 24, having finished art school the previous spring. He described his impressions in a letter home: ‘The roofs are all of the Mansard type and either of grey slate or zinc. On a day that’s overcast, this same blue-grey permeates everything.’ But it wasn’t the emerging contemporary avant-garde who drew his attention. ‘Whom did I meet? Nobody,’ he later admitted. ‘I’d heard of Gertrude Stein, but I don’t remember having heard of Picasso at all.’ Instead, among French painters, he was inspired by earlier generations, Manet, Degas, Pissaro, Sisley, Monet and Cézanne.

Two paintings in this room, in particular, foreshadow the preoccupations to come. One, Solitary Figure in a Theatre, made while still at art school, depicts a shadowy theatre-goer before an empty stage. Hopper was fascinated by theatre and was also an avid film goer, a sense of dramatic anticipation permeates his work. Stairway at 48 rue de Lille, shows the interior stairway leading to the flat where Hopper boarded on a visit to Paris. The tight cropping and deep shadows are almost cinematic, giving the work an air of expectancy, as though someone is about to enter or has just exited the frame.*

While in Europe, Hopper spent much of his time at the theatre, attending operas and visiting art galleries. He described Rembrandt’s painting ‘Night Watch’ as „the most wonderful thing of his I have seen“ with its moody atmosphere and strong contrast between light and dark perhaps contributing to Hopper’s decision to return to the darker color palette he was more comfortable with.

As one of Hopper’s earliest works, Stairway at 48 rue de Lille, Paris (1906) uses a far darker palette than his later, mature style. Even at this early stage in his career, Hopper uses an unusual composition to create a sense of mystery – a technique he would employ throughout his lifetime. From the door at the top of the picture, the bold diagonal of the stairs draws the viewer’s attention down, leading around the corner and to the out-of-sight landing on the floor below. The question of what lies beyond the stairs will remain forever elusive… *

Edward Hopper - Man Seated on Bed, 1905-6.

Edward Hopper – Man Seated on Bed, 1905-6.

Edward Hopper - Artist in Studio, 1905.

Edward Hopper – Artist in Studio, 1905.

Edward Hopper, Stairway at 48 Rue de Lille in Paris, 1906.

Edward Hopper, Stairway at 48 Rue de Lille in Paris, 1906.

Edward Hopper, Self-portrait, 1902/5

Edward Hopper, Self-portrait, 1902/5

Edward Hopper Self-portrait, 1906.

Edward Hopper Self-portrait, 1906.

Edward Hopper, Model Sitting, 1902.

Edward Hopper, Model Sitting, 1902.

Edward Hopper, Summer Interior, 1909.

Edward Hopper, Summer Interior, 1909.

Бележнице Едварда Хопера

Одувек сам била привучена формом књиге. Садржај је једно, али сама форма предмета, независно од поменутог садржаја, бивала ми је подједнако интересантна. У форми књиге, наравно, није само оно што је књижевност, али јесте нека врста имагинативног садржаја или бар нечег што имагинацију афирмише. Књиге/свеске у служби хербаријума, личних адресара, бележница свакодневних тричарија, блока за скице цртежа и песама, путописа, писама, дневника, нотних записа, албума за фотографије, исечака из новина, рецепaтa за колаче, предложака за хеклање или шивење, све те форме за мене су биле полазишта за даљину и давнину. Чежња и сећање негде би ме измештали и тако би пролазили дани, обликовани оним изнутра, ретко када обраћајући пажњу на чињеницу да садашњост такође заслужује право постојања и да ће ми се једном, као изневерено дете остарелом родитељу, осветити за сво злостављање и запостављање.

Интернет чини да свако интересовање буде сведено на фолдер, а услед огромне количине информација која је, толико неправедно, врло лако доступна, па самим тим и лако заборављива, војајер-радозналац-уживалац опијума, интернет конзумер, бива приморан на чин који је до тада био својствен углавном опсесивно-компулзивним особама – да све распоређује по „реду, боји и величини“. Тако се десило да сам свој фетишистички однос према свескама и књигама различитих садржаја заменила пикселима распоређеним у безброј фолдера. Један од њих већ сам представила  текстом у коме сам постовала Ван Гогова писма. Други ће се односити на бележницу америчког сликара Едварда Хопера (кога сам, такође, већ помињала у тексту посвећеном лепоти празних биоскопа и музици Едит Пјаф).

Пре неколико година одржана је занимљива изложба америчког сликара која је за циљ имала упоредно излагање  најзначајних слика, као и скица које су им предходиле, а које су пронађене у његовим многобројним свескама, бележницама и бловима за скицирање. На тај начин било је могуће сагледати градацију стваралачког поступка. Од фрагмента, замисли, утиска, од скице ка – целини, ка завршеном и коначно обликованом делу.

Куће су посебна целина у опусу Едварда Хопера. Оне су, с једне стране, слика Америке у малом, велике у празном простору, остављају чудан утисак на посматрача који се пита чему опседнутост величином, која је сврха тих простора у тако празној и удаљеној области? Са друге стране, куће које је Хопер путујујћи Америком са својом супругом сликао исте су као и ликови које је представљао. Сами и замишљени, делују далеко, усамљено, отуђено. Тако је и са кућама. Једино дневна светлост, бистар јутарњи зрак којим су обасјане, баш као и мутна и искричава, маглом омекшана ноћна светлост којом су обасјана лица која је портретисао, остављају афирмативан џејмсовски утисак младости, наивности, почетка. Када посматрамо куће Едварда Хопера бива евидентно колико су исте утицале на филмове Алфреда Хичкока. Сетмо се само положаја кућа у филмовима Психо или Птице. Утицај је јасан и недвосмислен. На тај начин  Америка гради своју традицију, али и изоштрава портрет свог многостраног лица.

Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Edit Pjaf i Marlen Ditrih

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много семантичког потенцијала. То је као са изгриженим ноктима – форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих јунских вечери осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама.

Мала сала биоскопа Таквуд била је потпуно празна када сам ушла у њу, пет минута пре почетка филма. Та чињеница додатно ме је изиритирала јер сам очајнички те вечери желела да будем у друштву. Недуго по мом уласку, у салу је крочила дугокоса плава девојка и села на прву столицу предпоследњег реда. Одмах за њом, журним кораком у салу је ушао мршав младић са округлим наочарима и зеленом мајицом и сео неколико редова испред мене. Пре потпуног гашења светла стално се окретао што сам ја намерно пропустила да му ставим до знања да сам приметила. Та нападност ми је била иритантна. Била сам на ивици да изађем, да одем, да пешачим до куће, да закуцам неком ненајављена на врата, да одем, да одем. Ипак, светло се угасило, филм је почео.

Ништа није као што испрва изгледа. Ову баналну изјаву свакодневица доказује, стога, изнова ћемо је понављати. Те вечери Едит Пјаф и ја смо се званично упознале. Филм La vie en rose оставио је снажан утисак на мене, али првенствено као филм, као аутономан и оргиналан стваралачки поступак, пре него као живописни преносилац једне узбудљиве и трагичне животне приче. Мој утисак била је монтажа, била је глума, био је сам редитељски поступак.

Овај догађај био је прелудиј, танан увод у моје упознавање француске националне иконе, вероватно најбоље уметнице шансоне. Неколико дана по том догађају одушевљено сам преносила своје утиске пријатељици коју сам упознала у плесној школи. Заједно смо делиле одушевљење према Лени Рифенштал и Мајаковском, а ево, сад и према Едит. Један од најлепших поклона које сам добила био је њен поклон овог филма. Убрзо, семестар у плесној школи се завршио, наступила је летња досада, сви су се разишли, па смо тако она и ја изгубиле контакт. Полако сам почела и да заборављам на филм.

Мај 2008, Париз. У продавници специјално опремљеној за туристичка иживљавања у виду трошења новца владала је неописива какофонија, права вавилонска пометња. Мноштво језика, немогућност споразумевања, гажење, фотографисање, шаренило, све то одвајало је поглед од оног што би требало да је у фокусу – здање Дом инвалида. Вођена необјашњивим хиром, импулсом ирационалног, купила сам сет од пет оргиналних дискова Едит Пјаф, и већ при доласку у собу и одлагању сувенира у кофер, заборавила на њих. По доласку у Београд, чемерно расположење није ми омогућавало да се посветим било каквој активности. Дискови су остали нераспаковани.

Прошло је још неколико недеља док нисам почела да преслушавам диск по диск, песму по песму. Едит Пјаф постала је нешто ново и непроцењиво за мене – сећање, мисао, евокација. Њена музика, али и пре тога, њено откривање, фазе препознавања, за мене су, у ствари, постале  могућност да обухватим прошлост као овално огледало, и кроз сећање је, односно самопосматрање, доживим потпуније, можда чак и у потпуности другачије него што је то она заиста и била. Касније, читајући У тарагању за изгубљеним временом, роман који је дефинитивно извршио најснажнији формативни утицај на мене, посредством Пруста открила сам да је такав однос музике и сећања заправо константа, да је музика подједнако евокативна као мирис, али да за разлику од њега, она подразумева (а)темпоралност. Могућност да време учини проблематичном категоријом простора.

У наставку следе неке од мени најдражих песама Едит Пјаф, као и слике једног од уметника кога сам најраније открила, али чије откривање још увек нисам довршила. Празне биоскопске сале Едварда Хопера, у овом случају, нису тек пука илустрација личног доживљаја. Оне су уметнички осведочена људска константа да се буде парадоксалан – сам, са тежњом да се не буде сам; скривен, са тежњом да се буде откривен. То је биоскоп, то је култ одласка у ту прелепу институцију – сам.

Edward Hopper, Solitary Figure in Theatre, 1904.

Edward Hopper, Movie Theather, 1939.

Уметничко стваралаштво одувек је било ствар заједнице односно колектива. Хиљадама година исто је важило и за рецепцију уметничког дела. Колико год то са ове дистанце деловало непривлачно, чак немогуће, докази за ову тврдњу одавно су познати антрополозима и историчарима уметности.

Прве уметности – плес, музика, поезија, сликарство биле су нераздвојне у настајању и извођењу, биле су део ритуала, религијског или магијског култа. Људи који су стварали, а касније и посматрали цртеже  бикова у дубинама пећина, чинили су то заједно; прва поезија, која се искључиво везује за усмену а не писану традицију, била је резултат колективне имагинације и веровања. Отуда је сасвим могућа Шелингова тврдња да су митови наша прва поезија.

Тенденција да се уметничко дело ствара одвојено од заједнице и њених религијско-магијских постулата новијег је датума. Исто важи и за доживљај уметничког дела. Чак и данас, иако не свесно и са јасно дефинисаном намером уметника, уметничка пракса, и дело као њен завршни резултат, у блиској су вези са духом заједнице и приликама у којима настају.

Техничка и научна достигнућа допринела су стварању нових уметности – фотографији и филму. Нарочито се филм, његово стварање, као и гледање, везује за колективно. Гледање првих филмова евоцирало је повратак тамним дубинама пећине – прошлости када би се чланови племенске заједнице окупили и заједно, било у тишини или екстатичном одушевљењу, посматрали представу, смењујуће слике колективних фантазмагорија које су до нас допрле у форми митова.

Edward Hopper, Movie Theather, 1927.

Edward Hopper, Movie Theather

Све до краја 19. века слушање музике  било је део јавног живота. Концерти камерне музике, налик оном у филму Софије Кополе о Марији Антоанети, били су могућност повлашћених. Нико није могао извођења композиција слушати код куће, било је потребно отићи на концерт. Исто је важило и за филм, било је потребно отићи у биоскопску салу.  Уколико би се неко зажелео сликарства, морао је отићи у јавни простор – музеј или галерију.

Једина уметност која је потпуно заборавила своје колективно порекло јесте књижевност. Она једина међу уметностима, нарочито од када се књиге штампају, подразумева затворена врата, собу, интимност, солипсистички чин одвајања, потпуни повратак себи. Покушајте да читате књигу са неким а потом сами. Два потпуно различита доживљаја, међусобно неупоредива.

Развој технологије који је омогућио да уметност не буде више привилегија повлашћених, да доживи тзв. секуларизацију односно профанизацију и постане доступна свима, такође је  допринео и томе да уживаоци уметности свако уметничко дело третирају у свом доживљају као књижевно, самостално и одвојено од групе других посматрача. Један од најзанимљивијих начина постизања таквог идеала је култ одласка у биоскоп – сам.

Edward Hopper, Morning Sun

Edward Hopper