Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Bronjislav Maj

Svet, ceo i nedeljiv, počinje na krajevima
mojih ruku. Vidim ga stojeći u prozoru: zelene tornjeve
Skalke i Vavela, kupolu Svete Ane, dalje tamnomodra
brda, jer tako šuma izgleda pred veče, iza njih su
druge doline prekrivene gradovima, i još novi gradovi:
iznad reka, na prostranim ravnicama što se spuštaju
prema moru, iza kojeg je drugo more, oštri mrki
vrhovi, klanci, putevi, domovi ljudi ne drugačiji od moga
doma. Disanje koje mi ispunjava usta, pluća, krv, samo je
delić – moj samo za trenutak – celokupnog vazduha
što okružuje svet: nedeljiv. Vidim ga – znam da je
odmah tu, nadomak ispružene ruke, toplina daha.
Ostalo je samo količina kilometara, krhkost pogleda – nebitno
u razmerima duha i srca. I tu odmah
kraj mene, na nekoliko ulica dalje, na velikom
trgu punom ljudi, moj brat puca
u moga oca, tu, nadomak ruke.
I tako: ne s treskom nego s cviljenjem, jeste.

 

Najzad ne da se o tome ćutati, moram da kažem
zašto ćutim: o bedi i cinizmu, o smrti
dvolično prirodnoj i koja čuva sve privide
života, o beznađu i poniženju.

Ćutim jer nikad neću biti jedan od onih
što su od toga načinili za sebe temu, kravu muzaru,
zlatni rog izobilja – virtuozi očajanja i sinovljeg bola,
majstori aluzija i histeričnih žalopojki.
Od toga žive: licitirajući patnju, papirnom pobunom
dižući prašinu u bibliotekama na plaćenim večerinkama.
Od toga žive: lažući mladim čistim srcima koja krvare
na njihovu viku moduliranu tako vešto da se u njoj čuje
ono što se želi čuti: otadžbina, otadžbina, otadžbina…
Neću da budem jedan od njih. Ma imao uvek da budem
sam, sa žigom ravnodušnoga ili izdajice.
Nek me ne napušta pokornost i stid.
Nek me ne napuštaju poštovanje i briga. Prezir
prema budalama i pamćenje nepravde ispunjavaju me
ćutanjem.

 

Ovde posle celodnevnog idenja
putem kroz sredinu šume
znam o sebi već samo sve ono
što moram da znam – osećam
kako je visoko nad mojom glavom
zviznula ptica nepoznatog imena
osećam polako rastući dobri zamor
poznatu hrapavost farmerki i džempera
osećam hladne struje vetra
na licu u kosi
i svako tako jako vlakno
svoga tela
osećam zasebno
kao zasebno
čak nepravedno radosno
ispunjenje

 

Neki moj brat – tako sličan meni
– jer je isto tako različit
od goluba, oblaka, javora. Ništa
o njoj ne zna sada, pije vodu
kraj saturatora. Odlazi lako
i sigurno, kao da je tako imao da ide
već zanavek. Gleda oko sebe tako kao da je
nema u očima. Ne vidi je,
ne zna za smrt. A u svakom slučaju
– ne sada. Ne znajući – on je
besmrtan, kao golub
oblak i javor, njihov
brat. Nestaje za uglom
i ja ne znam ko je od nas
u pravu i kome će s tim biti
bolje, jer osim tog znanja
tako malo nas
izdvaja
i vezuje.

 

Napolju kiša, čaša čaja na stolu,
lampa – tako te, možda naivno, vidim
za pet, za dvadeset, za sto dvadeset pet
godina, dok čitaš ovu pesmu, dok misliš o meni, čoveku
od pre dvadeset ili sto dvadeset godina – kako sam
živeo? Ja i moje doba: beznadno umorni ljudi,
nekoliko datuma, mesta poraza, imena: formula koje smo tada
ponavljali, sa detinjastom nadom živih, gluplji od tebe
za mudrost koju je vreme dalo tebi: koji živiš
posle svega: posle nas, posle svih. – Tako malo
umem da saopštim, isto kao svi. Ali
živeo sam i neću da umrem ceo: da ostanem
za tebe svako, predmet statističkog
smilovanja ili prezira. Ono što je bilo samo,
samo ja, jeste van istorije. Te ću reći o sebi
jedinim jezikom dostupnim obojici: o mirisu mokre
gradske prašine pred prozorom (pala je kiša), o stolu
što žulja laktove, o kucanju sata, o ukusu vrelog
čaja, o svetlosti lampe koja mi je vređala pogled
dok sam pisao ovu pesmu – opštim jezikom svih
pet čula,
besmrtnih.

BRONJISLAV MAJ

Bronjislav Maj, poljski pesnik, esejista, kritičar i prevodilac, rođen je 1953. godine u Lođu, a od 1972. živi u Krakovu, gde na Jagelonskom univerztetu predaje savremenu poljsku književnost.

Kao pesnik Maj je debitovao 1970. godine, objavljujući pesme, eseje i kritike po časopisima. Takođe se bavio pozorištem i jedan je od osnivača „Poziorišta KO“, u kojem je radio kao scenarista i glumac. Do sada je objavio više pesničkih zbirki: Takva sloboda, Zajednički vazduh, Porodični album, Propast svetog grada, Umor, Svetlost, Vremenske i druge razlike i tako dalje. Dobitnik je nekoliko značajnih nagrada za poeziju, između ostalih i one koju dodeljuje Fondacija „Košćelski“ u Ženevi. Osim toga, njegove pesme nalaze se u mnogim antologijama, a prevođen je i na više jezika; na srpski su njegove pesme prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Napomenimo i to da Maj pripada pesničkoj struji koju kritičari nazivaju „Nova privatnost“, a Česlav Miloš ga je smatrao njenim najznačajnijim pesnikom. On piše isključivo u slobodnom stihu, i to jezikom koji je jednostavan i čist, bez kolokvijalizama i patetike. Njegovo lirsko ja je melanholično i zamišljeno nad vlastitim životom i čovekovom sudbinom uopšte, ali razmišljanja koja iznosi poseduju određenu vrstu distance, objektivnosti, ironije i humora. Stoga ga neki kritičari smatraju „učenikom“ Šimborske i Mrožeka, mada za razliku od njih, Maj unosi i metafizičke momente u svoju poeziju, a na poseban način dotiče i religiozne teme.

Izvor: Prejaka reč | RTS Treći program

Slika: Sergey Nielsen

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julija Hartvig

KADA DAN

Koliko radosti u tome što dani postaju duži
mislila sam idući po zimskom limunski žutom suncu
U zimskoj belini samo se drveće ocrtavalo poput crne šare
Ispod snega još uvek nikakvih prolećnih šumova
U povratku na jarugu je već pala senka
prema tome pošla je nasipom iznad reke
gde je još uvek trijumfovalo sunce
svetlost je bila tako široka i uzvišena da joj se činilo kao da lebdi
vraćajući se uobičajeno dolinom srela bi ženu
koju je nedelju dana uzalud tražila
jer je tog popodneva konačno izašla
iz tmine svoje tajanstvene kuće na bregu skrivene među drvećem
u kojoj bih veoma volela da živim

ČEMU

Te bore na licu sunca
taj sedeći mesec sve zamagljeniji noću
i žrtva od lišća prinošena drvetima
koja još uvek muževno klate blede perjanice
blistava tela grabova prostreljena gromom crne vrbe
u bolesti poniženju i ubogaljenosti polomljenih grana
I ona uporna kiša koja nas uvek isto apelujući na nas opominje:
Predaj se, zbog čega se opireš neumitnom

KAD BI MAKAR

Sada je sve ispremetano
Bez mogućnosti stvaranja jasnog i čitljivog nazora
Dozvoljeni su nejasnost i odsustvo vrline
Te pesnik bludi i noću huče kao sova
Kad bi makar onu izmaglicu iznad livade uspeo kako valja da opiše

NA KOMERCIJALNOM TRGU

Pri vrhu potkresani platani oponašaju zid
trava na travnjaku podseća na plišani tepih
a sve podseća na skrovite sobe
na odaje u kojima se nastanio i svojski prisvojio čovek
Na klupama gospođe u šeširima
posedale kao po plišanim kanabeima
Ispod kineskog paviljona na estradi
prisećanje na orkestar koji je svirao popularne melodije
U dubini iza skvera oronula zgrada
s crvenom markizom iznad partera
i s natpisom „Salon de thé, Brasserie”
iza šanka umorni barmen
za stolovima par gostiju uz čašu piva
Ovde odavno niko ne pije čaj
Lokal je ogroman i prazan
Uskoro će ga vlasnik prodati
butiku za prodaju cipela

ORLOVO KOD LAJDENA

Belo avgustovsko nebo, beli belcijati oblaci.
Ta avgustovska belina je smirujuća kao veramon.
Posle šumnog talasa i ludovanja galebova
ispod besanog kapka odozgo nas posmatra nebo.
Miriše slan vazduh naduven od plača
i nekakva sitna figura ogrnuta maramom
podiže patetično ruke prema moru.
Ribe opijene mlekom magle idu prema mreži
i beli cvetovi meduza rascvetani u svitanje.
Moj pejzaž stoji mrtav kao posle pomorske bitke
a iznad talasa još uvek se diže miris baruta.
Taj pejzaž poklonio mi je Van de Velde
jednoga dana kada nijedan drugi ne bi bio verodostojniji.

Prevod: Biserka Rajčić

Izvor: Polja

Slika: Jarek Puczel

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Eva Zonenberg

tumblr_msyttzzuch1qarjnpo1_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo3_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo4_1280

BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Šuškalo se da je zahvaljujućicirografu postao lep i da je ovladao umećem sastavljanja stihova. Ništa čudno, jer ga je sam prokletnik fra Dijabolo tome učio. Uprkos okrutnim mučenjima, Žan nijedan zločin koji mu pripisivahu ne priznade, osobito ne – šurovanje sa đavolom. Proleće leta gospodnjeg 1459. izuzetno bejaše. Svuda mnogo sunca. Nebo je neprirodnim plavetnilom prosto ranjavalo. Da li je optuženi pokušavao da prizna ili napiše o onom što tada preživljavaše? Za svaki slučaj inkvizicija kazni umetnika odsecanjem jezika i ruku. Lepi trubadur više ne mogaše ni da peva ni da svira. Neprirodno plavo nebo. Svetovni sud, svestan njegove nevinosti – osudi ga na smrt, da bi skandal izbegao. Na dan pogubljenja sav Lanž izađe da nad đavolom trijumfuje. Takvoga dana svuda i uvek je sunčano.

MY FAVORITE. MY MASCOT

Čuvaj se mili Esekse,
Mudro brini o sebi. – Elizabeta I

Da li sam imala drugog izlaza
voleo si snažna osećanja
a tvoja prekrasna glavica kao da je bila stvorena za pogubljenje
buni se narod gladan koketerije
u takvim situacijama nežnost je na lošem glasu
oni sunčani dani kad nakit stiče moć
a od prijatelja jedva da ostaje šačica izdajnika

Međutim ništa se nije dogodilo
za trenutak si zaboravio da se s kraljicom ne možeš igrati
jer je otkrivanje zavera njeno omiljeno zanimanje
sve je kao što je nekada bilo
prsten s opalom koji si mi poklonio
nosim ga na onom istom prstu koji je dao znak za početak egzekucije
(koliko se sećam opal je trebalo da ti donosi sreću)
kao i obično plešem svoj jutarnji kontrdans
u podne lovim krupne zveri
uveče s prvom dvorskom damom nestajem u špaliru kiparisa

Aha! Otkad te nema
Magla kao da je belja i gušća
a moja krv plavlja
zahvaljujući tebi engleski mit je dobio na kvalitetu

I još jedno
nisi održao reč
tvoja mladost zbog koje sam ostavila duge prste lorda Dedlija
imam utisak da je izgubila sjaj poput bisera na mom vratu
obećavao si da ćeš sačuvati svoj mladalački izgled
znači opet nisi imao strpljenja?
dakle mladost je podjednako opasna kao i vlast
s tim što mladost ponekad greši
a vladari nikad ne greše

LEPTIR

Bio sam nekada mandarin
Učenjak zaljubljen u književnost
Slao sam u daleku zemlju suza listiće čaja i svoje pesme
Nikada nisam dobio odgovor
Znao sam za postojanje dobrih i zlih duhova
Poznavao sam njihove običaje i jezik
Takođe sam znao da postoji Neko, koga možeš nazvati Bogom
I jedan jedini Put kojim vredi ići
Kaligrafisao sam reči: zvezda i večnost
Da bih napisao njihovu najsavršeniju formu na to sam utrošio čitav život
Voleo sam mnogo puta premda sam istinski
Voleo jednom u životu
I bio sam bolestan u ljubavi i od ljubavi
Nikada nisam govorio o svom osećanju
Nekoliko puta bio sam neoprezan
Omalovažavajući bojazan i strah prebacio sam se na drugu stranu
Patio sam kao svaki koji brine o rečima:
Ništa nije važno u obličju Boga
U obličju Boga nema opravdavajućih okolnosti.

OVO JE TEK POČETAK

Ne znam zbog čega pišem
Čak ne znam ni na kom jeziku
Tobože su to lekcije iz detinjstva
Ali u njima se skriva nešto drugo
Nevidljivi likovi sa suncima na ramenima
Meseci pretvoreni u točak nekog vozila
Ptice kao vojnici naoružani svojim krilima
Nekakav lament umrle pred kapijom pakla
Nekakva molitva nevinog uoči egzekucije

Ne znam s koje strane sveta to dolazi
Ne znam kuda odlazi
Da li se vraća?
Reči me užasavaju
Tajna pred kojom padam na kolena
Ko će je shvatiti?

Ne znam zbog čega sam im verna
Prognana iz čoveka
Slušam o čemu govore predmeti
Te pesme koje se pišu s vetrom
Na pustom polju sklapam savez s kamenjem

Ne znam zbog čega me nazivaju pesnikom
To je samo poznavanje reči
Nešto što dolazi kada ti sve oduzmu
Gubitak čoveka i pobeda kosmosa
Sila koja će ostati i kad više ne bude ljudi

ČAS USHIĆENJA U POZADINI S HEJL-BOPOVOM KOMETOM

Najpre nauči da opet pitaš šta znači gledati uvis?
u plavom znaku pitanja ti si njegova najslađa tačka

i kako sve opaziti? narandžaste sandale sunca
dižu teret datuma rođenja da li sam i deo dana?

dan u kome ćeš prepoznati jorgovan povratiće ti slobodu
slobodu? ona je nešto prolazno kao i mi

grašak miriše a ovo? ovo su klupa i divlje ruže
na klupi piše: „In memory of Big Bob from Mary“

livada je ponekad umorna njeni udovi se osećaju slično kao ti
a šta dovozi travu? tvoja stopala dakle ne služe samo za bekstvo?

ona su poljupci za kamenje zar se ono ne nosi samo u grudima?
ono je osmeh vetra da bi se lakše zaboravljalo? da bi se lakše čeznulo

a tamo? drvored beli kamičci a ovde? blagost poverenje
zbog čega to tako zoveš? jer ne umem da lažem

POKRAJ PUTA

Dovoljni su sto dve stolice stolnjak malo svetlosti
i naglo srećeš predmet čežnje

nesvesno si čeznuo za njim oduvek od rođenja
nazivajući ga različito npr. izgubljeni raj

početak o kome si umeo da pišeš samo pesme
i zbog koga si voleo hiljade nepoznatih osoba

vraćajući se na polaznu tačku
adresirao si pisma ili izlazio tokom razgovora

i gubio
i zavoleo si gubljenje

da bi se izgubljeni još više udaljavao
i bio bliži

da bi čeznuo
i opet čeznuo

po ko zna koji put opraštati se s izgubljenom sudbinom
poslednji put miriti se s novom

i odjednom predmet čežnje je tako realan
kada bi na trenutak nestao prestao bi da postojiš

već znaš njegovo ime i zabavne navike
da diže nestašne telefone i voli tajne

da piše knjige mastilom boje južnog mora
jezikom koji niko ne zna uvek iste stihove:

svi putokazi vode ka jednom trenutku
jedna sumnja: što je tako obično
zabavno sigurno: ostalo je beznačajno

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

EVA ZONENBERG

Eva Zonenberg, poljska pesnikinja, eseistkinja, pijanistkinja, performerka rođena je 1967. godine u Donjim Zombkovicama u Šleskoj. U Vroclavu je završila Muzičku akademiju, Odsek za klavir i magisterske studije iz oblasti muzičke estetike. U Krakovu je završila filozofiju i magisterske studije sa radom o Hildegardi iz Bingena, koja je bila filozof, kompozitor i mistik, kao i Književno-umetničke studije na Jagelonskom univerzitetu. Poeziju piše od ranog detinjstva i objavljuje je u časopisima od gimnazijskih dana. Bavila se uređivanjem časopisa „Studium“ i „Rita Baum“. U Krakovu je držala kurseve kreativnog pisanja a sada ih drži u Vroclavu. S obzirom na izuzetan smisao za jezik, veoma dobro vlada engleskim, nemačkim i francuskim. Objavila je trinaest knjiga poezije, proze i eseja. Prevođena je na petnaestak jezika, između ostalih i na srpski. Treći Trg je 2006. objavio izbor iz njene poezije naslovljen sa Imperija suze. Njena poezija se nalazi u nizu časopisa Srbije i Republike Srpske i u trima antologijama poljske poezije: Moj poljski pesnički XX vek, Rečnik mlade poljske poezije i Atlas evropske lirike. Dobitnik je niza domaćih i stranih nagrada.

Izvor: Eva Zonenberg, Neuračunljivi, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2016.

Slike: Tran Nguyen

Eva Lipska: „Džon Kits“

Kits

Dolazeći na svet
usud je izgubio razum.

Lagao je pas koga smo sreli
na tajanstvenoj stazi litice.

Sudbina je tonula u blato
močvare pištaline.

Iscrpljivale su se
zalihe bliskih.
Potrošila se ljubav.

Istinski
volela ga je
samo sušica.

Vreme je započelo
lov sa hajkom
huškajući na njegove stihove
gluve kritičare
(i nestali bez traga i glasa).

Danas postoji
istovremeno rasut u sto gradova
napisao je o njemu V. H. Odn
u svojoj predugačkoj pesmi.

Njegov već treći život
kašlje u meni
ispljuvavajući rivale iz pluća.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

EVA LIPSKA

Eva Lipska rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu.

Debitovala je 1967. Neke od njenih pesničkih zbirki su: Stihovi (1967), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982), Garderoba tame (1985), Stipendisti vremena(1994), Ja (2003), Negde drugde (2005), Njutnova pomorandža (2007), Draga gospođo Šubert (2012), Ljubav, draga gospođo Šubert (2013). Obajvila je i više izbora svoje poezije, koje je uglavnom sačinjavala sama. Nalazi se u svim antologijama savremene poljske poezije, u zemlji i inostranstvu. Kod nas su je prevodili Petar Vujičić, koji ju je uvrstio u svoju antologiju Savremena poljska poezija (1985), dok je Biserka Rajčić objavila sledeće zbirke njene poezije: Stipendisti vremena (1998), Ja (2004), Negde drugde(2006), Njutnova pomorandža (2008), Pažnja: stepenik (2009), Odjek (2011), Draga gospođo Šubert (2013).

Izvor: Eva Lipska, Turisti reči, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2014.

Slika: T. Sampson, Portrait of John Keats, 1828.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Eva Lipska

Biljana Đurđević 1Biljana Đurđević 2Biljana Đurđević 3

KAŽEM SVOJOJ ZEMLJI

Kažem svojoj zemlji:
iseli se
otputuj.
Za trenutak budi
stranac.
Zatim se vrati
i nastani u sebi.
Promisli sve to
još jednom.
Uhvati sebe
u letu.

OPERA

Draga gospođo Šubert, u mladosti sam često bolovao od opere. Tragične opere koja životu dosipa otrov, bodežom probija strah, gine u dvoboju, vrši samoubistvo. Divio sam se pevačima koji su spasavali čast soprana. Kada bi iz arije suknuo plamen, dozivali su u pomoć fabulu i druge neobične dezene umetnosti. Kao što znate, muzika prenosi neizlečive bolesti: nokturna, serenade, simfonije, violinske maštarije. Kao pacijent koncertnih dvorana, vešto vladam njima.

SOLISTA

Draga gospođo Šubert, sve više mi smeta prekomerenost čovečnosti. Odgurivan sam, udaran, propadam u nečijim zagrljajima. Plaši me grad. Trčim duž vatre u obližnju operu. Na sceni sam sam. Luda Rigoleto. Otvaram usta i u grlu palim svetlo.

PTICE

Dete se rodilo nenormalno.
Iz usta mu kliknuo vulkan
I zamro u vazduhu.
Iz očiju mu progledala vatra
I zapalila kuću.
Dete se može posmatrati samo kada spava.
Tada liči na anđela
Koji je pao na glavu.
Ali dete nešto zna
I na nešto želi da nas upozori.
Iz tog razloga
Upisalo se na kurs suglasnika.

Posle pedeset godina
Dete je odlučilo da se pretvori u pticu.
Sada leti po okolini.
Može se prepoznati po tome što kasno uveče
Iznenada počne da skače i viče:
-Čovečansto! –
dok sve druge ptice
kričući beže.

ISPOVESTI RACIONALISTE

Ne idem u crkvu.
S Gospodom Bogom srećem se kod krojača.
Šijemo sebi istu grobnicu.

ISTORIJA PONOVO JEDNOM..

Istorija ponovo jednom
neće isključiti peglu

kaže nadajući se oganj
zagledan u drvo.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

EVA LIPSKA

Eva Lipska rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu.

Debitovala je 1967. Neke od njenih pesničkih zbirki su: Stihovi (1967), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982), Garderoba tame (1985), Stipendisti vremena(1994), Ja (2003), Negde drugde (2005), Njutnova pomorandža (2007), Draga gospođo Šubert (2012), Ljubav, draga gospođo Šubert (2013). Obajvila je i više izbora svoje poezije, koje je uglavnom sačinjavala sama. Nalazi se u svim antologijama savremene poljske poezije, u zemlji i inostranstvu. Kod nas su je prevodili Petar Vujičić, koji ju je uvrstio u svoju antologiju Savremena poljska poezija (1985), dok je Biserka Rajčić objavila sledeće zbirke njene poezije: Stipendisti vremena (1998), Ja (2004), Negde drugde(2006), Njutnova pomorandža (2008), Pažnja: stepenik (2009), Odjek (2011), Draga gospođo Šubert (2013).

Izvor: Eva Lipska, Turisti reči, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2014.

Slike: Biljana Đurđević

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Zagajevski

puczel_81

DUGA POPODNEVA

Bila su to duga popodneva, kada me je napuštala poezija.
Strpljivo plovila reka, gurajući ka moru lenje barke.
Bila su to duga popodneva, obala slonovače.
Senke ležale u ulicama, izlozi puni ponosnih manekena,
koji su mi izazivački, smelo gledali u oči.

Iz gimnazija izlazili profesori praznih lica,
kao da ih je Homer pobedio, ponizio, pobio.
Večernje novine donosile uznemirujuće vesti,
ali se ništa nije menjalo, niko nije ubrzavao korak.
Na prozorima nije bilo nikog, nije bilo tebe,
čak su se kaluđerice pravile da se stide života.

Bila su to duga popodneva, kada je nestajala poezija,
a ja ostajao sam s nerazumljivim molohom grada,
kao siroti putnik pred Gar di Nord
s preteškim koferom, vezanim kanapom,
na koji pada crna kiša, crna kiša septembra.

O, reci kako se izlečiti od ironije, od pogleda
koji vidi, ali ne proniče; reci, kako se izlečiti
od ćutnje.

GRAD, U KOME BIH HTEO DA ŽIVIM

Taj grad je tih u suton,
kada se iz onemoćalosti bude blede zvezde,
i u podne bučni glasovi
ambicioznih filozofa i trgovaca
koji su sa Istoka doneli baršun.
U njemu gore vatre
a ne lomače razgovora.
Stare crkve i kamenje obraslo mahovinom
davne molitve u njemu su kao balast,
kao kosmičke rakete.
To je pravedan grad,
u kome ne kažnjavaju strance,
grad brzog pamćenja
i sporog zaboravljanja,
koji toleriše pesnike i prorocima oprašta
nemanje smisla za humor.
Ovaj grad je sagrađen
prema Šopenovim preludijumima,
preuzevši od njih samo tugu i radost.
Omanji brežuljci okružuju ga
poput širokog prstena; tamo rastu
poljski jasenovi i vitke topole,
sudije naroda drveća.
Brza reka koja teče kroz centar,
danju i noću šapuće
nerazumljive pozdrave
od izvora, od planina, od plavetnila.

MISTIKA ZA POČETNIKE

Dan je bio lagodan, svetlost blaga.
Onaj Nemac na terasi kafane
na kolenima držao omanju knjigu.
Uspeo sam da vidim njen naslov:
„Mistika za početnike“.
Odmah sam svatio da laste,
koje su prodorno pištale
patroliraju ulice Montepulćana,
i tihi razgovori uzdržanih putnika
iz Istočne Evrope zvane Srednja,
i bele čaplje koje stoje – juče, prekjuče? –
na pirinčanim poljima kao kaluđerice,
i sumrak, lagan i sistematičan,
koji briše konture srednjovekovnih kuća,
i drveta maslina na omanjim brežuljcima,
prepuštena vetrovima i požarima,
i glava „Nepoznate princeze“,
koju sam video i divio joj se u Luvru,
i vitraži u crkvama kao krila leptirova
posuta cvetnim polenom,
i mali slavujak koji je uvežbavao recitaciju
kraj same autostrade,
i putovanja, sva putovanja,
da su samo bila mistika za početnike,
početni kurs, prolegomena
za ispit odložen
za kasnije.
Umro Gombrovič; Amerikanci šetali po Mesecu,
skačući oprezno kao da se boje da će se raspasti.

Erbarme dich, mein Gott, pevala je jedna Crnkinja

u jednoj crkvi.
Leto je bilo vrelo, voda u jezerima topla i slatka.
Trajao hladni rat. Rusi okupirali Prag.
Baš te godine sreli smo se prvi put.
Samo je trava, žuta i umorna, bila besmrtna.
Umro Gombrovič. Amerikanci šetali po Mesecu.
Vreme, smiluj se. Propasti, smiluj se.

AUTOPORTRET

Između kompjutera, olovke i pisaće mašine
prolazi mi pola dana. Jednom će to biti pola veka.
Živim u stranim gradovima i ponekad razgovaram
sa stranim ljudima, o stvarima koje su mi strane.
Slušam muziku: Baha, Malera, Šopena, Šostakoviča.
U muzici nalazim snagu, slabost i bol, tri stihije.
Četvrta nema imena.
Čitam pesnike, žive i mrtve, od njih učim
istrajnost, veru i ponos. Pokušavam da razumem
velike filozofe – najčešće uspevam
da shvatim samo mrvice njihovih dragocenih misli.
Volim dugo da šetam pariskim ulicama
i posmatram svoje bližnje, oživljene zavišću,
požudom ili gnevom i srebrn novac
koji prelazi iz ruke u ruku i lagano gubi
svoj okrugli oblik (otire se carev profil).
Odmah pored raste drveće, ne izražavajući ništa,
ako se ne uzme u obzir zeleno, ravnodušno savršenstvo.
Poljima hodaju crne ptice, koje neprestano
nešto čekaju, strpljive poput španskih udovica.
Nisam više mlad, ali još uvek ima starijih od mene.
Volim dubok san, kad me nema,
i brzu vožnju biciklom seoskim puteljkom, kada topole i
kuće nestaju ka kumulusi na vedrom nebu.
Ponekad mi se obraćaju slike u muzejima
i naglo iščezava ironija.
Obožavam da posmatram lice svoje žene.
Jednom sedmično, u nedelju, telefoniram ocu.
Svake druge sedmice nalazim se sa prijateljima,
tako jedni drugima ostajemo verni.
Moja zemlja oslobodila se jednog zla. Hteo bih
da posle toga usledi još jedno oslobađanje.
Mogu li u tome pomoći? Ne znam.
Istina, nisam dete mora,
kako je za sebe napisao Antonio Maćado,
već dete vazduha, metvice i violončela,
i svi putevi visokog društva
ne ukrštaju se sa stazama života, koji zasad
pripada meni.

BRZI STIH

Slušao sam gregorijansko pevanje,
u autu koji je jurio,
autostradom, u Francuskoj.
Drveće je žurilo. Glasovi monaha
slavili nevidljivog Gospoda
(u osvit, u ledenoj kapeli).
Domine, exaudi orationem meam,
molili su se muški glasovi tako spokojno
kao da spasenje raste u vrtu.
Kuda sam putovao? Gde se sakrilo sunce?
Moj život je ležao podeljen
s obe strane puta, krhak kao papir mape.
Zajedno sa slatkim monasima
ciljao sam prema oblacima, plavim,
teškim i nepronicljivim,
prema budućnosti, provaliji
koja guta tvrde suze grada.
Daleko od svitanja. Daleko od kuće.
Umesto zidova – tanak lim.
Umesto benja bekstvo.
Umesto zaborava putovanje.
Umesto himne – brzi stih.
Preda mnom
jurila je mala, umorna zvezda
i prsijavao asfalt puta,
pokazjući gde je zemlja,
gde se sakrila britva horizonta,
a gde crni pauk večeri.
i noć, udovica tolikih maštanja.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

Izvor: Časopis „Poezija“, godina II, broj 5, mart 1997.

Slika: Jarek Puczel

Grčki mit prema Zbignjevu Herbertu

August Roden, "Orfej i Euridika", 1893.

August Roden, „Orfej i Euridika“, 1893.

ORFEJ I EURIDIKA

Sve je to čuo Orfej u tami sa silovitim pljuskom. Prvi put se zadivio Euridikinoj mudrosti. Da li je stvarno potrebno umreti da bi se osetio odraslim?

Pred njim poče da se otvara bazaltni pejzaž, dostojanstven poput spaljene šume, netaknut kao oko vulkana, kao unutrašnjost guste materije, kao plavet noći sagorele do ništavila.

Opevah svitanja sunca krunisanja
putovanje boja od zaranka do večeri
a zaboravih na tebe
besmrtna noći

Orfej se iznenada okrenu prema senima Euridike i Hermesa i u ushićenju uzviknu jednu reč: – Pronađoh!

Seni iščezavaju. Orfej izlazi na svetlost dana. Ispunjava ga radosni ponos, jer je otkrivenje spoznalo i novu vrstu književnosti, otada zvanu lirika melanholije i mraka.

AHIL I PENTESILEJA

Kada je Ahil kratkim mačem probo grudi Pentesileje i triput okrenuo oružje u rani, video je – u iznenadnom saznanju – da je kraljica Amazonki lepa.

Položio ju je brižno na pesak, skinuo joj težak šlem, raspustio kosu i nežno joj prekrstio ruke na grudima. Međutim, nije imao hrabrosti da joj zatvori oči.

Pogledao je, još jednom, oproštajnim pogledom i, kao primoran nepoznatom silom, zaplakao je – onako kako ni on, a ni drugi junaci tog rata nisu plakali – tihim, zaklinjućim, utišanim i bespomoćnim glasom, u kome su se vraćali jadanje i kadenca pokajanja, nepoznata Tetidinom sinu. Na Pentesilejin vrat, grudi i kolena poput lišća su padali samoglasnici te tužbalice, obavijajući njeno telo koje se hladilo.

Sama se pripremala za večna lovišta u tajanstvenim šumama. Njene još nezatvorene oči izdaleka su gledale u pobednika sa upornom mržnjom plave krvi.

PROMETEJ I HERMES

Pustara nekakva. Hermes kaže Prometeju:

„Sada vidiš zbog čega se sve upravo ovako završilo. Bio si preterano nestrpljiv, Prometeju.

Dok je to govorio vazduh je ispunjavao osuđenikov krik. Hermes je, međutim, to dozvoljavao, da bi dijalog tekao skladno i tečno.

„Dakle, sada shvataš, svoj plana valja ostvarivati postepeno, lagano, petoletka po petoletka, od pamtiveka do pamtiveka. I sve novije krugove čovečanstva treba upućivati u tajne, a u slučaju da se stvar razotkrije montirati monstruozni lažni proces i krivce kazniti zbog krađi tajni bogova.

Prometejev krik.

„Istini za volju, bogovi su se lako pomirili sa krađom vatre. Brzo je degradirana i oterana u kuhinje. Sve što je mogla da uradi bilo je da greje lonce. Jer to više nije bila nebeska vatra koja proždire gradove. Sada su već svi zaboravili da je gnev bogova izazivalo sećanje na Prometejevu krađu.

Krik. Dijalog teče dalje.

„A sećanje rađa savest“, nastavlja dalje Hermes, razvlačeći samoglasnike, kao da se sladi tom reči koja je trenutno neprimetna, ali, pojačavajući se kao vatra, u trenutcima iskušenja zahvata dušu. „Ono što se jednom probudi ne može se više uspavati, što Orestu nalaže da u potrazi za oproštajem bludi putevima. Dakle, ti si stvorio čoveka, jer bogovi ne znaju za grižu savesti.

Prometejev krik.

Hermes odlazi. Ni on nikada u životu nije osećao čari griže savesti.

Izvor: Zbignjev Herbert, Kralj mrava, prevela Biserka Rajčić, Arhipelag, Beograd, 2014.

Tomaš Ružicki: „Žene i zlato“

Ketrin Hepbern, 1933.

Ketrin Hepbern, 1933.

Nas je petorica, a ona je jedna. Kada smo
juče došli da se kupamo u moru
prvi put sam video kakvo telo može
da ima anđeo. Nas je petorica i sva nastojanja
su napori u vezi s njom, samo zbog njene naklonosti
svake večeri odvija se nadmetanje. Ne umem dobro
da plivam kao A. i drugi, i svakako lošije
plivam nego S. ili M. – a ona to obožava.
Nemam ni auto kao P. – a ona voli
sportske automobile. Ne mogu da joj kupim
parfem u luksuznoj parfimeriji, ne mogu da je
pozovem u klub kao oni. Potičem iz najdivljije,
najbednije zemlje, ali pored toga
večeras će u moj krevet doći.

Izvor: Tomaš Ružicki, Anima, a postoji, prevela Biserka Rajčić, KOV, 2013.

Pesma je preuzeta iz kulturnog dodatka „Kultura“ dnevnog lista Novosti od 23. 11. 2013.