Margerit Jursenar o smislu putovanja

Za Jursenar

Odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi „Širom otvorenih očiju“.

Vi ste po temperamentu dosta avanturističkog duha?

Idem napred, to je sve. Međutim, svako putovanje, svaka avantura (u pravom smislu te reči „ono što dolazi“) udvostručuje se unutrašnjim istraživanjem. Ono što radimo i što mislimo, to je kao unutrašnja i spoljašnja linija jedne vaze: jedna drugu oblikuju.

Da li biste prebacili Vašim savremenicima da previše sede kod kuće?

Jure putevima ali šta vide duž tih puteva? U svakom slučaju klonim se Francuza koji kažu da im je Francuska dovoljna, i Amerikanaca koji kažu da se jedino kod kuće dobro osećaju. Srećom, ta vrsta odumire, a zamenjuje je druga koja loše i na brzinu proputuje dalekim zemljama. Na putovanju, kao i u svemu, potrebne su protivrečne sposobnosti: zanos, stalna pažnja, izvesna lakoća,

„Jer pravi putnici su samo oni koji odlaze
Da bi otišli, laki kao baloni..“ (Bodler)

želja da se uživa u spoljnjem prizoru stvari, ali i odlučna namera da se ide i s onu stranu tog prizora, da bismo videli stvarnost koja je često skrivena. Svaki putnik je Odisej; dužan je da bude i Protej.

Pojedini veliki umovi nisu uopšte napuštali svoju sobu. Dekartov topli kutak, Montenjeva radna soba..

Oba čoveka koja pominjete dosta su putovala. Dekart je 1618. ratovao u Holandiji, a 1619. posetio je Dansku i Nemačku, a tokom sledeće dve godine ponovio je otprilike isto veliko putovanje po Centralnoj Evropi, zatim boravio skoro dve godine u Italiji, pre nego što se nastanio u Holandiji narednih dvadeset godina, i na kraju je umro u Stokholmu. Da je živeo i razmišljao „u toplom kutku“, kao što kaže legenda koja sve pojednostavljuje, u takvom kutku se (odnosno u sobi u kojoj se nalazila peć) grejao u mnogim mestima severne Evrope. Što se tiče Montenja, povod njegovog sedamnaestomesečnog putovanja po Švajcarskoj, Tirolu i Italiji bili su zdravstveni razlozi, ali je on toliko pohvalno govorio o putovanju, da se morala osetiti njegova radost što se popeo u sedlo.

Putovanje je iskustvo, kao što je iskustvo ostajanje u nekom kutku zemlje, kao što je to i prijateljstvo, posmatranje, ljubav, rad, bolest, pa i baštovanstvo i kuvanje. Zašto praviti diskriminaciju među njima?

Izvor: Margaret Jursenar, „Širom otvorenih očiju“ (razgovori sa Matjeom Galejem), prevod: Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Margerit Jursenar o svom obrazovanju i književnim uticajima

Mnogo ste čitali?

– Ah, mnogo. U to vreme već je bilo malih džepnih knjiga po ceni od deset santima (ondašnjih), mora da još negde imam jednu koju sam sačuvala iz vremena kad mi je bilo osam godina, Aristofanove Ptice, kupljenu na stanici metroa „Konkord“. Čitala sam ih sa zanosom.

Koliko Vam je bilo godina?

– Osam ili devet. Očigledno nisam shvatila pouku, zaplet, ali to nije važno, meni je bilo lepo to što su ti ljudi bili velike ličnosti, zanimljive za procenjivanje. Na primer, volela sam Fedru.

Rasinovu Fedru, sa osam godina?

– Da, smatrala sam da je to lepo. Međutim, ko je tačno bio Tezej, ko Ipolit, to možda i nije bilo tako važno. Bilo je lepo, kao pesma. Žena koja već pripada prošlosti, supruga Pjera Abrahama, sestra Žan-Rišara Bloha, poreklom iz vrlo obrazovane i liberalne izraelske porodice, i duboko francuske, čiji su pojedini članovi herojski umrli u vreme Gestapoa (jednoj nećakinji je odrubljena glava), srela me je u Parizu između 1954. i 1958. godine. Objavila je, skoro nekomercijalno, delo o ženi koja je bila, ako se ne varam, njen profesor dikcije, izvesnoj Žani de Vason, od stare loze iz Bosa, takođe učenoj, koja nije težila nikakvom uspehu ni popularnosti, a u svojoj potpunoj nezavisnosti bila je prava aristokratkinja, u etimološkom smislu koji ja pridajem toj reči (najbolja). Ta se žena, kao i ja, obrazovala „kod kuće“, na seoskom imanju u blizini imanja Žorž Sandove, koju je upoznala kad je Žorž Sand već bila stara gospođa, a ona sasvim mala. Pa, u tim čudnim a ponekad i izuzetnim beležnicama koje je Elena Abraham sakupila, vidimo da Ženi de Vason, kao devojčica od osam ili devet godina, čita Šatobrijana ili prevod Dantea, koji su je svakako obogatili za ceo život. Naša epoha slabo poznaje i previše potcenjuje duh detinjstva.

– Zar Vam je otac dozvoljavao da čitate sve što hoćete? Zar Vam nije savetovao šta da čitate?

– Ponekad mi je čitao knjige, upravo Šatobrijanove odlomke. Čitao mi je Meterlinka, između ostalog Blago poniznih, i odatle potiče moja ljubav prema misticizmu, koji se kasnije samo razvijao. Ponovo sam osećala da tu postoji jedna vrsta svetlosti, a Meterlinkove mane, koje mi sada izgledaju vidljive, određena monotonija govora na primer, sa devet ili deset godina nisam ni primećivala.

Čitao mi je i Marka Aurelija, ali u pomalo specifičnim uslovima: bilo je to 1914, avgusta 1914. Upravo smo bili stigli iz Engleske, izbegavajući belgijske obale i severni deo Francuske, koji je, naravno, bio odsečen od Pariza gde smo hteli da se vratimo. Bio je sebi zacrtao da me nauči engleski i mao je čudnu, vidovitu ideju da me nauči engleski preko prevoda Priručnika Marka Aurelija. Ali, on nije bio profesor. Zamislite utisak koji Marko Aurelije na engleskom ostavlja na dete od jedanaest godina koje ne razume nijednu reč tog jezika. Mucala sam i lupetala, pa je posle dve lekcije bacio Marka Aurelija kroz prozor, što pokazuje da ga taj mudri rimski imperator nije naučio strpljenju.

– A, kad ste počeli da učite klasične jezike?

– Latnski oko desete, a grčki oko dvanaeste godine. Isprva me je podučavao otac, a zatim sam imala profesore koji su dolazili u kuću. Ali, on je ipak počeo prvi. To je bilo za vreme rata i bilo je veoma hladno. Nikad mi nije bilo toliko hladno kao tada u Parizu 1915. godine, gde smo se konačno vratili, posle godinu dana provedenih u Engleskoj. Živeli smo u Parizu otkako je Crno brdo bilo prodato 1912. ili 1913. godine. Otac ga je napustio 1912, ubrzo posle smrti njegove majke. Prodao ga je bez žaljenja, budući da je tamo doživeo dosta muka i porodičnih svađa. Nastanio se u Aveniji d’Anten, koja je zatim postala Avenija Viktora Emanuela III, a potom Avenija predsednika Ruzvelta, u iščekivanju da jednog od ovih dana postane Avenija Mao… u kući koja više ne postoji, jer je srušeno krilo u kojem smo mi stanovali. Pokušala sam da pronađem to mesto pre šest ili sedam godina, ali ga nisam mogla prepoznati.

Na broju 15 se nalazila lepa stara kuća iz XIX veka, sa unutrašnjim dvorištem. Stanovali smo u stanu na prvom spratu, iznad tog dvorišta. Tu sam dosta čitala, a posebno sam posećivala muzeje. Preseljenje sa sela u Pariz pre 1914. za mene je bilo veličanstveno, jer je bilo muzeja.

– Govorite o muzejima kao što bi neko drugi govorio o bioskopu gde su ga vodili četvrtkom.

– U suštini ima toga. To je bilo rađanje mašte. Kažem to pomalo olako, jer ne treba se nikad opterećivati, ali to pokreće jako velike probleme: mašta prihvata ono na šta se usredsredi; ali postoji takođe ono, neću reći što odbacuje, već što ne poznaje, što propušta. Postoje naklonosti, izbor koji nije lako objasniti. Uostalom, morate shvatiti da sam ja imala i period oduševljenja filmom između dvadeset pete i trideset pete godine. A onda me je to prošlo, izuzev, naravno, nekoliko retkih velikih filmova. Međutim, uvek sam pomalo nepovreljiva prema senkama na celuloidnoj traci. To sam, uostalom, objasnila u Novčiću iz sna.

– Sećate li se nekih posebnih trenutaka vezanih za te posete?

– Vrlo dobro se sećam moje prve posete Vestminsterskoj palati. U gotskim grobnicama otkrivala sam misteriju srednjeg veka. Isto tako se dobro sećam i savremenih stvari, Meštrovićeve izložbe, što je bio moj prvi susret sa slovenskom umetnošću, a imam utisak da je to, istovremeno, bila i prva nit koja me je kasnije odvela prema Balkanu, prema Istočnjačkim pričama koje se dešavaju na slovenskom Istoku.

– Već više puta spominjete srednji vek. Međutim, nemam utisak da je to za Vas bio posebno inspirativan period.

– Recimo da nisam ništa pisala o tom periodu, ali ima puno slučajnosti u onome što pišemo. Vrlo dugo sam maštala o jednoj Elizabeti od Mađarske, koja bi nas vratila u sam srednji vek, oko 1220, sa velikim ličnostima koje su, manje ili više, dominirale životom te mlade svetice: Franjo Asiški, koga nikad nije upoznala, ali kojim se nadahnjivala, Fridrih II od Hoenštaufena, njen rođak, ateista, skoro uzvišene inteligencije, ali tvrd i okrutan, za koga se zamalo udala, zatim Konrad od Marburga, Veliki inkvizitor, koga su joj odredili za ispovednika, što je ponekad moralo biti užasno. (Osećamo iz njenih vrlo oskudnih reči da joj se dešavalo da ga osuđuje svojim slabašnim osmehom mlade bolesne žene.) Zatim, njen muž, mladi Nemac dobrodušnog srca, u čiju se postelju, prema hroničarima, „radosno bacala“, a čija je smrt bila jedna od nesreća njenog kratkog života.

Da sam napisala tu knjigu, ona bi me sigurno odvela u srednji vek. Nisam je napisala najviše zbog toga što se nisam vratila u Nemačku – ne u taj deo Nemačke, Istočnu Nemačku – a i zato što ne čitam dobro nemački. Bilo bi potrebno mnogo posrednika između mene i starih hronika.

– Vaši književni uticaji?

– Dešavalo mi se da pravim spiskove mog dečjeg i mladalačkog štiva, imajući stalno na umu Šta? Večnost, treći tom Lavirinta sveta. Treba vrlo jasno praviti razliku među dobima: uticaji detinjstva nemaju ništa zajedničko sa onim kasnijim. U suštini, njih je bilo toliko mnogo da mora da su poništavali jedni druge.

Prvo su bile bajke, koje sam mnogo volela. Kao i sva deca, trudila sam se da ih ostvarim šetajući sa štapom, trljajući predmete tražeći da se pretvore u zlato: predmeti se nisu menjali, ali to je bila predivna igra.

Zatim je došlo čitanje naglas, sa mojim ocem, čitanje dela koja je cenio, na primer Blago poniznih, o kojem smo već govorili. Čitao mi je – imala sam oko jedanaest godina, i ta tajanstvenost, pomalo razvodnjena, skoro „mondenska“, ipak je morala imati određenog uticaja na moje buduće usmerenje – istorijske romane Mereškovskog, koji je u to vreme bio u modi. To se dešavalo u stanu u Parizu. Nisam najbolje razumela, ali to mi je ostavljalo utisak gomile, što ruskim romanima uvek uspeva, bilo da su Mereškovskog ili Tolstoja.

Čitala sam, takođe, i Šekspira. Sve klasike sam pročitala u jeftinim izdanjima koja sam kupovala sama – kao što sam vam rekla – Rasina, Labrijera, i druge. Pamtim jedan utisak kad sam tek počinjala da čitam; konačno sam bila naučila da čitam, ali je čitanje za mene bilo još sasvim novo; bilo mi je najviše šest i po ili sedam godina. To je bilo jednog dana kad smo se selili i moj otac me je ostavio samu u njegovoj sobi, dok je on zatvarao kofere. Dao mi je prvu knjigu koju je našao na stolu: roman jedne zaboravljene žene, koja je danas potpuno nepoznata, čije sam ime slučajno našla na jednoj ploči postavljenoj na njenoj kući u Monpeljeu, kad sam pre nekoliko godina boravila u tom lepom gradu. Zvala se Rene Monlor. Poreklom iz dobre, mislim protestantske porodice iz Langedoka, pisala je evangelističke i biblijske romane. U takvim knjigama nisam nikad posebno uživala, ali se sećam da se radnja te knjige odvijala u Egiptu otprilike u Hristovo doba. Jedva sam znala gde je Egipat, a zaboravila sam i zaplet, ali postoji tamo odlomak na koji sam naišla kad se ličnosti ukrcavaju u čamac na Nilu u zalazak sunca. Snažan utisak: opčinjena zalaskom sunca na Nilu, sa šest ili sedam godina. Utisak koji se zadržao, iako mu je trebalo dugo vremena da se pretvori u trenutak Hadrijanovog putovanja u Egipat. To mi se urezalo u sećanje. A to bi iznenadilo i autora tog pobožnog romana…

– Da li je Vaš otac imao književnih strasti koje je mogao da prenese na Vas?

– Voleo je mnogo da čita i imao je svoje omiljene pisce, ali književne strasti, sumnjam. Voleo je, na primer, Šekspira, Ibzena. Zajedno smo čitali Ibzena kad sam imala šesnaest ili sedamnaest godina. Još uvek imam puno njegovih beležaka na tekstovima: hteo je da me nauči da čitam naglas pa je zamislio jednu vrstu muzičke skale da bi obeležio mesta gde se treba zaustaviti, i mesta gde se glas podiže ili spušta. Od Ibzena sam mnogo naučila o potpunoj nezavisnosti čoveka, kao u Neprijatelju naroda, gde glavni junak jedini primećuje da je grad zagađen. Ti veliki pisci XIX veka često su bili nepokorni, subverzivni, opozicija čitavoj svojoj epohi i svom okruženju, protivnici svake vrste ljudske osrednjosti. Takvi su bili Niče, Ibzen i Tolstoj i upravo sam svu trojicu čitala sa svojim ocem.

Međutim, nije baš mnogo čitao Balzaka. Čak ću reći, što će izgledati vrlo nadmeno s moje strane, da sam ga u određenoj meri ja navela na čitanje jednog dela francuske književnosti XIX veka. Ja sam njemu rekla, na primer: „Čitajmo Parmski kartuzijanski manastr.“

Mnogo smo zajedno čitali i to naglas. Dodavali smo knjigu jedno drugom. Čitala sam, a kad bih se umorila, on je preuzimao. Čitao je veoma dobro, mnogo bolje od mene: bio je mnogo izražajniji.

– Kada ste otkrili Prusta?

– Ubrzo prosle njegove smrti; imala sam oko dvadeset pet godina. Ali, to otac više nije bio u stanju da prati. Bilo je to ono staračko odbijanje, odvartnost prema čitanju najnovijih dela. Za njega je Prust bio pojam nerazumljivosti. Više je voleo Ruse. I Selmu Lagerlof, o kojoj sam kasnije napisala esej, a koju i dalje smatram genijalnim piscem.

– A Dostojevskog?

– Njega sam čitala kasnije i divila mu se sa jednom vrstom zaprepašćenja, kako da kažem, na trenutke bez daha, toliko mi je to izgledalo veliko. Ali nikad na mene nije mnogo uticao. Njegovo hrišćanstvo je bilo – ili mi se tako činilo – sušta suprotnost onome što je za mene značajno, iako gajim veliko divljenje prema starcu Zosimu. Međutim, nikad kasnije nisam mnogo iščitavala Dostojevskog, a to je ono prema čemu se procenjuju uticaji.

– A pesnike?

– Pesnike? Pesnike XVII veka, naravno, pesnike renesanse, i Igoa; Uvek sam mnogo volela Igoa i pored toga što je moda bila drugačija. Ostali pesnici kao Rembo, Apoliner, došli su kasnije. Uostalom, u predgovoru za Aleksis kazala sam kako mi se čini do koje mere se jedan mladi pisac ne bavi svojom epohom, sem ako potpuno ne pripada nekoj grupi „u trendu“ koja se trudi da sledi modu ili da u njoj prednjači. Uopšte uzevši, mladi ljudi se nadahnjuju delima prethodnih generacija. To je posebno uočljivo kad izbliza pratimo romantičare. Nikad se ne pozivaju na neposredne prethodnike, već na one iz dalje prošlosti.

– Koji su to prethodnici u Vašem slučaju?

– Možda Jejts, Svinbern, D’Anuncio se u to vreme mnogo čitao. Najčešće pesme, često vrlo lepe, koje sam ja čitala na italijanskom. Bila sam sposobna da pravim razliku između njegovih romana, koji su veoma značajni, i pesama koje su i dalje dobre, pod uslovom, naravno, da zanemarimo poetsku nadmenost ili barokno ulepšavanje koji kod njega smetaju isto koliko i kod Baresa.

Bodler da, ali sam ga okusila jako kasno, kao poznavalac, kao neko ko s aspekta zanata procenjuje izuzetno savršenstvo bodlerovskog stila. To je, na neki način, bilo prekasno za naivno oduševljavanje.

U mom slučaju, pre sam ga upoznala zbog poezije XVII veka i poezije renesanse: zbog Rasina, manje Lafontena (ritmičku lepotu Lafontenovog stiha osetila sam mnogo kasnije), engleskih pesnika, posebno metafizizčara, naravno u originalu. A zatim, kod Italijana, pesnike srednjeg veka, pesnike „veselog znanja“ i čitavu njihovu školu. Pesnike koji nisu daleko da budu i metafizičari.

Ako hoćete da govorimo o uticajima, onda bi ih verovatno trebalo tražiti među filozofima. Mislim, na primer, da se ne može dati mnogo mesta uticaju Ničea, ne onog Ničea iz Zaratustre, već onog iz knjiga Veselo znanje, Ljudsko, suviše ljudsko, Ničea koji ima poseban način posmatranja stvari, istovremeno izbliza, kao i iz velike daljine, lucidnog, izoštrenog, a u isti mah skoro površnog.

– A neko kao što je Šopenhauer, da li Vam je nešto značio?

– Da, samo što se to vrlo brzo pomešalo sa budizmom, jer Šopenhauer, to je u suštini prvi pokušaj prilagođavanja budističke misli jednoj evropskoj zemlji. Međutim, uvek sa uzbuđenjen pomislim na Manovog Tomasa Budenbroka koji, posle jednog konvencionalnog i obeshrabrujućeg života, u Šopenhaueru istovremeno pronalazi smisao očaja i, možda, najveći mir.

Izvor: Margerit Jursenar, Širom otvorenih očiju. Razgovori sa Matjeom Galejem, preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

San Albrehta Direra

7-8 jun 1525.

Godine 1525, posle Duhova, u noći između Duhova i srede, pričinilo mi se u snu kako s neba padaju ogromne, moćne vode. I prva od njih je pala na zemlju negde oko četiri kilometra daleko od mene, i to s takvom silinom, s užasnom lomljavom i bukom, i poplavila je celu zemlju. Pri tom sam osetio takav strah da sam se probudio pre nego što su pale i ostale vode. A te vode koje su padale bile su ogromne. Neke su bile dalje a neke bliže, a padale su s takve visine da je izgledalo kao da sve polako padaju istom brzinom. Ali prva voda koja je stigla do zemlje udarila je tako strašno i takvom brzinom, uz neki užasan vetar i urlanje, da sam bio sav smlaćen od straha i probudio sam se, a celo telo mi je drhtalo, i dugo nisam mogao da se povratim. Kad sam ujutru ustao, naslikao sam sve to onako kako sam u snu video. Neka nam Bog da sve najbolje.

San Albrehta Direra, nemačkog renesansnog slikara, pronašla sam u knjizi Istorija umetnosti kroz pisma velikih stvaralaca, iako ovaj upravo predočeni zapis sna nije deo nekog pisma već, verovatno, dnevnička zabeleška. Pronašla sam i jedno tumačenje, ili ako ne tumačenje, onda zanimljiv komentar ovog sna. U pitanju je stanoviše Margerit Jursenar koje sam pročitala u knjizi intervjua Širom otvorenih očiju. Ona je više puta isticala značaj snova za njenu umetnost, a 1938. godine je objavila knjigu Snovi i sudbine u kojoj čitaocima predočava nekoliko svojih snova, jarkih boja i veoma ekspresivnih opisa, uglavnom košmara. Evo odlomka o Direrovom snu, preuzetog iz razgovora sa Matjeom Galejem:

U snovima magičnog tipa ne čujemo sebe kako govorimo, već nešto vidimo. Na primer, Direrov san, san o kome nam je Direr ostavio zapis, skicu načinjenu odmah pošto se probudio u noći između 7. i 8. juna 1525. To je bio san slikara, naravno. Ali, to je i san u pokretu. Video je, neću reći kraj sveta, jer već preterujem, ali video je kraj mesta na kojem se nalazio prouzrokovan jakim kišama. Video je pijavice kako se sručuju i uništavaju kraj; potrudio se da naslika taj kraj. To dosta liči na lombardijsku ravnicu koju je morao poznavati, pošto je često dolazio u Italiju. Pojedinosti koje prikazuje su izvanredne; nastoji da izmeri koliko se daleko nalazio od nesreće. Veoma je uzbudljivo gledati kako deluje u snu duh čoveka koji je veliki posmatrač. U snu koji ga je prilično pogodio, jer ga je odmah zapisao i nacrtao.

Izvor 1: Ričard Fridental, Istorija umetnosti kroz pisma velikih stvaralaca (od Gibertija do Gejnzboroa), prevela Desa Milekić, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1967.

Izvor 2: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Margerit Jursenar: „Šta bih želela ponovo da vidim?“

Margarit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.

Margerit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.

U nastavku slede dva odlomka, citirana iz različitih knjiga, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je „uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu“. To su:

Nekoliko šetnji pored mora,

naga devojčica pred ogledalom,

naleti loše muzike u hotelskom hodniku,

krevet,

nekoliko vozova čija brzina zamagljuje predele,

Venecija u zoru,

Amsterdam na kiši,

Konstantinopolj pri zalasku sunca,

jorgovani u ulici Varen,

samrtnik u krznenom ogrtaču koji baza hodnicima neke klinike,

crvena loža u pozorištu,

mlada žena čije lice postaje sasvim ljubičasto zato što leži ispod ljubičaste lampe,

užareni brežuljci u Grčkoj,

polje narcisa oko Salcburga,

nekoliko sumornih ulica gradova na Severu kojima se moja tuga kretala u utvrđeni sat…,

vodoskok u Versaju pod novembarskim nebom,

štala s kamilama, puna životinja koje griskaju krvavocrvene lubenice,

rastanak pred ulazom u metro,

ruka koja drži anemonu,

tihi šum krvi u voljenim arterijama. [1]

Ili:

Možda zumbule iz Crnog brda ili ljubičice iz Kentakija u proleće; ili pomorandže koje je moj otac spretno vešao o grane, u jednom vrtu na Jugu; groblje u Švajcarskoj koje se ruši pod ružama; jedno drugo pod snegom i među belim brezama, i još mnoga druga, za koja i ne znam gde su, što uostalom nije ni važno. Dine u Flandriji, kao i kasnije one na ostrvima u Virdžiniji, uz šum mora koji traje još od nastanka sveta; skromnu švajcarsku muzičku kutijicu, koja lagano svira jednu Hajdnovu arijicu, a koju sam uključila uz uzglavlje moje Grejs, jedan sat pre njene smrti, u trenutku kada do nje više nisu dopirali ni reči ni dodiri; ili dugačke bujice leda niz stene Pustog brega, niz koje se, u aprilu, vodaobrušava i ponovo izbija uz izvorski huk. Rt Sunion u zalazak sunca; Olimpiju u podne; seljake na putu za Delfe, kako strankinji, skoro nizašta, nude praporce svoje mazge; misu Vaskrsnuća u jednom eubejskom selu posle noćnog pešačenja u podnožju planine; jutarnj dolazak u Segestu, na konju, tada pustim i kamenitim stazama što su mirisale na majčinu dušicu. Šetnju Versajem jednog popodneva bez sunca, ili onog dana u Korbridžu, u Nortamberlendu, gde sam se, usred polja iskopina zaraslih u travu, prepustila kiši da me natapa, kao kosti rimskih mrtvaca. Mačke koje su, zajedno sa Andreasom Embirikozom, pokupljene u nekom anadolskom selu; „igru anđela“ u snegu; jedno ludo spuštanje toboganom sa vrha tirolskog brežuljka, ispod zvezda punih slutnje. Ili pak, nešto skorije, jedva nataloženo da bi bilo sećanje, zeleno tropsko more, tu i tamo uprljano uljem; trouglasti let divljih galebova na putu za Arktik, osvit sunca o Uskrsu (koje nije znalo da je uskršnje sunce), viđeno ove godine sa stenovitog vrha Pustog brega, a dole još poluzaleđeno jezero, ispucalo pred približavanjem proleća…

Nabacujem nasumice te slike, bez želje da od njih stvaram simbole. A vakako bi trebalo da dodam i poneko voljeno lice, živo ili mrtvo, isprepleteno sa izmišljenim, ili onim stvarnim, istorijskim licima.

Ili možda ništa od toga, već samo veliku plavo-belu prazninu koju, u poslednjem Mišiminom romanu, završenom nekoliko sati pre njegove smrti, posmatra osamdesetogodišnji Honda, sudija pronicljivog pogleda, koji je istovremeno, u najružnijem smislu te reči, voajer. Plamteća praznina, kao letnje nebo, koja proždire stvari i u poređenju sa kojom je sve ostalo samo defile senki. [2]

Citati:

[1] Mišel Goslar, Jursenar: biografija, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2013.

[2] Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Piko dela Mirandola: „O dostojanstvu čoveka“ (odlomak)

Mikelanđelo Buanoroti - Stvaranje Adama, detalj freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan

Mikelanđelo Buanoroti – „Stvaranje Adama“ (detalj freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan)

Nisam ti dao lice, ni mesto koje ti je svojstveno, ni bilo koji dar koji bi samo tebi bio svojstven, o Adame, da bi svoj lik, svoje mesto i svoje darove sam želeo, osvajao i sam posedovao. Priroda omeđuje i druge vrste zakonima koje sam ja ustanovio. Ali ti, koga ne sputava nikakva granica, u čije sam te ruke predao, ti sopstvenom voljom sam sebe određuješ. Postavio sam te u središte sveta, da bi mogao bolje da vidiš šta svet sadrži. Nisam te učinio ni nebeskem ni zemaljskim, smrtnim ili besmrtnim, kako bi sam, slobodno, poput dobrog slikara ili spretnog vajara, dovršio sopstveni lik.

Ovaj odlomak nalazi se na početku prvog dela knjige Crna mena Margaret Jursenar. Citiran je prema knjizi Širom otvorenih očiju gde autorka, vrhunski pisac i erudita čiji je osećaj za istoriju i kulturu izuzetno izražen i intezivan, između ostalog, o ovom odlomku kaže:

Taj citat mi je važan jer tumači duh mlade renesanse, renesanse u kojoj je vera u ljudsko dostojanstvo, u beskonačnu moć čoveka, još uvek ogromna. Reč je o jednom odlomku, kako mi je napomenuo jedan teolog, napisanom u vreme kad slika sveta još nije kopernikanska. Čovek je uvek u centru stvari, na zemlji koja je centar sveta.

Izvor: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (Razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Fransisko Goja i Margerit Jursenar: Vrzino kolo

Francisco Goya, "Witches' Sabbath", 1797-98.

Francisco Goya, „Witches’ Sabbath“, 1797-98.

Francisco Goya, "Witches' Flight", 1797-98.

Francisco Goya, „Witches’ Flight“, 1797-98.

Šta je seljaku koji je teško živeo značio odlazak na vrzino kolo? Ono što ovde zovemo ‘bojiti grad u crveno’, odnosno proslavljati, uz malu i vrlo  uzbudljivu nijansu opasnosti; vrzino kolo je bila njihova diskoteka, mesto njihovog prepuštanja čulima i pijanstvu, njihova javna kuća. Ako hoćemo da umanjimo ugled sekti, postoje bolji načini nego što su parlamentarne istrage ili policijske racije. Ljudima bi trebalo ponuditi više zadovoljstva, istovremeni osećaj svetosti, lepote i sreće u životu. Nesreća bi i dalje postojala, ali samo ona koja je neuništiva, koja pripada prirodnom poretku stvari. – Margerit Jursenar

Kada sam bila mlađa nisam baš razumela savet koji je glasio „ne ulazi u vrzino kolo“. Vrza? Kolo? Prošlo je nekoliko godina i nikada poetski sadržajnije reči nisu mi prilazile kao kada bih pomišljala na zidove kuće Fransiska Goje. Kasnije se ispostavilo da se moj asocijativni tok kretao u odgovarajućem pravcu. Naravno, posmatrajući ove slike, osim već naglašene analogije, možemo uspostaviti i dijagonalu koja bi presecala stranu Gojinih ličnih demona i stranu koja ima veze sa veštičijim sabatima kao kulturološkom konstantom. Odgovor na poslednju pokušala je dati Margaret Jursenar i njega treba poimati kao njeno gledište i jedno od mogućih stanovišta u pokušaju određenja takvih rituala.

Sa druge strane, meni je ova pojava u umetnosti španskog slikara interesantna jer se ja bavim, polako i sa prekidima, ali istrajno, umetnicima auto-egzorcistima. Dakle, mislim da nema većeg auto-egzorciste krajem 18. veka od potpuno ogluvelog Fransiska Goje, suočenog sa početnim fazama poluđivanja. Njegove slike nisu reakcija kliničkog slučaja već rezultat umetnika u vatri, u razgradnji na atome sopstvene duše tokom isterivanja đavola iz iste. Taj proces auto-egzorcizma ja nazivam stvaranje umetnosti. Borba sa sobom borba je sa avetima koji nisu izvan nas, već u nama. Rezltat je dovršena Atena koja u punoj opremi izleće iz Zevsove glave ili Meduza – to je uvek neizvesno.

Citat: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (Razgovori sa Matjeom Galejem), prevod, Stanko Džeferdanović, Narodna knjiga, Politika, Beograd, 2004.