Godine putovanja Margerit Jursenar

tumblr_pm3lxteRK41uwtcxoo1_500.jpg

Margerit Jursenar među ruševinama Hadrijanove vile u Tivoliju 1924. godine

Margerit Jursenar je bila kosmopolita u najboljem i najplemenitijem značenju te reči. Pripadnica bogate građanske klase i velikog carstva, pod uticajem različitih kultura, posredstvom umetnosti, a zahvaljujućui liberalnom obrazovanju kakvo je sticala sa ocem, bilo u Belgiji, bilo u Francsukoj, bilo na mnogobrojnim putovanjima koje je njen otac, Mišel de Krejankur, osoba avanturističkog duha i neformalnog odnosa prema životu, poduzimao, na bilo kojoj tački planete, od Grčke do Japana, od Amerike do Italije, Margerit se svuda, prirodno i spontano, bezbrižno i ravnodušno, osećala kao kod kuće.

Mnogima te klasne i rodne povlastice, onda i sada, nisu bile dostupne. Nama danas, u potpuno drugačijim okolnostima, ostaje da o ovom načinu života čitamo, maštamo, a možda ga i živimo, na trenutak. Ipak, vreme je bitan vajar naših stremljenja i naše sudbine. Najbolja literatura za upoznavanje sa Margerit Jursenar – osim njenih dela – jeste serija intervju koje je francuski novinar Matje Galej uradio sa književnicom i objavio ih u knjizi Širom otvorenih očiju. Takođe, tu je i nezaobilazna Jursenar: biografija, knjiga koju je potpisala Mišel Goslar.

U nastavku sledi odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi Širom otvorenih očiju. Odlomak započinje temu koja se odnosi na njen odnos prema putovanjima da bi u nastavku usledila dva odlomka, citirana iz pomenutih knjiga, lirska, impresionistička, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je „uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu“. Nastavite sa čitanjem

Пико дела Мирандола: „О достојанству човека“ (одломак)

Нисам ти дао лице, ни место које ти је својствено, ни било који дар који би само теби био својствен, о Адаме, да би свој лик, своје место и своје дарове сам желео, освајао и сам поседовао. Природа омеђује и друге врсте законима које сам ја установио. Али ти, кога не спутава никаква граница, у чије сам те руке предао, ти сопственом вољом сам себе одређујеш. Поставио сам те у средиште света, да би могао боље да видиш шта свет садржи. Нисам те учинио ни небескем ни земаљским, смртним или бесмртним, како би сам, слободно, попут доброг сликара или спретног вајара, довршио сопствени лик.

Овај одломак налази се на почетку првог дела књиге Црна мена Маргарет Јурсенар. Цитиран је према књизи Широм отворених очију у којој ауторка, врхунски писац и ерудита, чији је осећај за историју и културу изузетно изражен и интезиван, између осталог, о овом одломку каже:

Тај цитат ми је важан јер тумачи дух младе ренесансе, ренесансе у којој је вера у људско достојанство, у бесконачну моћ човека, још увек огромна. Реч је о једном одломку, како ми је напоменуо један теолог, написаном у време кад слика света још није коперниканска. Човек је увек у центру ствари, на земљи која је центар света.

Извор: Маргарет Јурсенар, Широм отворених очију (Разговори са Матјеом Галејем), превео Станко Џефердановић, Политика, Народна књига, Београд, 2004.

Слика: Микеланђело Буанороти, Стварање Адама, детаљ фреске у Сикстинској капели, Ватикан, 1508-15012.

Франсиско Гоја и Маргерит Јурсенар: Врзино коло и вештичје сабати

Francisco Goya,

Франсиско Гоја, „Вештичје сабати“, 1797.

Francisco Goya,

Франсиско Гоја, „Вештичје сабати“, 1797.

Шта је сељаку који је тешко живео значио одлазак на врзино коло? Оно што овде зовемо „бојити град у црвено“, односно прослављати, уз малу и врло узбудљиву нијансу опасности; врзино коло је била њихова дискотека, место њиховог препуштања чулима и пијанству, њихова јавна кућа. Ако хоћемо да умањимо углед секти, постоје бољи начини него што су парламентарне истраге или полицијске рације. Људима би требало понудити више задовољства, истовремени осећај светости, лепоте и среће у животу. Несрећа би и даље постојала, али само она која је неуништива, која припада природном поретку ствари.

Када сам била млађа, нисам најбоље разумела савет који је гласио: „Не улази у врзино коло“. Прошло је неколико година и поетски садржајне речи прилазиле су ми када бих посматрала слике које су се налазиле на зидовима куће Франсиска Гоје у предграђу Мадрида. Посматрајући их ми можемо успоставити аналогију са цитатом Јурсенарове, а можемо их упоредити и са вештичјим сабатима као антрополошком, историјском и културолошком константом. Одговор на последњу покушала је дати Маргарет Јурсенар и цитат треба поимати као једно од могућих становишта у покушају одређења тих мрачних и дивљих ритуала. Наставите са читањем