Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).
Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi Koliba sećanja napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti:
Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.
Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu, na kome su još i lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju.
Berninijeva mermerna skulptura Had i Persefona, samo tri godine starija od skulpture Apolon i Dafne, vizuelno je očaravajući istovremeni niz i krug, ples i glas. Nije u pitanju, baš kao i sa rečitošću, ono što je kazano, već ono što nije. Savršenstvo tehničkih veština doprinosi u najvećoj meri našem oduševljenju. Mermer je mek kao meso, mi vidimo prste Hada kako oblikuju butine boginje podzemnog sveta. No, da li ona to želi?
Ovde je antički mit upotrebljen u savremenom kontekstu. Bernini je prema kazivanjima njegovih savremenika bio plah i strastven čovek čija je ljubavnica zadobila trajnu deformaciju lica onda kada je on video da iz njene kuće izlazi nepoznat muškarac. Naravno, umetnik kao jedan od papi najbližih i najodanijih ljudi, nikada nije odgovarao za ubistvo suparnika i potpunu telesnu deformaciju svoje voljene.
Persefona ne želi da je u Hadovom naručju, čitavo njeno telo u grču je odbijanja i uzdaha koji je, baš kao što sam i napisala povodom skulpture Apolon i Dafne, više jauk nego odjek erotskog zadovoljstva. U pitanju je sadizam koji je Bernini vešto transformisao i uobličio u prihvatljivu formu. Reč je o silovanju, o strasti koja je nezaustavljiva i kojoj nijedan zakon društva ne može stati na put jer je ona u osnovi jedan od zakona prirode pred kojom su civilizacijske norme nemoćne. Priroda ne poznaje moralne kategorije.
Muškarce na njegovim skulpturama – Hada i Apolona – kao da samo takav oblik ženskog zadovoljstva i privlači: uzdah, jauk (obratiti pažnju na položaj i način na koji su otvorena usta Dafne i Persefone). Na Persefoninom licu su suze, ona svojom levom rukom gura Hadovu glavu od sebe, uzaludno pokušavajući da se otrgne iz čvrstog naručja. Njegova moć, nasuprot njenoj potpunoj nemoći, ogleda se u smehu koji je zapravo kez, on trijumfuje dok troglavi pas pod njegovim nogama dopunjuje čin nasilja. Kerber stražari nad zločinom.
Bernini je mitu dao samo jedan od mogućih oblika (mit je nedovršena kružna težnja, priča koja se ne iscrpljuje u mogućnostima značenja), ne pretendujući da bude objektivan već, čini se, težeći da svoje demone razotkrije, ali ih i lepotom dela iskupi. Svaka umetnost realizovana je katarza svog tvorca. Nema ničeg estetskog u činu otmice i silovanja. Ipak, ova skulptura vrhunski je primer estetizacije muške (fizičke) dominacije nad ženom, vrhunac prikaza snage strasti, deformacija i zadovoljstva koje ona prinosi. Tvrdim, nema skulpture u istoriji zapadne umetnosti da je ispunjena većim erotskim intezitetom od ove. Intezitetom koji je vrhunski estetizovan i nimalo vulgaran.
U mojoj imaginaciji kompozicija koja prati Berninijevo delo je Miserere. Mišel Rišar Delalande je rođen 15. decembra 1657. u Parizu. Radni vek je proveo na dvoru Luja XIV. Kompoziciju čine sopran, čelo i orgulje, ona pripada vokalnim ostvarenjima koja se u muzici nazivaju grands i petits motets, forme razvijene u periodu baroka. Proziran glas soprana elegičan je i odgovarajuć tuzi Persefone, mitske junakinje razapete između mraka Podzemlja na obalama reke Stiks i svetlosti klasja, adekvatne simboličke zamene za zrake Sunca.
A . A . A 