Mit o Hadu

Had, bog Podzemlja i gospodar mrtvih, Kronov i Rejin sin, Hestijin, Demetrin, Herin, Posejdonov i Zevsov brat.

Kao i ostalu svoju decu, Kron je odmah po rođenju progutao i Hada, ali ga je kasnije, sa braćom i sestrama, izbacio iz utrobe. Posle pobede bogova nad titanima, Had je dobio vlast nad Podzemljem; tako je, uz Posejdona i Zevsa, postao jedan od vladara sveta. Had je neprijatelj svega što živi, a ne vole ga ni ljudi ni bogovi. Samo izuzetno izlazi na svetlost dana, i to u crnim kočijama, da bi duše smrtnika odveo u svoje mračno carstvo. Neumoljiv i ćutljiv, Had budno pazi da niko ne napusti Podzemlje, a živima sprečava da u njega stupe. Ustuknuo je samo pred Heraklom, koji ga je ranio strelom i ušao u carstvo mrtvih. Had se tada uputio na Olimp da mu božanski vidar Peon zaceli ranu. Nastavite sa čitanjem

Pet savremenih pesama posvećenih boginji Persefoni

 

962171faa0d498cd2d7cd438ba0ec4b7

Skulptura: Kora, 6. vek pre nove ere, Atina

EDNA SENT VINSENT MILEJ: MOLITVA PERSEFONI

Budi joj, Persefono,
Sve ono što ja nisam mogla biti.
Položi njenu glavu na svoje krilo.
Ona koja je bila tako ponosna i divlja,
Lakomislena, arogantna i slobodna,
Ona kojoj ja nisam bila potrebna,

Usamljeno je malo dete
Izgubljeno u paklu, – Persefono,
Položi njenu glavu na svoje krilo;
Reci joj, „Moja draga, moja draga,
Nije tako strašno ovde.“

SESILIJA VOLOH: HAD

Gde odlazimo kada on zatvori moje oči
i pod koju zemlju:
neka plava tama, dalja od pakla;
predeo odsustva, korena i kamena.
Ovde nema tela,
mi sanjamo bezoblične snove –
stalnu oluju bez oblaka.

Majko, nikada se neću probuditi,
Već sam dugo putovala.
Moja usta boje su njegovih usta
i njegove ruke više nisu njegove;
oni su nemi kao dim, kao moja bela haljina,
i koplje njegovog imena, nekada svirepo,
rastvara se na mom jeziku
kao šećer, kao pesma ptice, ja ju šapućem:
Had. Nastavite sa čitanjem

O Rembrantovoj slici „Otmica Persefone“

Rembrandt van Rijn 177.jpg

Sliku Otmica Persefone holandski umetnik Rembrant van Rijn stvara 1631. godine. Umetnik tada ima dvadeset pet godina i mnoge će ta činjenica iznenaditi, s obzirom na kvalitet dela. Otimica Persefone je tema koja interesuje barokne umetnike, naročito je, pre Rembranta, inspirisala italijanskog skulptora Đanlorenca Berninija. Nastavite sa čitanjem

Persefona, Demetra i Flora kao deo prerafaelistskog slikarstva i popularne kulture

Saskia van Uylenburgh (1612-1642) as Flora, by Rembrandt.jpgRelated imageImage result

ALDŽERON ČARLS SVINBERN: PROZERPININ VRT

Tu, gde miran je svet;
Tu, gde jad sav izgleda
Ko mrtvog vetra i splasnulog vala živost
U nejasnom snevanju snova;
Posmatram u polju zelenom rastinje
Za sejanje i za žeteoce,
Za berbu i za košenje,
Usnuli svet tokova. Nastavite sa čitanjem

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama predstavljena je posredstvom kratkog videa, kao i posredstvom nekoliko predmeta, pronađenih na arheološkom lokalitetu nadomak Atine. Eleusinske misterije bile su posvećene Demetri i Kori (reč Kora označava mladu devojku ali, u užem smislu, odnosi se i na Persefonu), antičkim grčkim boginjama, majci i ćerki koje se pominju u kultovima plodnosti.

Misterije su se održavale u mestu Eleusina koje se nalazi severno od Atine. Kako samo ime nagoveštava sadržaj okupljanja mista i vernika u svetilištu nije bio poznat. O ovim misterijama i religijskim kultovima koji su u vezi sa božanstvima plodnosti, preporoda i žetve najbolje je pisao Ervin Rode u svojoj studiji Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka. Nastavite sa čitanjem

Mit o Persefoni

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Nar

Despair with pomegranate taste by NataliaDrepina on deviantART

Simbolizam nara zavisi od uopštenijeg simbolizma voćaka s brojnim semenkama (cedrat, tikva, narandža). Simbol je plodnosti i brojnog potomstva: u staroj Grčkoj nar je Herin i Afroditin atribut; u Rimu lišćem nara kite kosu neveste. U Aziji je slika rastvorenog Nastavite sa čitanjem

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca i kakav je značaj njegove simbolike.

Kada posmatramo Sunce čini se da ono našu misao odvodi iza. Krećući se ka Suncu sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat predvečerja, slika je i stanje duge tišine. Tišina je izuzetno bitna za moju ličnu mitologiju.

Zašto pisanje, stvaranje simbola, značenja i stvarnosti posredstvom reči ne bi bilo poput posmatranja Sunca? Uvek postoji ta razdražljiva želja da se ode iza.

*

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca, ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil, ali ispostavilo se da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali, i da smo plivajući zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, kroz redak mulj. U njemu su sedeli ljudi koji su izgledali kao crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikl je pedalama grebao moje gležnjeve, pas je cvileo od umora. Bilo me je strah jer sam predosećala da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem tla kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

Odatle potiče ideja za naslov. Njim sam objedinila tri pojedinačne knjige koje su nastajale u periodu od sedam godina: „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“.

U nastavku slede odlomci koji se mogu doživljavati uporedo sa delima koja su bila inspiracija.

*

Slika žene pred Suncem koje sviće ili koje zalazi nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha oduvek je bila deo mog „unutrašnjeg pejzaža“. Ženska prilika pred Suncem morala je uticati da napišem sledeće stihove: Nastavite sa čitanjem

Vladeta Popović: „Dante Gabriel Rozeti“

Slavni engleski pesnik i slikar, vođa Pre-Rafaelitskog pokreta, Dante Gabriel Rozeti (1828-1882), koji je imao mnogo uticaja na razvitak engleskog ukusa u drugoj polovini devetnaestog veka, imao je u sebi veoma malo engleske krvi. Otac njegov bio je Italijan,  profesor u Kings Koledžu u Londonu, gde se istakao kao poznavalac Dantea. Ali Rozeti se rodio u Londonu, odrastao u njemu, i umro u njemu, tako da po svom intelektualnom životu pripada engleskoj naciji. Nastavite sa čitanjem

Đovani Lorenco Bernini: „Otmica Persefone“

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).

Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi „Koliba sećanja“ napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti: „Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.“.

Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu na kome su još lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju.

Berninijeva mermerna skulptura Had i Persefona, samo par godina starija od skulpture Apolon i Dafne, vizuelno je očaravajući istovremeni niz i krug, ples i glas. Nije u pitanju, baš kao i sa rečitošću, ono što je kazano, već ono što nije. Savršenstvo tehničkih veština doprinosi u najvećoj meri našem oduševljenju. Mermer je mek kao meso, mi vidimo prste Hada kako oblikuju butine boginje podzemnog sveta. No, da li ona to želi? Nastavite sa čitanjem