Kako hodaš kroz život?

Alberto Đakometi i Umberto Bočoni, dva velika skulptora 20. veka, dala su svoje viđenje čoveka u pokretu.

Prvi je „trska koja misli“. Jedva se kreće, jednodimenzionalan, pognut, ali od čelika. Izgleda krhko ali ne možeš ga slomiti. On u svom sporom hodu čini se nalik šibici koja dogoreva.

Drugi je dinamičan, voluminozan, vatren, čudovište energije, toliko brz da postaje plamen. On u brzini gubi sopstvene obrise. Ide brzo, da li i daleko?

Od plamena ka šibici koja dogoreva, od šibice koja dogoreva do snažnog plamena. I tako u krug. Čovekovo kretanje je dijalektička klackalica.

Od futurizma do egzistencijalizma, od egzistencijalizma do futurizma, čovek je u iluziji da svojim kretanjem bilo kuda ide. Međutim, on nastavlja da ide. Hoda.

Uz ove skulpture uvek mi se nametala pesma Dušana Vasiljeva Čovek peva posle rata iz 1920. u kojoj čitamo o čoveku koji je hodao kroz krv i koji više nema snova. Čovek pre rata je Bočonijev natčovek (delo nastalo 1913). Čovek posle rata je Đakometijeva avet (delo nastalo 1945).

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena;
oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena,
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim.
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
i onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov.
A danas mirno gledam kako mi željnu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave, raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il’ nemam snage ─ da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu ─
ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
oh, dajte meni još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
ostalo vam na čast!