Две скулптуре човека који хода

Image result for alberto giacometti

Како ходаш кроз живот?

Алберто Ђакомети и Умберто Боћиони, два велика скулптора 20. века, дала су своје виђење човека у покрету.

Први је „трска која мисли“. Једва се креће, једнодимензионалан, погнут, али од челика. Изгледа крхко али не можеш га сломити. Он у свом спором ходу чини се налик шибици која догорева.

Други је динамичан, волуминозан, ватрен, чудовиште енергије у ходу, брз у мери да постаје пламен. Он у брзини губи сопствене обрисе. Иде брзо, да ли и далеко?

Од пламена ка шибици која догорева, од шибице која догорева до снажног пламена. И тако у круг. Човеково кретање је дијалектичка клацкалица.

Од футуризма до егзистенцијализма, од егзистенцијализма до футуризма, човек је у илузији да својим кретањем било куда иде. Међутим, он наставља да иде. Хода.

Уз ове скулптуре увек ми се наметала песма Душана Васиљева „Човек пева после рата“ из 1920. године у којој читамо о човеку који је ходао кроз крв и који више нема снова. Човек пре рата је Боћионијев натчовек (дело настало 1913). Човек после рата је Ђакометијева авет (дело настало 1945).

ДУШАН ВАСИЉЕВ: ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губaви бакалин грли,
и како ми с главе, разноси кров, ─
и немам воље ─ ил’ немам снаге ─ да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву ─
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
остало вам на част!

Stvaralačke faze Alberta Đakometija

Works 1901–1919: Childhood and Early Work, Works 1920–1924: Training and Early Years in Paris, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerWorks 1925–1929: Early Avant-Garde-Years, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerWorks 1930–1934: Surrealism, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerWorks 1935–1945: Return to Figuration and Years of Crisis I, Kunsthaus Zürich, photo: Dominic BüttnerWorks 1946–1958: Period of Maturation II, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerWorks 1959–1966: The Late Years, Kunsthaus Zürich, photo: Dominic Büttner

Različite razvojne faze skulptora prikazane su u muzeju Kunsthaus iz Ciriha povodom pedeset godina od umetnikove smrti. Skulptorev razvoj podrazumevao je više različitih faza koje međusobno, čini se, nemaju dodirnih tačaka, ali koje, dijalektički, jedna iz druge proizilaze. Na izložbi je bilo radova od kamena, gline, drveta i gipsa.Ono što je ovu izložbu činilo specifičnom jeste odsustvo njegovih najpoznatijih radova, čoveka koji hoda, čoveka od bronze, nesalomivog, koji izgleda nemoćno, krhko kao trska. Tu vidimo da Đakometijeve skulpture ne korespondiraju jedino sa očajem čoveka koji „peva posle rata“, očajem čoveka koji je slomljen, čija je duša izjedena poput oglodanih kostiju.

Đakometijevo delo razvrstano je u nekoliko faza: prva fotografija (faza) predstavlja dela nastala u ranoj mladosti, do osamnaeste godine života. Druga faza prikazuje umetnikov avangardni period, godine od 1925. do 1929. Treća faza podrazumevala je kretanje u nadrealističkom krugu i stvaranje različitih skulptura u okviru te poetike (1930-1934). Potom, slede godine krize, napuštanje avangardnog modela, i istraživanje koje je i podrazumevalo vraćanje na tradicionalnije oblike i figuraciju. Tada umetnik intezivnije stvara i slike, kao i crteže (1935-1945). Najzad, njegov poslednji period, onaj po kome ga prepoznajemo, jeste period koji nastupa posle Drugog svetskog rata (1946-1958).

U nastavku slede detaljnije razrađene godine života i već pomenute faze, uz dodatne priloge u vidu fotografija na kojima su Đakometijevi skulptorski radovi. Ova objava, dakle, ne sadrži njegove slike i crteže već isključivo skulpture. Sve slike i usputni komentari dati su prema sadržaju pronađenom na sajtu Kunsthaus.

*

PRVA STVARALAČKA FAZA: RANI PERIOD (1901-1919)

Đakometi je rođen u italijanskoj porodici koja je živela u Švajcarskoj. Njegov otac je bio slikar u duhu postimpresionizma koji je deci dozvoljavao pristup u atelje i koji ih je ohrabrivao da se bave umetnošću. Đakometi u prvoj fazi dosta koristi glinu. Ove glave dečaka nastale su u periodu od 1917. do 1919. godine.

Head of Bruno, 1919, plaster, 37,5 × 20,5 × 24 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-StiftungHead of a child (Simon Bérard), c. 1917/18, plaster, painted, 22,7 × 12,6 × 16,4 cm - Fondation Alberto et Annette Giacometti, Paris

DRUGA STVARALAČKA FAZA: PARISKE GODINE (1920-1924)

Đakometi napušta svoje rodno mesto, Stampu, i odlazi u Ženevu, gde mu se atmosfera nije dopala.odlazi na jug, u Italiju, gde u Firenci i Rimu izučava antičku, renesansnu i baroknu skulptorsku tradiciju. Oko 1922. odlazi u Pariz gde studira vajarstvo. Većinu dela iz tog perioda umetnik je, kasnije, uništio. Oko 1919. radi ovaj fragmentarni portret svoje majke, Anete Stampa.

Tête de la mère, c. 1919, Head of the Artist’s Mother, plasticine, 31 × 15 x 12 cm, Private collection, Switzerland

TREĆA RAZVOJNA FAZA: GODINE AVANGARDE (1925-1929)

Tokom ovih godina eksperimentiše sa formama i materijalima. Koristi glinu, gips, kamen i bronzu. Tri umetnika vrše veliki uticaj na njegovo delo: Ossip Zadkine, Jacques Lipchitz i Konstantin Brankusi. Stvara u kubističkom maniru, zanima se za umetnost Afrike. Prvog decembra 1926. rentira atelje u kome će ostati do kraja svog života (46 Rue Hippolyte Maindron). Fotografije tog ateljea posećivali su mnogi značajni umetnici, a o njemu je bilo reči i na blogu A . A . A (link).

Petite composition, 1925/26, Small composition, plaster, painted, 13,3 × 5,9 × 3,4 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, gift of Bruno Giacometti, 2007Torse, 1925/26, Torso, plaster, 58 × 25 × 24 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung

ČETVRTA RAZVOJNA FAZA: NADREALISTIČKA FAZA (1930-1934)

Mirò, Arp, Giacometti, naziv je izložbe održane u Parizu, u Galeriji Pjer, koju su posetili Andre Breton i Salvador Dali. Tom prilikom pozvali su ga da se pridruži nadrealistima. Maja 1932. ima prvu samostalnu izložbu u Parizu, a decembra 1934. u Njujorku. Tada je bilo izloženo petnaest njegovih skulptura koje su činile malu retrospektivu.

Homme, femme et enfant, c. 1931, Man, Woman and Child, wood and metal, 41,5 × 37 × 16 cm, Kunstmuseum Basel, donated by Marguerite Arp-Hagenbach 1968Fleur en danger, 1932, Flower in Danger, wood, plaster, wire and string, 56 × 78 × 18 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-StiftungMain prise, 1932, Caught Hand, wood and metal, 20 × 59.5 × 27 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung

PETA RAZVOJNA FAZA: POVRATAK FIGURACIJI (1935-1945)

Napušta nadrealistički pokret i način stvaranja blizak toj grupi. Sklapa prijateljstva sa mnogim značajnim umetnicima tog uzbudljivog perioda u Parizu. Baltus, Beket, Pikaso, Bovoar-Sartr par, André Derain, Francis Gruber, Tal Coat samo su neka od imena sa kojima sarađuje, koja viđa i sa kojima se druži. Biva zainteresovan i za teoriju Merlo- Pontija o fenomenologiji vizuelne percepcije. Drugi svetski rat provodi u Švajcarskoj. Ženi se Anetom Arm 1949. godine. Pravi sve manje i manje skulpture, redukujući ih na neznatne dimenzije. Vratio se u pariz 18. septembra 1945. godine sa šest kutija šibica. U svakoj je bila jedna skulptura koju je uradio tokom ratnih godina u Švajcarskoj.

Works 1935–1945: Return to Figuration and Years of Crisis II, Kunsthaus Zürich, photo: Dominic BüttnerTête de femme (Rita), 1935, Head of a Woman (Rita), wood and pencil, 17,6 × 7 × 8,6 cm, Fondation Alberto et Annette Giacometti, Paris

ŠESTA RAZVOJNA FAZA: PERIOD ZRELOSTI (1946-1958)

Godine aktivnosti i definisanja prepoznatljivog stila, izduženih ljudskih figura. U časopisu Labyrinthe, decembra 1946, biva objavljen njegov esej Le Rêve, le Sphinx et la mort de T. (San, Sfinga i smrt T.). Izložba u Njujorku 1948. ponovljena je posle skoro dve decenije zahvaljujući Pjeru Matisu. Pedesete, godine egzistencijalizma i post-traumatskog oporavka Evrope od rata neslućenih razmera, korespondiraju sa Đakometijevim uspehom na međunarodnoj sceni. Razmišljanja o vizuelnoj percepciji menja kada ne uspeva da adekvatno uobliči lice Isaku Yanaihare, japanske profesorke filozofije, koja mu pozira nekoliko godina (1957, 1959, 1960, 1961).

La main, 1947, The Hand, plaster and iron rod, painted, 65,5 x 79 x 12 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerTête d’homme, c. 1948–1950, Head of a Man, plaster, painted, 25,8 × 8,5 × 9,5 cm, Fondation Alberto et Annette Giacometti, Paris

POSLEDNJA RAZVOJNA FAZA (1959-1966)

Marta 1961. godine vaja opustelo drvo za potrebe izvođenja Beketove predstave Čekajući Godoa. Izlaže u Njujorku, na Venecijanskom bijenalu, časopisi mu posvećuju temate, dobija počasne doktorate, intezivno izlaže. Retrospektiva njegovog dela 1965. održana je u mnogim muzejima širom sveta. Umire početkom 1966. od srčanog udara. Sahranjen je u Švajcarskoj. Dijego Đakometi, njegov rođeni brat, najpouzdaniji saradnik tokom života, nastavlja da se brine o njegovom delu i ateljeu.

Petite femme debout, c. 1950, Small Standing Woman, plaster, Height 9,8 cm, private collection, SwitzerlandNu debout sur socle cubique, 1953, Standing Nude on a Cubic Base, plaster, painted, 43,5 × 11,7 × 11,8 cm - Fondation Alberto et Annette Giacometti, Paris

Najzad, ako dopustim svom umu da se razlista u analogije, moram reći da me je najpoznatija faza ovog skulptora oduvek asocirala na pesmu Jama Ivana Gorana Kovačića. Dokumentarni film o Đakometiju, u nastavku priložen, svojim odlikama, zumiranjem i isticanjem lica Đakometijevih ljudi, jasno pokazuje traumu čoveka koji, još jedna analogija sa našim istorijskim prilikama, „peva posle rata“. Pesma Dušana Vasiljeva Čovek peva posle rata i pesma Jama Ivana Gorana Kovačića mogle su biti deo ove objave ali onda ona sama bi izneverila svoj naslov. Na ovom mestu pisali smo o umetnikovim stvaralačkim fazama. O dva pomenuta pesnika biće reči u nekoj od narednih objava. Najzad, tu je i analogija sa jednim drugim značajnim skulptorom 20. veka koji je, kao i Đakometi, prikazivao čoveka u hodu, dinamiku tela i akciju pokreta. U pitanju je Umberto Boćioni. O sličnostima i razlikama biće reči u nekoj od narednih objava.

Šarl Bodler: „Albatros“

Albatros, c. 1937, plaster, 74 × 149 × 5,7 cm, Kunsthaus Zürich, bequest of Bruno Giacometti 2012

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Pesma pod rednim brojem dva u svim izdanjima zbirke „Cveće zla“. Prvi put objavljena u „Francuskoj reviji“ 10. aprila 1859.

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija.“

Posle engleske poezije, u kojoj je albatros, zahvaljujući Koleridžovoj pesmi „Stari mornar“ (1798) već imao značenje simbola, sa Bodlerom se i francuska poezija obogaćuje ovim simbolom neshvaćene i ismejane veličine. Iako se albatros javio u francuskoj poeziji pre Bodlera, Bodler ga je prvi načinio višeznačnim simbolom (svrgnuti kralj i smešna nakaza).

Preveo Nikola Bertolino

Slika: Đakometijeva skulptura Albatrosa iz 1937.

Уметник и његов атеље: Алберто Ђакомети

Doors of Alberto Giacometti's Studio

Врата Ђакометијевог атељеа

Алберто Ђакомети, један од најпознатијих скулптора 20. века на наредним фотографијама забележен је у свом стваралачком простору, париском атељеу где га је фотографисао Ернст Шајдегер (Ernst Scheidegger). Фотографије су се појавиле у књизи, заправо каталогу, која је била припремљена у оквиру изложбе организоване под руководством Мајкла Пепиата.

Michael Peppiat explores this scenery, that seemed to be as he explains both Giacometti’s most important artwork, including countless complete or unfinished works, and the archive of years of struggle. His death converted it in his greatest achievement, containing as it did the traces of a lifetime´s search for truth.

At first, the artist work there as a member of the Surrealist movement and then he gradually made his mark on Paris artistic, literary and intellectual worlds. After an enforced wartime exile in Geneva, he returned to his studio in Paris and he struggled to realize his pared-down vision of civilization.

Strewn with plaster, sculpting tools, canvases and paint brushes, the studio of Giacometti was an artistic and intellectual center during an era when Paris was the cultural capital of Europe and a magnet for many of the greatest artists and writers of the time. For some of them – André Breton, Pablo Picasso, Jean-Paul Sartre, Genet, Antonin Artaud, Marlene Dietrich and Samuel Beckett – Giacometti created the set design of the Théatre de l´Odéon´s 1961 production of Beckett´s “Waiting for Godot“.*

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Призор из Ђакометијевог атељеа

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti in Studio

Алберто Ђакомети пред својим скулптурама