Употреба туге: Лизел Милер и Мери Оливер

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Мари Лоренсин, „Аутопортрет“, 1904.

ЛИЗЕЛ МИЛЕР: КАДА МЕ ПИТАЈУ

Када ме питају
како сам почела да пишем песме
ја им говорим о равнодушности природе.

Било је то мало пошто је моја мајка умрла
блистав јунски дан, све је цветало.

Села сам на сиву камену клупу
у дивно одржаваној башти,
али љиљани су били глуви
као уши заспале пијанице,
а руже су се повукле у себе.
Ништа није било црно или сломљено
ниједан лист није пао,
а бескрајне рекламе за летовања
вриштале су на сунцу.

Села сам на сиву камену клупу
окружену безазленим лицима
ружичастих и белих бегонија
и положила сам своју тугу
на језик, у уста
једино што је могло да тугује са мном.

*

МЕРИ ОЛИВЕР: УПОТРЕБА ТУГЕ 
(сањала сам ову песму)

Неко кога сам волела дао ми је једном
кутију пуну таме

Године су ми требале да разумем
да је и то, такође, био поклон.

Мит о Пандориној кутији променио је током векова многа наративна обличја и у овом до мене је стигао посредством две песникиње – Лизел Милер и Мери Оливер. Није реч о интенцији ауторки да мит редефинишу или поетски уобличе. Реч је о мом транспоновању мита на читалачко искуство.

Песма Мери Оливер, овако постављена, заправо је закључак песме Лизел Милер. Треба их читати заједно, као почетак и као наставак. Писање је дар туге. Боx фулл оф даркнесс из песме Мери Оливер еквивалентна је смрти мајке из прве песме.

У природи, у спољашњем свету,  све  је равнодушно спрам бола онога који га осећа. То је разлог и започињања писања. Индиферентност разоружава. Са јунакињом песме Лизел Милер не саосећа се ништа око ње, осим: Наставите са читањем