Nikola Milošević o romanu „Junak našeg doba“ Mihaila Jurjeviča Ljermontova

Kad pročitamo roman Mihaila Jurjeviča Ljermontova Junak našega doba i kad malo razmislimo o onome što smo pročitali, ne nailazimo na neke osobite teškoće oko razumevanja takozvanih sporednih likova. Jedini stvarni problem, jedinu stvarnu zagonetku predstavlja glavni junak Pečorin. Ovaj problem i ova zagonetka sastoje se, ukratko, u sledećem: biće izuzetnog uma i izuzetne volje, Pečorin se koristi tim svojim umom i tom svojom voljom na jedan prilično besmislen i neadekvatan način. Tako, recimo, on bez ikakve dublje svrhe, isključivo radi svoje razonode i razbibrige, zavodi mladu knjeginjicu Meri, mada je prema njoj inače potpuno ravnodušan. Istovremeno s tim, Pečorin skoro sasvim zapostavlja Veru, jedinu ženu koju istinski voli i koja ga, jedina od žena, do kraja shvata i razume.

Ljermontovljev junak nam, doduše, pruža izvsna objašnjenja za ovakvo svoje ponašanje. On je, prema sopstvenim rečima, još vrlo rano iskusio sve što se moglo iskusiti. Saznao je i nestalnost prijatelja, i varljivost žena, i taštinu slave, posle čega mu je preostalo samo jedno – da se dosađuje i da zeva. Život je počeo da mu liči na neki već davno pročitani roman. Iz životnih bura on je izneo samo nekoliko misli i nijedno jedino osećanje. Već dugo Pečorin živi umom, ne srcem. A jedan takav hladan, moćan čovek koji se dosađuje, šta bi drugo mogao učiniti da svoju dosadu i hladnoću razbije nego da zavodi neiskusne moskovske knjeginjice i ubija romantično raspoložene mlade junkere.

Razume se, ovo Pečorinovo objašnjenje nije sasvim zadovoljilo kritičare koji su razmišljali o liku Ljermontovljeva junaka. Belinski je, na primer, mislio da Pečorin nije u stanju da dovoljno dobro razume i objasni samoga sebe. Po Belinskom, Ljermontovljev junak prolazi kroz jednu određenu, neizbežnu, ali prolaznu fazu u procesu razvitka ličnosti, fazu refleksije u kojoj čovek dolazi u suprotnost sa samim sobom, videći u sebi i drugima samo ono što je negativno. Otuda potiče Pečorinovo nezadovoljstvo i ogorčenost, otuda potiče suprotnost između njegove duboke i izuzetne prirode i njegove plitke i besmislene akcije.

Prema mišljenju Belinskog i objektivno nerazumevanje koje Pečorin pokazuje za samog sebe ima svoj koren u refleksiji. Jedan prelazni i prolazni stupanj u razvitku sopstvenog bića, stupanj razdvojenosti odnosno refleksije, Pečorin tumači kao svoju konačnu i definitivnu ličnost.

Ali dok Belinski uznosi i glorifikuje Pečorinov šarm i Pečorinovu snagu, dotle drugi veliki ruski kritičar Dobroljubov ima drukčije mišljenje o ovim osobinama Ljermontovljeva junaka. Dobroljubov smatra da Pečorin, u krajnjoj liniji, predstavlja književni izraz „oblomovštine“, jedne specifične težnje ka pasivnosti koja je ovaploćena u liku Ilje Iliča Oblomova, glavnog aktera istoimenog romana poznatog ruskog pisca Gončarova.

Pečorin je, smatra Dobroljubov, samo prividno i spolja preduzimljiv i energičan, a u suštini njegov ideal je tiha i mirna sreća oblomovskog tipa. Da bi to dokazao, Dobroljubov se, pored ostalog, poziva na jedno mesto u romanu na kome se glavni junak s nekom čežnjom pita zašto nije stupio na put „tihih radosti i duševnog mira“ koji mu je sudbina otkrila u liku knjeginjice Meri.

Po mišljenju Dobroljubova, slični Pečorinu mogli su se još činiti aktivni i energični u vreme kad nije bilo stvarnih i ozbiljnih društvenih zadataka, čime se i objašnjava okolnost što Ljermontovljev junak, bar spolja, ne liči na neko pasivno, oblomovsko stvorenje. Prema Dobroljubovu, Pečorin se upušta u besmislene i trivijalne poduhvate zato što nije sposoban za nešto bolje, zato što je njegov stvarni ideal već pomenuta oblomovska idila „tihih radosti i duševnog mira“. To što u stvarnosti Ljermontovljeva doba nije bilo mesta za odgovarajuću i istinsku akciju, služilo je raznim Pečorinima samo kao dobrodošao izgovor i opravdanje za jedno jalovo i prazno oblomovsko ponašanje. Istina, Dobroljubov dopušta mogućnost da bi pod nekim drugim okolnostima Pečorin bio drukčiji nego što jeste, ali dodaje da to važi i za samog Oblomova, kao i za sve Oblomove uopšte.

Novija ruska kritika prihvatila je gledište Belinskog, po kome Pečorin predstavlja lik jednog zaista izuzetno energičnog i snažnog čoveka u sukobu sa društvom i samim sobom, ali razloge za ovaj sukob ona nalazi, pre svega, u samom društvu. Društvo u kome se kreće Ljermontovljev junak onemogućava svakog izuzetnijeg i energičnijeg čoveka da adekvatno ispolji svoje snage i to je, prema ovome mišljenju, glavni uzrok što Ljermontovljev junak uzaludno rasipa svoju moć u zavođenjima i ubijanjima.

Novija ruska kritika prihvata i ocenu Dobroljubova da je Pečorin „suvišan čovek“, ali nalazi da ta suvišnost ima svoj izvor u socijalnim uslovima a ne u nekoj ličnoj slabosti glavnog junaka romana.

Međutim, većina kritičara, od Belinskog do Dobroljubova pa sve do savremenih sovjetskih tumača književnosti, u jednome se ipak slaže: Pečorin iskreno pokušava da rasvetli prirodu svojih postupaka, bez obzira na to polazi li mu to za rukom ili ne.

Ali problem upravo i jeste u tome što Ljermontovljev junak nije ni izdaleka onoliko iskren kao što se pokazuje.

Čitaocu će, svakako, pasti u oči da je Pečorinova iskrenost uglavnom, na ovaj ili na onaj način, usmerena protiv samog Pečorina. Pečorin najvećim delom otvoreno govori o onim svojim postupcima i osobinama koje drugi ljudi, a i on sam, smatraju rđavim s jedne moralne tačke gledišta.

Na to se, naravno, može prigovoriti da je Ljermontovljev junak zaista rđav, pa stoga i mora o sebi govoriti uglavnom rđavo ako želi da ostane iskren. To bi bilo sasvim prihvatljivo kad u „junaku našeg doba“ ne bi postojalo jedno mesto iz koga se jasno i nedvosmisleno vidi kako Pečorin sebe prikazuje ne onakvim kakav uistinu jeste nego u stvari gorim no što jeste. Posle neuspelog pokušaja da stigne Veru, Pečorin pada na mokru travu i – plače. I kad treba da objasni ovaj svoj izliv osećanja, Pečorin ga objašnjava na najgori mogući način po sebe. On, tobože, nije plakao zato što nešto oseća prema Veri, nego prosto zato što su mu nervi bili rastrojeni, zato što celu noć nije spavao, jer je dva minuta stajao pred pištoljem Grušnjickog i zato što mu je bio prazan želudac. Osim toga, „plakati je zdravo“, pa će zahvaljujući tome moći lepo da spava.

Nema sumnje, Pečorin se ovde očigledno svesno trudi da falsifikuje svoja osećanja. Iz konteksta se jasno vidi da glavni junak plače zato što je još sačuvao sposobnost da oseća i pati, a ne zato što su mu rastrojeni nervi ili zato što mu je prazan stomak.

Ni u odnosu prema knjeginjici Meri naš junak nije onako i onoliko neosetljiv kako bi želeo da se čini. Jedan jedini detalj uverljivo nam to dokumentuje. U sceni opraštanja s knjeginjicom nalazimo jedno dragoceno Pečorinovo priznanje. Kako sam Pečorin kaže, da je ova scena potrajala samo još koji minut, on bi, iako neosetljiv i hladan, kakav tobože jeste, pao pred noge knjeginjice Meri.

Prema tome, ko tako roni suze za ženom koja je odbegla i ko dopušta mogućnost da padne pred noge jedne druge žene, očigledno ne može ni izdaleka biti hladno i razumno biće. U to nas, uostalom, uverava i sam ton Pečorinove ispovesti, pun nekog uzdržanog bola i gorčine. Taj ton nam otkriva pravu prirodu Ljermontovljeva junaka. Osnovna odlika Pečorinova karaktera nije hladnoća već ogorčenost. Time se i objašnjava Pečorinova sklonost da samoga sebe prikazuje gorim nego što jeste. Na jednom stepenu ogorčenosti često se javlja ovakva težnja k jednom ovakvom pečorinskom samooptuživanju, ili, da budemo precizniji, prema jednom ovakvom pečorinskom samounižavanju. Pečorinova tobožnja iskrenost umnogome je samo jedan specifičan oblik samounižavanja.

To još ne znači da glavni junak izmišlja sve svoje mane; to samo znači da ih on preuveličava. Tamo pak gde ih ne preuveličava, on u njima vidi ne toliko predmet svog objektivnog i nepristrasnog ispitivanja, nego sredstvo kojim sebe unižava na moralnom planu.

Za potpunije razumevanje ovog psihološkog momenta u strukturi lika glavnog junaka od posebnog je interesa problem porekla Pečorinove ogorčenosti i samounižavajuće reakcije koja se odatle razvila. Pisac, međutim, nije izabrao razvojni put u slikanju Pečorinova karaktera. On nam ponašanje svog heroja prikazuje kao nešto gotovo i završeno. Uprkos tome, Ljermontov se postarao da preko nekih neuralgičnih tačaka u Pečorinovim razmišljanjima i reagovanjima pokaže gde je koren neobične psihologije njegova junaka.

Pre svega treba imati u vidu da Pečorin pokazuje osobitu osetljivost kad je u pitanju problem morala u međuljudskim odnosima; kako u odnosima između čoveka i žene, tako i u odnosima između prijatelja. Brojne su i redovno gorke Pečorinove meditacije o temi neverstva u ljubavi ili izdajstva u prijateljstvu.

Druga Pečorinova neuralgična tačka vidi se u njegovim, doduše znatno ređim i skrivenijim, ali ništa manje gorkim iskazima koji se tiču društva i društvenih odnosa. Takav je slučaj, recimo, s Pečorinovim mišljenjem o slavi i njenoj taštini i povremenim rezignirano-ironičnim primedbama na račun njegova položaja kavkaskog oficira.

Iz svega toga može se naslutiti da je Ljermontovljev junak neko ko je doživeo izvesna gorka razočaranja na ličnom i društvenom planu. Tu slutnju pojačava u čitaocu i okolnost što Pečorin često govori o slomu svojih iluzija o svetu i ljudima, a posebno okolnost što je Pečorin u takvoj službi i na takvom mestu na kome se obično oni oficiri koji su kažnjeni zbog nekog društvenog prestupa. To nam daje za pravo da Pečorinovo ponašanje tretiramo kao svojevrsnu reakciju na gubljenje nekih iluzija o ljudskom moralu i društvenoj pravdi.

Ova reakcija ima dva osnovna vida. Jedan od njih, o kome je već bilo govora, ogleda se u Pečorinovoj težnji ka samooptuživanju. Pečorin, videli smo, optužuje sebe za hladnoću, neosetljivost, sebičnost i čitav niz drugih poroka koji su, reklo bi se, upravo i prouzrokovali slom njegovih ilzija. Ljermontovljev junak kao da uživa u tome da sebe ponizi i pogodi baš onim što je, kako nam pisac to sugeriše, kao bio prvobitni razlog njegovih razočaranja.

Međutim, ovo svoje samounižavanje Pečorin najčešće ispoljava u jednom agresivnom obliku. Objekti njegove agresivnosti uvek imaju, nimalo slučajno, neke veze s onim iluzijam koje je glavni junak izgubio. Kneginjica Meri je romantično naivna i zanesena priroda, Vera je u izvesnom smislu idealno odana Pečorinu, pa čak i junker Grušnjicki, iako u jednom karikiranom i grubom obliku, ipak podseća na Pečorinove mladalačke zablude.

Pečorinov agresivni a opet samounižavajući stav najjasnije se izražava prema ženskim likovima romana. Ljermontovljev junak kao da svesno hoće da ozledi ona ženska bića koja to u stvari najmanje zaslužuju. I prema kneginjici Meri i prema Veri Pečorin se ponaša kao da su one bezosećajne i prevrtljive kokete. Drugim rečima, on hoće da vidi ono što ga je ogorčilo i razočaralo, čak i tamo gde toga očigledno nema.

Sličan psihološki mehanizam deluje i u Pečorinovom stavu prema njegovom prijatelju doktoru Verneru. Bez ikakva stvarnog razloga Pečorin hoće da u Vernerovu držanju nađe potvrdu za svoje cinično mišljenje o prijateljstvu kao jednom obliku izdajstva. Može se, dakle, reći da Ljermontovljev junak na gubljenje svojih iluzija o ljudima i svetu odgovara tako što u sebi i drugima traži ono što ga je pogodilo. Ovako slikajući dva vida samounižavanja svog junaka, jedan pasivni i jedan agresivni, Ljermontov se pojavljuje kao nepriznati ali zakoniti preteča Dostojevskog.

Međutim, videli smo da u Pečorinovim postupcima ima i nečeg od načina reagovanja koji je karakterističan za ljude koji pate od osećanja inferiornosti na društrvenom planu. U jendom razgovoru sa doktorom Vernerom Pečorin podvlači razliku u društvenom statusu između njega, običnog kavkasog oficira, i ugledne moskovske kneginjice. Time nam pisac stavlja do znanja da u Pečorinovu demonizmu treba videti jedan poseban vid volje za moć. Pečorinov odnos prema kneginjici Meri u tom smislu je, pored ostalog, i neka vrsta kompenzacije za osećanje društvene zapostavljenosti.

Ali bez obzira na sva mogućna objašnjenja, u liku Pečorina ima, mora se priznati, dosta tamnih i maglovitih mesta. To osobito važi za genezu njegovog ponašanja, a u prvom redu za socijalni momenat te geneze, što nas navodi na pomisao da za ovu stranu lika glavnog junaka potražimo objašnjenje u književnoj i životnoj delatnosti samog pisca.

Mihail Jurjevič Ljermontov ogledao se u različitim literarnim vrstama; pored proze on se s velikim uspehom bavio pisanjem lirskih pesama i poema. On je za sobom ostavio i nekoliko tragedija koje se ne mogu meriti po svojoj umetničkoj vrednosti s ostalim njegovim književnim ostvarenjima.

Za ono što nas ovde zanima, najvažnije je, međutim, to što je Ljermontovljevo književno stvaralaštvo inspirisano i nekim motivima koje nalazimo u liku samog Pečorina. Na primer, iste one godine kad se pojavilo integralno izdanje Junaka našeg doba, Ljermontov je napisao tri izvanredno karakteristične pesme. U jednoj od njih („I dosadno i tužno“) dolaze do izražaja u izvanredno sažetoj umetničkoj formi skoro sve pečorinovske teme. Tu je i dosada, tu je i hladno, trezveno razmišljanje, tu su i strasti koje iščezavaju pred sudom objektivnog razuma, tu je prezriv odnos prema sopstvenoj ličnosti, i tu je, pre svega, radikalan skepticizam u pogledu mogućnosti da čovek nađe oslonac u drugim ljudima onda kada mu je najteže. Čak i sama atmosfera i emocionalni ton pesme imaju nečeg tipično pečorinskog.

Druga dva poetska ostvarenja iz ovog vremena („Kako često šarenom gomilom okružen“ i „Zbogom, neumivena Rusijo“) inspirisana su jednim žučnim i gorkim socijalnim protestom. Za pisca ovih pesama, ljudi i žene iz plemićkog kruga njegova doba samo su jedna šarena i bezdušna gomila, a Rusija je za Ljermontova „zemlja robova i zemlja gospode“.

Ali za potpunije i dublje razumevanje pečorinskih motiva u Ljermontovljevoj literaturi, i osobito za njihovu genezu, moramo se obratiti i piščevoj biografiji.

Mihail Jurjevič Ljermontov rođen je 1814. godine u Moskvi. Rana smrt njegove majke bila je povod za izbijanje jednog porodičnog sukoba koji se veoma nepovoljno odrazio na duševnu ravnotežu mladog pisca. Ljermontovljev otac i Ljermontovljeva baba vodili su dugo vremena borbu (iz koje je baba uvek izlazila kao pobednik) oko toga kome će od njih dvoje pripasti mladi pesnik. Neposredan odjek te borbe vidi se u piščevim ranim književnim pokušajima.

U prvim pesmama i prvim tragedijama Ljermontova našla je svoj izraz i jedna druga piščeva lična drama: njegova nesrećna ljubav prema Nataliji Fjodorovnoj Ivanovoj. Po svemu sedeći, ova nesrećna ljubav bila je, kako je to pokazao u svojoj knjizi Iraklij Andronikov prvi izvor piščevog pečorinskog razočaranja u žene i prijatelje. Kako se čini, Natalija Fjodorovna Ivanova izneverila je pesnika s jednim njegovim bliskim drugom.

Od posebnog je značaja što se posledice ovog mladalačkog razočaranja piščeva opažaju i kasnije u njegovom odnosu prema V. A. Lopuhinoj, koji u jednom smislu podseća na Pečorinov odnos prema Veri. Opravdanost ove pretpostavke potvrđuje i nedovršeni roman Knjeginja Ligovska, koji umnogome služi kao preludijum za Junaka našeg doba i u kome se već pojavljuju budući Pečorin i buduća Vera.

Piščeva biografija pruža dosta materijala i za razumevanje njegova društveno-političkog stava. Slobodouman i buntovan čovek, Ljermontov je relativno rano došao u sukob sa socijalnom sredinom koja ga je okruživala. Za ljude njegova kova istorijske prilike u Rusiji onoga vremena nisu bile ni najmanje pogodne. Na ruskom prestolu bio je okrutni i surovi Nikolaj I, bolesno osetljiv na bilo kakvu kritiku svog režima. Društvene prilike bile su pogoršane i time što se 1825. tragično završio pokušaj jedne grupe mladih i naprednih plemića, poznatih pod imenom dekabristi, da nešto izmene nabolje u zaostaloj, feudalnoj carevini.

Svoje nezadovoljstvo postojećim društvenim poretkom Ljermontov je izražavao u više mahova na različite načine. Njegov stav prema socijalnoj atmosferi onog vremena odrazio se s osobitom snagom u pesmi koju je ispevao povodom smrti velikog ruskog pesnika Puškina. Prva, kraća verzija ove pesme bila je u manjoj meri prožeta socijalnim protestom, ali kada je pisac saznao da pojedini ljudi na odgovornim položajima nalaze izvinjenje za Puškinovog ubicu Dantesa, dodao je ovoj svojoj prvoj verziji još izvestan broj stihova u kojima je stavio do znanja vlastodršcima da društvena pravda postoji samo na nebu, a da se oko carskoga trona okupljaju ljudi kojima su se još očevi proslavili podlošću.

Lako je zamisliti šta se moralo dogoditi kad je jedna ovakva pesma dospela u ruke Nikolaja I, uz sledeći komentar anonimnog dostavljača: „Poziv na revoluciju“. Položaj Ljermontova bio je utoliko teži što je pisac u to vreme, posle završene oficirske škole, bio u vojnoj službi. S obzirom na to, komandant žandarmerije Benkendorf odlučio je da ga uputi u jedan dragonski puk koji je buio u Gruziji, na bojištu na kome se u to doba glava mogla izgubiti veoma lako.

Međutim, zahvaljujući intervencijama svoje babe i pesnika Žukovskog, Ljermontov je posle nekog vremena ipak dobio carev „oproštaj“. Ali ne treba misliti da je otada nastupila neka vrsta primirenja između buntovnog pesnika i plemićke sredine. Na novu godinu 1840. Mihail Jurjevič Ljermontov dopustio je sebi nešto po zvaničnim pojmovima i shvatanjima nečuveno. Uvredio je nikog drugog nego veliku kneginju Mariju Nikolajevnu, rođenu kćer cara Nikole I.

Posledice ove uvrede osetio je pisac indirektno, neposredno posle svog dvoboja sa sinom francuskog poslanika de Barantom. Mada je Ljermontov prihvatio poziv na dvoboj u prvom redu zato što je de Barant načinio jednu pogrdnu aluziju na račun pesnikove zemlje i mada je Ljermontov svoj hitac opalio u vazduh, car je bio neumoljiv; glumeći prividno milosrđe, on je pesnika po kazni ponovo uputio na Kavkaz, gde su se tada vodile žestokje borbe između Rusa i Čečenaca.

Ali pesniku nije bilo suđeno da pogine od metka nekog Čečenca. Ljermontov je poginuo od ruke glupog i samoljubivog ruskog oficira Martinova, jednog dana na Kavkazu, u podnožju planine Mašuk. Dok je pesnik cev svog pištolja držao oborenu ka zemlji i ne pokušavajući da pođe ka graničnoj liniji s koje je trebalo pucati, Martinov je opalio i na mestu ubio jednog od najvećih ruskih pisaca.

Po odluci samog cara, sudske troškove na koje je Martinova posle toga osudio vojni sud, platila je ruska država. Očigledno, ubica pesnika Ljermontova izašao je u susret željkama gospodara Rusije.

Ovaj kratak i sumoran pregled nekih podataka o pesnikovu životu i radu navodi nas na pretpostavku da odnos između ličnosti pisca Ljermontova i lika njegova junaka Pečorina nije neki strogo objektivan odnos. Da pisac pokazuje tendenciju identifikovanja sa svojim junakom, o tome je govorio još Belinski. Ljermontov se nije slučajno odlučio da za glavnog junaka svog romana izabere nekog ko je doživeo razočaranje tamo gde i on sam: na polju ljubavi i prijateljstva i na polju društvenih odnosa u širem smislu te reči. Isto tako nije slučajno što su aluzije na ovo poslednje razočaranje Pečorina i samog Ljermontova oskudnije i diskretnije u strukturi samog romana. Jedan politički sumnjiv pisac u jedno takvo vreme kao što je vreme Nikolaja I nije smeo sebi dopustiti luksuz da otvoreno izrazi svoje društveno-političko razočaranje, pa makar to bilo i u specifičnom i indirektnom ključu književnosti.

Ali zato je utoliko veća snaga sa kojom Ljermontov indirektno i skriveno izražava svoje nezadovoljstvo ljudima i društvenim odnosima svoga doba. U uvodu romana, kao i u uvodu za dnevnik glavnog juanka, nalazimo reči i misli pečorinski obojene, a pre svega onu istu žučnu i bolnognevnu atmosferu kojom odiše i Pečorinov stil. Ta atmosfera, koja treperi kao plamen, emotivna je kvintesencija svih onih razloga koji su izazivali piščevo duboko nezadovoljstvo postojećim stanjem stvari. S obzirom na to, može se reći da je u liku Pečorina Ljermontov na jedan poseban, književni način izrazio i svoj intuitivni stav prema životu i svetu, bilo direktno (kad su u pitanju međuljudski odnosi), bilo indirektno (kad je u pitanju društveno-politička kritika režima).

To, naravno, još ne znači da je Pečorin neka vrsta autoportreta Ljermontova ili neka vrsta piščeve ispovesti. To znači samo da su u liku Pečorina našle svoj izraz i neke bitne tendencije autorove ličnosti. Junak našeg doba je i značajno književno ostvarenje, pa samim tim u izvesnom smislu i izmiče piščevim tendencijama. To se možda najbolje vidi po tome što Ljermontov, iako subjektivno raspoložen da se solidariše sa samounižavajućim sklonostima svog junaka, ipak objektivno i umetnički nije potpuno na njegovoj strani. Kad to ne bi bilo tako, Pečorin nikad ne bi zaplakao za Verom niti bi ikad osetio potrebu da padne pred noge knjeginjice Meri. Sem toga, da nema piščeve umetničke objektivnosti, likovi Vere, kneginjice, Maksima Maksimiča i Čerkeskinje Bele bili bi igurno prikazani na jedan znatno ciničniji i „hladniji“ način.

Pečorinska crta ličnosti pesnika Ljermontova u romanu je na jedan način i preuveličana. U romanu Pečorin u dvoboju ubija junkera Grušnjickog, za razliku od Ljermontova koji u stvarnosti nije ubio nijednog od dvojice svojih protivnika. Neke piščeve sklonosti, zahvaljujući svakako i specifičnoj diferenciji između umetničke fikcije i realnosti, u romanu su uzele jedan prenaglašen, odnosno jedan preterano agresivan oblik.

Međutim, ako nam neke tendencije u autorovoj ličnosti pomažu da bolje shvatimo psihološko poreklo i psihološku strukturu njegova junaka, u izvesnom smilu i u izvesnoj meri, tačno je i obrnuto. U nedostatku odgovarajućih podataka, neki postpuci pisca Ljermontova mogu biti objašnjeni upravo iz perspektive Pečorinova lika. Tim povodom želeli bismo da čitaocu skrenemo pažnju na jednu crtu Pečorinova ponašanja koja se ispoljava neposredno pred dvoboj s Grušnjickim.

Pečorin, naime, ipak nije sasvim siguran da ga Grušnjicki neće ubiti. Uprkos tome, on uporno i tvrdoglavo nastoji da uslovi dvoboja budu takvi da skoro obavezno uslovljavaju smrt jednog od duelanata. Ovo svoje neobično i pomalo zagonetno nastojanje objašnjava nam sam Pečorin kad kaže doktoru Verneru da on „možda i želi da bude ubijen“.

Ova Pečorinova čudna želja – ma koliko se to možda paradoksalno činilo – baca novu svetlost na držanje samog Ljermontova za vreme dvoboja s Martinovom. Zašto je pisac nepokretno i s oborenim pištoljem čekao da mu Martinov metkom oduzme život? Nije li, poput svog junaka, razočaran i ogorčen nepravdama i patnjama koje su ga snašle, i sam u stvari želeo da bude ubijen? Samo ako Grušnjicki nije ispunio Pečorinovu želju, Martinov piščevu, na žalost, jeste.

Slika: Vilijam Pavel Frit, Autoportret, 1838.

Izvor: Nikola Milošević, „Predgovor romanu Junak našeg doba“, u: Mihail Ljermontov, Junak našeg doba, preveo Kiril Svinarski, Nolit, Beograd, 1966.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.