Putnik Helderlin

Pjesnik i svećenik u početku su bili jedno i tek su ih kasnija vremena razdvojila. No pravi je pjesnik uvjek svećenik, kao što je i pravi svećenik uvjek pjesnik. I zar ne bi budućnost mogla opet dovesti natrag to stanje?[1]– Fridrih fon Hardenberg-Novalis

Fridrih Helderlin je rođen 20. marta 1770. godine u Laufenu, gradu na jugozapadu Nemačke. Između 1784. i 1786. godine on boravi u gradu Denkendorfu, u internatu bogoslovije. U tom periodu, između svoje četrnaeste i šesnaeste godine, piše prvu pesmu. Potom, od 1786. do 1788. Helderlin je u gradu Maulbronu, opet u internatu bogoslovije. Juna 1788. posećuje Hajdelberg. Između svoje osamnaeste i dvadeset i treće godine, između 1788. i 1793, Helderlin je u Tibingenu gde studira teologiju. Tokom naredne dve godine, 1794-95, on boravi u gradovima Valtershauzen i Jena. Za taj period vezuju se počeci njegovog javnog književnog rada, poznanstvo sa Šilerom, pokušaj da se izdržava kao kućni učitelj. Takođe, u tom periodu Helderlin objavljuje nekoliko fragmenata iz prvog dela romana Hiperion. Između 1796. i 1798. Helderlin je u Frankfurtu gde radi kao kućni učitelj kod porodice Gontar kada doživljava i sentimentalnu vezu sa Sizet Gontar, suprugom bankara u čijoj je službi. U tom periodu objavljen je prvi deo njegovog romana Hiperion. Godine 1798. dolazi do prekida sa porodicom Gontar, Helderlin napušta Frankfurt i odlazi u Homburg gde ostaje do 1800. godine. Za te dve godine piše Empedokla i Filosofske fragmente. Od 1800. Helderlin prelazi u Štutgart. Prevodi Pindara i piše neke od svojih najlepših pesama: Arhipelag i Hleb i Vino. Od 1801. godine pesnik je u Hauptvilu, gradu u kome pokušava da nađe zaposlenje kao domaći učitelj. Tada, boraveći u Švajcarskoj, pravi izlet na Alpe. Januara 1802. godine pesnik odlazi u Bordo, grad na jugozapadu Francuske gde je radi kao domaći učitelj u porodici hamburškog konzula. Od juna ili jula iste godine pesnik je kod majke u Nirtingenu. Između 1802. i 1804. godine Helderlin prolazi kroz period velike duševne krize. U međuvremenu, radi na prevodima Sofokla i piše himne. Od 1804. godine pesnik je opet u Homburgu gde radi kao dvorski bibliotekar. Ne prestaje da stvara o čemu svedoče pesnički fragmenti iz tog vremena. Tokom čitave 1806. godine pesnik je u duševnoj bolnici. Naredne godine, 1807, napušta bolnicu i biva poveren na čuvanje porodici stolara Cimera u Tibingenu. Tu će provesti narednih 36 godina svog života, sve do smrti, 7. juna 1843.[2]

Posle ovog krajnje svedenog pregleda pesnikovih kretanja gde se tek blago ističu njegova stvaralačka i prevodilačka upregnuća, a podvlače fizička kretanja, mi želimo da naglasimo da je cilj ovog poglavlja da povežemo Helderlinovu fizičku dinamiku sa njegovom unutrašnjom, duhovnom dinamikom. Onaj deo pesnikovog života koji je nama, na ovom mestu posebno zanimljiv, a koji nismo isprva istakli, jeste period od januara do juna 1802. godine kada on boravi u Bordou. Mi se nećemo baviti razlozima njegovog odlaska, kao ni povratka, već njegovim pešačenjem pri povratku iz Francuske u Nemačku, od Bordoa do Nirtingena, gde se nakon iscrpljujuća dva meseca hoda, po panovski vrelim podnevima Juga (kada ga je udarila sunčanica koju je on poetski opisao kao „mogu reći da me je udario Apolon“), vratio u Nirtingen izrazito potresen i u žalosnom psihičkom stanju. Tokom ovog poglavlja, u kome ćemo pokušati da mapiramo pesnikova kretanja tokom naznačenih nekoliko meseci, mi smo se naročito oslanjali na esej Eugena Gotloba Vinklera „Pozni Helderlin“.[3]

Pesnik napušta Bordo 10. maja 1802. godine. „Po panovskom podnevu južnog leta išao je on pešice nazad u zavičaj“[4], piše Vinkler, dodajući usput da je iz pisama koja je pesnik tih meseci slao ostalo nejasno zašto je napustio Nemačku, ali i zašto se tako naprasno vratio u svoj zavičaj. Međutim, Vinkler precizno navodi mesta koja je Helderlin obišao i kroz koja je morao proći ne bi li stigao u Bordo i, kasnije, pri povratku, ne bi li stigao u svoju domovinu. Pri dolasku pesnik je iz Hauptvila, u kome je boravio tokom 1801. godine, krenuo jaunuara 1802, preko Strazbura i Liona, a odatle preko Overnja, na jugozapad Francuske, do Bordoa. Po povratku, pesnik je iz Bordoa krenuo put severa, ka Poatjeu i Turu, a tom prilikom je prošao i kroz Pariz. Takođe, tokom povratka „naišao je na tragove zverskih borbi koje su trupe Francuske revolucije u Vandeji donele ustaničkom stanovništvu“.[5] Helderlin, samo trinaest godina posle Francuske revolucije, pešači razorenom zemljom i „potresen u temelju svog bića, pometen u duši, stigao je u pozno leto 1802. kod svojih rođaka“.[6] U tom periodu nastaju himne u slobodnim strofama kao što su Rajna, Germanija i Spomen, koja i opisuje predele oko Bordoa.

Mapa Helderlinovih kretanja. Autori mape: Ana Arp i Siniša Lekić

Kada govorimo o putnicima romantizma, moramo jasno razlikovati junaka koji je u datom delu, proznom ili poetskom, predstavljen kao putnik i pesnika čija je egzistencija određena fizičkom dinamikom putovanja. Helderlinov lirski subjekt, onako kako ga u pesmi vidimo, predstavljen je u određenom predelu, bilo onom koji pripada Nemačkoj ili idealizovanim predelima Grčke. Helderlina, s obzirom na fizičku dinamiku koju je tokom raconalnog dela života ostvarivao, kao  i s obzirom na putovanja koja je u duhu činio, iako u fizičkom svetu nije, pišući o „cvetnim obalama Jonije“ – možemo s pravom smatrati jednim od vodećih umetnika zapadne književnosti čije je biće suštinski bilo ono putnika. Tokom fizičkih kretanja po predelima svoje zemlje, pesnik piše, njima podstaknut, podjednako koliko i svojom lektirom koja je obuhvatala dela klasične starine, o potpuno drugačijim predelima, onima koja nije posetio.

Među putnicima romantizma postoje dve vrste putnika. Svi oni ostvaruju fizičku dinamiku, prelaze neku realnu geografsku površinu, krećući se od tačke A do tačke B. Oni prelaze površinu, na mapi jasno uočljivu, bilo morem ili kopnom, idući od jednog mesta do drugog, u pravolinijskom, kružnom ili nekom drugom, neplaniranom i geometrijski neodredivom smeru. Osim toga, oni su i u egzistencijalnom smislu putnici. Njihova putovanja istovremeno su spoljašnja i unutrašnja. Junaci i njihovi tvorci se ne kreću isključivo po neprohodnim i uzvišenim alpskim predelima, već i po sopstvenoj, „unutrašnjoj teritoriji“.

Kretanja junaka potvrđuju se pri njihovim pešačenjima, planinarenjima ili besciljnim lutanjima. No, kretanja, ona najdinamičnija, mogu biti ostvarena u mestu. Stajanje podrazumeva posmatranje, posmatranje podrazumeva kontemplaciju koja tada ostvaruje puno značenje koje je imala u Aristotelovoj filozofiji: ona je stvaralačko posmatranje iz koga proizilazi mišljenje. Sem ako izuzmemo Rusoa, kome Helderlin posvećuje istoimenu pesmu, i koga pominje u himni Rajna, svi drugi putnici romantizma jesu u neprestanom kretanju, na neprekidnom putovanju, bez obzira da li stoje ili pešače.

Kretanja romantičarskih putnika imaju različite načine i pravce, i na ovom mestu dolazimo do još jedne podele. U romantizmu se javljaju dve vrste putnika: putnici i putnici-lutalice. Putnici jesu junaci koju putuju unapred određenim ili utvrđenim redosledom. Njihova putovanja ostvaruju cilj i posledicu: sazrevanje, unutrašnju promenu junaka koja je bila uslovljena njegovom spoljašnjom dinamikom. Dakle, u pitanju su obrazovna putovanja. Povratak domu jeste jedna od bitnih distinkcija između putnika i putnika-lutalica. Kretanja putnika, za razliku od kretanja putnika-lutalica, nisu jednosmerna, već podrazumevaju povratak. To su kružna putovanja. Shodno tome, znajući biografske podatke Fridriha Helderlina možemo reći da su njegova putovanja, uprkos svojim pravolinijskim i često neodredivim putanjama, na kraju, bila kružna. No, to pitanje ostaje otvoreno jer je pesnik na polovini svog životnog puta zastao, zadržavši se u jednom mestu do kraja života zbog bolesti. Ali, njegov lirski subjekt, Herakle, na primer, on obavlja kružno putovanje. Mi znamo, na osnovu mita, da se Herakle vratio k ranjenom učitelju i da je ispunio proročanstvo, da je obavio zadatak. Između čina nenamernog ranjavanja svog učitelja i njegovog povratka k učitelju, proteklo je mnogo godina i, u međuvremenu, izvršeno je mnogo dela po naredbi mikenskog kralja Euristeja, ali se Herakle, ipak, vratio k ranjenom kentauru, zatvorivši krug njegovih patnji, ali i svog sudbinskog zadatka. Sigurno je da je Helderlin neka od svojih putovanja literarno uobličio, ali njegova su kružna putovanja ostvarena više u duhu nego u empiriji. Naime, on je tokom svog nadahnuća, poput orlova koje često pominje kao glasnike, ptice bogova, kružio između Nemačke i Grčke, iznova se vraćajući grčkim arhipelazima, ali i obalama reka svoje domovine.

Putnici-lutalice nemaju unapred određen plan ili cilj svojih putovanja. Često je taj cilj samo privremen. Motivi za njihova putovanja mogu biti hir, a češće samoizgnanstvo kao osoben vid samooblikovanja sopstvenog identiteta. Kretanja putnika-lutalica nisu ni kružna ni pravolinijska već su nekoherentna. Njihova putovanja ne ostvaruju unutrašnju zaokruženost, dovršenje i pomak. Uopšte, dinamika, bitna odlika obe vrste putnika, drugačije se poima, doživljava, ostvaruje i predstavlja u delima, u zavisnosti kojoj kategoriji putnika dati junak pripada. Ta dinamika ne odnosi se samo na kretanje već i na predstavljanje slike prirode koju lirski subjekt posmatra. Ako bismo taj doživljaj ilustrovali primerima iz slikarstva, onda bi, sa jedne strane, imali sliku prirode (pejsaž) kakav nam  je predstavljen na platnima nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha čija slika stoji na početku ovog rada, kao svojevrstan vizuelni citat, predložak i najava teme koja će uslediti. Ona nam se učinila kao najadekvatnija ilustracija sveta kako ga je Helderlin doživeo. Ovo naročito treba razmotriti jer su umetnici bili savremenici (Helderlin je bio četri godine stariji od Kaspara Davida). Takođe, engleski slikar Vilijam Tarner sa svojim vizionarskim, apstraktnim pejsažima sveprožimajućeg kosmičkog entuzijazma, dinamike i panteizma nudi nam se kao druga adekvatna slika romantičarskog doživljaja prirode, tačnije pejsaža, motiva od izrazitog značaja za Helderlinovu poeziju.

Putnici-lutalice tragaju za dalekim i davnim. Dalekim kao geografskom komponentom, davnim kao vremenskom. Romantičari idealizuju srednji vek ili antičke rimske ruševine. Ali, Helderlin se okreće Heladi. No, tu postoji nesklad i rascep između sveta i doba kojima on pripada i mesta i doba kojima teži. Njegova poezija pokušaj je izgradnje tog vanvremenskog mosta koji bi premostio razlike i Nemce Helderlinovog doba učinio Helenima. Putnici-lutalice, naročito junaci druge generacije romantičara – Čajld Harold, Onjegin i Pečorin – često beže od nečega. Helderlin ne beži, on ide ka nečemu, on je afirmativan. Eugen Gotlob Vinkler je o tome pisao:

Oba ta područja predstave na presudan su način odvojena jedno od drugog. Ono što tu nastaje samo je jedan most koji graditelja i sve one koji ga koriste drži zarobljenim između onoga što je s ove i onoga što je s one strane. Onaj ko stoji na njemu nalazi se izvan stvarnog prostora. Njegovo stanište je prinudno, majušno, na njemu se ne može ništa sagraditi i izloženo je sa svih strana. Prilaz tom mostu postoji i sa jedne i sa druge strane. Paganin koji stupa na njega razumeće veru; naravno, ne u potpunosti, on pred sobom vidi samo zemlju verovanja. A hrišćanin koji se nalazi na njemu može dobro da sagleda antiku, no nikad je ne može dosegnuti niti biti u njoj. Misli kojima se oni što tu obitavaju obično u potpunosti predaju privlače slobodan promet seni i pojedinačnih vrednosti. Jedan isti bog, prizivan takvim mislima, prelazi preko mosta prerušavan u bezbroj nijansi, viđenih krajnje tačno; no ne nastanjuje se na njemu niti obznanjuje svoje biće. Vrednosti koje dolaze s ove i s one strane razmenjuju se u trgovačkom prometu. A pošto se stanovnici ovog mosta pokazuju kao pošteni ljudi, za prste ime se ne lepi nikakva trgovačka dobit. Oni ostaju siromašni, bez igde ičega, izloženi neizvesnosti. Oni imaju samo svoj most – tu građevinu od divnih lukova pesama. Može li se živeti na njima? na njima, od njih? Neki umeju da nose svoju nevolju dostojanstveno i otmeno, neki su slepi i ne znaju za nju. Prvi koji je to stanište po imenu Helderlin ostavio za sobom bio je on sam.[7]

Na razvoj sentimentalnosti i transponovanja takvog osećanja sveta na pojavnost utiču i predeli kroz koja se ostvaruju putovanja. Putovanja romantičarskih junaka uvek su melanholična. Iako prožet entuzijazmom, zanosom i vedrinom, Helderlin pravi zaokret i od idealnog prelazi na sadašnji trenutak, na datost koja ga izneverava. Bitno je naglasiti da preteranoj osećajnosti, kao jednoj od ključnih odlika epohe, doprinosi i udaljenost od ideala, od nemogućnosti pronalaženja mere, ili kako to Helderlin piše u himni Jedini:

Nikad neću pogoditi, onako kao što želim,
meru. Al’ neki bog zna
kada će najbolje što želim doći.[8]

Zato se možemo pozvati na citat sa početka teksta u kome nam Margerit Jursenar prenosi Floberove reči da je kada bogova više nije bilo, ali još ni Hrista, čovek bio sam, a ipak vezan za sve. To je Helderlinova pozicija. O njoj Vinkler piše:

Rascep između sveta grčkih bogova, za kojim u njegovoj čulnosti Helderlin s čežnjom neposredno žudi, i iskupljujućeg sveta hrišćanstva koji nadjačava tragiku, a čiju je sigurnost pitomac racionalistički usmerenog tibingenskog zavoda, hranjen pijetizmom 18. stoleća, mogao samo s teškoćom, a zapravo nikad nije mogao sasvim da napusti (Helderlinovo hrišćanstvo je određeno kako racionalizmom kakav se predaje u školi, tako i pijetističkim duhom vremena, formiranim u virtemberškim porodicama s naročitom usrdnošću – onim prvim kao pritiskom odozdo, ovim drugim kao pritiskom odozgo jedne iste duhovne klime) […] Antika preuzeta nezavisno od tradicije, još jednom iznova otkrivena na način u najvećoj meri poseban, i hrišćanstvo koje je na isti takav način isparilo zahvaljujući intelektu i osećanju, susreli su se u Helderlinu s takvom oštrinom i iskonskom nepomirljivošću, kakve katoličko mišljenje, koje je prošlo kroz asimilacione procese srednjovekovne sholastike, nikada nije doživelo. Hristos je postao Herkulov brat koga je, kako kaže priča, isto kao Marijinog sina, začela božanska natpriroda i koji je, kao spasitelj smrtnika iz zemaljske muke i nevolje, doživeo propast kao čovek zbog ljudske krivice, da bi kao bogočovek bio prihvaćen u društvo bogova. I zahhaljujući tome što je duh koji tumači ovladao analogijom spoljašnjih vidova, Dionis, osnivač vinograda, nazvan je pretečkom Hrista.[9]

Kada je u pitanju mera, kao osnov grčke estetičke misli, mi se moramo vratiti na početak, na trenutak kada Nemačka otkriva staru Grčku, njenu umetnost i kulturu na jedan poseban način koji je vekovima uticao na moderno evropsko viđenje grčke antike. Na pravolinijskoj putanji između Vinkelmana i Ničea, mi moramo pozicionirati tačku u kojoj Helderlin formira svoj odnos  prema antičkim božanstvima, pesništvu, načelu mere kao osnovnom delfijskom principu koji uspostavlja božanstvo Apolon. Vinkelman, koga je pesnik morao čitati, 1755. godine je u knjizi Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu izneo jedno značajno stanovište:

Plemenita jednostavnost i mirna veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena, odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu, koju je ovaj postigao podražavajući stare.[10]

Zatim, kasnije, 1767, u knjizi O drevnim spomenicima, Vinkelman piše:

Najzad, zajedničko i osnovno obeležje grčkih remek dela jeste plemenita jednostavnost i mirna veličina, kako u položaju tako i u izrazu. Kao u morskim dubinama koje ostaju nepomične ma koliko da je površina uzburkana, izraz grčkih figura, mada su ove obuzete strastima, uvek pokazuje veliku i staloženu dušu.[11]

U istom delu on piše i o božanstvu predstavljenom u ljudskom obličju:

Stoga su grčki umetnici, namereni da u slikama na kojima je prikazano kakvo božanstvo – prikažu ispunjenje ljudske Lepote, nastojali da s likom i pokretima njihovim usklade spokojstvo koje u sebi ne bi imalo ništa od promene i pomućenosti, koja po filozofiji i nije odgovarala prirodi i položaju samih božanstava. Figure načinjene tako staloženim izražavale su savršenu ravnotežu osećanja, koja je jedina mogla da na licu Božanstva koje se čuva u Vili Borgeze[12] iskaže onu lepotu za koju se može reći da nam je prauzor.[13]

Helderlin je ove spise čitao, preoblikujući ih u svom duhu u jednu novu sliku o kojoj Vinkler piše, a povodom pesme Hleb i vino:

Ta helderlinovska slika: jasna, oštra, upečatljiva; prodorna, tako da probada srce, ne laka, razgovetna a ipak ne shvatljiva, pri svem značenju tamna; tačna a ipak nerazumljiva, teška i u isti mah uzlebdela, zauzima u pesmi od slučaja do slučaja mesto koje postaje nezavisno.[14]

Kakva je to slika dobro vidimo na početku elegije Arhipelag:

Vraćaju li ti se ždralovi, i da l traže
brodovi opet do obala ti put? Veju li dahom
zeleni lahori oko smirenih ti voda, i da l sunča
dubini izmamljen delfin[15] na novoj svetlosti leđa?
Cveta li Jonija? Je li čas? Jer s proleća, uvek,
kada živima srce obnavlja se i prva
ljubav se ljudska budi, i spomen zlatnog doba,
dolazim tebi, i u tvom te miru pozdravljam, Starče![16]

No, zagonetnost o kojoj Vinkler govori, ne ostvaruje se toliko u elegiji Arhipelag, koliko u pesmi nastaloj po povratku iz Bordoa, pominjanoj Rajni

Ali sada, u nedrima planine,
duboko pod srebrn-vrhuncima
i pod zelenilom veselim,
gde šume s jezom gledaju
na nju i na kupe stenovite,
natorlašene, danima, onde
u najhladnijem ponoru čuh
devicu kako kuka
za spas, i slušahu kako besni
i optužuje majku Zemlju
i kromovnika koji je rodi,
slušahu je sa sažaljenjem
roditelji, ali smrtnici
pobegoše sa tog mesta,
jer stravično je, dok se bez svetlosti
ona valjala u okovima,
bilo mahnitanje polubožanstva.[17]

Pesma počinje opisom šume pred čijim dverima lirski subjekt stoji, baš kad se zlatno podne spustilo sa „stepenika Alpa, koje nazivam božanski sazdanim zamkom nebesnika“.[18] Himna Rajni „dovodi sliku i pojavu reke u vezu sa životom i sudbinom čoveka, sa (melanholijom već smračenim) odnosom Tvorca i stvorenja, ako je tu slika još sredstvo kojim se vodi neki misaoni sadržaj, u himni Dunavu oglašava se tema koja smera na duhovnu razmenu između Zapada i Istoka još samo raspuklim tonovima“.[19]

Pre svojih poetskih radova, Helderlin je oko 1790, kao student na tibingenškoj bogosloviji, napisao tekst pod znatnim uticajem Johana Vinkelmana koji je naslovio Istorija umetnosti kod Grka do kraja Periklovog doba odakle prenosimo jedan odlomak o pesnikinji Sapfo, za nas utoliko značajan što se može odnositi i na samog pesnika:

Ona, čiji su darovi i kultura opravdavali sve zahteve, ona koja je nadilazila hiljade svojih savremenika, našla se isključena iz svih životnih radosti i, bez ijedne samilosne duše, uništena strašću i suparništvom nagnana da se sunovrati sa vrha stene. Ne bi li joj se trebalo diviti što je umela, uprkos slamajućoj kobi, da pesmom osokoli svoj muževni i odvažni duh i opiše svoja osećanja s takvom silinom koja se ne da oponašati, precizno oživopisujući, poput nekog nepristrasnog posmatrača, i najmanji drhtaj svoje duše? Ne bi li joj se trebalo diviti pre negoli joj prebacivati poroke koji su joj klevetnički pripisivani, ukoliko nisu i sami bili nehotični izraz neke nesrećne ljubavi. Potomstvo ju je nazvalo deseta muza: mnoge joj antologije iznose pokloničku hvalu.[20]

Najzad, trebalo bi nešto reći i o, već pomenutoj, Helderlinovoj pesničkoj slici. Umetnost se na specifičan način realizuje u prostoru naše uobrazilje. Mi smo već citirali Miodraga Lomu koji je istakao značaj onoga što je pesnik u svom duhu video i što je morao da nam prenese. Ali, da bismo adekvatno oživeli predele koje nam pesnik dočarava, mi moramo da afirmišemo našu maštu, u njoj stvarajući prostor za pesničku sliku. Pesničke slike su pokretne i pokrenute „individualnom maštom čitaoca, kojoj pesnikova mašta daje neophodne predstavne, prostorno-vremenske koordinate. Dok u filmu gledamo tuđim vidom i čujemo tuđim sluhom, očima i ušima snimatelja, montažera i reditelja, u pesništvu se služimo ne samo vlastitim unutrašnjim pogledom i sluhom, nego svim čulima naše sopstvene mašte u jednom totalnom unutrašnjem doživljaju, koji upravo svojim ponutrenjem ukida svaku distanciranu kontemplaciju, poništavajući svaku distanciju između primaoca i predmeta estetskog prijema, budući da naša duhovnoduševna nutrina, naša mašta, naša moć estetskog predstavljanja i opredmećivanja neposredno u sebe prima, odnosno u sebi reprodukuje, te ima sam estetski predmet.“[21]

Pesnička slika je poseban duhovni svet kojim se čitalac može kretati posredstvom moći svoje vlastite imaginacije, sposobnosti duha da na osnovu datih oblika, prostornih i vremenskih odlika, tvori oblike i na taj način učestvuje u izgradnji celine, u jednom zaokruženom estetsko doživljaju.

Istovremenost, te uzajamno preklapanje i prožimanje fanzazijskih slika neprestano imamo u vidu kada čitamo, preživljavamo, nanovo doživljavamo, shvatamo, te tim reprodukovanim i shvaćenim, svesno obuhvaćenim, osvešćenim estetskim doživljajem – tumačimo i vrednujemo neko pesničko delo u njegovoj umetničkoj realizaciji.[22]

Mi ćemo sada pokušati da u jedan duhovni svet ukoračimo putem naše imaginacije, u svet jedne pesme koji nam se otkriva dok je čitamo. Nije na odmet pročitati je više puta, upoređujući delove međusobno, uspostavljajući na taj način narativ o samoj celini. Mi ćemo našu imaginaciju, nezavisno od tuđe, pokušati da afirmišemo, a potom i da slike i utiske koje je ona proizvela uporedimo sa doživljajima drugih čitalaca i entuzijasta koji su se umetnički i egzistencijalno, poput Helderlina, okretali Heladi. U pitanju je jezičko, likovno i duhovno bogatstvo sveta pesme, ali i antičke kulture i istorije koje su bile preobražene zahvaljujući tendencijama doba prosvetiteljstva i romantizma, ali i Helderlinovim osećanjem helenstva. Druga strofa već citirane elegije Arhipelag glasi:

Još uvek živiš, o Moćni, i počivaš u senci
brregova tvojih, ko nekad; mladićkim rukama grliš
još ljupku tvoju zemlju, a od kćeri se, Oče
od ostrva ti cvetnih ne izgubi ni jedno.
Krit stoji, zeleni se Salamina u senci lovora,
u cvetnom vencu zraka uzdiže času jutra
zanosnu glavu Delos, i purpurnih su plodova
puni Tenos i Hios, s pijanih brežuljaka
kiparski napitak vrca, a ruše se s Kalaurije
srebrni potoci u stare očeve vode, ko pre.
Sve one žive još, heroja majke, ostrva,
iz leta u leto cvatu, a kad nekad, pušten
iz bezdna plamen noći, podzemna kad oluja
ščepa jedno od ljupkih, i potone samrtnik
u krilo ti, Božanski, ti izdržiš; jer nad tamnim
dubinama ti mnogo diže se već i zađe.[23]

Naše čitalačko iskustvo možemo drugom saopštiti  kroz razgovor, pisanje ili sopstveno stvaralaštvo. No, u pitanju su tek crtice, fragmenti. Mi naš čitalački doživljaj možemo jedino da naznačimo, da ga sagovorniku približimo tek toliko da on može našu sliku, ili naš utisak, uporediti sa svojim čitalačkim doživljajem. Istovremeno, čitalac ne može znati kakav je pejsaž pesnik zamislio. Ali, mi se možemo koristiti tradicijom, upoređivati doživljaje, u ovom slučaju – ostataka antičke Grčke, kako bi smo stvorili predstavu o njenoj slici koja je preovlađivala među Nemcima od sredine 18. veka.

Duh koji tumači treba, a i mora, da ovlada analogijama. Dobri duh jednog afirmativnog i stvaralačkog upoređivanja, koje delo ne bi redukovalo ističući jedino sličnosti, već ga dopunilo, iznutra osvetlilo, treba da se osvrne i na stvaralaštvo iz domena drugih umetnosti, kao i na ideje doba. Za ovu priliku, tim povodom, ja sam izdvojila šest slika koje se danas nalaze u minhenskoj Novoj pinakoteci, a koje je naslikao nemački slikar Karl Rotman između 1834. i 1835. godine po nalogu kralja Ludviga I Bavarskog.

Na svakoj od šest slika preovlađuju isti motivi: ruševine i divlji predeo (koji raspoznajemo tek zahvaljujući nazivu slike). Mi se na ovom mestu nećemo zadržavati na procenjivanju njihovih estetskih kvaliteta već ćemo, posredstvom njih, pokušati da predstavimo kakva je to slika Grčke posredstvom Vinkelmana, Helderlina i, najzad, Karla Rotmana, predstavljena Nemcima. Naročito se na ovom mestu ne možemo zadržavati na Geteovim delima koja bi svakako temu dodatno obogatila. No, možda ćemo nekim drugim povodom pisati o Geteu, ali ne toliko o njegovom doživljaju Grčke, koliko o njegovom putovanju po Italiji, o kome možemo čitati u putopisu i Rimskim elegijama. Zahvaljujući meri intelekta i osećanja, otkrivena je jedna drugačija Grčka, ali je i Evropa, posredstvom nemačke književnosti, otkrila nešto svoje. Pronašla je i prepoznala kao duhovno obogaćujuću, u tim pustim i napuštenim predelima Sunca, izvesnu svetlost jer, po Helderlinu, njegovo je vreme bilo lišeno (takve) svetlosti.

O tome kako je Helderlin pokušao da usaglasi grčke predele i predele svoje domovine, Eugen Gotlob Vinkler je pisao:

Sve ako se slika Grčke nije više ukazivala kao neodređeni svet bajke, u kojem je mladić, kao nekada u rimovanim strofama, naširoko ispredao čudnovate snove, sada se kao mera stvarnosti nametnulo novo viđenje, koje je postalo helderlinovski konkretno i oštro se odvajalo od stvarnosti. Slika Grčke u odama nije iluzija. Bez predela oko Nekara i Majne, bez urvina Hajdelberga koje su sada neposredno doživljene, ta slika ne bi dobila svoje crte nabijene stvarnošću. Bledunjavi ideal hrani se i snaži stvarnošću; tako oživljava jedan nemački predeo, kakvog nikad i nigde u Grčkoj nije bilo. Svaki put bi nastajala pesma.[24]

Ideal i stvarnost se međusobno isključuju, ali u stvaralačkom geniju jedno drugo mogu obogatiti i unutar zajedništva ostvariti meru, sklad delova unutar celine, jednu duhovnu simetriju. Slika Parnasa mogla je imati obrise prepešačenih Švapskih Alpa, „ali, provalija dokazano postoji“[25], smatra Vinkler. Voljena zemlja omogućila je pesniku u duhu vidljivo prisustvo ideala. Vinkler tim povodom nastavlja:

To je specifično romantičan stav, koji, različito od grčkog pronalaska, ideju urođenu stvarima, koju je moguće izvesti samo iz njih i koja se, po tome kako se pojavljuje, može shvatiti samo zahvaljujući neprestanom trudu kao urođena – premešta u dušu individue. Od stvarnosti se u neku ruku zahteva da bude ono što o njoj misli pojedinac. Za sve obavezujuća jednakost slike stvarnosti ne pokazuje se sad kao objektivan uvid u objektivne datosti, nego nastaje, koliko još uopšte može nastati pri razlikama u mišljenju pojedinaca, kao sporazum i uzajamno slaganje škole ili društva pojedinih Ja koja subjektivno doživljavaju. Ideal sa zahtevom, koji ima ideja, da bude stvaran, za čoveka koji mu se poverava predstavlja opasnu sigurnost. U istoj onoj meri u kojoj postaje bezuslovan, rastu mogućnosti razočarenja. Sklad, međutim, ne može biti trajan.[26]

„Sklad, međutim, ne može biti trajan“ jeste zaključak koji nas vraća Helderlinu i jednoj od mogućnosti njegovog razočaranja. Dodir sa stvarnošću pesnika goni u udaljene predele spasa, ideal, koji je u pesnikovom neposrednom iskustvu bio neostvariv. Nemogućnost uspostavljanja mere, Vinkelmanovog zahteva koji sa čulno-konkretne skulpture Helderlin pokušava da transponuje na stanje duha svojih sunarodnika, svoga doba, svog bića, njega uvlači u stanje potištenosti duha u, kako je Vinkler naziva, turobnost. „Stvarnost je progonila Helderlina u stopu“, piše on, „silom je zahtevala da bude prihvaćena, provaljivala je nakaradno sa svih strana u njegov himnički svet, koji je on postavljao svaki put na sve veću visinu.“[27] No, Helderlin žuđenu meru ostvaruje u pesmi.

Hironovo pitanje, vapaj, „Gde si svetlosti?“ Helderlin, pesnik, učitelj i sveštenik, proživljava hodom kroz ostatke ruševina, nadomak napuštenih vinograda svog života: „Turobnost niti može da crpi vodu, niti da dosegne grozd. A kao ni Tantal, ne može ni da skonča.“[28] Tim povodom mi bismo mogli citirati Menonove tužaljke za Diotimom, naročito petu elegiju čiji prvi stihovi svedoče o istom osećanju:

Da slavim hteo bih; ali šta? I sa drugima da pevam,
Ali u toj samoći sve božansko mi manjka.

Ovaj elegijski distih iznova preoblikuje naše mišljenje o mogućnostima estetskog uobličavanja melanholičnih stanja svesti, koja ne bi upala u zamku patetike, razoružavajući nas svojom iskrenošću i svojom istinom. Kao retko kad u romantičarskoj lirici subjektivno i objektivno, pojedinačno i opšte usaglasili su u vrhunskom izrazu, poetskim sredstvima, raspoloženje duha jednog bića. Helderlin i pre pomenute elegije, u romanu Hiperion, izražava nešto slično kada piše:

Postoji jedan zaborav svakog postojanja, jedna zanemelost našeg bića, kada nam je kao da smo sve pronašli.

Postoji jedna zanemelost, jedan zaborav svakog postojanja, kada nam je kao da smo sve izgubili; jedna noć naše duše kada nam ne svetli ni treptaj zvezde, čak ni neko trulo drvo.

Sada sam bio postao spokojan. Sada me ništa više nije dizalo i teralo oko ponoći. Sada se više nisam prljio na svom sopstvenom plamenu.

Sada sam sedeo tiho i usamljeno i nisam više tumarao okom  po prošlosti i budućnosti. Sada se daleko i blisko nije više tiskalo u mome umu; ljude nisam video, ako me nisu primoravali da ih vidim.

A inače je ovo stoleće često ležalo pred mojim umom, kao večno prazno bure Danaida, i sa rasipničkom ljubavlju izlivala se duša moja da ispuni šupljine[29]; sada više nisam šupljine opažao, sada me dosadnost života nije više pritiskivala.

Sada više nisam govorio cvetu: ti si moja sestra, a izvorima: mi smo od jednoga roda. Sada sam verno, kao odjek, davao svakoj stvari njezino ime.

Kao reka pokraj suvih obala, gde nema vrbovog lista[30] da se ogleda u vodi, svet je neulepšan proticao pokraj mene.[31]

O istoj ovoj turobnosti piše, jedan vek kasnije, poštovalac Helderlinovog dela, francuski pisac Alber Kami, koji za zbirku svojih heliotropnih misli – eseja o Mediteranu, Suncu, gradovima bez prošlosti – pod nazivom Leto[32], izdvaja deo iz Hiperiona, koji smo i mi istakli: „Ali ti, ti si rođen za prozračnu svetlost dana“ i citira ga, na samom početku, suprotstavljajući mu „turobne oblake duha“ koji se nadvijaju nad beskrajno Sunce mediteranskih pejsaža:

Dođe dan kada čoveka, usled preterane strogosti, više ništa ne zadivljuje, sve mu je već poznato, život prolazi u ponavljanju. To je doba izgnanstva, jalovog života, mrtvih duša. Da bi se oživelo, potrebni su nadahnuće, samozaborav ili postojbina. U neka jutra, na zavijutku ulice, blaga rosa padne na srce i potom ispari. Ali, neka svežina ostaje i baš nju srce traži. Morao sam opet da odem tamo.[33]

Dakle, naša slika antike iznova se preoblikuje zahvaljujući našem pokušaju viđenja Helderlinove slike stare Grčke, njegovog sveta bogova. No, ona se oblikuje i prema analogijama, poređenju i sagledavanju uticaja koje je delo jednog umetnika moglo imati na delo drugog. Helderlin antičku obrazovnu predaju na svoj način razumeva i, kasnije, uobličava. Klasični Vajmar antički svet poima kao materijal i mogućnost za jedan model obrazovanja. Helderlin, pak, antičko postavlja kao zahtev otadžbinskom. „Između grčkog i otadžbinskog, između antičkih bogova i Hrista kao učitelja hesperijsko-germanske epohe, odoleva postojano srce pesnika Helderlina“, piše Hans-Georg Gadamer[34] u svom eseju „Helderlin i antika“.[35] U Heladi, dan je bio ispunjen prisnošću sa bogovima, u Hesperiji, zemlji Zapada, večitog sumraka, zemlji opisanoj citiranim stihovima na početku, gde je „sunce duha i lepšeg sveta zašlo“, pesnik oseća njihovo odsustvo i otuda elegična raspoloženja kojim je prožet roman Hiperion, pesme „Arhipelag“ i „Hleb i vino“. Žudnja za lepšim krajevima stvorila je veličanstvene poetske slike. Helderlin voli u grčkom svetu to što tu svako „sa smislom i dušom pripada svetu“, što „božija slika živi među ljudima“, dok kod modernih naroda vlada „bezosećajnost za zajedničku čast i zajedničku svojinu, jedna ograničenost koja ih sve – a pre svih Nemce – iznutra parališe.“[36] Najzad, mogli bismo zaključiti ovo poglavlje Gadamerovim komentarisanjem himne „Jedini“ koji istu vidi kao, unutar Helderlinovog poznog pesničkog dela, izgradnju podvajanja.

Kada slušamo tu takozvanu himnu Hristu, očevidno nam se postavlja zagonetka: nije preterana ljubav prema starim bogovima, koju pesnik spočetka priznaje (i to priznanje ponavlja u brojnim drugim pesmama) uzrok tome što Hrist ostaje daleko, već naprotiv: krivica je do prevelike ljubavi prema Hristu. Ne radi se o tome da nebesnici jedni druge ljubomorno isključuju – naklonost pesnikovog srca, njegova ljubav prema Jedinom je nedostatak koji sprečava ujedinjenje Hrista sa starim bogovima. ’Nikad neću pogoditi, onako kao što želim, meru’.

U stvari, to je ono što je Helderlin poznavao i uobličio dublje nego bilo ko drugi od velikih vodiča nemačke duše u Heladu: problem nemačke klasike nije to što njena posebna ljubav prema klasičnoj Grčkoj ne može da se ispuni, nego obrnuto, to što ta ljubav neće da se ujedini sa naklonošću srca, koje svoj zapadnjačko-hrišćanski i otadžbinski način ne može da ispuni na ’blaženim obalama Jonije’[37]

Moj učitelju i gospodaru!
O, ti, moj vaspitaču!
Što si daleko
ostao? I kad sam
pitao, među starima,
junake i bogove, zašto te
nije bilo? A sad mi je duša
prepuna tugovanja,
kao da ste, nebesnici, i sami
surevnjivi što mi,
ako jednome služim,
ono drugo nedostaje.

Ali ja znam, to je krivica
sopstvena! Jer previše sam,
o, Hriste, privržen tebi
mada si Heraklov brat.
A smelo kažem da si
i brat Evijca, koji je
za kola zapregao
tigrove i dole
sve do Inda, radosnu
službu naređujući,
zasnovao vinograd
i obuzdao jarost naroda.[38]

Helderlin je „putujući Grčkom“ pokušao preoblikovati, ili sebi prilagoditi, doba u kome je stvarao, ali i pronaći tačku oslonca sopstvenog života. Prevazilaženje odsustva, pronalaženje tražene svetlosti, odricanje od samoće zarad prisnosti i zajedništva sa drugima – nisu bili tek pesnički izlet, već „potraga za simbolima životne harmonije, harmonije u zajednici.“[39]

Helderlin je, uprkos bolesti, do kraja svog života ostao putnik. Ako je alpske predele i stalna kretanja po Nemačkoj, kao i dugo pešačenje od Francuske do Nemačke, zamenio mirnim seoskim predelima, ipak nije zaboravio da je u blizini njegovog prebivališta jedan poljski put (imajmo na umu poljski put koji je Kaspar David Fridrih često slikao, a zamislimo i identičnu svetlost, ili pak malo prozirniju). Po njemu je, i posle 1807. godine, usred „panovski vrelih podneva“, sa rukama iza leđa, ili rukom pred sobom i kažiprstom uperenim pravo, kako nam ga preostali portreti u formi crteža prikazuju, hodao Fridrih Helderlin. Ne smemo tvrditi – dozvolićemo sebi da kreativno čitamo jedan Hajdegerov tekst – ali možda je naredni odlomak iz „Poljskog puta“ baš Helderlinu posvećen.

..znajuće vedrine, čije lice izgleda setno. Ovo vedro znanje je blagost. Oni koji ga imaju, imaju ga od poljskog puta. Od bliskosti sa jednostavnošću, od širine izraslih stvari, što oko poljskog puta prebivaju, od širine koja daruje svet.[40]

Karl Rotman – Akropolj

Karl Rotman – Delos

Karl Rotman – Egina

Karl Rotman – Korint

Karl Rotman – Maraton

Karl Rotman – Olimpija

Karl Rotman – Sikion i Parnas

Karl Rotman – Sikion sa Korintom

Napomena:

Ovaj tekst je u potpunosti autorski rad Ane Arp. On je, zapravo, drugo poglavlje master rada posvećeno odi „Hiron“ Fridriha Helderlina. Tekst se u celini ili delovima ne sme prisvajati, ni u kom obliku, bez pomene i prethodne dozvole autorke.

Citati:

[1] Novalis, „Fragmenti“, u: Povijest književnih teorija (od antike do kraja 19. veka), SNL, Zagreb 1979.

[2] Pri iznošenju ovih rudimentarnih biografskih podataka cilj nam je bio da, pre svega, ocrtamo mapu pesnikovih kretanja tokom prvog dela njegovog života. Za detaljnije podatake videti: Fridrih Helderlin, Odabana dela, preveli Branimir Živojinović i Ivan V. Lalić, Nolit, Beograd 2009, str. 49–50.

[3] Za više informacija o ovom nemačkom filologu videti: Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 171–175.

[4] Eugen Gotlob Vinkler, „Pozni Helderlin“, u: Poezija br. 45–48, preveo Dragan Stojanović, Beograd 2009, str. 75.

[5] Isto, str. 75.

[6] Isto

[7] Isto, str, 77–78.

[8] Fridrih Helderlin, „Jedini“, preveo Branimir Živojinović, u: Hleb i vino, str. 206.

[9] „Pozni Helderlin“, str. 76.

[10] Citirano prema: Umberto Eko, Istorija lepote, prevela Dušica Todorović-Lakava, Plato, Beograd 2004, str. 38.

[11] Isto, str. 47

[12] Vinkelman misli na skulpturu Apolona Belvederskog koja potiče iz prvog veka pre nove ere. Skulptura se sada nalazi u Vatikanskom muzeju, ne u muzeju vile Borgeze.

[13] Istorija lepote, str. 251.

[14] „Pozni Helderin“, str. 88.

[15] Delfin vizuelno naročito zaokuplja Helderlina. Nije izvesno da je on mogao videti antičku grčku crnofiguralnu kupu nastalu oko 525. godine pre nove ere, koja se sada nalazi u Minhenu, na kojoj je prikazan bog Dionis na brodu čije je kormilo obraslo grožđem, koje se nad njim nadvija, stvarajući mu hlad, a oko koga delfini prave krugove u poskocima. Od 1828. godine Lisjen Bonaparta vrši iskopavanja u italijanskom gradu Vulči gde i pronalazi ovu kupu. Nju je tek 1841. otkupio kralj Ludvig I Bavarski. Takođe, pesnik nikako nije mogao videti delfine ni na kritskim freskama, u Minojevoj palati, no njegov naivni genije ih spontano pridružuje pejsažu koji je oformio u svom duhu. On prevodi Pindara i piše Arhipelag u približno isto vreme, oko 1800. godine. Takođe, on je prevodeći Pindara morao naići na pominjanje te morske životinje, o kojoj je u komentaru uz prevod napisao:

U dubinama mora bez vala
Milo ga uzbudila pesma frula.

„Pev prirode, usred lahora Muza, kad ponad svetova oblaci poput pramenja lebde, a iznad se preliva zlatno cveće. U to doba svako biće izjavljuje svoj ton, svoju vernost, način kako se sa sobom zglašava. Jedino razlika u načinima tada vrši razdvajanje u prirodi, pa je, tako, sve više pev i čisti glas nego naglasak potrebe ili jezik od neke druge strane.

To je more bez vala, gde gipka riba oseća zvižduk tritona, odjek rastenja u mekom vodenom bilju.“

Fridrih Helderlin, „Odlomci o Pindaru“, preveo Jovica Aćin, u: Uvod u tragedije, str. 51.

[16] Fridrih Helderlin, „Arhipelag“, preveo Ivan V. Lalić, u: Hleb i vino, str. 155.

[17] Fridrih Helderlin, „Rajna“, preveo Branimir Živojinović, u: Hleb i vino, str. 192–193.

[18] Isto, str. 192.

[19] „Pozni Helderlin“, str. 89.

[20] Fridrih Helderlin, „Istorija umetnosti kod Grka do kraja Periklovog doba“, preveo Jovica Aćin, u: Uvod u tragedije, str. 84.

[21] Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 19.

[22] Isto, str. 20.

[23] „Arhipelag“, str. 155–156.

[24] „Pozni Helderlin“, str. 79.

[25] Isto, str. 79.

[26] Isto, str. 79–80.

[27] Isto, str. 80.

[28] Isto, str. 83.

[29] Danaide, pedeset kćeri kralja Danaja koji je vladao Argom, udale su se za pedeset Egiptovih sinova. U strahu od brojnog bratovljevog potomstva, Danaj je podelio kćerkama mačeve i savetovao im da posle prve bračne noći ubiju svoje muževe. Ćerke su ga poslušale tako što su svojim muževima poodsecale glave. Kasnije, po Zevsovom nalogu, Hermes i Atena očistil su Danaide od greha ali su one posle smrti surovo kažnjene. U Podzemlju obavljaju beskrajan i uzaludan posao pokušavajući da napune vodom posudu bez dna. „Mit o Danaidama obradio je Eshil u dramskoj tetralogiji, od koje je sačuvan samo prvi deo – tragedije Pribeglice.“ Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd 2004, str. 101.

[30] U odi „Hiron“ Helderlin piše: „Dan! Dan! Sad opet dišete zbilja; sad pijete / Vi vrbe potoka mojih!“ Već ovde naslućujemo uzajamnu značenjsku vezu vrba i svetlosti koju Helderlin podvlači, povezujući ih, najverovatnije, sa mitom o Persefoni kojoj je vrba bila posvećena, ali i sa boginjinim kretanjem od tame Podzemlja ka svetnosti plodnih polja. Vrba simbolizuje neprestano obnavljanje života. Kod mnogih evropskih naroda vrba, naročito žalosna vrba, ima sakralna obeležja i bila je poštovana kao sveto stablo.

[31] Fridrih Helderlin, „Hiperion ili pustinjak u Grčkoj“, preveo Ivan V. Lalić, u: Odabrana dela, str. 177–178.

[32] Pozivam čitaoca da u pamćenje prizove četri pesme jednostavno naslovljene „Leto“ koje je Helderlin pisao između 1807. i 1843. godine, boraveći kod Hansa Cimera. Hleb i vino, prveo Branimir Živojinović, str. 246, 250, 253, 254.

[33] Alber Kami, Leto, prevela Ivanka Marković-Pavlović, Nolit, Beograd 1956, str. 45. Za nas je još značajan i sledeći deo, iz istog eseja: „Izgubljen, dok sam išao pustim i mokrim poljima, pokušavao sam da pronađem makar onu snagu, dosad vernu, koja mi pomaže da stvari prihvatim kakve jesu, pošto sam se uverio da ne mogu da ih izmenim. A nisam zaista mogao da se vratim u prošlost, da svetu dam lik koji sam voleo, i koji je nestao u jednom danu, nekada davno. Drugog septembra 1939, naime, nisam otišao u Grčku, kao što sam nameravao. Taj razmak, te godine koje su razdvajale tople ruševine i bodljikavu žicu, pronašao sam i u sebi, tog dana, pred sarkofazima punim crne vode ili pod pokislim tamarisima. Pošto sam najpre odrastao u prizoru lepote, koji je bio moje jedino blago, počeo sam od punoće.“ Isto, str. 44.

[34] O Hansu-Georgu Gadameru i njegovim pogledima na Helderlinovo stvaralaštvo videti: Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 168–171.

[35] Hans-Georg Gadamer, „Helderlin i antika“, preveo Saša Radojčić, u: Filozofija i poezija, priredio Milo Lompar, prevod Saša Radojčić i Jovica Aćin, Službeni list SRJ, Beograd 2002, str. 86.

[36] Isto, str. 87.

[37] Isto, str. 87.

[38] Fridrih Helderlin, „Jedini“, preveo Branimir Živojinović, u: Hleb i vino, str. 205–206. Takođe, pogledati i prevod, kao i tumačenja upravo citiranih strofa (četvrta i peta) himne „Jedini“ koje izlaže Miodrag Loma, Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 551–565.

[39] Sreten Marić, „U predvorju Helderlinove poezije“, u: Odabrana dela, str. 28.

[40] Martin Hajdeger, Poljski put, Opuštenost, preveo Dušan Đorđević, Gradac, Čačak 1992.

 

Fridrih Helderlin: „Hiperion“ (odlomak)

carl-rottman-acropolis

Pismo Hiperiona Belarminu

Sada živim na Ajaksovom ostrvu, na miloj Salamini.

Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.

Pa ipak je oko tebe i toliko toga umilnog i velikog.

Na predgorju sam sebi sagradio kolibu od grana mastike, a okolo zasado mahovinu i drveće i majčinu dušicu i svakojako grmlje.

Tu provodim najdraže svoje časove, tu sedim čitave večeri i gledam preko u Atiku, dok mi najzad srce prejako ne zakuca; onda uzmem svoj alat, siđem u zaliv i lovim ribu.

Ili gore na mojoj uzvisini čitam o starom veličanstvenom pomorskom ratu koji je nekada protutnjao kraj Salamine u divljem, mudro obuzdanom metežu, i radujem se duhu koji je mogao da razbesneli haos prijatelja i neprijatelja usmeri i pripitomi, kao jahač konja, i usrdno se stidim svoje sopstvene ratničke povesti.

Ili gledam na pučinu i premišljam o svome životu, usponima njegovim i padovima, blaženstvu njegovom i žalosti, i prošlost moja zvuči mi često kao svirka na strunama u kojoj umetnik prebire po svim zvucima i potajnim redom razbacuje nesuglasja i sazvučja.

Danas je ovde gore višestruko lepo. Dva prijazna kišna dana ohladila su vazduh i preumornu zemlju.

Tlo je postalo zelenije, polje šire. U beskraj se pruža s radosnim bulkama pomešana zlatna pšenica, a svetlo i živahno diže se hiljadu nadom ispunjenih vršika iz dubine dubrave. Nežno i velelepno bludi prostorom svaka linija daljine; kao stepenice uzdižu se bregovi do sunca, neprekidno jedan za drugim. Čitavo je nebo čisto. Bela svetlost zahukala je samo Eter i kao srebrni oblačak leluja se prezavi mesec u prolazu kraj svetlog dana.

Izvor: Fridrih Helderlin, „Odabrana dela“, preveo Ivan V. Lalić, Noilit, Beograd 2009.
Slike: Karl Rotman – Različiti predeli Grčke, nastajali u periodu od 1839. do 1842. godine

Krit stoji, zeleni se Salamina u senci lovora,
U cvetnom vencu zraka uzdiže času jutra
Zanosnu glavu Delos, i purpurnih su plodova
Puni Tenos i Hios, s pijanih brežuljaka
Kiparski napitak vrca, a ruše se s Kalaurije
Srebrni potoci u stare očeve vode, ko pre.
Sve one žive još, heroja majke, ostrva,
Iz leta u leto u cvatu, a kada nekad, pušten
Iz bezdna plamen noći, podzemna kad oluja
Ščepa jedno od ljupkih, i potone samrtnik
U krilo ti, Božanski, ti izdržiš; jer nad tamnim
Dubinama ti mnogo diže se već i zađe.

Uz ovaj Helderlinov odlomak iz pesme „Arihpelag“, a pre toga, uz odlomak iz romana „Hiperion“, epistolarnoj romanesknoj čežnji ka prevazilaženju datih prostornih i vremenskih granica, literarnom povratku Grčkoj, želela bih da predočim svoj doživljaj slika nemačkog umetnika Karla Rotmana koje sam videla u Novoj Pinakoteci u Minhenu.

Bila sam u tom gradu na jugu Nemačke, bavarskom dragulju gde su, moguće je, sto godine pre mene, Kandinski i Man, ne znajući jedan za drugog, pili čaj, da se ugreju od snežne vejavice. Tako sam i ja januara 2013. posle celodnevnih šetnji tražila neko skrovito mesto. Poslednji dan svog boravka odlučila sam da obiđem sve tri Pinakoteke. Bila je nedelja, a odlukom države Nemačke, tog dana je cena muzejske ulaznice simbolična, nepregledno bogatstvo tih kolekcija moguće je videti po ceni od jednog evra. Nezavisno od cene karte, Stara Pinakoteka je veličanstveno mesto koje ne može izneveriti očekivanja, a Nova Pinakoteka, može, neočekivano iznenaditi. U njoj su dela nastajala od 19. veka i tu se nalazi ciklus slika Karla Rotmana, posvećen grčkim pejsažima, koje je umetnik načinio po narudžbini kralja Ludviga I. Možda se ne stiče takav utisak na osnovu priloženih fotografija ali dela su dosta obimna, sva su istih dimenzija i teška su, svako platno pojedinačno, oko šesto kilograma.

Iako se trudim da ne određujem dela kvalitativno tako što ću svoj komentar i mišljenje direkto izreći, već puštam čitaoce da sami, na osnovu mog odabira, zaključe nešto o mojim estetskim sudovima i kriterijumima, ipak ne mogu a da ne dodam da je Karl Rotman na ovom mestu više kuriozitet i materijalni dokaz evropske, specifično nemačke, okrenutosti ka antičkoj Grčkoj u određenom trenutku, a sve je to i u vezi sa stvaralaštvom Fridriha Helderlina koji je, doduše, trideset pet godina pre Rotmana, otvorio na velika vrata jedno poglavlje koje bi se moglo osloviti: „Nemci i Grci“. Sličnosti, a naročito zbog velikih filozofskih tradicija obe zemlje, kao i uticaja posredstvom ideja na evropski tok, mogu biti samo neke od tema tog poglavlja.

Ipak, nisam želela o tome da pišem. Ovde je reč o putovanju. Helderlin je u duhu putovao Grčkom, Rotman je zaista putovao Grčkom kako bi stvorio ova dela. Ja sam putovala u Minhen, sredinom januara, pre četri godine, i bilo mi je lepo, osećala sam se prijatno. Ipak, januar nije doba za putovanja. Hladno je, i pusti parkovi, čija su jezera puna patki, mogu se putniku učiniti beskrajno, ne melanholičnim, već punim jednog pitanja: „šta sad?“. Refleksivna moć u putnika tokom putovanja, podjednako podstaknuta novim predelima, koliko i velikom količinom slobodnog vremena na raspolaganju, naročito se ispoljava u muzeju.

Soba u kojoj su Rotmanove slike savršena je protivteža jarkim bojama i rezultat veoma dobrog, a krajnje suptilno sprovedenog, rada i proračuna kustosa. Shvatili su da njihova moć mora da bude dodatno istaknuta elementom koji je van njih, a to je, u ovom slučaju, sam prostor u kome su izložene. Boje i svetlost su prenaglašene, ali nije u našoj imaginaciji to slika Grčke, već bela boja antičkih skulptura, večitih u njihovoj „mirnoj veličini i plemenitoj jednostavnosti“. Kao kontrast jarkim tonovima koji ih, paradoksalno, tek tada ističe, slike su izložene, kao da su u nekom hramu, samo bez suvišnih elemenata plastike i dekoracije, u sobi sa veoma visokim plafonima, i u potpunosti sivim. Efekat je trajno postignut i nešto od germanskog, podjednako koliko i grčkog, dovedeno je u sklad i ravnotežu, baš kao i moja blaga seta, bela poput snega u minhenskom parku, siva poput Beograda.

Miodrag Loma o Fridrihu Helderlinu

za-naslovnu-stranu

Ali da bismo pristupili Helderlinu nije nam dovoljno samo njegovo duhovnoistorijsko situiranje, nije nam dovoljan samo prikaz njegove povesne duhovne situacije, koju obavezuju različiti pretežni duhovni uticaji. Potreban nam je dodatni uvid u ono što u Helderlinovom duhovnom slučaju, kako smo već naznačili, osobeno modifikuje ta opšta duhovnopovesna stremljenja. To je njegov lični pesnički dar. Do tog individualnog i personalnog talenta možemo doći samo jednom egzistencijalnom analizom, ali bez redukcije na njegov puki fenomen, nego upravo s obzirom na njegovo modifikaciono dejstvo na druge duhovne fenomene, jer se u tome samo i pojavljuje. Naime, Helderlin je nešto video. To znači da je nešto duhovno doživeo svojim unutrašnjim pogledom, ali ne samo sa njegove vizuelne strane, nego celovito – svim svojim duhovnoduševnim spoznajnim snagama usredseđenim u tom duhovnom pogledu, i to kao živu stvarnost osetno prisutnu u svim njenim dimenzijama.

Upravo to što je video morao je da nam prenese. To je bilo njegovo pozvanje i poslanje. To je, štaviše, bio smisao njegovog života, te istovremeno i dar i zadatak kojim je osmišljen kao jedinstvena ličnost, kao neponovljiva pesnička osobenost. To toliko značajno da se mora saopštiti jeste jedno osobeno krajnje viđenje, jeste jedan duboki lični doživljajni uvid u same osnove egzistencije, koji se tiče svakoga, a koji je dobijen da bi kao lično delotvoran bio prenet svakom ponaosob i svakoga se lično dotakao. Upravo je to krajnje viđenje najznačajnije, jer je celovito, jer nas ukorenjava sa površine naše egzistencije do u dubinu postojanja koja je u prisnom dodiru sa samim bićem. Ali to potpuno videlaštvo je kod pesnika proces. Ono je lični dar koji se razvija ličnim trudom, koji se mora živeti. Pesnicima se tek postepeno raskravljuju, otvaraju oči duše, tek im se malo po malo produbljuje nutarnji pogled ka biću stvari. Utoliko Helderlina možemo shvatiti u ličnoj biti samo na osnovu krajnjeg dometa njegovog pesničkog viđenja. Pesničku egzistenciju počinjemo da shvatamo tek sa vrhunca njenog videlaštva.

U tom smislu je pravi Helderlinov početak – na njegovom kraju, u njegovom poznom pesništvu, čiji je pogled usredsređen na Hristov lik. Helderlinov suštinski doživljaj jeste doživljaj Hrista, koji je po svojoj dijaloškoj prirodi istovremeno jevanđeoski i lični. Sa duhovnopovesnog stanovišta je taj doživljaj jevanđeoski nadahnut, štp pokazuje presudnost ovog duhovnog uticaja za samopotvrđivanje Helderlinovog jedinstvenog stvaralačkog dara, te time hijerarhizuje celokupnost duhovnoistorijske uticajnosti. A sa egzistencijalnog stanovišta taj doživljaj se lično zbiva, zahvaljujući ličnoj prijemljivosti, nadarenosti za takvo nadahnuće i takvo zbivanje. Ono lično, već po samoj svojoj različitosti, mora unekoliko samim sobom modifikovati ono jevanđeosko što se u njemu bitno zbiva, ali ne oštećujući njegovu bit, niti je krivotvoreći – nego, naprotiv, ponovo je samim sobom potvrđujući u potpunosti, ponovo je sasvim egzistencijalno ostvarujući, oživotvoravajući, tako što se po sebi osobeno, ali njoj dosledno – rađa iz nje.

Izvor: Miodrag Loma, „Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu“, Centreks, Valjevo 2003.

Ilustracija: Fridrih Helderlin kao mladić (u kombinaciji sa rukopisom jedne od njegovih pesama)

Fridrih Helderlin: „Polovina života“

Sa žutim kruškama nadvešena
I puna divljih ruža
Nad jezerom krajina,
Vi ljupki labudovi,
I poljupcima pijani
Vi gnjurate glavu
U svetotreznu vodu.

Avaj, gde da nađem, kada
Zima bude, cvetove, a gde
Sunca sjaj
I senke zemaljske?
Zidovi stoje
Bez reči i hladno, u vetru
Zveket vetrokaza.

Preveo Ivan V. Lalić
Slika: Kaspar David Fridrih

Fridrih Helderlin: „Menonove tužaljke za Diotimom“

I

Izlazim svakoga dana i stalno tražim drugo,
Sve staze zemlje davno ispitao sam već;
Svežinu visova onih, sve zasenke posetim
I izvore; zabludi duh mi uvis pa sađe,
Počinak moli; tako ranjena zverka beži
U šume gde s podneva beše bezbedne tame mir;
No zelen log joj neće više da razgali srce,
Nesanom jadikovkom goni je okolo trn.
Niti joj topla svetlost pomaže, ni hlad noćni,
A zalud svoje rane u rečni zaranja talas.
I kao što zemlja zalud radosno bilje joj pruža
Za lek, a krv joj provrelu ni jedan zefir ne stiša,
Tako je, čini mi se, voljeni moji, i sa mnom,
I niko da mi sa veđa skine žalosni san?

II

Zaista, bogovi smrti, ne vredi, kad već jednom
Držite čvrsto u vlasti čoveka pobeđenog,
Kad ste ga, zli, povukli dole u groznu noć
Iskati, preklinjati ili se srditi na vas,
A ni strpljivo biti u toj strahotnoj stezi,
I sa osmehom da se sluša vaš trezni pev:
Mora li se, tad zaboravi dobrobit, nemo usni!
Pa ipak ti sa nadom izvire zvuk iz grudi,
Još uvek ne možeš, o dušo moja, niti sada
Da navikneš se na to, pa sred sna gvozdenog sanjaš!
Nije mi praznik, pa ipak ovenčao bih vlasi;
Zar nisam sasvim sam? Al mora da je nešto
Prijazno iz daljine blizu mi; pa moram da se
Smešim i čudim svome blaženstvu usred bola.

III 

Svetlosti ljubavi! Zlatna zar i mrtvima sijaš?
Slike iz  vedrijih dana, da l svetlite mi u noći?
Umilni vrtovi, brda u sutonjem rumenilu,
Da ste mi dobrodošli, i vi tihe staze u gaju,
Nebesne sreće svedoci, i vi, visokomotrene zvezde
Što blagoslov mi tada pogledom udeliste često!
I vi, zaljubljeni, vi lepa deco majskog dana,
Spokojne ruže, vi ljiljani, još spominjem vas često!
Proleća prolaze, zbilja, godina istisne drugu,
U meni i u bitci, tako gore protutnji vreme
Nad smrtnikovom glavom, al ne i pred blaženim okom,
I zaljubljenima drukčiji dan je život na dar.
Jer svi ti dani i sve te godine zvezdane behu,
Diotima, sa nama prisno i zanavek u jedinstvu;

IV

Ali mi zadovoljni u družbi, ko labudi zaljubljeni
Uz jezero na počinku, il kad ih ljulja val
Pa motre dole vodu gde je srebrnih oblaka odraz
I pod zabrodelima se plavet eterska mreška,
Tako smo zemljom išli. Pa i kad je pretio severac,
On, ljubavnika dušman koji tužaljke sprema,
I s grana padalo lišće i vetrom letela kiša,
Spokojno smešismo se, sa svojim bogom u čuvstvu,
U razgovoru prisnom, u jednoj pesmi duše,
Sasvim smireni sobom, detinje radosno sami.
Al pust mi sada je dom i oči su mi moje
Uzeli, i sa njome ja izgubih sebe.
S tog bludim i ko seni živeti moram, a sve se
Ostalo dugo već meni čini da nema smisla.

V

Da slavim hteo bih; ali šta? I s drugima da pevam,
Ali u toj samoći sve božansko mi manjka.
To je, to je moj nedostatak, znam, zato mi kletva
Tetive bogalji, baca natrag na moj početak,
Bezosećajno vazdan da sedim, i nem kao deca,
Tek suza katkad hladno da kradom krene okom,
A rastuži me biljka poljska i pesma ptica,
Jer u radosti jesu i oni glasnici neba,
Al mi u jezi grudi i životvorno sunce
Mlako i neplodno sviće, zracima noći nalik,
Ah, i ništavno, prazno ko zid zatvorski nebo
Ko teret što me svija visi mi iznad glave!

VI

Ti drukčije mi znana, mladosti! Pa da l će ikad
Molitve da te vrate? Ima li staze natrag?
Zar i meni da bude ko bezbožnim, što nekad
Behu zaseli ipak očiju sjajnih za sto
Blaženih, no presiti brzo. ti nestalni gosti
Sada su nemi, i sada, pod pesmom povetarca,
Pod rascvetalom zemljom usnuše, sve dok jednom
Čuda jednoga moć ih, utonule, ne sklone
Povratku, opet tlom da zazelenelim hode. –
Sveti dah struji božanski kroz sveti obris
Kad svečanost se nadahnjuje, i plime ljubavi vrve,
I napojena nebom životna šumi reka
Kad u dubini zatutnji, i noć svoja blaga prilaže,
I sa dna korita struja sja pokopano zlato. –

VII

Ali, o ti, koja mi još na raskršću onda,
Kada pred tobom klonuh, utešno pokaza Lepše,
Ti koja me nekad nauči ushitu tihom
Da veliko vidim, radosnije bogove pevam, ćutke
Kao i oni; božansko dete! Da l ćeš ko nekad
Javiti mi se uz pozdrav, uzvišene mi zboriti stvari?
Vidi, moram pred tobom da plačem i da tužim
Premda se duša toga stidi, na blagorodnije misleći vreme.
Jer dugo već, tako dugo umornim stazama zemlje
U lutanju te tražih, na tebe sviknut, vedri
Duše čuvaru! No zalud, i rasuše se leta
Otkad sluteći gledasmo sjaj večeri oko nas.

VIII

Tebe samo, tebe junakinjo, svetlost podržava tvoja
U svetlosti, i trpnja te u ljubavi drži, ti blaga;
A čak ni sama nisi; dosta je druga u igri
Tamo gde cvetaš i miruješ među ružama godine;
A čak i Otac, on sam ti po muzama blaga daha
Nežne šalje uspavanke. Jeste, još je to ona,
Sasvim! Još od glave do pete pred očima mi lebdi
Atinka, kao nekad, u spokojnom prilasku svome.
I jer ti, prijazni duše, sa vedroumna čela
S blagoslovom i čvrsto zrak među smrtnike pada,
Ti mi svedočiš, kažeš da ja drugima opet
Kazujem isto, jer ni drugi to ne veruju,
Da od brige i srdžbe besmrtnija je radost
I zlatni dan da dnevno ostaje još na kraju.

IX

Zato ću, nebesnici, i da vam hvalim, i najzad
Dahnuće opet molitva pevača iz lakih grudi.
I kao kad sam s njome na sunčanom stajao visu
Životno bog mi jedan iznutra zbori iz hrama.
Pa hoću i da živim! Već se zeleni! Kao sa svete
Lire, sa srebrnih brda Apolonovih zvoni zov!
Dođi! Ko san to beše! Već su krvava krila
Zaceljena, i nade sve podmlađene žive.
Veliko naći mnogo je; mnogo još ostaje; ko je
Ljubio tako, sledi, jer mora, do bogova put.
Pa pratite nas onda časovi ozbiljni, sveti,
Časovi mladosti! Svete slutnje, o budite s nama,
I vi molitve smerne, i vi sva nadahnuća,
I vi geniji dobri što uz ljubavnike ste rado;
Budite s nama dok se na zajedničkim tlima,
Tamo gde blaženi se spremaju da opet siđu,
Tamo gde orlovi su, sazvežđa, glasnici Oca,
Tamo odakle su muze, junaci, ljubavnici,
Tamo, il tu se možda na rosnom sretnemo ostrvu,
Gde će tek, u svom cvatu u vrtovima združene
Pesme nam istinske biti, proleća duže lepa,
I gde počinje snova godina naših duša.

Preveo Ivan V. Lalić
Slika: Kaspar David Fridrih

Fridrih Helderlin: „Hiron“

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti?
Jeste, budno je srce, al srdim se, mene
sapinje sada stalno zapanjujuća noć.

Jer nekad sledih bilje šumsko i osluškivah
blagu divljač brežuljkom: i nikad zalud.
Ne prevariše nikad, čak niti tvoje
ptice; jer prespremno skoro došla bi

da bi te ždrebac il vrtovi okrepili
svetujući, srca radi: gde si svetlosti?
Srce je opet budno, ali bez srca
privlači me stalno snažna noć.

Jeste, bejah. I šafrana i majčine dušice
i žita mi davaše zemlja po prvi struk.
I pod svežinom zvezda učio sam,
al samo što se imenovati može. I za me

dižući čini sa divljeg polja žalobni stiže
polubog, Zevsov sluga, uspravni čovek;
sad nemo sedim sam, od jednog časa
do drugog, i likove sad stvaram

od sveže zemlje i oblaka ljubavi,
jer otrov je među nama, misao moja;
i daljine osluškujem, ne bi li meni
stigao možda neki prijazni spasilac.

Tada često čujem Gromovnikova kola
u podne, kad se bliži, najpoznatiji,
kada mu trepti dom i kada se tle
očišćava, i patnja biva odjek.

Spasioca čujem tad u noći, čujem ga
da ubija, oslobodilac, a dole
prepunu bujnog bilja, ko u priviđenjima
gledam zemlju, snažnu jednu vatru;

no smenjuju se dani, motri li neko
tada, i ljupki i zli, to bol je
kad neko dvoobličan je,
a niko ne zna šta je najbolje;

al to je boga trn; inače
niko voleo ne bi nepravdu božansku.
No tada prisan je bog, i lično
prisutan, i drukčija je zemlja.

Dan! Dan! Sad opet dišete zbilja; sad pijete
vi vrbe potoka mojih! Blesak pogleda,
i pravi polaze tragovi, i kao
vladar, sa mamuzama, sa staništem

u sebi, javljaš se, planeto Dana,
i ti, o Zemljo, spokojna kolevko,
i ti, dome mojih otaca, koji
negradski odoše u oblake divljine.

Uzmi sad konja, obuci oklop i uzmi
lako koplje, o dečače! Proročanstvo
ne razdire, i ne čeka se uzalud,
do ispunjenja, Herkulov povratak.

Preveo Ivan V. Lalić
Crtež: Salvador Dali

Hans-Georg Gadamer: „Helderlin i antika“

Odlika antike u njenom delovanju na nemačku kulturu jeste to da ona na tajanstven način može da održi korak sa promenom naše istorijske sudbine. Menja li se sa duhom vremena i naša slika istorije i unutrašnja orijentacija u svetu, to i antika za naš duhovni život ipak održava u svim preobražajima isti rang naše sopstvene mogućnosti koja nas prevazilazi. Danas ne postoji oštrija proba tog stava nego što ga postavlja pitanje o odnosu Helderlina prema antici. Jer to je jedan istinski, još neokončan događaj našeg duhovnog života, koji je počeo sa uskrsavanjem Helderlinovog pesničkog dela u našem stoleću. Taj savremenik Šilera i Getea ukazuje se sve više kao savremenik naše sopstvene budućnosti koju posebno, sa strasnom bezrezervnošću, sledi naša omladina, ukoliko ume da čuje pesnikovu reč – potpuno jedinstven proces u duhovnoj istoriji novoga veka. To je istorija dela koje je odgođeno za jedan vek. Ako već promena slike Grka od Vinkelmana do Ničea izgleda da odmerava krajnji raspon grčkog bića – nema sumnje da se posle humanističke i političke slike Grka naša slika antike iznova preoblikuje zahvaljujući prodiranju u Helderlinov svet. Bogovi Grčke zadobijaju novu težinu.

Ali pitanje „Helderlin i antika“ stvarno se zaoštrava u tome što je Helderlinova pesnička egzistencija, sa isključivošću koja ga izdvaja čak i u dobu nemačkog klasicizma, određena njegovim odnosom prema antici. Njegovo pesničko delo isto kao i njegove refleksije o teoriji umetnosti su kao celina podjednako postavljanje i sudbinsko odlučivanje tog pitanja. Ne radi se dakle o proizvoljnom odnosu, jednom među drugima, kao u slučaju Getea, Šilera, Klajsta ili Žan Pola, kada istražujemo odnos Helderlina prema antici. Time se pitamo o osnovu njegovog bića i celini njegovog dela. Otuda ostaje neprimereno i neko samo književno-estetsko istraživanje, koje bi sledilo uticaj antičkih pesnika i mislilaca na Helderlina, na njegovu sliku sveta, njegov pesnički jezik, njegov stil, svet njegove građe. Sigurno je da je Pindarovo himničko pesništvo suštinska pretpostavka poznog himničkog pesništva Helderlinovog, isto kao što je trajna veza sa antičkom tragedijom od suštinskog značaja za celo njegovo delo. Ali ipak se Helderlinovo pesništvo ne može pojmiti samo na osnovu onoga što utiče na njega kao antička obrazovna predaja. Njega od klasičnog Vajmara razlikuje upravo to što antički svet ne susreće kao materijal obrazovanja, nego sa snagom jednog isključivog zahteva. Izmedu grčkog i otadžbinskog, izmedu antičkih bogova i Hristosa kao učitelja hesperijsko-germanske epohe, odoleva postojano srce pesnika Helderlina.

Danas se uobičajeno misli da se raspon duhovnog bića koje nas prevazilazi može pretvoriti u faze duhovnog razvoja koji je kao takav dokučiv našem razumevanju. Otuda se mora smatrati velikom srećom što se tvorac prvog velikog izdanja Norbert fon Helingrat već suprotstavio shvatanju koje bi htelo da Helderlinove otadžbinske spevove razume kao odvraćanje od grčkog uzora, kao „hesperijski obrat“ koji bi odgovarao odvraćanju nemačke romantike od klasicističkog ideala.(1) Helingrat je time očuvao istinski raspon pesničke suštine Helderlinove – ili, bolje rečeno, on je napetost između helenskog i otadžbinskog spoznao kao izraz Helderlinove najuže suštine i kao tajnu njegove gotovo antičke veličine. Otuda će biti primereno da se pogled upravi na stvarni vrhunac te napetosti, na veliko himničko pesništvo pesnikovih poslednjih stvaralačkih godina. Sudeći po izveštajima, izgleda da je Helderlin još u prvim godinama pomračenja drhtao pod silinom te napetosti. Obrnuto, roman „Hiperion“ koji se čitav odigrava u Grčkoj, odražava otadžbinsku čežnju pesnikovu u stranom ruhu i plodnom odnosu koji je stekao u velikom prekornom govoru upućenom nemačkim prilikama. Nasuprot tome, u velikom himničkom delu poznog doba ta napetost nalazi svoj pesnički izraz, a u stalno obnavljanom pokušaju pesničkog stapanja svih životno iskušenih sila, svoje izmirenje.

Unutar tog poznog pesničkog dela, jedna himna je upravo izgradnja tog podvajanja, himna „Jedini“. (2)

Šta je to
što me za stare blažene obale
prikiva, te ih više još volim od
svoje otadžbine? (3)

Kada slušamo tu takozvanu himnu Hristu, očevidno nam se postavlja zagonetka: nije preterana ljubav prema starim bogovima, koju pesnik spočetka priznaje (i to priznanje ponavlja u brojnim drugim pesmama) uzrok tome što Hrist ostaje daleko, već naprotiv: krivica je do prevelike ljubavi prema Hristu (stih 48 i dalje). Ne radi se o tome da nebesnici jedni druge ljubomorno isključuju – naklonost pesnikovog srca, njegova ljubav prema Jedinom je nedostatak koji sprečava ujedinjenje Hrista sa starim bogovima. „Nikad neću pogoditi, onako kao što želim, meru“ (stih 77).

U stvari, to je ono što je Helderlin poznavao i uobličio dublje nego bilo ko drugi od velikih vodiča nemačke duše u Heladu: problem nemačke klasike nije to što njena posebna ljubav prema klasičnoj Grčkoj ne može da se ispuni, nego obrnuto, to što ta ljubav neće da se ujedini sa naklonošću srca, koje svoj zapadnjačko-hrišćanski i otadžbinski način ne može da ispuni na „blaženim obalama Jonije“. Mi želimo da pokušamo da vođeni tom pesmom promislimo Helderlinove spoznaje i da tako naučimo da bolje pojmimo Helderlinov stav prema antici kao i naš sopstveni stav. S obzirom na fragmentarni karakter himne, u objašnjenju ćemo koristiti i motive kasnije verzije (IV 231 i dalje), koja je ostala u nacrtu.

Pesnik počinje svojom filozofijom i pita se čime mu se grčki život izdvaja u poreĐenju sa životom u njegovoj otadžbini: time što se tu bogovi pojavljuju među ljudima, s njima se venčavaju, što božja slika „živi medu ljudima“ (stih 27). Jadikovka zbog kraja tog bogovima ispunjenog dana Grka nama je najprisnije poznata jadikovka Helderlinovog pevanja, jadikovka koja je prožela roman o Hiperionu i čarolijom stvorila veličanstvene slike žudnje velikih elegija kao što su „Arhipelag“ i „Hleb i vino“. Ali i neprekidna pesnikova filozofska samospoznaja jasno kaže šta i zašto toliko voli u grčkom životu: što tu svako „sa smislom i dušom pripada svetu“ i što je upravo odatle došla osobena iskrenost u karakterima i odnosima, dok kod modernih naroda vlada „bezosećajnost za zajedničku čast i zajedničku svojinu“, jedna „ograničenost“ koja ih sve – a pre svih Nemce – iznutra parališe (III 366). Polazeći od tog opšteg uvida, Helderlin zauzima principijelno pozitivan odnos prema filozofiji svog vremena. Naime on vidi ulogu kantovsko-fihteovskog idealizma i njegovo buđenje „velike samodelatnosti čovekove prirode“ u vaspitanju za opštost – i u tome uočava jedan svakako jednostran, ali kao „filozofija vremena“ tačan uticaj (III 367). Razume se, od te opštosti koja spaja dužnost i pravo, još je veliki korak do načina života starih. „Ali koliko onda još ostaje ljudskoj harmoniji?“ (III 368). Starima nije bilo potrebno ono što za današnje mora da učini filozofija. Kod njih je životni krug u kome su osećali da sarađuju i saučestvuju, bio dovoljno širok da je svako odatle začinjao rast sopstvenog života. Helderlin to objašnjava poređenjem sa ratnikom koji se „oseća hrabrije i moćnije kada deluje zajedno sa ostatkom vojske, a to je zaista tako“ (III 368). To što se ne nalazi samo u osećanju pojedinaca nego ih prevažilazi kao stvarna životna sila, jeste „zajedničko božanstvo“ (III 263 i dalje). Upravo tako stoji u marginaliji uz jedno pevanje: „Sfera koja je viša od sfere čoveka jeste sfera Boga“ (IV 355). To je štaviše jedno opšte saznanje da su kod Grka svi odnosi bili religiozni, svi oni „finiji, beskonačni odnosi života“, kako kaže Helderlin, koje mi u svom prosvećenom moralu ili etikeciji uređujemo pomoću naših „čeličnih pojmova“ (III262 i dalje). „Religioznim“ Helderlin naziva odnose „koji se po sebi i za sebe ne moraju posmatrati kao iz duha koji vlada u sferi u kojoj se ti odnosi dešavaju“. Taj, prisutnošću božanskih sila postavljen i u njihovo ime izložen život kakav su živeli Grci, sada je, po Helderlinu, u pravu u odnosu na moderni „život puža“ onih koji paze na red i sigurnost tj. on je iskonsko iskustvo životnosti života.

Sada pesnik imenuje tu ljubav prema grčkom danu bogova u himni „Jedini“ kao potčinjenost ili prodatost u „nebesko zatočeništvo“. Ali zatočeništvo je ispaštanje tuđinca. Kakva je to patnja? Pomoć nam ponovo nudi jedna Helderlinova teorijska studija, naslovljena kao „Stanovište sa koga treba da posmatramo antiku“. Tu se govori o „potčinjenosti…kojom smo se odnosili prema antici“, potčinjenosti koja je tako obuhvatna i pritiskajuća, da je sav naš govor o obrazovanju i pobožnosti, originalnosti i samostalnosti, samo sanjarija, puka reakcija, „takoreći blaga osveta za potčinjenost“. Jednom prilikom Helderlin piše bratu koristeći grotesknu sliku: „I ja sa svom dobrom voljom samo tapkam svojim delom i mišlju za tim jedinstvenim ljudima u svetu, i u onome što radim i što govorim često sam samo utoliko nezgrapniji i nespretniji, pošto kao gusan stojim ravnim stopalima u modernoj vodi i nemoćno stremim gore u grčko nebo“ . On pri tom onome što pritiska u toj potčinjenosti daje duboko utemeljenje u idealističkoj filozofiji. Naime, čovekova želja za obrazovanjem koja se, u novom veku ionako većinom slaba, živo pomalja samo još u dušama „samomislilaca“ (izraz je Fihteov), nalazi suviše uzornog u obrazovnom materijalu antike. „Skoro bezgranični prasvet koji ne možemo da spoznamo ni kroz nastavu ni kroz iskustvo“, jeste teret koji nas pritiska, koji nam preti propašću isto kao što su pozitivne forme, „luksuz koji su proizveli njihovi očevi“, doveo do sloma ranije narode. Ono što Helderlin ovde sa punom jasnoćom opisuje, jeste utvara klasicizma, pukog humanizma obrazovanja i pritiska tuđeg stila.

Ali on u toj povišenoj opasnosti koju povećava istorijska svest, istovremeno vidi povoljnu priliku da se saznanjem suštinskih pravaca želje za obrazovanjem uopšte omogući „postavljanje našeg sopstvenog pravca“. Razmislimo li o tom obratu koji je kod Helderlina samo nagovešten, spoznaćemo odjednom u njemu cilj i smisao svih napora oko teorije umetnosti koje nalazimo u njegovim proznim nacrtima, njegovim takozvanim filozofskim spisima. Ti pokušaji koji su stečeni radom na antičkom uzoru tiču se skoro svi istog predmeta, razlike u vrstama pesništva, principa koji je sa strogošću sačuvan iz antike. Ali upravo ta strogost starih pesnika je ono od čega se pesnik nada blagoslovu za sebe samoga.(4) U svojim praktičnim postupcima stari pesnici za njega predstavljaju uzor. Značajno je kad se u predgovoru njegovog prevoda Sofokla kaže da je to bio posao koji je „vezan u tuđim, ali čvrstim i istorijskim zakonima“. „Primedbe uz Edipa“ počinju upravo zahtevom za poetikom po grčkom uzoru. S tim se slaže kad u pismu jednom mladom pesniku kaže: „I zato sve više poštujem slobodno, bespretpostavno, temeljno razumevanje umetnosti, jer ga smatram svetom egidom koja čuva genija prošlosti“.

Ali ovo Helderlinovo ugledanje na grčko razumevanje umetnosti ni u kom slučaju nije priznanje klasicizma. Naprotiv, upravo dok je proučavao antiku, on je došao do saznanja, kako to piše u poznatom pismu Belendorfu od 4. decembra 1801, „da sem onoga što i kod Grka i kod nas mora biti najviše, naime živog odnosa i sudbine, mi ne bismo ništa više smeli da imamo isto kao oni. Ali vlastito mora da bude naučeno isto tako dobro kao i tuđe. Stoga su nam Grci neophodni. Samo ih nećemo pratiti baš u našem vlastitom, nacionalnom, jer […] najteža je slobodna upotreba vlastitog!“ To je sasvim jasno: teorija umetnosti je više nego što izgleda da jeste, ona je suštinski oblik pesnikovog samooslobađanja iz potčinjenosti antici. Zato nam u poslednjem pismu Šileru, gde govori o proučavanju grčke književnosti, kaže da ga nastavlja „dok mi ponovo ne povrati slobodu koju mi je na početku tako lako uzelo“. Oslobađanje „od služenja grčkim slovima“ čime se na kraju hvali, vodi temeljnom podređivanju grčkog otadžbinskom, koje će u „Primedbama uz Antigonu“ izneti u dubokom suprotstavljanju.

Dakle, taj put Helderlinove refleksije o umetnosti je u stvari put oslobađanja od potčinjenosti antici. Ali da li su ta potčinjenost i to oslobađanje isti oni o kojima govori naša himna? Nije li kidanje okova klasicističke estetike nešto različito od prevazilaženja one prevelike ljubavi prema bogovima ispunjenom životu Grka? Gore je svakako bilo reči o obrazovanju i pobožnosti. A ako je razum označen kao „sveta egida“, onda se time ne misli samo na poetičku refleksiju. Pesnička reč je reč uopšte, a reč je učinak i iskustvo božanskog samog. Povezivanje duha sa zemljom nije samo pesnikov zadatak, u čemu mu pomaže razumevanje umetnosti dok nadahnuto slaže „Junoninu taštinu“. Nadahnutoj silini srca stalno je bila potrebna sveta egida hladnog razuma, kako bi se sačuvala od „uvreda ljudi“. Tako Helderlin uopšte i može da s obzirom na „žarko bogatstvo“ čovekovog srca kaže o čoveku „da on čuva duh kao što sveštenica čuva nebesku vatru, koja je za njega njegov razum“. Ali ona prevelika Ijubav prema Grčkoj koju pesnik pesnički ispoveda, treba li ona uopšte da bude prevaziđena? Ona svakako nije priklanjanje klasicističkoj meri, ona je naprotiv već i sama izraz zaslužene pesničke slobode. Tužbalica koja čezne za Grčkom i opeva iščezle bogove, nosi u sebi pesnički preobražen smisao. Upravo dok uskraćuje sebi da ponovo prizove iščezle bogove i oživi mrtve, postaje očigledno u čemu su bogovi još prisutni:

Ali božanskog primili smo ipak mnogo.
I bi nam plamen stavljen u ruke,
i obala i pučina morska. („Pomiritelj“, stihovi 63 i dalje)

Tako jezik domovinskog predela, njegovih sudbinskih oznaka, planina i rečnih tokova u kojima se dotiču zemlja i nebo, postaje predmet novog, nemačkog pevanja. Pesnik nalaže sebi da obznani „anđele svete otadžbine“, posrednike i glasnike božanskog. Taj otadžbinski obrat nije dakle okretanje od starog hoda duše prema Orijentu, on je isti hod srca:

Ne njih, blažene koji se pojaviše,
božanske likove u ovoj staroj zemlji,
njih ne smem više da prizivam, ali
kad s vama sada, o, zavičajne vode,
tuži ljubav u srcu, šta ono drugo želi,
sveto tugujući? („Germanija“)

Ispovedanje ljubavi prema Grčkoj i tužbalica za njenim iščezlim veličanstvom suštinski pripadaju tom pesničkom iskustvu „svežive sadašnjosti“ – u novoj slobodi nemačkog pevanja. Njoj ta tužbalica ima da zahvali što je njena objava starih bogova više od neke klasicističke raskoši, što izvikuje žive slike.

Ali upravo ovde, u nebeskoj slobodi tog zatočeništva u prošlom-sadašnjem, izvire druga tužbalica koja žali što Hristos ostaje daleko, što se ne odaziva („Jedini“, stihovi 36 i dalje). Kome se on ne odaziva? Pevanju o slici Božjoj, dakle pesničkom pozivu. Pesnik izričito odbija da to počiva na nekoj nepomirljivoj ljubomori među nebesnicima. To leži do pesnika, koji je Hristu privržen previše da bi mogao da ga poredi sa drugima, previše da bi mogao da ga opeva kao sadašnjost, kao „svet“.

Ali sprečava neki stid da sa tobom poredim svetovne ljude (stihovi 60 i dalje)

Ako uopšte, izgleda da se tada najranije utemeljuje poređenje sa Heraklom i Dionisom (stihovi 51 i dalje). Jer sva trojica su donosioci nekog novog, boljeg poretka: Herakle kao onaj koji čisti svet od čudovišta, Dionis kao tvorac vinove loze, krotitelj zveri i onaj koji ljude ujedinjuje u pijanstvu, Hristos kao pomiritelj, donosilac novog mira izmedu Boga i čoveka.

Sam pesnik je to poređenje u kasnijoj verziji himne nastojao da što više skrati. Ipak reč „Diesesmal“ (ovog puta) kojom se prekida nacrt proširene verzije (IV 234), pokazuje da je još i sad nameravao da se vrati obema završnim strofama, dakle da je neuspeh izjednačenja svetskih bogova antike i Hrista ostalo nepromenjena osnovna tema pesme.

U pojedinostima, novododani deo zadaje mnoge teškoće, ali donosi i jednu tako važnu izgradnju ovog poređenja, da moramo pokušati da pružimo njeno tumačenje. Hristos je izjednačen sa „svetovnim ljudima“ u tome što i on svoj čas, svoj sudbinski nalog, ima od Boga, i tako je tačno kao i oni „samostalan“. Nje­gova „zvezda“, tj. njegov nalog bio je da slobodno vlada „nastalim“. Nastalo je ono pozitivno u odredbi u kojoj više ne živi pravi duh – što je, kako je poznato, glavna tema Hegelovih mladalačkih spisa iz teologije. Ovde se to izvodi tako da „stvoreno“ nadrasta ono „postojano“ živog duha, i time „znanje“ postaje nerazumljivo. Ali zadatak svakog od tih religioznih junaka jeste i to da iznova podari vatru i život ako „izdahne sveti plamen“ („Pomiritelj“, stih 78). Tako se i ovde kaže:

Naime uvek kliče svet: dalje od te zemlje, što ga ogoljava; gde se ljudsko ne održava (stihovi 72 i dalje)

Svi oni su došli tako se držeći i tako povezujući, a posebno baš ti donosioci novog poretka kao što su Herakle i Dionis. Tu se kaže: „Tako su oni jednaki“. Pesnik slično pokazuje u prednacrtu poznije verzije, da on tu jednakost Hrista sa drugima utvrđuje protiv Hristovog naloga: i Hrist je „imao Jedno, što ga je otelo..“. „Svako naime ima sudbinu“.

Sada se na nejasan način sa tim učenjem o donosiocima i čuvarima vatre povezuje pripovest o iskušenju (Matej, 4). Očigledno je pustinja, zemlja lišena božanskog, to što ovde priziva Hristova pripovest o iskušenju, i opet ne radi razlikovanja, nego da bi ga izjednačila sa drugim uređivačima haotične zemlje, Heraklom i Dionisom. I u doba lišeno bogova još uvek ostaju „neki trag i neka reč“. Tako Hristos ume da odoli đavolovom iskušavanju, jer za njega još nije ugaslo ono što stoji napisano. On je čovek koji u pustinji krutog religioznog života, u koju stupa, još uvek ume da ulovi reči i da upravo time odbije kušača i da prihvati ulogu mučeničkog iskupitelja.

Pesnik se i u nastavku potrudio da pokaže Hrista u njegovoj izjednačenosti sa drugima. Time što ga ne izjednačava recimo sa Apolonom ili Zevsom, već s uporedivim, Heraklom i Dionisom koji su već drugačiji od „drugih junaka“, on sledi istinski religiozno-istorijski sklop. Posebno je za njega Dionis jedna zaista bratska pojava u odnosu prema Hristu, kao što se još u pesmi „Hleb i vino“ osmelio na pesničko stapanje oba sirijska donosioca radosti i donosioca vina. U stvari izgleda da su ta trojica isti „list deteline“. Za razliku od drugih „velikih“ oni se međusobno ne isključuju. Naprotiv, njih zbija i čini da bude „lepo i milo… porediti ih.“

[…] da su oni pod suncem ko što je lovac lov, ili ratar koji teško dišući od rada ogoljuje svoju glavu, ili prosjak (stihovi 85 i dalje)

To znači: sva trojica su ono što jesu, sa nezadrživom predatošću svome nalogu („Lovci su lov“). Sva trojica pate, ne ostaju kod sebe i time su božanstvo; pomislimo na Heraklove muke i njegov kraj; Dionis je u antičkoj kulturi bog koji pati i umire. Pre svega drugog to ih povezuje sa Hristom, koji je umro „s pobedničkim pogledom“ („Patmos“, stih 89). Tako pesnik sada kaže: „Herkul je kao knez. Bahus je opšti duh. Ali Hristos je kraj“, tj. on „ispunjava ono što je u sadašnjosti nebesnika drugima još nedostajalo“.

Ali ipak mu kod poređenja uvek iznova dolazi do svesti nejednakost: „Ali borba koju sam preduzeo…“ – to je upravo onaj stid koji ga spopada kada hoće da uporedi Hrista sa drugima. On očigledno počiva na tome što Hristos nije u istom smislu sadašnjost kao oni svetski ljudi. Oni naime imaju „iz nužde kao sinovi božji na sebi znak“.

Jer još se drugačije, smotreno,
brinuo Gromovnik.
Ali Hrist sam sebe objavljuje.
(stihovi 91 i dalje)

Hristova suština se očevidno ne iscrpljuje u tome da samo okonča „nebeski hor“ („Hleb i vino“, 8), da u nizu bogova koji deluju kao sadašnjost bude poslednji, iste suštine sa drugima. Njega izdvaja to što on sam sebe objavljuje. Oni drugi su to što jesu kao pokretači neke sadašnje nužde – Gromovnik se još uvek drugačije brinuo, oni ispunjavaju samo ograničeni nalog svoje sadašnjice. Nasuprot tome, Hristos koji sam sebe objavljuje upravo time nadvisuje svoju sadašnjost. On je znao i ono što je „oćutao“ („Pomiritelj“, stih 86 i dalje), i upravo zato što smrt kojoj je bio poslat nije jednostavno otrpeo nego ju je dobrovoljno uzeo na sebe (smeli bismo da pomislimo da je to smisao pripovesti o iskušenju), on je „kraj“. Ali to znači da on vlada i nad čitavim potonjim vremenom (za koje se sada ne mora više drugačije brinuti). On je Bog čije objavljenje i obećanje povratka kao spokojna stvarnost vladaju čitavom zapadnjačkom epohom. Uvek se prodevalo da je on „druga priroda“.

Ali ne znači li to ipak samoisključivanje božanstva samih a ne neki nedostatak pesnika? Drugim rečima, ne ruši li se istinski Hristov zahtev da bude jedini, ne ruše li se svi pesnikovi pokušaji za pomirenjem? Nije li upravo tu religiozna moć hrišćanstva nadjačala pesnika? No pokušaju takve jedne hrišćanski obojene interpretacije iz osnova protivreči celina Helderlinove predstave Boga. Helderlin se nikada ne odaziva tom hrišćanskom zahtevu za jedinstvenošću. U našoj himni se o najvišem bogu kaže da nema jednog, nego brojne posrednike:

Jer nikad on ne vlada sam. I ne zna sve. Uvek stoji negde nešto između čoveka i njega (stihovi 65 i dalje)

i

Uzvišene misli su naime mnoge izvirale iz očeve glave (stihovi 13 i dalje)

Himna „Patmos“, posvećena hrišćanskom landgrofu od Homburga, mora bez okolišanja da opravdava njegovu hrišćansku pobožnost pred pesnikovom dušom ispunjenom bogovima: „Jer još živi Hristos“. Ali pesnikova sopstvena izvesnost kaže da ipak nije jedini:

Al došli su junaci, svi sinovi mu,
i sveti spisi o njemu,
i munju tumače
dela zemlje do danas
(„Patmos“, stihovi 204 i dalje)

Šta dakle znači to da je prevelika pesnikova ljubav prema Jednome? On kaže „učitelj i gospodar“, kaže „vaspitač“ („Jedini“, stih 36), učitelj pesnikov i zapadnjačke epohe kojoj pesnik pripada. Ta povezanost pesnika sa njegovim vremenom je ono što stoji na putu željenom izjednačenju. Za tu hrišćansko-zapadnjačku epohu važi da Hrista shvata kao nevidljivog i odsutnog Boga. Sa čudesnom prodornošću je Helderlin u himni „Patmos“ (stihovi 113 i dalje) opisao novu suštinu hrišćanske pobožnosti:

[…] i radost beše
Ubuduće
Boraviti u noći što voli nas, i čuvati
U bezazlenim očima netremice
Ponore mudrosti.

Suprotno je dakle pravoj religioznoj stvarnosti Hrista što pesnik nastoji bogatstvom svoga blaga

Lik da oblikuje(m), i da vidi(m)
Hrista, sličnog onom kakav beše

Ovde leži odgovor koji daje pesnik: ne da se nebesnici sami, koji su svi međusobno sadašnjost, ljubomorno isključuju, već pesnik ne može da izjednači njihovo božansko biće pošto je Hristos još jedna priroda sem sadašnjosti. Baš ta druga priroda Hrista tako ovladava pesnikovim svetskim časom, da on ne može da ga slavi na način na koji grčke bogove slavi kao svetsku sadašnjost „prirode“. Ono što se pesniku najpre ukazuje kao krivica: „ja znam, to je krivica sopstvena“ („Jedini“, stih 48), ono što oplakuje kao „nedostatak“ koji mora da otkloni, „Nikad neću pogoditi, onako kao što želim, meru“, to na kraju spoznaje kao pesnikov način da se ima sudbina.

Tako se završetak himne (stihovi 78-93) bavi zatočenošću duha u njegovom ljudsko-istorijskom položaju. Ali sada „neki bog zna kada će najbolje što želim doći“. Svako drugi ima sudbinu u kojoj je zatočena njegova duša. I Hristos je bio takav zatočenik na Zemlji i „veoma ucveljen beše“ dok nije oslobođen za svoje nezemaljsko-duhovno određenje, „sve dok u nebo ne polete kroz vazduh, tako je zarobljena i duša junaka“. I bezuslovnost junačkog duha trpi sudbinu zatočenosti u „vremenu“. Ni oni nisu slobodni, nisu gospodari svoje sudbine. I sad se njima koji su „duhovni“ a ipak zatočeni, ispostavlja zaključni obrat:

Pesnici moraju, pa i oni duhovni, biti svetovni.

Pesnici su „duhovni“, oni su zajedno sa sadašnjošću božanskog združeni sa ovim nebesnicima. Ali i oni trpe nedokidivu zatočenost u vremenu. Pesnici su to iskusili na sebi samima: ni oni ne mogu da po svojoj volji savladaju ono „najbolje“ što žele – to ostaje „Bogu“.

Pesnici moraju da budu svetovni, posto mogu da opevaju samo sadašnjost u kojoj su zatočeni. Helderlinovoj sadašnjosti pripada to da se Hristos uskraćuje pesničkom uobličenju. Grčki bogovi su sadašnjost kaže koja se pesniku iznova ukazuje u svetlu „svesadašnje“ prirode – nasuprot tome, Hristos je onaj koji živi u veri, njegovo obožavanje se odvija „u duhu“. „Jer još je živ Hristos.“ Pesnik zna kakvo bi to bilo ogrešenje kada bi hteo da iznudi ono što mu je uskraćeno: „No kad bi neko podstaknuo sebe“ („Patmos“, stih 166) ili:

To se u san pretvara onome
ko hoće da ga uhodi, a kažnjava
onoga ko silom bi da mu je ravan
(„Putovanje“, stihovi 113 i dalje)

Upravo pesnikova pripadnost nesvetskoj unutrašnjosti Zapada je ono što ga kao pesnika drži u nebeskom zatočeništvu svetskih bogova koji se sami nude njegovom pevanju, i što mu preči željeno izjednačavanje. Bolna napetost koju pesnik tako ispoveda, nalazi rešenje u tom uvidu. Ono što u tom rešenju iznenaduje jeste što upravo odustajanje od željenog izjednačavanja, što upravo shvaćena nejednakost oslobada za veliki novi zadatak otadžbinskog pevanja. Hristos je u stvari drugačiji od ostalih. Jer Hristova sadašnjost nije samo njegovo kratko zemno putovanje. On je sadašnjost u istorijskoj sudbini Zapada. Tako se odustajanje preokreće u nalog:

O njemu bih hteo
da pevam, jednakom Herkulu…
Ali to ne ide
Drugačija je to sudbina. Sa više čuda.
Bogatije treba pevati.

Te sklopove moramo tačnije da promislimo da bismo spoznali kako pesnik iz te dvostruke zatočenosti u ljubavi prema Grčkoj i u hrišćansko-zapadnjačkom času sveta stiče jedinstvenu sposobnost svoga znanja kako o grčkim bogovima tako i o „anđelu otadžbine“. Ono što je upoznato u himni „Jedini“ od koje smo pošli, ali je više skriveno nego očigledno, ostaje pri tom ključ našeg razumevanja:

Svetskost starih i unutrašnjost hrišćansko-zapadnjačke duše su nepojmljivo breme koje i sami nosimo.

Pesnik ga dokučuje u elegičnoj formi odlaska bogova, njihovog odvraćanja i bega, kao izbijanje večeri i noći. Grčki predeo sada leži poput divovskih, napuštenih stolova („Hleb i vino“, 4), „slava“ nebesnika postala je nevidljiva.

Samo, kao plamičak s groba, poleti
onda zlatno povesmo dima, predanje o tom,
i svetluca nam sada oko glave,
nama, sumnjalicama […]
(„Germanija“, stihovi 24 i dalje)

Tako pesnik, pozvani zastupnik božanske sadašnjosti u reči, živi kao grešnik među ljudima. „I čemu pesnici u oskudno vreme?“ („Hleb i vino“, stih 122).

Odgovor na mučnu sumnju u svoje određenje koji pesnik uvek iznova nalazi, budi ga iz potvrđivanja te noći. U raskošnom početku „Hleba i vina“ već se vidi dvostruka suština noći: dok pušta da zamru život dana i njegova glasna vreva, ona istovremeno budi jedan do tada skriveni život, vlastite glasove noći (isto, 1), ali pre svega ona ohrabruje budne ljude na „smeliji život“ koji dopušta i tajni duše da se iskaže i koji tako iz osvedočenja u uspomenu dana osigurava povratak onome što stoji u tami večernje istorije (isto, 2). Ovde hrišćanski oblik kulta večere dobija sasvim autentično Helderlinovo tumačenje (isto, 8). Hristos, mirni genije, poslednji bog koji je zbilja živeo medu ljudima, zaveštava utehu i obećanje povratka onoga što je u noći napušteno, a kao znakove toga ostavlja večeru, hleb i vino. Helderlin ne vidi u tome mističnu komuniju, ne vidi „preobražaj“ niti, iz reformističke vere, večeru uspomene koju je utemeljio odlazeći spasitelj – on vidi u tome svetost elemenata, zemlje i sunca, iz kojih dolaze hleb i vino. Helderlin polazi od toga da se hleb i vino čak i u naše bezbožno vreme još uvek posmatraju drugačije nego sve drugo. Oni se ne koriste samo radi zadovoljenja potreba, nego se još slave sa zahvalnošću, „tiho živi još poneka hvala“, tj. uz njih još uvek mislimo na nebesnike. Tako očuvana svetim, svetska dobra hleba i vina su jemci božjeg povratka i božjeg obilja.

Hleb je zemlje plod, al svetlošću blagosloven, a od gromovnog boga ishodi radost vina. (stihovi 137-138)

Uspomena je sadašnjost odsutnog u njegovoj odsutnosti. „Hleb i vino“ su takva sadašnjost koja jemči za odsutno, za celinu božjih darova i božje stvarnosti. Njihova svetost ne živi od kaže (recimo tako što ih je Hristos utemeljio), već naprotiv kaža, slika božja živi u tim simbolima, u sadašnjosti elemenata i u zahvalnosti koju oni čuvaju.

To obrtanje i utemeljenje kaže na sadašnjosti predstavlja odlučujući preokret od napuštenosti u očekivanje, koje noći zapadnjačke istorije daje njen pravi, sadašnjošću i budućnošću ispunjen smisao. Uspomena, pošto je sadašnjost, postaje očekivanje. Čuvanje uspomena je odvajkada dužnost pesnika. Ta dužnost ovde dobija smisao buđenja i prizivanja odsutnog. „Znaci neba“ bude srce. Tužbalica postaje himna koja priziva ono „što ti je pred okom“ („Germanija“, stih 83).

Još i više. Upravo noć, udaljenost bogova, patnja za njima, nisu samo nedostatak i oskudica – u njima se zbiva istorijska nužnost. Noć je noć poštede. „Ponekad samo podnese obilje božje čovek“ („Hleb i vino“, stih 114). Ali ona je i noć pribiranja i pripremanje novog dana. Pesnik se pita i odgovara:

No i čast poluboga
I bližnjih mu prohuji,
I čak i Svevišnji
Odvraća svoje lice
Jer nigde ništa više
Besmrtno na nebu ili na zelenoj zemlji
Nema da se vidi, šta je to?

To je zamah sejača, kad zahvata lopatom pšenicu
i upolje je baca, uzvitla iznad gumna.
Do nogu mu pada ljuska, ali
do kraja stiže zrno („Patmos“, stihovi 145 i dalje)

Očekivana budućnost se tumači kao „plod Hesperije“ („Hleb i vino“, stih 150). Ono što je dugo bilo skriveno i umuklo, ono za šta nedostaju reči jer nije postojao opšti smisao za to, postaje istina novog dana. Jer „snom raste reči moć“ (isto, stih 68). Ali pesnik je svoju dužnost i svoju sudbinu primio upravo tim uvidom: on mora da bude sam jer je na početku njegovom rečju imenovano i prizvano svima zajedničko božanstvo, kao što predigra orgulja uvodi horal, pevanje zajednice („Na izvoru Dunava“, 1; „Majci Zemlji“, 1).

Preokretanje uspomene u poziv dolazećem, koje se dešava u pesnikovom pevanju, jeste imenovanje jedne sasvim autentične sadašnjosti: ne sadašnjosti starih, poimence poznatih bogova, ali ni Hristovog genija koji vlada preko sve odsustnosti – to je poziv i tumačenje glasnih znakova i migova, pre svega značajnih figura domovinskih brda i reka, koje poput runa povezuju istoriju antike i Zapada. Pomislimo na simboliku toka Dunava. Priroda tu postaje istorija. Rečni tok u kome se venčavaju nebo i zemlja, postaje znamenje vremena i toka zapadnjačke istorije. Pred sadašnjošću takvih šifri punih budućnosti, kaža o iščezlim bogovima postaje obznana njihovog novog povratka. Sadašnjost očekivanja je medijum u kome se sad može sprovesti traženo izjednačavanje svega božanskog. Očekivanje je, kao i uspomena, sadašnjost odsutnog. U njemu i Bog Zapada, pomiritelj, sme da se nazove pomirenim („Pomiritelj“, stih 74). Jer stvarnost nijednog drugog boga nije toliko kao njegova sadašnjost obećanja i očekivanja. Sada pesnik može da kaže da je uvek – i ne znajući – služio Majci Zemlji i svetlosti sunca (završetak „Patmosa“). Jer ono što je on činio, što je njegova pesma prizivanjem klasičnih shema iznela u novu budućnost, bilo je upravo to da je njegovo pevanje smotrilo ono što je sadašnje.

[…] al Otac,
koji nad svima vlada, voli
najviše da o čvrstom slovu
staramo se, a dobro tumačimo postojeće.

Tome sledi nemački pev. Slovo i postojeće nisu recimo učenje i upražnjavanje samog hrišćanstva, to su „jezici neba“ („Pevano ispod Alpa“, stih 27), koji su pesniku dati radi tumačenja. „Mnogi su među ljudima pisali. Drugačije piše priroda“ („Na izvoru Dunava“, prozni nacrt, IV 344).

Sada hesperijanski pesnik može, pošto i on peva o jednoj sadašnjosti – iako ne o sadašnjosti obilja i svima zajedničkog dana – da antički oblik svetkovine sadašnjih bogova, himnu, preuzme u obliku koji joj je dao Pindar. Ipak sasvim drugačiji jezik, Luterov jezik, i jedan sasvim drugačiji duh preobražavaju i ispunjavaju te antičke oblike. To je sadašnjost pritiskajućeg očekivanja, a ne sadašnjost umetničkog, sigurno isprepletenog poseda Pindarove pobožnosti. To je sadašnjost otvorenog, u koju su se preobrazile stare slike bogova i kojoj se ne uskraćuje ni hrišćanski bog, koji je više nego bilo koji drugi „bog u dolasku“ („Hleb i vino“, stih 54).

[…] jedan je uvek za sve.
Budi nalik svetlosti sunca! („Pomiritelj“, stihovi 102-103)

I ovde se ponovo možemo nadovezati na Helderlinovu teorijsku misao kako bismo istakli osobenost njegovog načina pevanja u odnosu na antički uzor. Helderlin je i tu novu slobodu na koju ukazuju njegovi otadžbinski spevovi, takođe potvrdio izričitim radom na antičkom pesničkom dobru, pre svega u svom prevodu Sofokla, kako nam je pokazalo Bajsnerovo istraživanje. Tamo je u izričitim refleksijama pokazao zašto je zapadnjačko-otadžbinski način predstavljanja drugačiji, nadređen grčkom i principijelno u vezi sa njim. On smatra tragičnu reč kod Grka „posredno faktičkom .. dok zahvata čulna tela“. Tragična propast ovde se odvija u realnom sklopu telesnog smrtnog udesa. Nasuprot tome tragična reč našeg sopstvenog vremena i načina predstavljanja deluje neposredno, dok zahvata duhovna tela. Umire se kad se biva iznutra poništen. Ta razmišljanja o tragičnoj reči drame bismo rado primenili na Helderlinov novi stil himni i njegov pindarski uzor. Ono što čitamo u njegovoj studiji o „tragičkoj odi“, svakako još ne promišlja ništa o suprotnosti u antičkom odnosu. To samo pokazuje da je Helderlin i ovde, kao i u slučaju drame, sasvim neromantičarski razmišljao o razumevanju umetnosti starih pesnika – kao što se i njegove sopstvene himne pokoravaju strogosti arhitektonskih zakona. Pa ipak mu je i ono što je povodom prevođenja Sofokla promišljao s takvom univerzalnošću, i ovde bilo jasno. I lirska reč otadžbinskih himni je neposrednija nego Pindarova, čiji odnos leži u onom unapred datom, u rodu i službi proslavljenim pobednicima, i jednom čvrstom religioznom poretku stvarnosti. Doduše, i od ovoga Helderlin rado ponešto zadržava kad upliće u svoje stihove pozdrave i posvete, ali baš taj pečat posvete pokazuje da onaj ko se njime pozdravlja pripada jednom drugačijem pesničkom poretku bića. Osmotrimo li religiozni odnos reči, biće sasvim jasno zašto Helderlin grčku umetničku formu podređuje otadžbinskoj. Pindarova reč o božanskom odnosi se na čvrstu religioznu sadašnjost čije čisto negovanje je pesnikova dužnost, a Helderlinova reč je naprotiv izložena pritisku tako nepomirljivih sila kao što su grčka svetskost i zapadnjačka unutrašnjost. Takode, kod starih, kod Pindara, u himnama se štedljivo biralo iz mnoštva onoga što je dostojno da se kaže. Ali kada Helderlin veli: „Mnogo bi o tome moglo da se kaže“ („Patmos“, stih 88) ili „Mnogo je viđenja“ („Jedini“, kasnija verzija, stih 78), kakvo se bogatstvo u tome može čuti, ne neizrečenog, već neizrecivog!

Jadikovka „Jedinog“: „Nikad neću pogoditi, onako kao što želim, meru“ pokazala je time svoj značaj za celinu Helderlinovog pesničkog držanja. Ona nije priznanje nesavladivog zadatka i odricanja koje postavlja granicu nekadašnjem majstorstvu pesnika – naprotiv, to je stajanje na krajnjim granicama tajne Helderlinove pesničke snage koja podseća na proroštvo. „Mera ne pogađa“ je stalan izraz njegove jedinstvene sposobnosti. „Hteo sam da pevam laku pesmu, no to mi nikada nije pošlo za rukom“ (IV 315). „Obilje sreće“, „breme radosti“ („Rajna“, stih 158) jeste ono što daje tu unutrašnju neposrednost u Helderlinov poslednji ton, jedan „budalasto božanski“ govor (isto, stih 145), koji nastavlja u nemosti:

[…] ali sad mi se
blaženo plačući, kao predanje o ljubavi
okončava pevanje, a tako mi je,
uz crvenjenje, bledenje,
od samog početka teklo. Ali sve teče tako.
(„Na izvoru Dunava“, stihovi 89 i dalje)

Podsetimo se sada suprotstavljanja grčkog i otadžbinskog načina predstavljanja, koje Helderlin preduzima u „Primedbama uz Antigonu“. Tamo (V, 258) on o Grcima kaže: „Njihova glavna tendencija je da mogu sebe da shvate, jer u tome leži i njihova slabost, a naprotiv glavna tendencija u načinima predstavljanja našeg vremena je da možemo nešto da susretnemo, imamo sudbinu, jer je bezsudbinsko naša slabost.“

Iz suprotstavljanja antičkoj Helderlin stiče sopstvenu samosvest. On spoznaje (prirodnu) slabost i (umetničku) tendenciju u njihovoj suprotnosti, kako antičku slabost da ne mogu sebe da shvate, kojoj u njihovoj umetničkoj težnji odgovara ta neuporediva plastična određenost, tako i nedostatak sudbine, lišenost sudbine novijih, koja njihovoj umetničkoj težnji daruje sveti patos oduševljenja, tu neposrednu ushićenost duše, kojoj mera tako teško biva trezvena. Helderlin je svesno podredio antički novijem načinu predstavljanja – kao što se, kako je to mnogo teže pokazao Hegel, čvrste forme razuma rastaču i „oduhovljuju“ kada se, i kao što je bilo delo Grka, uopšte jednom želi uzdići do opštosti misli. Ipak je u I tom protivstavu on istovremeno video i harmoničnu nadopunu. Vežbajući na grčkom razumevanju umetnosti, on je „slobodu u upotrebi vlastitog“ (V 316) razvio i jače no bilo ko drugi među prijateljima ili protivnicima Grka. Njegovu sudbinu možemo nazvati antičkom, sudbinu preobilja božanskog, ali njegovo delo ima veličinu koja podseća na antičku u tome što mu je – kao među Grcima Homeru- pošla za rukom izgradnja otadžbinskog pevanja.

Citati:

(1) U njegovom izdanju, u predgovoru četvrtom tomu, koji je sam priredio, str. XII.

(2) Prilikom pisanja ovog priloga 1943. imao sam samo Helingratovo prvo izdanje po kome i citiram (međutim uvek treba uporediti veliko Bajsnerovo štutgartsko izdanje). Isto tako, kasnije otkriće „Praznika mira“ kao i tri verzije „Jedinog“ sadrže se delimično samo u Helingratovoj zbirci građe. Te stvari su bile mnogo istraživane. Teško da se može reći da naš čitalac ne bi mogao da uposli zanimanje za tu grupu pesama Helderlinovog poznog doba – ne govorim o istraživačima književnosti, kojima ni sam ne pripadam. Čitava književnost posle 1914. u širokom obimu je prožeta uticajem tog velikog Helderlinovog himničkog dela. To ne bi trebalo zaboraviti. Međutim, istorijsko istraživanje, ne na poslednjem mestu u vrlo učenom komentaru Johena Šmita, učinilo je dostupnim bogate teološke izvore na kojima počiva teologija tih himni. Upozorio sam na novo objavljivanje knjige Johena Šmita jer se u njemu može naći i kritička primedba na moj članak iz 1943. Tu primedbu sam čitao sa zgranutošću. Ja doduše iz tog učenog istraživanja nisam video dokaz kako iz tako mnogo teologije može nastati jedna velika pesma. Ali to nije prigovor Šmitovom istraživanju. Nasuprot tome začudio sam se što je on moje istraživanje nastalo 1943. očigledno čitao s preduverenjem da bi se tu morali pronaći izvesni tragovi nacionalistički pregrejane ideološke klime tog trenutka. Žao mi je, ali od toga se ništa, baš ništa ne može pronaći. Nisam ja bio odgovoran za to što uvod u „Jedinog“ suprotstavlja obale Grčke i našu otadžbinu. Ali moja interpretacija leži sasvim i opet izričito u odbijanju suprotstavljanja klasičnog i otadžbinskog i cilja, sasvim slično komentaru Johena Šmita, na protivstav svetskog i pneumatskog. Svakako ne mogu da se saglasim sa njim ako on veruje da himna hoće da izrazi izmirenje oba ta prenapregnuta protivstava. Baš naprotiv. To uverenje ne može da uspe. Bolno je saznanje koje pesnik priznaje o granicama koje su mupostavljene pesničkim zanatom. Nadam se da ću u drugom sklopu moći da se vratim na veoma brižljivu Šmitovu interpretaciju drugog prepisa „Jedinog“.

(3) Navodi stihova (uz par izuzetaka) u ovom i narednom tekstu dati su pjema izdanju: Fridrih Helderlin, Hleb i vino, Srpska književna zadruga, Beograd 1993; preveli Branimir Živojinović i Ivan V. Lalić.

(4) Up. recimo III 463. Up. V 331. To mesto sam u prvoj verziji ovog rada pogrešno citirao kao dokaz za uzornost grčkog razumevanja umetnosti. Trebalo je da sledim Bajsnerovo tumaćenje reči „gegen“. Ne traži samo jezička upotreba da se sa „gegen“ zamišlja i pravac, već i sadržinski mesta u pismu potvrđuju da je Helderlin verovao da je grčku bezazlenost dostigao upravo time što je stekao pravu slobodu od grčkih slova. On hoće da pokaže cilj rečima „gegen die exzentrische Begeisterung“ (protiv ekscentričnog oduševljenja).

Izvor: Hans-Georg Gadamer, Filozofija i poezija, priredio Milo Lompar, preveli Saša Radojčić i Jovica Aćin, JRJ, Beograd, 2002.

Slika: Kaspar David Fridrih, „Junonin hram u Agriđentu“, 1830.

Hans-Georg Gadamer: „Helderlin i buduće“

Godine 1943. navršila se stogodišnjica smrti Fridriha Helderlina. Tim povodom on je bio predmet javnog saučešća kakvo se može pronaći samo za uzore koji žive sasvim duboko u srcu nacije. Štaviše, to saučešće je imalo nešto sasvim osobeno, nešto u čemu je ležala ljubomorna odbrana. Ono što je taj spomendan izvikalo u opštu svest nije bila zaboravljena slava koja je trebalo da se obnovi, niti neki uvek savremeni ponos koji bi trebalo da se potvrdi – još je sasvim mlada bila slava koja je bila pripisana pesniku koga je strasna omladina volela ne kao da je već stotinu godina mrtav, već kao da još i danas živi. Svako je hteo da ga zadrži za sebe. Švabe samo Švabama, Nemci samo Nemcima. Pa ipak taj pesnik danas pripada mladoj eliti svih zemalja kao njihov novi, nenadani posed. Još uvek ne znamo pravo šta imamo u njemu – a i po tome je on pesnik naše sadašnjice. Naš odnos prema Šileru, čak i prema Geteu – kako im se može dodati ta nova, strasna ljubav? Slika koju su ranije generacije imale o Helderlinu postala je nevažeća. Ali kako se uopšte on može izmeriti, on, na kome se sva merila pomućuju tako da sva, pa i najviša vrednovanja, izgledaju kao drskost? Njega samog je sažegla žarka čežnja za slavom, čežnja da se takmiči sa najvećima, Šilerom i Geteom. Danas, sto godina posle njegove smrti, izgleda da mu se ispunila ta drska čežnja. I nemačka pozornica nadmetala se oko tog za pozorje najnepogodnijeg pisca kao za novu nadu, a nadmetanje tumača oko njegovog duboko zagonetnog dela postaje nepregledno.

Da bismo razumeli taj slučaj, moramo pred očima imati istoriju pesnikovog dela i njegovog dejstva. Kada su ga zamračile senke ludila u čijoj noći je trebalo da živi još četrdeset dugih godina, njegovo delo još nije bilo došlo do jednog u sebi dovršenog lika. Samo malo toga se pojavilo u obliku knjiga, veliko glavno lirsko delo poslednjih godina pred pomračenje bilo je delom sasvim nepoznato, a delom rasuto po almanasima i kalendarima. Tako je on u svojoj suštini ostao nepoznat. Uziman je i prihvatan dok god se mogao uklopiti u neki svet već dobro poznatih predstava. U njemu su videli plemenit izraz romantičarskog pesničkog duha. Njegovo pesništvo je bilo poštovano, kao i Novalisovo, kao dokument rano okončanog dela, u kome se pesnički iskazuje slično hrišćansko-germansko osećanje istorije. Ono novo, jedinstveno, što tek čini Helderlina velikim pesnikom i što danas u njemu uvažavamo, snaga njegovog jezika i udes njegovog sveta, ostalo je neprimećeno i neshvaćeno. Što se opiralo razumevanju savremenika, za to se uvek moglo kriviti pesnikovo ludilo. Tako je kao opšta slika Helderlinova više bio određen njegov roman o Hiperionu nego njegovo veliko glavno lirsko delo, taj ep o jednoj, u oduševljenju i sumnji neuslovljenoj volji za savršenim, koja tragično doživljava brodolom na niskoj stvarnosti. Sigurno je da je u čitavom stoleću postojalo tiho jato tajnih pesnikovih prijatelja; njima je pripadao i mladi Fridrih Niče. Ali opšta svest ga nije prihvatila. Ako se onda krajem devetnaestog veka naš posed iz Helderlinovog pesništva počeo uvećavati zahvaljujući revnosti filoloških istraživanja, ipak je jedan novi pesnik otkriven kada je kratko pred Prvi svetski rat Norbert fon Helingrat uspostavio, najvećim delom iz rukopisa, Helderlinovo glavno lirsko delo. Ono se ukazalo u iznova dokučenom smislu. Mladi filolog stigao je iz kruga oko pesnika Štefana Georgea. Od tada je Helderlin sve više uticao na nemačku omladinu; i tako se dogodilo da je sto godina posle smrti bio smatran za najvećeg među velikima. Novo veliko izdanje njegovih dela počelo je da se objavljuje od 1943.

Ono što se ovde dogodilo jeste jedinstven proces u novijoj duhovnoj istoriji – to je istorija dela koje je odgođeno za jedan vek. U vremenima oskudne predaje, kakvo poznajemo iz istorije antičke književnosti, u tome ne bi bilo ništa naročito – ali ovo se desilo u vreme kome je čuvanje i predaja bila omiljena delatnost njegove istorijske sklonosti. Kao da nas uči: nije istorija ono što upravlja snom i buđenjem duhova. Zaista je to što se dogodilo Helderlinovom delu bilo pravo buđenje. To nije niti je bilo, delo književnika ili otkriće filologa, ni puka stvar mode (koja ništa pa ni to nije poštedela), ni puko samoosećanje obrazovanja. Čudnovato je upravo što veliki pesnici našeg vremena, George i Rilke (o manje značajnim živim pesnicima da ne govorimo) već počinju da nam izgledaju istorijski, dok je Helderlinovo pesništvo – dosta nepojmljivo – apsolutna sadašnjost.

Postavimo pitanje kako je to moguće i stupimo tim pitanjem na tlo filozofskog razmišljanja. Jer mi pitamo: šta nam je naša sadašnjost i šta nam je Helderlin, pa da nam se tako stapaju u jedno? Odredimo li sadašnjost kao svetskoistorijsko jedinstvo poslednjih decenija i promislimo li da je upravo u njima došlo do Helderlinovog uzlaza, onda se možemo nadati da se jedno može osvetliti drugim. Posebno da na osnovu onoga što nam je sadašnjost možemo da uvidimo ono što nam je Helderlin.

Ta sadašnjost svakako o sebi zna jedno: da je kraj stare i time – što pripada suštini istorijskog bivanja – početak jedne nove epohe. Tu epohu koja dolazi možemo različito da okarakterišemo, kao socijalističku epohu, kao epohu moći koja se potvrduje po sebi samoj, kao epohu borbe za vladavinu nad svetom ili kao epohu svetskih ratova – ili početak te epohe možemo da odredimo preko sloma idealizma – što će reći, kraja verovanja u praizvornu i samostalnu snagu uma, ili možemo da je okarakterišemo preko kraja obrazovanja kao autentično građanskog lika duha – u svakom slučaju samosvest sadašnjosti ne poseduje siguran sastav u kome su se razumevale ranije generacije. U svetu je nova nesigurnost, nova neposrednost u odnosu prema sudbini koja nas pogada, slobodna izloženost u neizvesnosti, čak i tamo gde prezrivo biva odbačen patos svakog humanizma, čak i herojski nihilizam.

Upitamo li se šta se toj svesti o sadašnjosti odaziva u Helderlinovom pesničkom biću, onda će istorijsko promišljanje hteti da utvrdi srodne tokove u opštoj svesti o vremenu. Ono će podsetiti da je i Helderlinovo vreme bilo vreme obrata, raspleta i očekivanja. Francuska revolucija je moćno uzdrmala evropski društveni poredak. Ona je bila početak stoleća revolucija, koje zadire do naše sadašnjosti. S njom je po prvi put, neumerena u očekivanju kao i u strahotama, nastala svest da se stoji na pragu jedne nove epohe. Svest naše sadašnjosti izgleda skoro kao da je dovršenje te svesti.

Samo, takvi potezi u opštoj svesti o vremenu još ne mogu da objasne posebnu snagu Helderlinovog uticaja u našem vremenu. On je ne deli sa svojim velikim savremenicima. Upravo u poređenju sa klasičnim važenjem Šilera i Getea, istorija delovanja Helderlina predstavlja skoro neki poremećaj našeg duhovnog rodoslova. Helderlin je i danas manje nego naši klasični pesnici sadržaj nacionalnog obrazovanja, ali je upravo zbog toga mnogo više. On nam se obraća na neki drugi, neuporediv način. Predstava da bi on mogao da se priloži citatnom blagu našeg obrazovanja slično Šileru i Geteu ima u sebi nešto nemoguće. Nema nijednog mogućeg životnog položaja za koji bi pesnička pratnja i osvetljenje mogli da budu uzeti iz Helderlinovog dela. On nam ni u čemu ne pomaže da se učvrstimo ili osiguramo, on nas naprotiv gura u otvoreno. Nasuprot Geteovoj stvaralačkoj samodovoljnosti ili rečitom Šilerovom entuzijazmu, njegovo delo i biće su nepogrešivo obeleženi neposrednošću s kojom su ispostavljeni silama o kojima svedoče. To što je među tim silama ljubav prema domovini pripala pesniku kao poslednje i najviše pesničko iskustvo, osigurava mu poseban odjek u svesti generacije kojoj su stare vedre forme patriotskih osećanja i ispovedanja iščezle zbog jedne nove svesti o sudbini.

Helderlinova neposrednost je neposrednost prema vremenu. Temelj njegovog bića je određen njegovom istorijskom svešću. To ne bi trebalo razumeti kao da je on bio zahvaćen onom istorijskom svešću u kojoj se svest da smo naslede prošlosti povezuje sa drugom svešću da smo samo karika u beskrajnom lancu istorijskog razvoja, samo oni koji zalaze. Helderlinova istorijska svest je pre svest sadašnjosti i budućnosti koja se u njoj potvrđuje. Ono prošlo, vremena i ljudi, njoj su znaci zbivanja nama određene sudbine. Nijedan drugi naš pesnik nije kao on takoreći iz sadašnjosti isisao budućnost. Ona je njegova sadašnjost, ono što on vidi i pesnički objavljuje.

Za to je značajno što je kod njega noć postala pesnički izraz istorijske svesti. Jer noć u sebi ima duboku dvoznačnost. Njen dolazak je doduše kraj delatnog dana. Tama oduzima, uklanja uređen poredak iz stvari koje nas okružuju, i zastire put. Ali ukoliko tako zaogrće sadašnjost sveta, ona istovremeno otvara čovekovo čulo za ono što u buci dana ostaje skriveno: dalek zvuk struna, zvonjavu zvona, šum kladenaca, miris cvetnih leja, i sa svim tim pokreće „dušu ljudsku u nadi“. Prva strofa „Hleba i vina“ neprolaznim stihovima slika nastupanje noći:

Uokrug počiva grad. Stišava se osvetljena ulica
i zubljama ukrašena šumno prohuje kola.
Radosti dnevnih siti idu na počinak ljudi,
a razborita glava odmerava dobit i štetu
zadovoljno kod kuće; bez grožda stoji i cveća
i tvorevina ruku, počiva radeni trg.
Al zvuče strune negde daleko u vrtovima; možda
neko zaljubljen svira tamo, il usamljenik
na daleke se prijatelje seća, i mladost; a česme
u stalnom svežem toku žubore uz mirisnu leju.
Mirno odjekne zvona zvuk sumračnim vazduhom,
a noćobdija prati časove, uzvikne broj.
Evo i povetarca, pokreće vršike gaja,
gle, i zemlje naše lik senoviti, mesec
potajno stiže sad; sanjarska stiže noć,
puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna, blista
zadivljujuća tamo, tuđinka medu ljudima,

tužna i krasna gore nad brdskim visovima.

Ti stihovi su snagom svog lirskog raspoloženja već pobudili divljenje savremenika i bili su tada (1807) pod naslovom „Noć“ odštampani u jednom almanahu Muza. Ali u stvari oni ne pripadaju sklopu onog sanjalačkog oduševljenja prema noći koja sve rastvara u mističnu tajnu, koje se negovalo kod Herdera i romantičara. Ti stihovi su prva strofa jedne velike i duboke pesme, prvi zamah koji slavi noć, pošto je ona simbol za svetskoistorijski položaj zapadnog čoveka. Slavljenje noći znači da se živi u „noći istorije“, mračnoj sudbini Zapada, daleko od bogovima ispunjenog sveta antike, u bezbožnom svetu. Na sličan način je i Novalis u svojim „Himnama noći“ dao noći istorijski prizvuk. Ali njegovo hrišćansko mišljenje je u noći videlo najvišu istinu naspram vedrog privida dana. Kako je on slavi, jer u nju pada sve što nema suštine a čisti duhovi se nesmetano venčavaju, takav je i njen istorijski smisao, da u Hristu treba da donese prevazilaženje smrti, na čemu je zakazao vedri svet grčkih bogova.

Nasuprot tome, protivstav između dana i noći odreduje Helderlinovu istorijsku svest u negativnom smislu, kao muku božje udaljenosti, a protivsliku grčkog života kao dana ispunjenog božanskim. Sasvim su jednoznačna iskustva koja Helderlin oblikuje u ovim dvema suprotnim slikama. Lišenost bogova novijih znači onu „bezosećajnost za zajedničku čast i zajedničku svojinu“, onu ograničenost u uskoj sferi života, posebno onu „kućevnost“ koju Helderlin vidi u karakteru nemačkog naroda, duh ropske brige koja uvek traži samo svoju korist i luči se u nepoverenju svih prema svima. Nasuprot tome pesnik zna: „Sfera koja je viša od sfere čoveka je sfera Boga“. Nebesnici su oduhovljujuće sile koje pojedinca nadahnjuju kao opštost koja ga prevazilazi. U našim danima, „pošto sad sve ropska prisiljava briga“, samo je još ljubav znak lepših vremena. Samo u dušama onih koji su ispunjeni ljubavlju je još zaista živa zajednica života. Njima je svet još božanski. Oni sve što susreću prihvataju kao milost koja je tako čudesna kako su i oni sami jedni drugima čudo. Tako se pesnik oseća preobražen i prosvetljen Diotimom: „jer božanski mirno učim da slavim / pošto Diotima mi prosvetli dušu“. Ali tamo gde vlada briga i traži se stroga služba, gde dan za danom „dušu nam izmamljuje upotreba“ (to je stalno razmišljanje o upotrebljivom i korisnom), tamo je život postao neljudski, pa se i božansko sasvim uklonilo. To je noć božje udaljenosti.

„AI jao! Hodi po noći, boravi, kao u Orku, bez božanskog naš rod. Za sopstveni je napor svako prikovan sam, i u radionici bučnoj tek sebe svako čuje; i mnogo varvari rade rukama jakim, neumorno, no neprestano jalov, ko furije što su, ostaje bednikov trud.“ Odatle se smisao božjeg dana „među cvetnom decom Helade“ određuje kao život koji se sasvim može razumeti na osnovu prisutnosti božanskih moći, koji u poštovanju bogova podiže poretke sopstvenog života koje volimo i divimo im se kao veličanstvenim hramovima i gradovima, svetkovinama i teatru klasične Grčke. „Sadašnjost nebesnika“ u svim finijim beskonačnim odnosima života koje mi razumemo objašnjene našim „čeličnim pojmovima“, što znači objašnjene moralno. Vladajuće religiozno razumevanje života Grka je u osnovi „visoka prosvećenost“. Ona se ne sastoji od apstraktnih opštosti razumskog morala, već od konkretnih opštosti zajednički doživljene stvarnosti, zajedničkog duha. Pesnički preobražaj tog božjeg dana u grčkoj tragediji i himnici nije slučajna povlastica jednog pesnički obdarenog naroda, već označava dovršenje iskustva božanskog samog. „Sad, sad moraju reči za to, kao cvetovi, da rode se.“ Ali noć nije samo to vreme božje udaljenosti, nužda u kojoj je sve trajno umaklo iz života. Ona je istovremeno noć postojanog sećanja na dan i očekivanje njegovog povratka. „Jer ako je svršen i iščileo dan“, onda su i božansko i njegova slika postali nevidljivi. Samo, kao plamičak s groba, poleti onda zlatno povesmo dima, predanje o tom, i svetluca nam sada oko glave, nama, sumnjalicama.

Ali to vreme razdvajanja bogova i ljudi ipak čuva uspomenu na njihovo jedinstvo. Ni u našem bezbožnom svetu ne izostaje u potpunosti znanje o božanskom. Hleb i vino, zalog hrišćanskog obećanja, pesniku se ukazuju kao božji darovi za koje „tiho živi još poneka hvala“. Njihova blagoslovenost u skladu zemlje i sunca, njihova vidljiva zavisnost od sila koje nas prevazilaze, elemenata koji su u vazduhu, omogućuje im da se pojave kao zalog jednog oblika svetskog iskustva koje je inače za današnje postalo nerazumljivo. To je iskustvo sveta u radosti. „Jer je za radost s duhom preveliko postalo veće / među ljudima“. Suština radosti je da je ona „duh“. To na prvom mestu znači da je ona zajednička i da stvara zajedništvo. Ona nije puka radost koju bismo onda još mogli da podelimo sa drugima, nego je radost tek u tom saučešću: […] niko sam ne podnosaše život; raduje takvo dobro kad razdeljeno je, a biva slavlje, u razmeni sa strancem […] Ali ona na drugom mestu nije slepa ugodnost, nego stoji u otvorenosti primanja. Posmatrana i znana u zajedničkom posedu, ona je „radost s duhom“. Među ljudima nema više tog svetskog iskustva antičkog postojanja koje u dobru spoznaje i slavi dar. Samo hleb i vino, misli pesnik, čuvaju nešto od toga. Ljudi su inače navikli da se prema svemu odnose samo zavisno od njegove korisnosti. Ali duh koristi razdvaja i čini pojedinačnim. Nespokojna briga za sopstveni dobitak čini nas neslobodnim i usamljenim. To je „duh noći“ epohe Zapada. Upravo iz tog položaja izvire dužnost hesperijskog pesnika da očuva znanje o bogovima. Svakako je teško biti pesnik u oskudno vreme, i Helderlin naglašava: „slutiti slast je, al i patnja je“. „Ćutati moramo često; sveta nedostaju imena, / kucaju srca, pa ipak izostaje nam reč.“ Ali upravo zato njegovo usamljeno delo nije zaludan posao.

No oni su kažeš, kao sveštenici boga vina što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći.

To je pesnikova misija: on je horovođa vremena. On peva ono što će biti. Uspomena se menja u očekivanje, čuvanje u obećanje.

Time noć stiče novi, širi smisao. Ona nije samo sumrak u kome se održava još ponešto od bivšeg dana, ona je i sumrak u čijim senkama se odmara duh, pokrivanje u kome se priprema nova budućnost. Hesperijanska noć je noć poštede i pribiranja. Bogovi sada žive daleko od nas, „gore u drugom svetu“.

“ […] toliko štede nas nebesnici. Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud. Ponekad samo podnese obilje božje čovek. San o njima potom je život. Ali bludnja pomaže, kao dremež, i snaži nas nevolja i noć.“ Noćni smeli duh pesnikov se uzdigao do uvida da je ta zapadnjačka epoha sveta noć koja nagoveštava siguran povratak bogova. „Ono što proreče pesma drevnih o deci boga gle, mi smo to! Hesperije to je plod!“ U jednom ranijem prepisu ove pesme stoji: „Gle, mi smo to, mi, Orkus, Elizijum to je!“ Ova dva izraza rasvetljavaju jedan drugog. Prvi kaže, i Hesperija, zemlja senki, od koje se to ne očekuje, doneće plod; drugi, ono što izgleda kao Orkus božje udaljenosti uistinu je Elizijum, zemlja blagoslova. Jedan kasniji nacrt za nastavak ovog mesta glasi:

[…] naime kod kuće je duh
ne na početku, ne na izvoru. Domovina ga ispija;
koloniju voli i hrabro zaboravlja duh.
Naši cvetovi i senke naših šuma vesele

iščezle. Skoro bi sagoreo životvorac.

Ti stihovi pripadaju istom sklopu kao i završna strofa „Hleba i vina“. Ali onda se oni mogu protumačiti na osnovu tog sklopa. Oni dakle isto tako govore o čudesnom ispunjenju negdašnjeg obećanja koje pesnik vidi u tome što iz zapadnjačke noći treba da nastanu nova deca božja. Njihov smisao onda mora da bude: duh na početku, što znači u svojoj domovini na jugu, nije bio kod kuće. Kod kuće je tamo gde je njegov ostanak. Ali duh ne sme da ostane u svojoj žarkoj, istrošenoj domovini. Stoga se on seli. On „voli“ koloniju, što znači da hrabro zaboravljajući staru sreću traži domovinu koju bi iznova utemeljio, mesto novog ostanka i bivanja kod kuće. I na čudesan način naši cvetovi i senke naših šuma su ono što veseli iščezle. Suton severa i vreme kojim on vlada su novo, do sada još skriveno stanište duha.

U tom drugačijem tumačenju noći daje se smisao istoriji Zapada, i pesnik koji to zna i objavijuje, jeste neko ko je posvećen u smisao istorije, bilo da ga je neko udaljavanje presadilo na početak zapadne istorije i omogućilo mu da promisli o njenom toku („Patmos“), bilo da kao znalac koga su „mnoge pokrenule promene“, sledi put reči sa Istoka, kao let orla,

[…] koji dolazi s Inda i leti iznad Parnasovih
vrhova snežnih, visoko nad žrtvenim humkama Italije […]

i na kraju savladava Alpe i poziva Germaniju u njeno svetskoistorijsko određenje. U tom otadžbinskom obećanju vrhuni se pesnikovo novo tumačenje noći. Upravo nužda, položaj Germanije, nedužne i obezoružane među „kraljevima i narodima“, utemeljuje obećanje njene izabranosti:

O, sveto srce naroda, o otadžbino!
Svetrpeća kao i mukla Mati Zemlja
I neprepoznata

reči su kojima počinje „Pevanje Nemcima“. A na drugom mestu u odi „Nemcima“ na isti način pouzdanje u „dobrog duha naroda našeg“ pobeduje zlovolju onog ko grdi svoje „prepune misli a šture delom“.

Tako se na kraju oko pesnika usamljenog u noći oskudnog vremena otvara za novu sadašnjost, sadašnjost budućeg. On koji žali što mora za sebe da kaže: „Poznajem samo ono što je u cvatu“, i stoga je u tonu tužbalice bio opčinjen iščezlom divotom, postaje pevač himni koji odgoneta znake u kojima se najavljuje buduće. „[…] al Otac, koji nad svima vlada, voli najviše da o čvrstom slovu staramo se, a dobro tumačimo postojeće.“ Tome sledi nemački pev. U tom zaključku „Patmosa“ tačno je označen novi zadatak. On ukazuje na tumačenje postojećeg tako da ono postaje znak budućeg, pismo puno značenja.

Pesnik peva i o „anđelima otadžbine“. Oni su svedoci i glasnici božanskog, koje pesnik poznaje pre svega u velikom prapismu elementarnog prirodnog života.

Ali božanskog primili smo ipak
mnogo. I bi nam plamen
stavljen u ruke, i obala i pučina morska.
Mnogo više nego što su na ljudski nam način
one, te strane sile, prisne.

Prevazilaženje ljudskog načina prisnosti – svemu blizak odnos koristi i upotrebe – koje odlikuje elemente, predstavlja njihova božanskost i utoliko su nam, jer su „pred očima“, poučni. Oni u sadašnjosti dnevnog daju da mislimo na božansko i podsetimo se prave zahvalnosti.

[…] Sumore vode uz stenu
i nepogode u šumi i pri njihovom imenu
ponovo iz starog doba zabruji
božanskost minula.

Ali još značajniji su nam određeni likovi domovinskog predela, posebno njeni rečni tokovi i njene planine. Jer rečni tok i potezi planina su kao o nama izložene odluke sudbine. One oblikuju istorijski prostor našeg postojanja i, što je još važnije, oni preko njega ukazuju na druge sfere smisla porekla i određenja. Tako kao što Dunav pretičući put našeg istorijskog pamćenja stremi ka Istoku, tako kao što se Rajna u istom naletu ka zemlji praizvora ustavlja „tiho hodeći zadovoljna kroz nemačku zemlju“ i sebi i nama nalazi „lepo dodeljenu sudbinu“. „Oni naime treba da budu jezik.“ Helderlin očigledno ne misli na neku maglovitu simboliku. Potezi planina i rečni tokovi daju nam da osetimo kako malo znače naša ljudska dela i vladanje s obzirom na te rune istorije zemlje. One nam to kažu. Spojevi i razdori zemlje i neba su znaci naše sudbine. Istorija čoveka, pojedinaca kao i naroda, nije pridodana samo onim u prirodi postavljenim potezima sudbine, ona je sama jedna takva sudbina, kao susret čoveka i boga, odlomak istorije bogova. Isto tako Helderlin takvo značenje nalazi i u veličanstvenim ljudima zapadnjačke istorije. On je u njima video muževe sudbine koji, sami se ispunjujući, izgraduju jedan smisao istorije, „nebeske lestvice“.

[…] gde naime nebesnicima potrebna je ograda ili beleg da put im pokazuje, pomiče se kao vatra u grudima ljudi.

Time se pak doseže poslednji stepen novog tumačenja noći, koji sve dovršava. Noć nije puko vreme nužde, nije puko vreme čuvanja i pripremanja koje ukazuje na budućnost. Ona je istovremeno trajan temelj i postojano sapostojanje sa uobličenim danom i sadašnjim božanskim.

Tumačenje istorije iz budućeg pesnik dovršava u svetlu mita o Titanima. Njemu su posvećeni mnogi nacrti himni koji su ostali u fragmentima. Ali on stoji i u osnovi mnogih drugih njegovih velikih pevanja poznog doba. Titani su neprijatelji bogova u grčkoj mitologiji, protivnici Olimpljana koji su, kako nam pripoveda Hesiod, bili pobeđeni u silnoj bici bogova u Tesaliji i prognani u Tartar, podzemlje bez svetla. Ali Titanima pripada posebno i Prometej, prijatelj ljudi, koji je smrtnicima pribavio vatru i tako zasnovao njihovu vladavinu nad prirodom. Pobuna pobeđenih Titana je od tada svako novo ugrožavanje svetskog poretka koji režiraju bogovi, pa i ono koje se zbiva zahvaljujući neumerenoj i bogovima protivnoj volji za vladavinom kod ljudi. To su otprilike uobičajene crte antičke mitološke predaje koju Helderhn oživljava polazeći od izvora svog iskustva.

Kako pesnik vidi ono titansko? Očigledno u zaboravu izvora i bremenu koje odatle izvire „da se bude bogovima jednak“. Rajna je drugačija. Ona je božja kći koja nije zaboravila svoj izvor kada je preuzela tihu sudbinu svog dugog i blagoslovenog hoda kroz nemačke zemlje. Ona time budi sliku protivnu titanskom, protivnu onome što nema mere.

Hoće li da je kao oni i da
ne trpi nejednakost, zanesenjak,
onda ga pogađa božji sud,
da takav skrha sopstveni dom,
da što mu je najdraže grdi
ko neprijatelja, i da oca i dete
pokopa pod ruševinama.

Ovde je pesniku mogla pred očima lebdeti mitološka slika ludilom kažnjenih heroja Belerofonta i Herkula. Ali oživljeno iskustvo je ponovo sadašnje: samorazaranje onoga što bez merila postoji na sebi samom.

Ko beše onaj ko je najpre
ljubavne veze pokvario
i konope od njih načinio?

pita pesnik, ali ipak neće da čuje odgovor iz mitskog pravremena, nego želi da kaže šta je u osnovi ta mitska pobuna protiv bogova, uvek i kao trajno iskušenje: zaborav, istinski zaborav boga, izopačenje pravog odnosa izmedu boga i čoveka. On se odvija u izopačenju našeg bića u stvar. Ljubavne veze i spone su način neprimetnog vođenja i upravljanja koji se vrše u ljubavnoj povezanosti („u laganom opsegu“) nasuprot prinuđenosti i povučenosti silom. To treba da opiše promenu u biću ka prirodi, koja se sprovodi razobručavanjem čovekove volje za vladavinom. Darovi prirode nisu više onakvi kao što se nude, primaju i koriste, nego su prinuđeni da imaju učinak. To je još uvek mitološki iskazano. Misli se na pretvaranje svakog stava bića u računanje, koje označava sudbinu novoga veka. Kao kada ljudi u blagoslovenom obilju prirode, recimo u toku velike reke, ne prepoznaju više ono što vole, nezapamćenu prisnost domovine, nego samo još jedan računski faktor u svojoj privrednoj groznici, vodeni tok takvog i takvog saobraćajno-tehničkog potencijala „propusnosti“. Sadašnjost obeležava to da je u njoj „duh stavljen u službu“:

U službi sve božansko je dugo već,
sve višnje sile lukavi jedan soj
proćerdava, njih dobre,
radi zabave, misleći, nezahvalan.

To je duh „divljaka“, nepovezanog, koji ne učestvuje, i njega pesnik prepoznaje u vladajućem duhu svoga vremena: „i u radionici bučnoj tek sebe svako čuje“. U tom duhu on vidi mitsku moć. To su vode Titana koji „kao plen“ grabe darove majke. Oni su silom „kletvu u grudima primili“ – kletvu, jer taj ustanak titanstva je na kraju ipak bio nemoćan, a njihova sudbina je ostala nesrećna. Doduše, izgleda da ih više ne ograničava, ne vezuje i ne suprotstavlja im se nikakva moć, pošto se božansko prikrilo.

A svetom noći prekriva otac naš, da opstanemo, oči. On nije rad divljačnosti!

Ali ipak krajnja žudnja da se ustane iz ponora, krajnja drskost božanskom protivnog, nikada nije bila stvarno ugrožavanje otadžbinske božanske sile.

A ne bih želeo da kažem da nebesnici su postali slabi, kada već plamti

Jer to je vreme ,,kad se išlo na glavu Oca“ u najvećoj ugroženosti. „Čudesno u gnevu on dolazi.“

U izvesnoj meri je to krajnja objava koju je pesnik kao tumač znakova umeo da pročita. Upravo u noći i usponu „prastare zbrke“ leži najsnažniji predznak budućeg. Znaci neba koje pesnik dokučuje i koji mu nagoveštavaju povratak bogova, nisu ma koja „dela zemlje“, koja svima leže pred očima. Samo pesnik ih poznaje – ali to znači da se oni objavljuju samo u reči pevanja koje pesniku polazi za rukom.

Opšte važenje mita o Titanima proširuje se tako da i pesnikovu dužnost tumača iskušava i ugrožava kletva Titana. Iskušenje ga ugrožava da prenagli i „sopstvenim smislom gnevno da objavi“, da se „sam mamuza“ i „iz nemira i nemanja“ približi preobilju božje trpeze. To iskušenje je oborilo Tantala. Njemu pripada uvid da je neistraživ zakon uređene božanske uzvišenosti koja je savladala ustanak Titana. „Jer mrzi / zamišljen Bog / nezreo rast.“ Tako se sam pesnik pozvao na to da on nije pozvan da „nešto bude, nego da uči“. Uspeh pevanja nije u njegovoj moći. On ga ne može iznuditi i upravo time taj uspeh postaje znak.

Onda je, kao sada, vreme pevanja
i ovde je palica pesme,
nadole pokazuje

Palica pesme, stari znak rapsoda, treba da probudi mrtve „koje još nisu uhvatili divlji“. U tome se krije jedna dvoznačnost. Pevanje je samo znak, što znači, ono ne budi i ne odabira svakoga – „jer ništa nije zajedničko“. Ali ono ima tu snagu buđenja pošto razrešava i povezuje. Ono razrešava iz okova divljaka, iz varvarske brige, i povezuje, pošto priziva u opštost reči i u njoj za sve čuva i čini stvarnim, što „ćutljive grudi“ manje pojedinačno ispunjava. Već za božanstvo vina pesniku je bio zalog da su pesme o njemu bile pevane „s ozbiljnošću“ – što znači ne iz naučene mitologije, nego tako što su slavile životnu razrešujuću i oduševljujuću moć vina.

Ali zašto je – pitaćemo se – uspeh pevanja zalog bića i budućeg povratka bogova? Sigurno, uspeh nije rezultat proračunatog truda pesnikovog, nego se ukazuje kao raspolaganje njime od strane nečeg višeg. Ali kako to ima značenje zaloga za promenu svih? Očigledno je jezik, zajednički posed sveta u njegovoj autentičnoj mogućnosti, ako nije izraz mišljenja pojedinca, nego u svom pesničkom ustrojstvu, u sebi samom postojan i po sebi određen iz toga što biva shvaćen. Kao takav sklop pesništva u odvojenosti od mišljenja, pesnički jezik je stvarnost bića koja nadmašuje pojedince, pa i svoga tvorca, ne puka čarolija, nego pojavljivanje jednog preobraženog sveta. Ali preobražaj sveta u poredak bića koji prevazilazi pojedinačnu čovekovu svest upravo je onaj povratak izgubljene povezanosti i veze između bogova i ljudi o kojima govori Helderlinovo pesništvo. Tako pevanje ne ostaje u smislu znaka, da ukazuje na nešto drugo, dolazeće, zamišljeno – u njemu samom se zbiva to dolazeće.

Jedan pozni odlomak može da pojasni te sklopove. On glasi:

otvoriti prozor neba
i osloboditi duha noći
koji na nebo juriša, koji je našu zemlju
obrlatio jezicima mnogim, nepesničkim,
i zaštitu skinuo
do ovog časa.
Ipak dolazi to što hoću, kada […]

Pesnik je ovde očigledno stopio dva motiva: grčki mit o Titanima i pripovest o izgradnji vavilonske kule i jezičkoj pometnji koja je usledila. Brbljivost nepesničkih jezika, taj nastanak jezičkog kosmosa, istovremeno liči na pometnju božjih poredaka. Nepesničko znači ono što neće ništa da zna o božanskom. I tako nepesničko biće jezika kojim govore ljudi u stvari predstavlja titanski ustanak.

Obrnuto, očigledno postoji jasna veza između svima zajedničkog jezika kojim govori pesnik, i svima zajedničkog dana. Pesnikova reč daje iskustvo božjeg oslonca i povezanosti. Postojanost, povezanost na pouzdane puteve života, obeležava i dan, za razliku od sirovosti, divljaštva, sutona, pometnje noći. Ali dan i noć nisu dokučeni samo kao neki protivstavovi, već upravo u svom unutrašnjem odnosu. Reči moraju nastajati „kao cvetovi“, podjednako bez muke, ali isto tako unapred pripremljene u korenima zemlje („on mora da iznese“); isto tako se biće dana odnosi na ono noćno kada „grozničavo i ulančeno čini / (se) sve živo“; kada je „svetlo čisto a pijani / nebesnici su / od istinitog, što svako / jeste kako jeste“. Ta jednoznačnost oblikovanog sveta i njegovih božjih poredaka održava odnos prema neuobličenom:

Ali oni osećaju i drugi način. Jer i pod merom divljaka potrebno je, da bi se poznalo čisto.

U mitu je to vezanost Titana Zevsovom moći, koji je preko njih navaljao silna brda. Pesnik vidi neuobličenu titansku snagu stalno na delu, čak i unutar božjih poredaka, ali kao sputanu. Božanski poredak je povezivanje haosa. Ali pravo pesnikovo poslanje je nerazorivost te vladavine uredivačkih duhova. Ustanak Titana, odricanje od božanskog, suštinski je nemoćno. Samo je privid da je moć nebesnika ikad postala slaba. Još i nad razbožavanjem sveta vlada zakon i održava ga. Pomislimo na završetak himne o Rajni, gde Bog biva spoznat:

po danu, kad se grozničavo i ulančeno čini sve živo, ili
i po noći, kad je sve propleteno bez poretka i kad se vraća prastara zbrka.

Kod velike i iznenađujuće čvrstine koju pokazuje Helderlinov mitski svet, smemo sa tim motivom Titana da povežemo i jedan drugi motiv, koji je pesnik uobličio (u nešto ranijem vremenu) u pesmi „Priroda i umetnost ili Saturn i Jupiter“:

Ti vladaš danom, Saturnov sine, tvoj svud

cveta zakon, držiš terazije i deliš sudbu,

okrunjen slavom besmrtnog vladalačkog znanja.

Al’ – tako vele pesnici – oca svog u ambis ti
si, svetoga, vrgao, pa sada kuka dole, onde

gde su pre tebe divljaci s pravom,

već davno, nevin, zlatnoga doba bog: pre

lak, i veći no što si ti, jer on izrico nije
zapovesti nit’ su ga imenom zvali smrtni.

Pa siđi! II’ nek hvale te nije stid! A hoćeš li
da ostaneš, starijem ti služi, pusti da mu
pevač poje pre bogova svih i ljudi!

Jer ko grom iz oblaka, tvoje sve od
njega je, i tvoje sve naredbu
njemu svedoče, iz mira
Saturnovoga sva moć izraste.

osetim li život u srcu svom, dok
trne što si oblikovao ti,

i kad u svojoj kolevci mi
presrećno počine vreme hitro:

tad, učitelju mudri, ja čujem te,

tad znam te, Kronione: doba si sin, ko mi,

i zakon daješ, kazujući šta se u sutonu svetom krije.

Mitološki nalaz na kome Helderlin ovde gradi, nadovezuje se na mit o Titanima. On se tiče odnosa novog vladara Olimpa Jupitera, prema Saturnu, ocu koga je oborio i prognao. Tamo „gde su pre tebe divljaci s pravom“ – tamo u podzemlju koje skriva Titane, bog zlatnog vremena je „nevin“. Jupiter je opomenut da ga oslobodi odatle i ukaže mu dostojnu počast. Možemo se setiti Eshilovog Prometeja, koji i mladom gospodaru Olimpa zadaje da nauči meru i pomirljivost. Ovde nije Prometej taj na kome je Zevs postao pravedni vladar. Ali i ovde se sutonsko vreme – Saturn – mora, ako želi da opstane, sjediniti s jasnim zakonom Jupitera. Saturnova vladavina, saturnovski dan, bio je za ljude blaženo vreme u kome su bez muke uživali radost postojanja. Saturn je vladao a da nije izgovarao zapovest, vladao je bez napora poput prirode. Nasuprot tome, Jupiter je umetnost vladanja, svesno uređenje prema pravu i zakonu. Upravo taj novi poredak treba da se pomiri sa vremenom koje se menja. Kronion (Jupiter) će biti mudri učitelj tek ako

[…] doba si sin, ko mi,
i zakon daješ, kazujući
šta se u sutonu svetom krije.

Pomirenje Saturna i Jupitera, prirode i umetnosti, starijim jezikom izražava isto ono prevazilaženje protivnosti noći i dana koje smo pronašli u Helderlinovom razvijanju mita o Titanima. Poredak dana ne može izvirati iz čiste obesti pobedničkog boga. Onda on ne bi imao istinsku trajnost. Mora, naprotiv, da pridođe „razum“, a to znači znanje o prirodi, o zavisnosti i poreklu iz sutona vremena. Titani su s pravom prognani u podzemlje, jer su „divljaci“ koje ne trpi dan. Ali Sa-turn nije protiv-bog, on je priroda, a time i istinski božji poredak svih stvari. Umetnost, kod sve njene divote, svedoči samo o prirodi. I pesma hoće da kaže da samo vladalac koji je dospeo do te mudrosti ostaje neosporen kroz sve ustanke podzemlja. Možda bez okolišanja moramo da nastavimo misao: pošto Jupiter mirno pušta Titane da se podignu i tek na vrhuncu pobune ih dovodi u red, on je neosporan vladalac. On ne učvršćuje apstraktno neki poredak stvari (i ljudi) koji je utemeljio, već je njegov „razum“ upravo da bude u sporazumu sa voljom „sazrelog vremena“ i nepisanim zakonima po kojima vlada „priroda“ i nastupa njen sporazum. On stoga ostavlja sadašnjosti njen prividno bezbožan tok.

Jedva da još treba da se kaže kako se to mitološko tumačenje stvari koje je preduzeo pesnik pretvara u svest onoga o čemu govori. I to se ne odvija tako da skrivene crte ove simbolike moraju da budu sjedinjene i prisvojene u izričitom poimanju razuma, kako bi njihov smisao imao uticaja. One predstavljaju samo mitski lik onoga što svi opažaju kao Helderlinovo poslednje pesničko svojstvo i što utemeljuje njegova tajanstvena savremenost. Helderlin je tako snažno okrenut ka budućem koje vidi i o kome svedoči, da to pesniku vraća ponešto od antičkog dostojanstva proroka.

Antički prorok – i pesnik koji se razume u dužnost „vates“ – nije čudotvorac kome nekom vrstom čarolije polazi za rukom da se obavesti o budućnosti; on je znalac. On pokušava da pročita znakove dolazećeg, pošto zna šta je bilo – i kako je uvek. Ali dok se antički prorok i pesnik zna kao govornik božji koji svo biće i sva dela čini vidljivim, bilo da opominje ili podseća, proklinje ili posvećuje, položaj zapadnjačkog pesnika je drugačiji i drugačije se spaja ono što je slično. I Helderlinova reč je reč znalca, posvećenika. Iz potvrdujuće unutrašnjosti „hvale“ u kojoj nastavlja da živi prošlo božansko, objavljuju mu se dolazeći časovi. „Prošlo je kao i buduće sveto pevačima.“ I on dakle zna, pošto zna šta je bilo i šta može da bude. Isto kao antički prorok i on stoji pod pritiskom božanskog obilja koje niko drugi ne čuva, jer bi onda bio oslepljen. Kao i ovaj, on nosi opasnu usamljenost koja stoji pod jednim prizivom.

Ipak je ovo sasvim različito, i upravo ta različitost slaže pesnika Helderlina u jedinstvenu figuru njegove sudbine. On ne zna kao antički prorok, o budućnosti i prošlosti, jer izvanredno znanje proroka obuhvata sve postojeće. Ono što prošlo obrće u buduće jeste snaga njegovog srca. Simbol noći, sutona izmedu bivšeg i dolazećeg dana, predstavlja taj istorijski položaj pesnikov, koji je za njega istovremeno okov i obilje. On ne čita kao što to čini znalac, znakove od boga, znakove ma koje budućnosti koja je drugima zapretana a ipak je potrebno da je znaju. Buduće koje on vidi nije neko još skriveno dešavanje vremena koje nastaje. Bilo bi to nerazumevanje kada bi se njegovo pesničko poslanje razumelo i primilo k srcu kao „obaveštenje o budućnosti“. Buduće o kome on izveštava uopšte nije neko od bogova poslato, dobro ili zlo, nego je to povratak bogova samih, koje se ne zbiva ni u čemu drugom do u tom pesnikovom pozivu (i njegovom odjeku u srcu naroda).

Time je prorok zajedno sa svojim znanjem izložen u najvišu neizvesnost. Njegova pesma ne peva o budućem nego je sama suštinsko zbivanje u kome buduće mora da sazri. Ono što subjektivna refleksija predstavlja kao primer pesničkog predavanja i prihvatanja, jeste pojavljivanje božanskog bića i ima udela u svoj izvesnosti i neizvesnosti dolazećeg.

I tvorčeva su vremena kao planina
što ustalasano od mora do mora prelazi […]

Tako proročka reč hesperijskog pesnika stoji sasvim na sebi samoj i ostaje da iščekuje sebe samu. Zalog jednog postojanog bića izložen u ono neizvesno vremena je sam sebi buduće.

Stoga prekratko ciljaju sve brze primene njegovog pesničkog govora na sadašnjost, kao i njihova očekivanja. I ako pesnik u jednoj pesmi tako potresne snage i prodornosti kao što je odlomak „Mira“, izgleda kao da baš iskazuje iskustva sopstvenog rada koji zna za borbu i žalost, njegova pesnička reč o miru ipak ne znači neki budući događaj koji treba očekivati. On govori svoju postojanu reč kao neko ko je posvećen u svu budućnost i ko je iskusio svu čovekovu sudbinu:

Kada su stare vode, što———–
——- u drugi gnev,

 

u strašniji preobraćene, došle jer valja
da opet čiste,

 

ovako godinama je bujao, talasao se,
plaveći zemlju svu, boj nečuveni, te
svud zastre tmina i bledilo glave ljudi.

Ko poče? Ko je doneo kletvu? To od
skora nije; preci što prvi put izgubili su
meru, nisu znali to, gonjeni duhom
svojim. Po glavi vole smrtnici predugo
da gaze jedni druge, o vlast se pru, od
suseda ih strah, i nema čovek na
sopstvenoj njivi sreće. Leluja, bludi,
nalik na haos, soj u previranju, želje
mu lutaju, od briga hladan, divalj,
plašljiv vazda je život tih siromaha.

Izvor: Hans-Georg Gadamer, Filozofija i poezija, priredio Milo Lompar, preveli Saša Radojčić i Jovica Aćin, JRJ, Beograd, 2002.

Slika: Kaspar David Fridrih, „Mesečina nad morem“, 1822.

Hans-Georg Gadamer: „Helderlin i George“

Tema „Helderlin i George“ nije proizvoljno poređenje kojim treba da se međusobno istaknu osobine jednog i drugog pesnika, nego prava istorijska tema. Na iznenađujući način su Helderlin i George u našem stoleću stekli pravu istovremenost. Svakako, Helderlinovo pesničko delo je već ceo vek ranije bilo poznato i cenjeno u generaciji romantičarskih pesnika. Ali upravo romantičarska recepcija njegovog pesništva postavila ga je u jedan sklop koji je i shvatanje njegovog dela odredio prema merilu romantičarskog shvatanja pesništva. Kada je početkom našeg veka počelo da oživljava zanimanje za Helderlinovo pesničko delo – kao i uvek i u tom slučaju je bila merodavna konstelacija književne savremenosti, naime zahtev da se vladajućem naturalizmu suprotstavi jedno novo stilsko osećanje – bio je to istinski događaj kada je pesnikovo pozno delo po prvi put postalo dostupno u novom kritičkom izdanju. To je bilo jednako ponovnom otkriću jednog iščezlog dela, ne, otkriću jednog nepoznatog pesnika, kad je Norbert fon Helingrat, koji je na minhenskom univerzitetu pripremao disertaciju o Helderlinovim prevodima Pindara, istražio rukopise koji su se nalazili u Minhenu, Štutgartu i Hamburgu, i iz tih rukopisa uspostavio u punom obimu veliko himničko delo iz Helderlinovog poznog vremena, od kojeg je do tada bio poznat samo mali deo.

Poseban pristup pesniku koji je našao klasični filolog Norbert fon Helingrat, bio je tada značajan. Bio je to put preko Pindara. Jer pesnička forma njegovih pobedničkih pesama koja je tada osvetljena novim svetlom zahvaljujući radu klasičnih filologa, otvorila je oči i za način pesničkog rada poznog Helderlina. Pindar je odavno važio kao značajan primer pesničke slobode, posebno pošto ga je Gete, pod Herderovim uticajem, izabrao za svoj uzor i ispunio formu slobodnog ritma sopstvenim veličanstvenim poetskim stvaralaštvom. Estetičkoj teoriji genija, koja je tada na štit istakla Šekspira protiv estetike pravila francuskog klasicizma, odgovaralo je što je u Pindaru videla ekstatičkog pesnika jedne neizmerne himnike. Ono što je nasuprot tome oduševilo Helingrata kao nasleđe dugog filološkog istraživačkog rada koji je posebno pojasnio Pindarovu metriku, bilo je upravo njegovo veliko poimanje umetnosti i stroga odmerenost njegovih pesničkih kompozicija. To mu je otvorilo jedan potpuno novi pristup Helderlinovom poznom delu, koje se sad iz svog fragmentarnog stanja ukazalo kao svedočanstvo jednog sličnog strogog poimanja umetnosti. Ono što se ranije u tom poznom Helderlinovom stvaralaštvu posmatralo kao znak raspada, duhovnog razlaganja i rastrojenosti uma, otkrilo se najednom kao strogo komponovana građevina, koja je u svojim savršenim komadima posedovala obavezujuću strogost u izgradnji strofe i responziciji, i koja nije imala ništa sa strujom slobodnih ritmova koje su negovali Klopštok, Herder i Gete. Helingrat je na osnovu osećanja za formu svog sopstvenog vremena imao smisla za ono što je, sledeći Dionisa Halikarnaškog, nazvao „čvrstim sklopom“ i što mu je izlazilo u susret kako u Pindarevom tako i u Helderlinovom pesništvu.

Ali na to je naišao i kod jednog savremenog pesnika, kod Štefana Georgea, čija poslednja dela, posebno pesme „Sedmog prstena“, odgovaraju istom stilskom idealu. Tako se filolog i izdavač Helderlina iznutra sve više i više približavao pesničkom delu Štefana Georgea, i bio je takođe duboko zahvaćen ličnom snagom koja je izvirala iz Georgea. To se jasno iskazuje u Helingratovoj prepisci sa njegovim učiteljem Fridrihom fon der Lajenom. Ako se još 1907. godine u jednom seminarskom referatu kod Georgea divio pre svega jednom tehničaru koji je idealni prevodilac zato što je veliki umetnik reči a ne pesnik, ako je s nekom vrstom hladnog divljenja prema Georgeu istakao veliku spoljašnjost, masku i odoru, a njega samog nazvao hladnim i neuzbuđenim, već nekoliko godina kasnije, 7. maja 1910. pisao je fon der Lajenu: „I tako danas svoje najviše nade u budućnost u svakom slučaju povezujem sa imenom Štefana Georgea.“ Helingrat sam izveštava kako je polazeći od poznog dela Georgeovog njegova nesklonost prema ranim delima prevaziđena, a on počeo da potvrđuje čudesan Georgeov razvoj „od otmenosti i dekadencije i malarmeovskog artizma i njegove sigurnosti koja nije Iišena poze, do današnje skoro bespomoćne veličine pindarski opore jednostavnosti“. Bez sumnje je to ispovedanje o Štefanu Georgeu, koje nije zaista značilo pripadnost njegovom „krugu“, odredilo i njegovo shvatanje Helderlina i oduševljavanje Helderlinom, ne u smislu Georgeovog uticaja na njegovo otkriće Helderlina, ali svakako u smislu potvrđivanja onoga što je video u Helderlinu kroz savremenog pesnika, i u smislu ohrabrenja da Helderlinovo pesničko proroštvo prihvati u njegovom religioznom značenju.

Ovde se postavlja odlučujuće pitanje. Svedočanstva iz Helingratovih pisama potpuno jasno pokazuju da je on takođe pristao uz kult Maksimina, koji je u krugu oko Štefana Georgea bio posvećen preminulom mladom prijatelju. On piše: „Fundamentalna činjenica odlučuje da se ne radi o nekom književnom, već religioznom pokretu.“ I vidi protestantsku uskogrudost ako se odbija da se stvar „iznese iznad književne oblasti“.

Tako Helingrat naizgled u potpunosti sledi religiozno tumačenje koje je Štefan George programski utvrdio u svojoj proznoj himni posvećenoj Fridrihu Helderlinu. To je jedan kraći sastav koji je neposredno posle Prvog svetskog rata postao poznat širim krugovima objavljivanjem u 11/12. svesci „Listova za umet­nost“. George tamo u Helderlinu vidi velikog proroka svoga naroda koji je, kao neko čudo, iznenada stupio pred nas i slavi ga kao onog ko priziva novog boga. Ono što George ističe u toj himni, bila je pre svega Helderlinova neuporedivost i posebno to što se on ne sme mešati sa romantičarskim pokretom nemačkog pesništva. Helingrat je naprotiv u Helderlinu video neku vrstu prethodnice Ničeovom otkriću dionizijske pozadine apolonijske kulture Grka i isto tako toka tajne religiozne orfičke predaje koja stoji u pozadini homerske religije. „Samo on je bio otkrivalac“, kaže se tamo, a to treba da znači: ne Niče koji besni u ludilu i sumnji, nego veliki pesnik koji je u svojim otadžbinskim pevanjima objavio povratak bogova, video mračnu religioznu osnovu iza apolonijske svetline i time prevazišao klasicističku sliku Grka. Može biti i ostati sporno pitanje o religioznom zahtevu kod Helderlina, kao uostalom i kod samog Georgea – no ono što je George tada programski obznanio, danas je u jednoj tački u potpunosti prihvaćeno: Helderlin je stupio pored sasvim velikih pesnika nemačkog jezika. Niko ga više ne bi ubrojao u romantičarsku školu. Ispred svog članka George stavlja par izabranih odlomaka iz Helderlinovih pesama, uvek samo nekoliko stihova iz različitih himni. I taj izbor svedoči o stanovištu sa kojeg George slavi Helderlina: to je eshatološko raspoloženje, očekivanje parusije i patnja zbog toga što se biće bogova još ne pojavljuje, što govori iz svih tih stihova. Dovoljno je jasno da George time uvažava Helderlinovo pesništvo kao neku vrstu objave novog boga, koga on sam poštuje u „duhu svete mladosti“ svoga naroda.

Odlučujući tom Helingratovog izdanja, koji je doneo Helderlinovo pozno delo, izašao je kratko pred Prvi svetski rat. Predgovor iz 1914. pokazuje perspektivu pod kojom Helingrat posmatra Helderlinovo delo. Vredno je pažnje da je ta perspektiva oprezna u poređenju sa prepiskom iz 1910. i postoje svedočanstva da ih je George zbog njihove polovičnosti odbacio. On je istina dao, kao i George u svojoj himni, religiozno tumačenje: „U tome sam pesnik oseća velike himne kao reč božju.“ Ali otadžbinski obrat koji donosi Helderlinovo pozno delo on ne razgraničava samo u odnosu prema rodoljublju romantičarskog odvraćanja od antičkog uzora, nego isto tako i u odnosu prema „novopaganskim stremljenjima, koje su u suštini puko poricanje naše hrišćanske prošlosti“. Zahtev za religioznom objavom ovde dakle biva ograničen. Helingrat piše: „I ovde je samo objavljivanje zaloga objavljenog. Reči koje odzvanjaju, prisne reči života i navraćanje nebesnika daju dokaz za ono u šta se skoro ne može verovati: da još i u naše vreme može biti prizvana detinje istinita vera u bogove…“

Ovde je potrebno da se tačno ispita šta Helingrat time zaista kaže – i možda takođe, šta je zaista činio Štefan George sa svojim kultom Maksimina. Šta ovde znači religiozno? Izgleda da je Helingrat veoma dobro znao šta neporecivo razdvaja pesnika od pravog utemeljivača kulta. Ali on to zna dok neće ništa da zna o tome i naglasak stavlja sasvim na unutrašnji afinitet umetnika prema religioznom pokretu. On piše: „Ali pošto je kultno ili tendencija ka njemu integrativni sastavni deo religije, ipak verujem da umetnik koji doteruje formu manje posredno sme da bude nosilac religioznog pokreta u celoj njegovoj ispunjenosti: Klopštok, Helderlin, Marez, George.“ Veoma poučan niz. Jasno je najpre šta u tom nizu znači jedan slikar. To je slikar koga je Helingrat upoznao preko lepih primera njegove umetnosti u tadašnjoj minhenskoj državnoj galeriji: Hans fon Marez, prijatelj iz kruga Konrada Fidlera i Adolfa fon Hildebranda, čije delo je odisalo smelom i gorljivom klasičnošću i na platnu prizivalo herojski svet klasično-helenskih ili hrišćanskih likova i scena u monumentalnim kompozicijama, delom u formi triptiha. Možemo se zapitati da li se slikar „Napuljskih veslača“ ili „Večernje scene u šumi“ zaista sme posmatrati kao nosilac jednog religioznog pokreta. Ali isto to važi, kako mi se čini, i za ostala imena iz niza: Klopštoka, Helderlina, čak i Georgea. Da li je zaista, kao što sugeriše sklop kod Helingrata, put ili upućivanje ka kultnom ono što krči sebi put u pesničkom davanju forme? Odgovara li to za Klopštoka? Odgovara li za Helderlina? A za Georgea?

Ono što je zajedničko tim pesnicima, čini mi se da je pindarsko nasleđe, himničko. Književni rod himne je tvorevina posebne vrste. Himna služi isključivo slavljenju bogova i heroja (pri čemu „heros“ mora biti shvaćen u grčkom smislu, kao neki obogotvoreni čovek). Himna nije pohvalna pesma. Grci su veoma tačno razlikovali između pohvale i slavljenja („makarismos“) i isto tako između pohvalne pesme i himne. I to s pravom. Pohvala u jednom krajnjem smislu pretpostavlja jednakost sa onim što se hvali. Jer onaj ko hvali, ne može da izbegne da se izjednači. Nasuprot tome, slavljenje i himna koja je njegova umetnička forma, pretpostavljaju priznavanje nečeg apsolutno višeg, što nadilazi onoga ko slavi i ispunjava njegovu sadašnjost. Ovde se ocrtava čitava skala držanja, koja može da vodi od priznavanja i divljenja, preko poštovanja (jedne kod nas sasvim izlizane reči), sve do obožavanja nečeg božanskog. To je grčka religija. Ona sledi umetničku formu himne. Ako sada pogledamo kako ta pesnička forma nalazi neuporedivo ispunjenje u Helderlinovom poznom delu, onda je jasno šta se time implikuje, naime da tu nije samo jedna književna forma koja ostaje neposredno primerena grčkom religioznom životu, a na jedan veličanstven način je pri-menjuje i menja jedan moderni pesnik, nego da je tu takode bilo iskustvo nečeg višeg, što tu književnu formu čini mogućom i nužnom.

Šta je bilo to više? Postavimo to pitanje u vezi sa Helderlinom, kako bismo otuda odgovorili na odgovarajuće pitanje koje se odnosi na Georgea. Za Helderlina je ono na čemu ga je susrelo to više, bio rastanak sa Diotimom, razdvajanje koje je razorilo životnu sreću. To je bilo iskustvo božanskog, koje je u svom uskraćivanju nudilo ono što u Helderlinovo pesništvo donosi novi ton, pred kojim naš vek stoji kao pred nečim potpuno novim. Važno je što je to što pesnika čini sigurnim u biće božanskog bilo iskustvo rastanka. Od „božanstvenosti“ ljubavi koja mu je bilo iskustvo, Helderlinov pesnički ton se iz temelja preobražava.

To je sada ton imenovanja, a to znači prizivanja onoga što jeste, a ne više retoričko-alegorijska ornata pesničkog govora, kako ju je Helderlin primenjivao ugledajući se na Šilera. Helderlin je napisao brojne pesme o razdvojenosti od Diotime, u kojima iskazuje kako je lišenost domovine i mesta pevanja postalo „azil“, pravo pribežište pred prazninom i hladnoćom jednog sveta bez ljubavi. Ono što je izgradio u svom pesničkom delu, nije sad neka nova religiozna objava, koja se legitimiše božanskom očevidnošću, nego tumačenje postojećeg i sveta u znanju o uskraćivanju bogova. To postojeće su „anđeli otadžbine“, kojima je upućeno pozno himničko delo. I te himne su slavljenje onog višeg, poziv na svedočenje i tumačenje znakova i poslanstva koje jemči za biće božanskog. „Ali božanskog poznali smo ipak mnogo.“ Novi veliki ton koji nalazi Helderlin, daje mu da se približi Pindarevom tonu koji uvek sigurno imenuje ono poznato i živo u kultu. To je u stvari i ovde čvrsti sklop, ali iznad toga i jedno prisno i usrdno mucanje koje je unutrašnje njegovoj sopstvenoj nedovoljnosti u dirljivom odricanju.

Helingrat ima pravo, i u tome po sebi nema dvoznačnosti, kada to naziva „objavom samog zaloga objavljenog“. Jezik – i ono što pesniku polazi za rukom u njegovom jeziku – potvrđuje celokupnu stvarnost, kojoj nije potrebno nijedno drugo legitimisanje. Ako to tačnije pogledamo, vidimo u svakom slučaju da Helingrat priznavanje pesničkog u svom predgovoru kao i u svojim pismima i poslednjim predavanjima, obraduje samo kao jednu vrstu najmanjeg zahteva kojeg u odnosu na Helderlina ne bi mogao da se odrekne ni neki skeptik. Ali on sam sledi Georgeovo tumačenje kada zalogu dela interpretira kao obećanje za „tajnu Nemačku“, koja mu je bila unutrašnje ispunjenje u patriotski uzbuđenim časovima velikog svetskog rata.

Takođe se ne može prečuti da ga ispunjava jedna vrsta izvesnosti istorije svetog. U svojim poslednjim predavanjima on cilja na velikog savremenika, a to je očevidno Štefan George, kao na nekoga čija sadašnjost i budućnost znače ispunjenje i spas i kome reč pesnika Helderlina nudi legitimaciju koja se crpi sa vremenske distance. Tako moramo da postavimo akcenat kada čitamo rečenicu: „Samo onaj ko objavljuje, a ne – čak ni u svojim najtamnijim mislima – donosilac ispunjenja, tako Helderlin stoji nepoznat i skriven u svom narodu.“ Tome odgovara Georgeovo tumačenje Helderlinovog poslanja. Georgeov „pohvalni govor“ o kome smo se već izjasnili, dopunjuje se trima pesmama iz „Novog carstva“ koje su podražavale „Hiperiona“. Tamo su se Hiperion, Helderlin i sam George stopili u jedinstven pesnički odraz.

Pri tom sigurno ne treba da bude pogrešno shvaćeno da se sam „majstor“ uvek posmatrao kao pesnik i prorok, a ne kao neka vrsta spasitelja. Koliko god da je sam sebe „prikazivao“, njegova sopstvena figura dobila je svoj lik pomoću jednog sličnog iskustva nečeg višeg, kao što je ono koje je Helderlin iskusio sa Diotimom: njegov susret sa Maksiminom. Svedočanstva jasno pokazuju da religiozni ton celini nije toliko dalo opčinjavanje prisutnošću učenika, koliko rastanak i žalost koje je donela njegova rana smrt. Utoliko doživljaj sa Maksiminom odgovara Helderlinovom doživljaju sa Diotimom. Analogija je očigledna: kao što je ljubav prema lepoj ženi njegovog frankfurtskog poslodavca preobrazila magistra Helderlina, raspetog između misli i pevanja, izjedanog neutaživim častoljubljem, i kao što se iz bola zbog rastanka uzdigla usrdnost njegovog himničkog dela koja oduzima dah, tako je i Štefan George u susretu sa Maksiminom iskusio novo ute­meljenje čitave svoje ugrožene egzistencije. Njegovo delo, pogotovo čvrsti sklop „Sedmog prstena“ i „Zvezde saveza“, daje tome pesnički izraz. Koliko je celina Maksiminovog kulta koncipirana iz odsustva Maksimina, pokazuju Georgeovi stihovi. Rana smrt sledbenika, koja je Georgea duboko pogodila – naslućuje se kako je samom pesniku ogroman rang ka kome je uzdizao mladića, mogao izgledati kao neka krivica – inspirisala ga je da svoj život iznova sabere u uspomenu na mladog prijatelja i da životu svojih prijatelja pruži novi pečat, spajajući ih u neku vrstu zajednice uspomene. To izražavaju recimo i stihovi iz „Zvezde saveza“:

I delo se s njegovom smrću rodilo.
Najdublji koren počiva u večnoj noći…
Koja vas i mene sledi i pitajući okružuje
Ne znači više! vi imate samo mene kroz njega!

Ja sam pao kad sam se iznova rodio… Pomislimo li na Helderlinovu pesmu o Diotimi, onda se u okviru analogije jasno ukazuje ono što je tu različito. Pre svega se može primetiti da se Helderlin doživljajem sa Diotimom uzdigao u jednu sasvim novu dimenziju pesničkog kazivanja, koja je tek utemeljila njegov visoki pesnički rang. U Georgeovom pesništvu, doživljaj sa Maksiminom i njegovo pesničko uobličenje su naprotiv više jedna konsekvenca na koju ukazuju Georgeov život i njegovo pevanje, i ovde je jedinstveni ton njegovog pevanja koji izrana njegovo delo izdvaja u odnosu na sve savremenike, zadobio samo jedan novi akcenat. Zapazimo dalje kako se Helderlinova nova izvesnost u sadašnjost božanskog isto tako gubi u preobilju novih likova. On se u potpunosti sadrži u tumačenju prirode koja ga okružuje i istoriji koja je u prirodi sadašnja, koju mu predstavljaju božanstva i tako postaju skoro nečujna u „blaženoj nemosti“. Nasuprot tome, George se sam čini predmetom novog pesničkog samoiskazivanja, kao i za krug prijatelja oko sebe. Kult uspomene na Maksimina, koji je George zasnovao za sebe i svoje prijatelje, jeste pesničko zaveštanje sopstvenog iskustva. On svoju osobu u vlastitoj pojavi i liku prikazuje kao žižu života saveza svojih prijatelja. Njegovo pesništvo se uzdiže do forme religiozne samointerpretacije i pojačava se do obrata:

Ja sam neko ko bruji samo svetim glasom.

To najdublje određuje način kazivanja u kome se Georgeov ton razlikuje od himničke poezije Helderlinove, utoliko što se sve jače pomera u pravcu liturgijskog i horskog. Ovu razliku možemo formulisati u antitezi dveju reči. Poznato je da George, koji je izbegavao strane reči i povrh toga odbacivao stranu stvar koju zovemo recitacijom, i za kazivanje pesama koristio izraz „Hersagen“ (kazivanje-ovamo). Nesumnjivo je njegova moćna snaga obrazovanja ljudi imala suštinski dovršenu formu upravo u upražnjavanju tog kazivanja-ovamo. U odnosu na to Helderlin čini potpunu antitezu.

Helderlin se ne može „kazivati-ovamo“. Helderlin se može samo „kazivati-onamo“ (hinsagen). On se sam pred sobom „kazuje-onamo“ – to je meditativna crta u Helderlinovom poznom pesničkom jeziku. Tako možemo da sumnjamo da li se Helderlinove himne uopšte mogu glasno čitati pred nekim velikim auditorijumom. Ko to čini, možda ipak na kraju zaboravlja na protestantsko-meditativnu crtu u toj lirskoj formi. Nasuprot tome, Georgeov ton izgleda mi da je sasvim obeležen gregorijanskim koralom. Melos korala daje Georgeovom jezičkom izrazu karakter liturgijskog čina. To su snažne razlike koje su prihvatanju Helderlina preko Georgea morale da daju osobenu napetost.

Pri tom veliki prelom koji je za Georgea predstavljala Maksiminova smrt i njena pesnička obrada, manje znači preobražaj u njegovom pesničkom tonu, koliko u ukupnom liku njegove pesničke egzistencije. Njegov život koji je iznova izgradio, i život njegovog kruga, poprimili su nove crte. Ono što je tada krčilo sebi put, bio je obrat ka unutrašnjoj državi. To možemo da nazovemo i sve jačom promenom položaja pesnikove životne težine na vaspitanje njegovih mladih prijatelja, što je njegovo pesničko stvaralaštvo sve više i više puštalo da se povuče. Duhovni izraz te promene položaja, koji je pronašao Fridrih Volters, sažima se u formuli „vlast i služba“. Čast služenja i posvećenost vlasti Fridrih Volters je prizivao iz predaje hrišćanskog srednjeg veka, i time je „krug“ sve više i više zadobijao institucionalni karakter, ne u praznoj spoljašnjosti ceremonija ili u nekim osobenostima, recimo odeći, nego u svesti o poslanju koja je ispunjavala članove kruga i davala im svest o svetom, koja je bila jednaka nekom crkvenom redu posredovanja milosti. To moramo da sagledamo ako hoćemo da tačno shvatimo novi pesnički ton u Georgeovom govoru. To je govor koji zahteva ispunjenje pomoću onoga što je izgovoreno. To se ipak ne misli u smislu u kome neko pravo religiozno svedočanstvo zahteva i nalazi ispunjenje preko zajednice koja veruje. Tako recimo jezički lik Novog zaveta koji je bio siguran svojoj zajednici, nema rang visokog jezičkog lika koji inače poseduje velika pesnička proza. Georgeovo pozno delo je nasuprot tome nesumnjivo čitanjem stečeno jezičko uobličenje. Ipak ni u Georgeovoj „Zvezdi saveza“ nije prisutan samo zahtev za ispunjenjem, nego deluje moć za ispunjenje, koja se doduše izgraduje na osnovu pesničkog je-zičkog lika, ali se ne ispunjava u njemu.

Bili bismo nepravedni prema Georgeu ako bismo promenu njegovog tona u tom smislu hteli da utemeljimo na njegovoj religioznoj samointerpretaciji u kojoj se on predstavio kao utemeljivač novog kulta. Ne može se doduše osporiti da pre svega „Zvezda saveza“ svojim visokim stilizovanjem deluje hladnije i grčevitije nego ranije pesničke knjige, i da mnogi ljubitelji njegovog dela smatraju da su najviše tačke njegovog pesništva zbirke „Godina duše“ i „Tepih života“. Ali i u kasnijim knjigama pesama koje teže kultnom tonu, na delu je enormno razumevanje umetnosti. Ako gest objave i ceremonijalnost raskošne odore mnoge odbija, to nije zato što se ovde radi o nekoj religioznoj ezoteriji koja ne doseže pesničku valjanost. U tim knjigama pesama nema ničega od onoga što poznajemo u delima osnivača sekti koji oko sebe okupljaju zajednicu svojom govorničkom fascinacijom, naime to da književni sastav njihovih spisa – mislim recimo na Rudolfa Štaj-nera – trpa u glavu da treba da bude moguće da se pomoću takvih književnih tekstova okuplja jedna zajednica. Georgeovo pozno delo ne temelji se kao takvi tekstovi na nekom unapred datom ritualu zajednice. Pre su pesnička sredstva ta koja mu daruju „kultni“ uticaj i proizvode sličnu spremnost za ispunjenje, kakvu jedna religiozna zajednica nikad ne stiče iz reči, nego je od sebe donosi rečima.

Ovde ne možemo da pratimo koja su to raznovrsna sredstva koja u Georgeovom pesničkom jeziku vrše takvo dejstvo ka obrazovanju zajednice. ZadovoIjićemo se sučeljavanjem jezičkih stavova u kojima Helderlin i George ispunjavaju rod himne, tj. opevaju ono više.

Tu je pre svega potrebno videti kako su različite pretpostavke koje zatiču Helderlin i George kao umetnici jezika. Helderlin je svoje pesničko delo započeo kad je nemački pesnički jezik u izvesnom smislu bio sasvim svež i očišćen, pre svega zahvaljujući jedinstvenoj gipkosti i prirodnosti sa kojima je Gete umeo da upotrebljava nemački jezik. Tako je Helderlin mogao da od tog savitljivog materijala nemačkog jezika koji kao da je padao u prirodnim kapljama, očekuje najartističkije kaskade, a da pri tom nije napuštao njegov unutrašnji i pevljiv ton. On je mogao da velike slobode koje daje nemački jezik učini plodnim za kompoziciono umeće koje je iza sebe ostavilo svo podražavanje antike, ma koliko da je takođe bilo oblikovano po njenom metričkom i književnom uzoru. Nasuprot tome, u Georgeovo vreme je vladalo jedno shvatanje umetnosti udaljeno od prave umetnosti jezika. Jer tada vladajući naturalizam je bio u potpunosti usmeren na mogućnosti da se reči stave kao izraz karaktera i duševnog kretanja govornika. I njega je osim toga konsekventno ispunjavalo i takvo neprijateljstvo prema stihu, po kome je stih mogao da važi samo još kao uzgredan, što je moguće više neprimetan oslonac intenzivnog jezičkog izraza. Tako su Georgeova volja za formu i volja za stih morale da vode jednom voljnom jezičkom stavu koji je u potpunosti morao da se zapazi i da se ne zameni sa Geteovim ili romantičarskim pesničkim idealom pevljive prirodnosti.

Bila bi zabluda videti u tendenciji ka čitanju naglas Georgeovog vokabulara, u usiljenosti njegovog slikovitog jezika, neko naknadno poetizovanje i poetičko otuđenje. Nasilnost njegovog jezičkog lika je pre pesnički uslovljena i izražava izazovni stav na distanci koji je pesnik zauzeo u odnosu na vladajući poetski realizam i njegovo osećanje života. Kod njega „zvučno telo“, karakterističan izraz vremena po uzoru na francuske simboliste, zadobija novu prezentnost. On je uveo najraznovrsnija jezička sredstva kako bi ravnotežu smisla i zvuka, koju treba da poseduje sva lirika, pomerio u pravcu zvučne kompozicije. Tako nijedan drugi oblik svetske književnosti, pa ni Danteova umetnost kojoj se George veoma divio i sledio je, nije bio toliko blizak njegovom tonu kao pesništvo avgustovskog perioda. Pre svih Horacije stoji iza „čvrstog sklopa“ Georgeovih poznih pesničkih knjiga. Sredstva Horacijeve pesničke umetnosti, posebno njegova upotreba unutrašnje vokalizacije i inverzije uobičajenog položaja reči, za Georgea su uzor da pojača napetost stihova i da raščini lirski zvuk završetka rime. Dok vokali po uzoru na poesie pure razvijaju neku vrstu sopstvenog života i prožimaju se sa umetnički komponovanim asonancama, oslobađa se jedna nova ritmička i mu­zička zakonitost. Čvrsti sklop, koji Helingrat nadovezujući se na Dionisa Halikarnaškog upotrebljava za karakterisanje Pindarevog i Helderlinovog stila, ne važi u sasvim istom smislu i za Georgea, ali ipak zaista vlada umetnošću njegove kompozicije. Princip inverzije koji vlada u rasporedu reči kod Horacija, ponovo se nalazi u Georgeovom rasporedu zvukova i tamo proizvodi jedno slično jedinstvo napetosti, koje isto tako neće da bude sasvim neprimetno, nego kao kod Horacija sa rastućom svešću navire u prvi plan. Zrela umetnost Georgeova pri tom izbe-gava neposredne aliteracije i traži umesto njih brižljivo izbalansiranu formu kako bi međusobno ograničio sazvučja konsonanata i vokala.

Ali za muzikalnost Georgeove gradnje stiha od posebnog značaja je i forma rečenice. On izbegava sporedne rečenice drugog reda i uopšte daje prvenstvo kratkoj glavnoj rečenici i jednostavnom članu rečenice. Time tako često padaju zajedno jedinstvo stiha i jedinstvo smisla, da njihova retka neusaglašenost proizvodi posebno izražajan intenzitet. Na tome počiva to što bih želeo da nazovem Georgeovim nadsvođivanjem. Jer hijatus smisla je ono što skandira ravnotežu metričkog toka i uključuje niz stihova u veća jedinstva. Tako nastaju slično izgrađeni, analogni stihovi ili stihovi koji zvuče kao analogni, koji se stepenuju jedan nad drugim i tako proizvode efekat ponavljanja koji se povezuje sa efektom pojačavanja. To daje neuporediv, često opojan polet ka kome se uzdižu Georgeovi stihovi.

Pri svemu zajedničkom što pozadina Pindareve umetnosti stiha znači za Georgea i Helderlina, upravo ovde se može pokazati da je otkriće Helderlina od strane pesnika Georgea i savremenika koji su njime bili inspirisani, bilo jednostrano. Kada Helingrat Helderlinov glas naziva „brujećim i prisnim glasom“, teško da je to karakteristika koja odgovara Helderlinu. Prisnost pristaje, ali „brujeći“? Šta je brujanje? Ipak oblik zvuka koji umanjuje sve artikulacije u korist identifikacije vitalnih sazvučja. Svi mi znamo nešto od vitalnog delovanja velikog brujanja koje može pripadati duvačkim instrumentima, koji igraju odgovarajuću ulogu i u religioznim kultovima, i to poznajemo posebno kao oznaku za glas i prateći glas koji stoji u brujećem sazvučju. Toga je manje u velikom nadsvođivanju Helderlinovog pesništva. Ono uvek sadrži nešto od meditacije, od rastućeg potapanja i sužavanja glasa do nemosti.

[…] ali sad mi se
blaženo plačući, kao predanje o ljubavi
okončava pevanje, a tako mi je,
uz crvenjenje, bledenje,
od samog početka teklo.
Ali sve teče tako.

Nasuprot tome, za Georgeovu umetnost stiha je karakteristika brujanja, samo ako se ne razume pogrešno, potpuno prikladna. Njegov stih je, prirodno, kao i svaki pesnički stih, izgraden na igri smisla i zvuka. Ali unutar prostora za igru koji dopušta ravnoteža tih pesničkih jezičkih moći, njegov stih stoji pod prevagom moći zvuka. Otuda njegovi stihovi imaju nešto što podseća na udaraljke, nešto od ponavljanja istog, što je povezano s rečju „brujanje“. Ali u brujanju leži, i to pre svega drugog, neposrednost pratećeg glasa, koja ne nastaje iz duhovnog sadržaja jezičkog sklopa, nego više kao neko prenošenje od volje do volje, i više je kao neko odzvanjanje nego govorenje. Tako sam George može da kaže o sebi:

Ja sam neko ko bruji samo svetim glasom.

Ovde bi moralo da je osobeni karakter Georgeovog pesništva uticao na recepciju Helderlinovog pesništva, i stilizovao ga u poziciju koja mu, kako danas vidimo, nije sasvim primerena.

Isto tako moramo i religiozno samorazumevanje, kako se nalazi recimo u maločas navedenim Helingratovim izjavama, ali i ukupno u vokabularu Georgeovog kruga, da smatramo problematičnim i da priznamo jedno dublje zajedništvo izmedu dubokog buncanja Helderlinove umetnosti himni i čestite strogosti Georgeovih kompozicija u stihu. Ono, ako tačno vidim, leži u shvatanju koje pesnik ima o sebi. Uprkos svoj razlici između pompeznog samopredstavljanja koje George daje u svojim pesmama, i skromnog odricanja koje je „pesnik u oskudno vreme“ spreman da podnese, shvatanje pesništva i bića čoveka čini kod obojice zajedničku pozadinu. Oni se time uklapaju u motivski sklop novovekovnog mišljenja, koje počinje s renesansnom poetikom. Obnova figure Prometeja i njegova primena na umetnika kao drugog stvaraoca, alter deus, koja se tada prvi put pojavila kod Bovijusa, i potom kao što je poznato, preko Šeftsberija vodila sve do Geteovog veličanstvenog preobražaja simbola Prometeja. Suštinsko kod tog simbola leži u tome što pesnik, koliko god da je izložen i izvanredan, u svom pesničkom delanju istovremeno zastupa čoveka.

Pesničko Ja je mnogo manje nego što se obično uzima, Ja pesnika, i skoro uvek ono opšte Ja koje je svako od nas. Izgleda da čak i Geteovi interpretatori, da sada ne govorimo o Helderlinovim i Rilkeovim, nisu u dovoljnoj meri obratili pažnju na ambivalenciju u pesnikovom Ja-govoru. Trebalo je da bolje čuju samoga Georgea: „Retko smo kao u ovoj knjizi ja i ti ista duša.“ Sigurno je posebna odlika „Godine duše“ da nigde nisu toliko kao u toj knjizi Ja i Ti ista duša. To bi takođe trebalo da bude uzeto u obzir i u pesmama u kojima pesnik govori o pesniku.

Jedna Helderlinova pesma koja izgleda da je bila od velike važnosti za Georgea, mogla bi da posluži kao pozadina za to. Reč je o fragmentarno sačuvanoj pesmi „Majci Zemlji“,čiji svojeručni prepis se našao u Georgeovim hartijama iz zaostavštine. Takode je jedan od odlomaka koji je George stavio ispred svog proznog članka uzet iz te pesme. Helderlinova pesma govori o udesu pesnika u oskudnom vremenu, kao i gotovo svo njegovo pesništvo poznih godina. Zeleo bih da pokažem kako je ovde iskazana sudbina pesnika u značenju u kome ona zastupa opšti udes čoveka.

To je poznato pevanje u tri dela braće Otmara, Homa i Tela. Otmarovo pevanje u tri strofe suprotstavlja pesnika koji usamljen peva horu naroda koji se još očekuje. Ali ono što ih razdvaja ne iskazuje se. Prva reč naprotiv glasi: Umesto opšteg sabora pevam poj i treća strofa pokazuje to zajedničko što nosi pesnika i narod: to je jezik.

Ali kad beše stena nastala
i u senovitoj radionici skovane
tučane tvrđave Zemljine,
još pre no potoci zažuboriše s brda
i gajevi i gradovi procvetaše na rekama,
on je grmeći već
stvorio čist zakon
i zasnovao čiste glasove.

Da je ovde reč o jeziku, može se utvrditi pomoću brojnih paralela kod Helderlina. Pesnik i narod su u jednome, takoreći u jednom stvaranju pre stvaranja, očuvali čisti zvuk pomoću groma. Jezik je odgovor koji nalaze smrtnici. Ali on je i zalog, ono jedinstveno i jedino što je u našem posedu čak i kada su bogovi daleko i nikakav duh zajednice se ne uzdiže do zajedničkog pevanja.

Hamovo pevanje oslikava taj nedostatak i zastupničku funkciju pesnika. Vremena su moranja, u njima je očuvana uspomena na vreme junaka, i veliki poreci hrama „stoje zaboravljeni u danima nužde“.

Ako se sad okrenemo trećoj pesmi, pevanju Tela, od koje je sačuvan samo fragment, biće, kako se nadam, jasno zašto tu pesmu povezujem sa Georgeovim pesničkim samorazumevanjem. Dok bismo kod obe prve strofe još uvek u potpunosti mogli da se držimo razlike koja postoji između svesne usamljenosti pesnika kod Helderlina i pesnikove upućenosti na zajednicu koja ga okružuje kod Georgea, treća strofa čini ispunjivom dublju bliskost između Georgea i Helderlina, koja se nalazi u zajedničkom iskustvu pesništva.

A ko i želi da zahvali pre no što primi, i da
odgovori pre no što sasluša?
Ne dok neko viši zbori
u zvučan govor upasti.
Mnogo on ima da kaže, i drukčije pravo,
i jedan ima što za sat ne okončava,
i tvorčeva su vremena
kao planina
što ustalasano od mora do mora
prelazi preko Zemlje. Mnogi
putnici o tom kazuju, i divljač bludi
po klanicama, i horda luta preko
uzvisina, a u svetoj senci, na
zemnom obronku, boravi pastir i
gleda vrhunce.

Fragment se prekida. Nije verovatno da prozni nacrt koji počinje sa „O Mati Zemljo“ treba da ukazuje na nastavak. Razgovor triju likova je uprkos fragmentarnom stanju dalekosežno komponovan i ne vidi se kako bi ovde mogao da bude ugraden sadržaj nacrta „O Mati Zemljo“. Sa stanovišta sadržaja čini mi se da je u najvećem stepenu sumnjivo da li ta dva odlomka uopšte nešto imaju jedan sa drugim. Da li je tema uopšte ista? U proznom nacrtu se oslovljava „Mati Zemlja“ i ona treba da bude predmet sveg potonjeg slavljeničkog pevanja. Ovde je reč o njoj kao o „Vestalki Zemlje“. Ona je čisti zakon jezika iz koga pesnik peva i iz koga jedino može da dođe pevanje zajednice. Zemlja i jezik se ovde ogledaju jedno u drugom, da bi se reklo: vremena stvaranja nisu u vlasti i odluci pesnika, kao što ni pastir ne može planinu na čijem je vrhu da vidi kao ono što je iznad njega.

Ipak George nije prepisao prozni nacrt, nego naš pesnički fragment. On je u tome prepoznao svoju sopstvenu svest o životu kao pesnik. To bi mogla da potvrdi sledeća Georgeova pesma:

Čuj šta govori potmulo tlo:
Ti slobodan ko riba il orao –
Od čega zavisiš, ne znaš to.
Možda otkriva pozniji glas:
Za našim si bio stolom
Jeo što si dobio od nas.
Dođe ti lice lepo i novo
AI vreme staro bi, nikom se danas ne da
I ne znaš da li će biti u vreme ovo
Ko to lice još može da gleda.

Pozadina ove pesme je u Georgeovom delu dobro poznat motiv odricanja. Tako se u „Sedmom prstenu“ pesnik nadvija nad ogledalo izvora, kada traži saglasnost posle jednog velikog iskustva za koje je verovao da je pronašao pesničku formu, a lik mu uvek odgovara: „nismo to mi! nismo to mi!“. I ništa drugo ne priznaje ni pesma iz „Novog carstva“: „Nema stvari gde nedostaje reč“. Naša pesma se mora čitati na pozadini te motivske konstante. Njen zaključak je (i ja mislim da time njeno tumačenje nije više teško) – ambivalencija između bića pesnika i bića čoveka. Jer ono što pesma kaže i to što nam ona nešto kaže, na kraju je to da pesnik nije gospodar svoga nadahnuća i stvaranja, nego kao i svi drugi ostaje zavisan na neukidiv i neproziran način. Naglasak bih hteo da stavim na to „kao i svi drugi“. To se u našem uhu čuje u onom – „Od čega zavisiš, ne znaš to“, posebno jer je to ponovljeno u pretposlednjoj strofi i tako daje takt čitavoj pesmi. Potmulo tlo, nešto što se ni na koji način ne može osvetliti, i odakle potiče svako od nas, jeste ono što nam obznanjuje tu suštinsku neizvesnost u pogledu nas samih. Ne samo pesnik, svako od nas može da prihvati te reči kao svoje. Jer uvek će neka kasnija usta znati ono što mi ne znamo. Ti stihovi zvuče kao forme parusije hrišćanskog predanja. Ne da bi Hristos bio zamišljen kako nepoznat prebiva medu svojima i postaje poznat tek prilikom prelamanja hleba – ali reč je o postojanju onoga ko je imao da kaže svetu reč i koji ipak ostaje nepoznat. Prava tema te pesme je to što se pesnik ubraja među one koji ne znaju. On ipak zna da ne može znati da li će lik koji ima uvek biti vidljiv, uvek postojati za sve. Ali to znači da on ne zna da li će postojati reč. Duboki strah koji prožima te stihove nije ograničen samo na druge, kojima je pesnikovo Ja suprotstavljeno.

Vratimo li se odavde ponovo trećoj strofi pesme „Majci Zemlji“, uočićemo ono što je zajedničko u temi. Ne treba da padnemo u prenaglašen govor, ništa ne prenagljujmo, ne treba da nepromišljeno posegnemo rukom u vatru. To je kod Helderlina središni motiv. Tako pesnik i ovde mora da istraje na tome da je on horovođa jedne zajednice koja mu još ne odgovara. Vremena stvaranja koja idu svojim sopstvenim putem sa kojih ih ništa ne skreće i na kojima na njih ništa ne utiče, kao potez planina od mora do mora, kazuju isto „ne znaš to“ kao i Georgeova pesma. To je nešto unutrašnje zajedničko, što čini položaj pesnika prema vremenu i svetu, i što povezuje dva međusobno veoma različita pesnika, i čini mi se da je znak Georgeove veličine to što njegov pesnički glas isto tako zvuči sa-svim drugačije i osobeno, i što se u njegovim stihovima ne ukazuje nijedan trag podražavanja ili preuzimanja Helderlinovog tona.

Izvor: Hans-Georg Gadamer, Filozofija i poezija, priredio Milo Lompar, preveli Saša Radojčić i Jovica Aćin, JRJ, Beograd, 2002.

Slika: Kaspar David Fridrih, „Dva muškarca posmatraju mesec“, 1825.

Eugen Gotlob Vinkler: „Pozni Helderlin“

hoelderlinzeichnungschefberger1989

O Helderlinovom povratku iz Francuske znamo malo. Do odluke o četiri decenije njegovog kasnijeg ludila došlo je u jednom odsečku njegovog života u čiju tamu prodire samo svetlost nekoliko oskudnih činjenica. U Bordou je on proveo četiri meseca kao kućni učitelj i pastor nekog nemačkog trgovca. Grad je napustio 10. maja 1802. Nije se saznalo iz kojih razloga se odlučio na taj iznenadni odlazak; u njegovim pismima iz tog vremena nalaze se samo reči koje govore da se dobro oseća. Po panovskom podnevu južnog leta išao je on pešice nazad u zavičaj. U jednom pismu koje je napisao po svom povratku iz Nirtingena pominje posetu Parizu. Drugačije nego prilikom putovanja u Bordo, kada je od Strazbura išao za Lion, a odatle preko Overnja na jugozapad Francuske, sada mora da je udario put severa, ka Poatuu i Tureni; naišao je na tragove zverskih borbi koje su trupe Francuske revolucije u Vandeji donele ustaničkom stanovništvu. Seljaci su s kosama i mlatilima za vršidbu krenuli da bi odvajkada im prisno poznati poredak svog sveta, baštinjen od otaca i overen od strane Boga, branili od nasilničkog sna jednog duha obuzetog hibrisom, od trostruke zvezde iluzorne slobode, smrtonosne jednakosti i bratstva u niskosti. Helderlin je video „žalosnu, usamljenu Zemlju“ i, potresen u temelju svog bića, pometen u duši, stigao je u pozno leto 1802. kod svojih rođaka.

Došlo je još do poslednjeg uzleta snage kadre da oblikuje. Nastale su pesme kao što su „Rajna“, „Germanija“ i „Patmos“. Tek u novije vreme je kritika, koja je pola veka po Helderlinovoj smrti smatrala da se važeće pesnikovo delo završava s langversima, prihvatila tvorevine koje joj je bilo moguće da protumači. Mećutim, već „Patmos“ obuhvata obilje duhovne građe kojom tumačenje nije bez daljeg u stanju da ovlada. Samo korak po korak i deonicu po deonicu, može se na pesmi još pokazati, poput ostrva, promišljen sistem nekog mitskog poretka sveta, dok se izmeću toga otvaraju ponori novog i nesavladanog pogleda na taj poredak. Rascep izmeću sveta grčkih bogova, za kojim u njegovoj čulnosti Helderlin s čežnjom neposredno žudi, i iskupljujućeg sveta hrišćanstva koji nadjačava tragiku, a čiju je sigurnost pitomac racionalistički usmerenog tibingenskog zavoda, hranjen pijetizmom 18. stoleća, mogao samo s teškoćom, a zapravo nikad nije mogao sasvim da napusti (Helderlinovo hrišćanstvo je određeno kako racionalizmom kakav se predaje u školi, tako i pijetističkim duhom vremena, formiranim u virtemberškim porodicama s naročitom usrdnošću – onim prvim kao pritiskom odozdo, ovim drugim kao pritiskom odozgo jedne iste duhovne klime): – onu suprotnost antičkog boga-slike i razvejavanja slikovne prirode predstave o Bogu, kakvo je preduzeo protestantizam, i koje je, produženo preko nemogućnosti da se Božje biće uopšte zamisli, konačno moralo da se završi u nepostojanju Božjeg bića, tu suprotnost nastojao je pesnik da još jednom savlada u poslednjim svojim himnama s premorenom dušom i duhom koji je postao nesiguran. To je volja koja, premda delujući u sferi pesničkog, ipak ne proizlazi iz njega. Pesništvo je oblik posredstvom kojeg Helderlin iskazuje problem pojedinca, koji je, svakako, bio i još uvek je problem mnogih. Problem je kao sadržaj vremenski objašnjiv i posmatranje i procenjivanje njegovog posebnog položaja u duhovnom prostoru mogu se mirno odvijati nezavisno od njegovog pesničkog pojavljivanja. Usaglašavanje antike i hrišćanstva, koje se u pojedinostima ovde još jednom pokušava, jeste, isto kao njihovo suprotstavljanje i njihovo razdvajanje, pitanje isto toliko staro koliko i hrišćansko mišljenje samo. Antika preuzeta nezavisno od tradicije, još jednom iznova otkrivena na način u najvećoj meri poseban, i hrišćanstvo koje je na isti takav način isparilo zahvaljujući intelektu i osećanju, susreli su se u Helderlinu s takvom oštrinom i iskonskom nepomirljivošću, kakve katoličko mišljenje, koje je prošlo kroz asimilacione procese srednjovekovne sholastike, nikada nije doživelo. Hristos je postao Herkulov brat koga je, kako kaže priča, isto kao Marijinog sina, začela božanska natpriroda i koji je, kao spasitelj smrtnika iz zemaljske muke i nevolje, doživeo propast kao čovek zbog ljudske krivice, da bi kao bogočovek bio prihvaćen u društvo bogova. I zahvaljujući tome što je duh koji tumači ovladao analogijom spoljašnjih vidova stvari, Dionis, osnivač vinograda, nazvan je pretečom Hrista.

Značaj figura nije utvrđen saobrazno njihovom obimu i području delovanja; on se sužava, proširuje i menja od jedne do druge prilike. Čas je Hristos naslednik nestalog neba bogova, koji u vremenu lišenom svetlosti vrši vlast svetih, dok vidljivi znaci njihove vlasti bivaju očuvani u metaforičnosti simbola. Čas se, opet, Sin Božji pokazuje kao veliki ispunjivač: kao onaj koji duhom probija i prevazilazi pojave, kao poslednja metamorfoza božanskih snaga, putem koje mnoštvo oblika, u kojima su se te snage na grčki način izražavale kao ličnosti, konačno nalazi svoje jedno jedino obličje. Ali i u najvišem Helderlinovom prizivanju, Hristos je viđen samo kao pojavljivanje božanskog – nikada kao Bog sam. Prividna suprotnost, koja postoji između transcendentnosti njegovog porekla i povratka, i njegovog ovaploćenja u čoveka, i koju hrišćansko učenje shvata kao veliko čudo i spas koji se događaju čoveku, doživljava kod Helderlina svoje tumačenje i ukidanje u mitu kao nekoj manjoj i shvatljivijoj tajni. Ono neshvatljivo otima se, doduše, još uvek razumu; tajna verovanja, međutim, raskriva se u jasnoći slike.

Pa ipak: time što se kod Helderlina adventistička prethodnica antičke predstave o bogovima podudara sa povratkom ličnog osećanja luteranskog hrišćanina, još uvek ne dolazi do velike sinteze. Oba ta područja predstave na presudan su način odvojena jedno od drugog. Ono što tu nastaje samo je jedan most koji graditelja i sve one koji ga koriste drži zarobljenim između onoga što je s ove i onoga što je s one strane. Onaj ko stoji na njemu nalazi se izvan stvarnog prostora. Njegovo stanište je prinudno, majušno, na njemu se ne može ništa sagraditi i izloženo je sa svih strana. Prilaz tom mostu postoji i sa jedne i sa druge strane. Paganin koji stupa na njega razumeće veru; naravno, ne u potpunosti, on pred sobom vidi samo zemlju verovanja. A hrišćanin koji se nalazi na njemu može dobro da sagleda antiku, no nikada je ne može dosegnuti niti biti u njoj. Misli kojima se oni što tu obitavaju obično u potpunosti predaju privlače slobodan promet seni i pojedinačnih vrednosti. Jedan isti bog, prizivan takvim mislima, prelazi preko mosta prerušavan u bezbroj nijansi, viđenih krajnje tačno; no ne nastanjuje se na njemu niti obznanjuje svoje biće. Vrednosti koje dolaze s ove i s one strane razmenjuju se u trgovačkom prometu. A pošto se stanovnici ovog mosta pokazuju kao pošteni ljudi, za prste im se ne lepi nikakva trgovačka dobit. Oni ostaju siromašni, bez igde ičega, izloženi neizvesnosti. Oni imaju samo svoj most – tu građevinu od divnih lukova pesama. Može li se živeti na njima? Na njima, od njih? Neki umeju da nose svoju nevolju dostojanstveno i otmeno, neki su slepi i ne znaju za nju. Prvi koji je to stanište po imenu Helderlin ostavio za sobom bio je on sam.

*

Srazmerno kasno izranja lični, upravo tada grubo skiciran najvažniji sadržaj, a time i vlastiti način kazivanja. Još kao dvadesetšestogodišnjak, istrajavao je Helderlin u beživotnom svetu sintetičkih ideala, lišenom vazduha, iz kojeg ga je izvela tek Diotima, da bi ga sučelila sa stvarnošću. Poneko je pesnik jer ne poznaje život. U neku ruku prinudno preuzima on tipičnost neke pojave, pošto mu nedostaje izvornost individue. Doživljaj Diotime bio bi sposoban da potpuno istroši nekog pesnika ove vrste, kako bi iz pepela koji preostane tek nastala prava ličnost. Za Helderlina, međutim, tada je započela njegova sudbina. Diotima je načinila od njega čoveka, koga onaj raniji pesnik nije ukinuo nego ga je tek učinio nekim bićem koje važi kao nešto. Ovaj doživljaj nije preoblikovao Helderlinovo pesničko Ja u njegovoj idealističkoj nastrojenosti. Da, ono je ostalo dominatno i posle doživljaja Diotime u Helderlinovoj trodelnoj prirodi, koju su činili urođeni pesnik kao nesvesna potencija, hotimični ili svesni pesnik i čovek koji saznaje i doživljava. (Iz promenljivog odnosa koji su te tri komponente njegovog bića uspostavljale jedna prema drugoj može se jasno očitati Helderlinova sudbina.) Ali, od tog trenutka bilo je probuđeno jedno Ja koje doživljava stvarnost i pesničko Ja je bilo obaveštavano o utiscima koje je imalo. Opažaji toka doživljavanja dobijali su značaj i delotvornost tek kada bi ono bilo napojeno njima. U ranije razmnožavanje istorodnih ideja bila se ulila krv iskustva.

Naravno, Helderlinove predstave i dalje su obrazovale jedan čvrst i u sebe zatvoren svet, koji je bio bolji i na koji su se odnosili napolju doživljena svakodnevica i trg. Sve ako se slika Grčke nije više ukazivala kao neodređeni svet bajke, u kojem je mladić, kao nekada u rimovanim strofama, naširoko ispredao čudnovate snove, sada se kao mera stvarnosti nametnulo novo viđenje, koje je postalo helderlinovski konkretno i oštro se odvajalo od stvarnosti. Slika Grčke u odama nije iluzija. Bez predela oko Nekara i Majne, bez urvina Hajdelberga koje su sada neposredno doživljene, ta slika ne bi dobila svoje crte nabijene stvarnošću. Bledunjavi ideal hrani se i snaži stvarnošću; tako oživljava jedan nemački predeo, kakvog nikad i nigde u Grčkoj nije bilo. Svaki put bi nastajala pesma. Ali ono što se tu, usled izvesnog otpadništva u pogledu svega što je valjalo doživeti i izdržati kako valja, i neoštećeno pokazivalo kao čisto i sve čistije duhovno obličje: kao pesnički predeo, to je, primenjeno na život, ako je do toga šta je u njemu moguće i ostvarivo, nužno moralo doživeti neuspeh.

Doduše, između Diotime i Sizet Gontar nije došlo do otvorenog raskida: ideal i stvarnost nisu se tu međusobno isključivali, kao ni slika Parnasa i propešačeni Švapski Alpi. Ali, provalija dokazano postoji. Ona žena, koja je posle Helderlinovog odlaska, iščekujući, stajala na prozoru kako to čini samo žena koja voli i strepi da li će se, pozvan tajnim, žurno pisanim pismom, voljeni uskoro pojaviti na ulici, dobija u pesmi, kao slika Diotime, veličinu koja nam ništa ne govori o onoj drugoj veličini, kakva je za nas, srećom, sačuvana u jednom svežnju pisama. Ona Diotima koja se pojavljuje u Hiperionu i u pesmama, pa čak i Diotima u pismima koja je Helderlin slao Sizet Gontar, više je svedočanstvo o pesnikovoj duši nego ideja koja je učinjena zemaljskom i koju je postalo moguće videti, a koju je onaj koji voli otkrio posmatranjem. Razlika je jasno uočljiva. Ako je ideja najviši rezultat čulne stvarnosti posmatrane s napregnutim erosom, ideal se pokazuje kao unapred stvorena slika, koja se ovde, kada je Helderlin sučeli sa stvarnošću: sa ovim savršenim ženskim stvorenjem, sa njim, po izuzetku, srećno podudarila. Voljena, u svom veoma posebnom biću, omogućila je pesniku vidljivo prisustvo ideala. To je specifično romantičan stav, koji, različito od grčkog pronalaska, ideju urođenu stvarima, koju je moguće izvesti samo iz njih i koja se, po tome kako se pojavljuje, može shvatiti samo zahvaljujući neprestanom trudu, kao urođenu premešta u dušu individue. Od stvarnosti se u neku ruku zahteva da bude ono što o njoj misli pojedinac. Za sve obavezujuća jednakost slike stvarnosti ne pokazuje se sad kao objektivan uvid u objektivne datosti, nego nastaje, koliko još uopšte može nastati pri razlikama u mišljenju pojedinaca, kao sporazum i uzajamno slaganje škole ili društva pojedinih Ja koja subjektivno doživljavaju. Ideal sa zahtevom, koji ima ideja, da bude stvaran, za čoveka koji mu se poverava predstavlja opasnu sigurnost. U istoj onoj meri u kojoj postaje bezuslovan, rastu mogućnosti razočarenja. Sklad, međutim, ne može biti trajan. Ponekad, kao u slučaju Diotime, mogu se ideal i stvarnost pomiriti. Odsustvo pažnje sa kojom su u sebe zatvoreni filozofi idealizma provodili svoj život, brinući se samo za mogućnost svoje misli, nebriga sa kojom su stvarnosti nametali njoj strani poredak, bili su uskraćeni pesniku koga se, dok je otkrivao njen stvarni poredak, ova ticala u stalnim susretima s njom. Svaki dodir s njom terao je svest u sve ljuće razočarenje, iz ovog u sve udaljeniji predeo spasa i ka sve mukotrpnijim pokušajima razumevanja. Stvarnost je progonila Helderlina u stopu, silom je zahtevala da bude prihvaćena, provaljivala je nakaradno sa svih strana u njegov himnički svet, koji je on svaki put postavljao na sve veću visinu, da bi u njemu nakaradno ostala. Samo predstava nekog ko u svojoj ravnodušnosti upravlja svetovima, a čoveku se čini užasnim, mogla je još, na kraju, da uspostavi neki labav odnos između elemenata koji su stremili na razne strane. Najveći deo onoga što Helderlin priziva sad ostaje tajna, saopšteno u pitijskim izrekama, zatvoreno u tamnom, herojskom verovanju u sudbinu, kojim se helderlinovska nežnost, što se zahvaljujući pismima može posmatrati, postepeno naoružava tragičnom muškošću – verovanju koje se branilo od napada spolja sve do sloma.

„Patmos“ je poslednja himna čije sadržaje je Helderlin još, prilično mukotrpno, doveo u idealnu povezanost. Sagledana realnost, koja se više ničim ne može otkloniti, biva spoznata kao skrivanje idealističkog boga, kao neproziran, bezoblični svet noći između dva dana božanskog. Ako se ova krajnja mogućnost tumačenja, zahvaljujući kojoj je bilo moguće da se još uspostavi veza između obeju suprotnosti stvarnosti i ideala, u „Hlebu i vinu“ ostvarila na još prilično prihvatljiv način, u „Patmosu“ problematične činjenice, ne poznajući se uzajamno, stoje, da se tako kaže, slepe jedna kraj druge. Skoro svaka je bremenita nekim pitanjem. Pitanja se sudaraju, pa se čak i iz konačno datog objašnjenja i dalje postavljaju sve nova pitanja. U „Hlebu i vinu“ je još noć bogova objašnjena kao čovekova sudbina:

No prijatelju! Stižemo prekasno. Žive doduše
Bogovi još, al’ gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare
Živimo li; toliko štede nas nebesnici.
Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud,
Ponekad samo podnese obilje božje čovek.

No u kasnijim himnama uliva se u imenovanje božanstva strah, predavanje i optužba: taj bog manje voli nego što je voljen. Zamera mu se nehumanost i udaljenost od ljudi.

No strašno je kako tu i tamo Bog
Beskrajno rastura ono što živo je.

Tako se kaže u „Patmosu“ i dalje: ranije uopštena sudbina se sad oseća lično (značajan je ovde i natpis koji se nalazi među pesnikovim nacrtima, prema kojem je bila planirana himna o Klajstu, rođaku sudbine):

No nerazumno je
Želeti pred sudbinom.
Ali najvećma slepi su
Sinovi bogova. Jer poznaje čovek
Svoju kuću, a životinji bi pokazano
Gde treba da je gradi, a onima je
Greška da ne znaju kud bi
U neiskusnu dušu usađena. („Rajna“)

Upoređena sa ovim procesom, koji se odvijao isključivo u sferi duha, bolest koja je snašla Helderlina na njegovom povratku iz Francuske ima u potpunosti drugorazredan uticaj. Ona sama ne bi mogla objasniti paralizu njegove oblikovalačke snage. Sunčanica, koju je Helderlin sam opisao u neobičnom značenju („… i kako se priča o junacima, mogu reći da me je udario Apolon“), koju pominje pismo Belendorfu 1802, pogodila je jedan već izmoren duh. Još dve godine pesnik se držao uspravno. Prolazno se oporavivši od iscrpljenosti i bolesti, spevao je svoje poslednje i najveće himne i prevodio je Pindara i Sofokla. Još mu je na raspolaganju bio jedan s grčkim kongenijalan nemački, koji niko ni pre ni posle njega nije dosegao. Ako i nije moguće bolest kao medicinski nalaz odvojiti od Helderlinovog života, bilo bi ipak umesno ostaviti odnos uzroka i posledice u sferi one nejasnosti koja, po mišljenju razboritih lekara, ne protivreči najdubljoj suštini bolesti. U najmanju ruku, nije ničim obesnažena pretpostavka da je Helderlinova fizička priroda podlegla nekoj nesreći svesti. Potrebno je pre svega osigurati ozbiljnost i dužno strahopoštovanje prema pesniku i njegovom fragmentarnom delu, nezavisno od njegovog spoljašnjeg savršenstva, kao pojavi jednog u svojoj nemoći još uvek plemenitog duha.

*

U himni posvećenoj Madoni, koja je ostala u odlomku, Helderlin se žalio na turobnost koja razara pesmu. Turobnost je najsmrtonosnija moć za duh. Ona spopada onog čija je vera malaksala, ko je ostao bez nade. Nju ne budi zagonetka života, ukoliko je ovaj neshvatljiv. Ono što je tajanstveno čini čoveka nemirnim, neumornim i čežnjivim. Nesreća izaziva u verniku, kao i u neverniku, bol koji se može tačno lokalizovati. Turoban čovek, međutim, i njegova patnja stoje izvan sudbine koja se oseća kao moć i volja. On živi u carstvu između nebića i bića, u području senki, što je za njega premalo da bi još bivstvovao neutučen, ali je dovoljno stvarno da bi život osećao kao teret koji ne ukazuje više ni na šta, nego je prešao u neko sublimno stanje. Turoban u ekstremnom smislu je grčki Ork. Seni koje ga nastanjuju još imaju udela u ljudskim sposobnostima. Njihovo upražnjavanje. međutim, ne dovodi delanje do kraja. Seni još osećaju da ih mori bol; ne raduju se, ali znaju da se mogu radovati. Turobnost im ne dopušta da učestvuju u vremenu i sadašnjosti; Tantala muči žeđ, a da nikada ne može utoliti osećaj žeći niti može postepeno da zbog že]i podlegne.

Mora da je s Helderlinom bilo tako kad je primio vest o Diotiminoj smrti. Taj događaj delovao je samo još metaforički. Da bi onaj ko je pao u turobnost uopšte izdržao na duži rok taj jad u njegovoj najmučnijoj oštrini, pomaže mu neka čudna ravnodušnost. Turoban čovek pati tamo gde neko drugi ne oseća bol, ali izdržava i istrajava tamo gde bi ovaj smesta morao da se slomi. Nemamo svedočanstva o tome kako je smrt voljene delovala na Helderlina. No, to što je ćutao čini se da pokazuje kako nezadrživo i brzo je konkretni bol prešao u apstraktan bol turobnosti. Nekoliko formula čine slabačke štake na kojima se turobnošću ukočeno Ja još nekako vuče. U sve uvrnutijim i sve nezgrapnijim izrazima poniznosti i predanosti, kojima su ispunjena Helderlinova pozna pisma upućena majci i rođacima, postaje jasno primetno kako ova slabost raste. Jezička krutost pomaže ponekad rastočenom osećanju da se još nekako pridigne. Svaki put se to pokazuje kao sve teže i teže. Helderlin oseća da oseća; on se nije pretvorio u bezosećajnost koja ga je navela da, kada mu je umrla baba, u pismu kojim izjavljuje saučešće, izgovori one krte reči: „Nemojte me pogrešno razumeti ako zbog gubitka naše sada blaženopočivše bake izrazim više neophodnu pribranost nego bol koju ljubav oseća u našem srcu.“ Osećaj, premda još prisutan u Helderlinovom tananom duhu, u stvari ne može više da se ispolji – ne više spontano, direktno i povezano s povodom. On traži i nalazi svoj krajnji, sad još samo utvarni izraz u monotonim, ličnog života sasvim lišenim floskulama od kojih su sačinjena pisma iz poslednjeg perioda.

Turobnost niti može da crpi vodu, niti da dosegne grozd. A kao ni Tantal, ne može ni da skonča. Poslednji Helderlinovi himnični odlomci su uzaludno posezanje turobnosti za posedom pesme. Nužnost njihovog fragmentarnog karaktera je skoro prinudna. Predmet osećaja još stoji pevaču jasno pred očima. Ali on se više ne može izraziti. Formula koja još često premošćuje razmak između najdužeg, krajnjeg dosega njegovog duhovnog zahvata i uprkos svemu nedosegnutog predmeta, ono stereotipno „Mnogo bi o tome imalo da se kaže“, koje se pomalja u himnama i odlomcima, moralo bi češće da bude dopunjavano nego što je to Helderlin u stvarnosti činio. Pesnička sredstva mu više ne stoje na raspolaganju: jezik, pogled, potresenost. Ali sadržaj koji bi trebalo da odredi formu pesme: njen početak, uspon i kraj, obrise i granice onoga što je izrečeno, poredak i pove-zanost pojedinih njenih delova, taj sadržaj, koji, roćen iz Helderlinovog sveta, nipošto izbrisan iz njegove svesti, u koji se još uvek istinski veruje, turobnost sada bespogovorno uskraćuje, protiv Helderlinove volje, koja do očaja pati od te nemoći. To se najbolje može pratiti na samom jeziku u čijem svetu svoje vidljivo uobličenje nalaze duhovna stanja. Sintaksa gubi svoju snagu zakona. Logička struktura rečenice se raspada. On više ne izriče nijedan sadržaj, nego pokušava, uzalud se trudeći, da svojim udovima, nalik raširenim rukama, dosegne sadržaj. U tom pogledu su tipične poslednje skice: „Kada naime loza sok“, počinje jedna od njih i, zaboravljajući cilj onog što se želi reći, zaboravljajući nameru, predaje se počinku na jednoj slici: grozd! On „raste pod hladovitim / Svodom od lišća / Muškarcima snaga, / A lepo mirišući devojkama / I pčelama“. Volja za izrazom pokušava da nastavi, nanovo počinjući jednim Kada, zastajući kod novih slika, da bi konačno, iznurena, potonula, kad se stigne do zaključka koji bi trebalo izvući, do onog što se zaista htelo reći. Govor se prekida; završavava u mucanju u jednoj odvojenoj slici, koja visi u potpunoj praznini: „… hrast šumori…“.

Propast čoveka od iskustva, koji je podlegao turobnosti, propast sa kojom je povezana i propast pesnika ispunjenog voljom i svesnog sebe, silom isteranog iz njegovog himničkog sveta, nije, međutim, mogla sasvim da razori urođenu pesničku prirodu u Helderlinu. Ona je i dalje pevala u njemu kao neko Ono. Još neko vreme je u duhu koji je ostao lišen ličnosti dejstvovala samodelatna snaga njegovog demona; naravno, ispoljavajući se samo hirovito, dolazeći do slika i reči, ne poštujući više ljudski zakon i formu. Pesnikova volja nije više raspolagala snagom koja bi pripomogla da se ostvari roćenje sadržaja koji se tu očigledno iznova pojavljuje.

*

U Helderlinu se ono lirsko pokazalo na retko čist način – svakako kao nešto najčistije izgrađeno što je ikad u području nemačkog jezika postignuto. Helderlin je bio svestan te svoje naročite prirode. Tokom boravka u Homburgu, kad mu je bilo dato srećno vreme mirnog posmatranja sebe i spoljašnjeg sveta, dani neograničenog pesničkog pripadanja samome sebi, povukao je on, u januaru 1799, u jednom dijalogu sa samim sobom koji je poslao majci, odlučujuću crtu kojom je razdvojio pesništvo od filozofije. Do sada se, kaže, plašio imena praznog poete i, da bi izbegao taj odijum, bavio se filozofijom, ali je pri tom doživljavao nemir i neraspoloženje. Pesnik se, veli, sada emancipovao, zaključio je da ga je filozofija udaljavala od njemu „svojstvene“ prirode.

Pesma nije samo nosilac nekog sadržaja koji valja tačno ocrtati, ona se ne može podeliti na izraz po sebi i nešto što treba da bude izraženo. Uopšte je pitanje dokle takvo razdva-janje u jezičkim stvarima može da ide. Skoro da izgleda, piše on, kako dovršena misao ne može više da se odvoji od dovršenog jezičkog tela. Jezički posmatrano, lirski izraz ne stoji u suprotnosti sa proznim. Ako se jednom nastupi s površnim gledištem po kojem je ono što je lirsko u jeziku ukrasan i samo na igru usmeren, zavojit i uvrnut opis nekog jednostavnog stanja stvari, dolazi se do uvida kako je lirsko naspram proznog pojačanje, a pruža više tačnosti, više mogućnosti u izražavanju. Da li bi, recimo, ono što je rečeno lirski moglo u prozi da se pojavi sa neposrednom potpunošću? Proza, shvaćena na uobi-čajeni način, dostiže svoju potpunost sumiranjem. Jedan jedini stih, međutim, može otvoriti pogled u najšire predele. Lirski izraz ne samo što znači – on jeste. U njegovom osnovu postoji nešto pomoću čega se jezik uspinje iznad posredničke i služiteljske uloge i zadobija značaj i smisao preduslova za sadržaj koji treba da se izrazi. Sadržaj postaje povod za jedan jezik koji postoji iz samog sebe, iz pesnikove milosti, do te mere da će, kako će se zaključiti, reč koja je postala moćna učiniti ponekad sebe kod pesnika samostalnom, prodreti u tminu, u kojoj je razum ne može više pratiti. Sadržaj i izraz, misao i reč, ne mogu se više međusobno razdvajati. Lirika, budući više od umetničke forme, proishodi iz određenog duhovnog stava koji, kao kod Helderlina, stvara sasvim određenu životnu formu. Izvorno lirsko je priroda, duhovno i duševno raspoloženje svojstveno svom nosiocu, pesniku, koje, doduše podvrgnuto volji, može da bude upotrebljeno i hotimično, no dovoljno raspolaže svojom sopstvenom snagom da bi, kao u Helderlinovom poslednjem periodu, delovalo preko granica nemoći svesti. Pesniku je jezik dat kao dar. I onda kad više ne ume da ga obuzda, da ga upotrebi u skladu s namerom koja je povezana s nekim ciljem, on mu ipak ostaje veran, nerazdvojan od njegove prirode, stvarajući i stvaralački, sve dok u njemu još uopšte ima nekog života.

Ne povlačiti ovde neku odlučujuću granicu nego nastaviti s razmatranjem dopušteno je utoliko pre što je pesma zapravo neograničena tvorevina, biće čiji spoljašnji opseg stoji prema njegovom unutarnjem području, čija smotra je izvršena i može da bude izvršena, u odnosu svojevrsne neobaveznosti, ako ne već i nepoštovanja. Pesma je po svome karakteru fragmentarna. Ona se u svojim pojedinim delovima, u pojedinom stihu, može pokazati tako savršenom, da to pre razara nego što unaprećuje povezanost celine. Kao izraz nekog psihičkog uzbuđenja, koje niti počinje sa prvom reči koja se može čuti, niti nalazi svoje smirenje sa poslednjom, ali je u svakoj pojedinosti savršeno iskazano, pesma je retko u sebe zatvoreno delo. Svako zahteva ono sledeće; a u isti mah deset pesama ne predstavlja više nego jedna. Ono što je ovde rečeno u opštem smislu o jednom svojstvu pesme među ostalim njenim svojstvima, dobija u Helderlinovim najkasnijim himnama značenje vladajućeg principa. On se uspostavio takoreći sopstvenom snagom, a da ga Helderlin nije koristio umesto nekoga drugog, koji se izgubio. Tako, u spolja gledano još neraspukloj himni čiji je naslov „Spomen“, idealistička misaona konstrukcija nije više vidljiva. Tu se može samo još pretpostavljati. Ali zazvučaće tema koja zaziva moć sećanja:

… Ali more
Pamćenje daje i uzima ga,
A i ljubav upire marljive oči.
No ono što ostaje zasnivaju pesnici.

To je uteha koju obećava kraj. Kroz prethodne strofe, međutim, sablasno se vije uvid u nezaštićenost i brzo prolaženje ljudskog života. Ovde se započinje s tužaljkom nad svetom čiji tonovi su još nepoznati u „Patmosu“. Beznađe, koje je do tada još moglo uz krajnje naprezanje duše biti potiskivano verovanjem u neko sve tajanstvenije i sve zagonetnije božanstvo, sada provaljuje bez zadrške; ne vidi se nikakav spas. Prilično je čudno da nedostaje prizivanje Boga. Uteha dolazi samo od ljudske prirode: iz pesnika, u kojem ta priroda biva uzdignuta, kao čuvara, tumača, onoga ko je sad, dabome, već postao nemoćan i umo-ran, koji tone nazad u dubinu pred tajnom stravičnog poretka, koji više ne može da se hvata u koštac, izmučen je i skoljen turobnošću, ko zaziva zaborav:

Al’ neka mi neko
Pun svetlosti tamne
Mirisni pehar pruži,
Da mogu počinuti: jer sladak
Bio bi dremež među senkama.

Pesnik, koji je dosad bio naviknut na opštenje s nebesnicima, sada se u potpunosti drži ljudskoga, pridružuje se običnim ljudima, kojima duševnu okrepu daje jednostavno pričanje i slušanje:

… Ali dobar je
Razgovor, i da se kaže
Šta srce misli, da se mnogo sluša
O danima ljubavi
I delima koja se zbiše.

Zar nije dovoljno nazvati stvari jednostavno njihovim imenom? Izvan autentičnog otkrovenja svetu se ne otkriva nikakav bog. Sluteći da u osnovi pojava leži nešto što mu je skriveno, nastoji Helderlin sve više i više da to što mu je postalo neprotumačivo i neizgovorivo iskaže reprodukujući opaženu sliku. Time što se pojava verno posmatra, sagledava osetljivom dušom liričara, koja može biti dubinski potresena, dok mu se suština jezika, skrivena u pozadini fizičkog, ne preda, kako bi bila izražena, dosegnuto je ono krajnje što još može biti rečeno.

Prvi put taj način govora postaje uobičajen u langversu. Slika noći, koja stoji na početku elegije „Hleb i vino“, sadrži u sebe uključen odnos helderlinovskog čoveka prema natprirodi. Odnos je opisan samo slikom, nije ga moguće pokazati prstom, razumljiv je još samo kao osećanje. Noć leži nad stvorenjima, bogovi su zaspali, pa ipak: ta tmina nije sasvim lišena nade. Nešto delotvorno vlada još u njoj, čuvajući dušu. Sledećih osam delova elegije, u kojima pesnik pokušava da objasni taj pogled, da ga otvori za ljudski uvid i predstavi ga u njegovoj povezanosti, ne čini ih, međutim, jasnijim; oni pokazuju najtežu konstrukciju, koja, opet, na izvesnim mestima, ne izlazi na kraj bez dokazne snage nedokučive slike.

Ta helderlinovska slika: jasna, oštra, upečatljiva; prodorna, tako da probada srce, ne laka, razgovetna a ipak ne shvatljiva, pri svem zračenju tamna; tačna a ipak nerazumljiva, teška i u isti mah uzlebdela, zauzima u pesmi od slučaja do slučaja mesto koje postaje nezavisno. „Tamna svetlost!“ Ono protivrečno je kao hvataljka kojom jezik grabi ono što se nudi pogledu. Premda između značenja obeju reči ne postoji nikakva veza, koja bi se mogla smisleno objasniti, između njih se ukazuje istinska i stvarno postojeća slika.

Istrajnost i strpljivost, vernost posebno Helderlinovog načina posmatranja stizala je sasvim po zakonu do cilja. Ideal se slamao, ali iz ruševina su nastale ideje. Nije više bilo dovoljno snage da se materija usaglasi sa stvarnošću od koje je trebalo da bude izgrađeno idealno carstvo. Ali, ovladavši tom materijom zahvaljujući svom posmatranju, pesnik je na čulnoj stvarnosti koju je imenovao pokazao praslike; on svojom reči imenuje pojavu, a pošto je njegov jezik vidovnjački, istovremeno se pokazuje njena duhovna slika. O Dunavu se kaže:

Ali ovaj nazivaju Ister.
Lepo stanuje on. Gori stubova lišće
I treperi. Divlje stoje
Oni uspravljeni, jedni među drugima; ponad njih
Druga jedna mera, štrči
Iz stena krov …

Predeo oko Dunava kod Bojrona, gde reka protiče između pošumljenih strmih obronaka, dok odozgo kao arhitrav i sleme vertikalno pritiskaju zidovi stena, dobija tu važeću sliku svog bića. Na isti način dočaran je predeo kod Donauešingena. Idealno zdanje pesme ostalo je ponad toga ruševina; jedva da se ocrtava tlocrt. Ako himna Rajni kao džinovska metafora povezano i jasno još dovodi sliku i pojavu reke u vezu sa životom i sudbinom čoveka, sa (melanholijom već smračenim) odnosom Tvorca i stvorenja, ako je tu slika još sredstvo kojim se vodi neki misaoni sadržaj, u himni Dunavu oglašava se tema koja smera na duhovnu razmenu između Zapada i Istoka još samo raspuklim tonovima. Ideja, praslika „Istera“ preteže. I ono što je mišljeno, obznanjeno, poučno, sve više se zapetljava u neprobojnu sliku. Ista pesma sadrži i obrazloženje: naime, u znacima, kaže se, govori pesnik! Misao postaje gotovo konkretna. U pojavljivanju reke: u Dunavu počiva, kako Helderlin sluti, zatvorena svetska misao, upućivanje izvan ovog sveta:

Potreban je znak,
Ništa drugo, prosto i jasno, da bi Sunce
I Mesec, nerazdvojne, nosio u duši,
I išao dalje, danju a i noću, a
Nebesnici jedni uz druge osećali toplinu.

Kako to i zašto? Uvid ne može više da dovede u red ono što je sagledano. Bog je tu, to poslednja strofa himne Rajni, upućena prijatelju Sinkleru, još zna, premda je, takođe, „sve izmešano i bez reda i ponovo se vraća prastara pometnja“. Ister se, međutim, završava obrtom kojim se pesnik ograđuje: „Šta, međutim, čini onaj, tok, to ne zna niko.“

Nemogućnost da se više zna rascepila je formu Helderlinove pesme. Deo himne koji počinje „Zreli su, u vatru zaronjeni“, i koji služi kao primer za slikovni prikaz misli, daje tom iskustvu, uza svu zatamnjenost, najtačniji izraz. Stvarnost, kako se čini onom „nevezanom“, ima nered kao zakon; u osnovi, naknadno deluje neki tajni, skriveni red u koji „ulazi sve, kao zmije, proročki, sanjajući na nebeskom bregu… Ali zle su staze“. I mnogo toga „valja zadržati“. Helderlin pokazuje „vernost“ toj nuždi kojom nepoznati Bog ljudima nameće svoj zakon. „Šta je Bog“, pita jedan drugi odlomak: – „nepoznat, pa ipak puno je njegovih svojstava lice neba“, i dalje: „Što je nešto više nevidljivo, to se više miri sa stranošću.“

Glas umetnika, učitelja i propovednika, čime je nekada Helderlin nastojao da ispuni smisao i zadatak umetnika, mora sad da zanemi pred tom stranošću i njenim pogledom. Samo pesma, koja je uzima za svoj predmet, dolazi do nekakvog, barem spoljašnjeg kraja: – tako „Ister“ i ona himna nazvana „Spomen“, koja dočarava predgrađe Bordoa, predeo oko Gorgonje i Dordonje, tako upravo pomenuta pesma, kao i nekoliko manjih komada povezanih od fragmenata. Stranost počiva u stvarima. I priroda postaje sad tuđa i svojom prisnom pojavom magično opčinjava pesnika. Još uvek je duh jezika dovoljno moćan da ono što je sagledano položi u reči s nesmanjenom snagom. No, čim Helderlin pokuša da ih poveže između sebe, mora da malakše suočen s opiranjem svoga skrivenog, ali pravog sadržaja. Kao širom razbacane krhotine ostaju pogledi na imaginarni osnovni nacrt himne. Po sebi, one su krajnje markantno profilisane. Njihova preciznost je preoštra, sa takvom oštrinom može duša – ovde nadmoćna nad duhom – da prihvati magiju čulnog utiska:

… podneva, kad u sivo-žutom žitnom polju
Vegetacija šumi, uz uspravnu stabljiku,
I kičmu savija klas na stranu
Poput jeseni …

Na konkretnosti stvari pokazuje se bivstvo koje je verodostojnije, premda je istovremeno i neobjašnjivije, nego ono o kojem nas poučava refleksija. Helderlin, nekada najveći idealista među pesnicima, zanesen duhom, najveći sanjar, sasvim se okreće stvarnosnom:

U međuvremenu, pusti me da gredem
I divlje bobice berem,
Da ugasim ljubav prema tebi
Na tvojim stazama, o, Zemljo.

Svet, koji se sad otkriva u fragmentima i koji, najpre samo nepotpuno, stupa na mesto himničkog sveta, uzak je i po svojoj duhovnoj topografiji krajnje nizak. To je zavičaj, koji se, međutim, više ne ukazuje, kao nekad u „Putovanju“, kao zemlja uzdignuta do mitskog, nego se pokazuje kao u potpunosti konkretan, povremeno moglo bi se čak reći grub Virtemberg. Nalaze se tragovi materija, istina helderlinovski zgusnuto, kakve su inače uobičajene samo u zavičajnoj poeziji koja treba da izazove ugodna osećanja.

Ali voli da vidi sejač
Neku, dok spava
Po danu iznad pletene čarape.

Neće skladno da zazvuče
Nemačka usta,
Ali ljupko šumore
Po bockavoj bradi
Poljupci.

Švapska crta ističe se u to vreme u Helderlinovom biću kao određujuća kao nikada pre. Onaj koji vidi, oseća i sluša, onaj koji pre svega vidi, koji posmatra stvari svojstvene švapskom karakteru, jeste Švaba kakav bezmalo očigledno potiče samo iz okoline starog Virtemberga. Jezik sa svojim preobiljem izraza vezanih za rodno tle samo pojačava taj utisak. Ovde je reč o najprostijim i najsamosvojnijim predmetima:

Na sivo-žutom listu počiva
Grozd, nada vina
tako počiva na obrazu
Senka zlatnog
Nakita, koji visi
Na uhu devojke.

Dovoljnost sa kojom se duša okreće zemaljskom preokreće se, međutim, u bogatstvo, jer iza metafore kao što je ova, koja je u svojoj duhovnoj čulnosti srodnija onom grčkom nego ranija romantična čežnja za Grčkom, sažima se preobilje stvaralačke radosti koje dolazi iz večnosti i koje, polazeći od obilja te pojave, možemo ponovo unazad da sledimo. Vinograd i grožđe, koji stalno potvrđuju ono što je napolju, pokazuju se kao u najvećoj meri trajni simboli. Simbol života, koji oni sadrže, nerazoriv je. Drugi jedan odlomak izriče to direktno:

Kad ponad vinograda plamti
I crno kao ugalj
Izgleda u jesenje
Vreme vinograd, biće
……………………………..
Cevi života bujnije dišu
U nektaru čokota.

Neko nepoverenje prema idealnom tumačenju života probija se kod Helderlina; slavi se jednostavniji, nesalomiviji život. U tibingenskim godinama poslednjeg perioda, kojima se osporavala važnost, kao godinama koje su pomračene ludilom, našao se Helderlin u posedu jedne svesti koja još zna za novo, posebno stanje i odvažuje se da se, na potpuno ozbiljan način, premda su ga kao ozbiljan kasniji posmatrači retko uzimali, odvoji od ranijeg sveta vrednosti. Iz sadašnjosti, iz svakodnevice, koja je ranije romantičaru nešto značila jedino s obzirom na mogućnost da bude protumačena idealno, pritiče sada zadovoljstvo koje u neposredno prisutnom sluti spasonosan sadržaj. I stena je sad „dobra za ždraljiku“, a ono „što je suvo za piće“. „Ako neko hoće da stanuje“, kaže se u opisu one male tibingenske kuće, koja je opstala do danas, izmeću obale Nekara i strmog obronka grada, gde je Helderlin stanovao:

Ako neko hoće da stanuje,
Neka to bude na stepenicama,
I tamo gde je kućica nad vodom nadvešena,
Tu se zadrži.
Ono što voliš
Jeste da dođeš do daha.
………………………………..
Jer gde su oči sklopljene
I gde su noge vezane,
Tu ćeš to naći.

Nalaz: stvarnosti dnevno propešačenih predela, sa strašću posmatrane stvari, nalaze se tako reći na dohvat ruke. Samo čovek koji luta između granica, neko ko je u ovdašnjem u stvari bez zavičaja, može istinski da ih nazove po imenu. Za materijalistu ostaju one neupadljive: – materijal kojim rukuje; za idealistu su one prepreka, oštrih ivica i mutne. Ali smernost gosta, kako hrišćanskog tako i onog ko je naprsto samo to, predaju se stvari u svojoj celovitosti kao poklon gostu.

*

Tibingen, gde je Helderlin proveo tamniju i veću polovinu svog života, leži usred Virtemberga. Uprkos mirnoći svog oblika i nežnosti linija, predeo je tamo neobično prozaičan i opor. Istočno od Nekara put vodi naviše uz šumovite obronke Švapske Jure, po kojima su razasuti zamkovi, da bi onda pukao pogled na oskudnu, golu zaravan Švapskih pašnjaka, koja se blagom kosinom spušta naniže; na zapad se pruža listopadna šuma, prirodni park Šenbuh. Jedan ljudski soj nesklon materijalnim stvarima već stolećima je prestao da u tom pejzažu gradi velike građevine. Bebenhauzen, nedaleko od grada, ima romansku manastirsku crkvu – poslednji primer visoke gradnje. Već tibingenska bogoslovija u svojoj nepatvorenoj gotici samo je građevina koja treba da posluži svojoj svrsi, okićena reprezentativnim ukrasima: dvorana za molitvu i čvrsti zamak Božji, sličan svetovnom zamku, koji bdi na gradskom visu i čije unutrašnje dvorište, u koje se ulazi kroz pomodnu renesansnu kapiju, svojim zidovima od čatme nudi prizor neke džinovske vinogradarske kuće. Apstraktna spiritualnost kalvinizma i prozaična trezvenost podeljene su na nedelju i radni dan do poslednje sitnice. Nije slučajno što u susednom području Štrogoj postoje sela koja su osnovali valdežani i koja imaju francuska imena. Zemlja se samo koristi. Jedva da se negde upražnjava vinogradarstvo. Gag, kako se zove tibingenski seljak, poznat je po svojoj drvenastoj grubosti, svojoj žudnji za profitom i svojoj lukavosti.

Izvanredni duhovi koje je Virtemberg poslao u carstvo besmrtnika ne mogu se, kako kaže rasprostranjena švapska izreka, posmatrati kao pravilo i norma koji su karkteristični za narod tamo. (Primedba: Der Schiller und der Hegel, / der Uhland und der Hauff, / das ist bei uns die Regel, fällt gar nicht weiter auf. Šiler i Hegel / Uland i Hauf, / to je kod nas pravilo, / ništa dalje ne pada u oči.) Naprotiv, oni predstavljaju pojedinačne reaktivne pojave koje se mogu shvatiti kao pobuna protiv opšteg karaktera tog naroda. Učestalost tih slučajeva govori samo u suprotnom smislu o onom što je uobičajeno. Velike Švabe su uglavnom odlazili iz zemlje, jer je smisao za veličinu bio slabo razvijen. Njihovo pojavljivanje najpre je bilo posmatrano sa skepsom, meru na koju nije navikao Švaba i nehotice oseća kao smešnu i budalastu, i tek iz udaljenosti prošlosti, kada se prinos i dobit vide jasno kao na dlanu, ume on da ceni veličinu. Ono prokockano i kockarsko, i u svojoj najmuževnijoj ozbiljnosti, daleko je njegovom valjanom, na korist usmerenom biću. Nemoguće je da za švapskog stolara neka ćud bude važnija nego njegova poslovnost i da umesto, recimo, kreveta ili mrtvačkog sanduka pravi model grčkog hrama. Kada je Helderlin jednog dana za to zamolio majstora Cimera, kod koga je bio na stanu i hrani, ovaj valjani čovek je taj zahtev glatko odbio i odgovorio je, kako sam piše u jednom pismu Helderlinovoj majci, ne bez farisejskog tona u glasu, da on mora da radi za hleb i da „nije te sreće da živi u Filozofskom Miru kao On“. Helderlin, najdublje pogođen, udario je u jadanje i istog minuta napisao je olovkom na jednoj dasci:

Različite su granice života,
Kao putevi i kao granice bregova.
Ono što smo mi ovde, može tamo da dopuni neki bog
Harmonijama i večnom nagradom i mirom.

„Dolaženje do daha“ nije mu više uspevalo bez štete. Ja je bilo rascepljeno. Helderlin je, kao maske, vezivao oko sebe najčudnovatija uobraženja. S vremena na vreme, kada bi ponovo došao do zdrave svesti, koja je rasvetljavala njegovo stanje, osećao se rastrgan bolom i mukom od samog sebe. Sa dirljivom ljubavlju vezivao se za zemaljsko, hvatao se za njega kao za svoj jedini spas. Da izrekne jednostavna iskustva: prirodu i večno vraćanje godišnjih doba, upotrebljava obično, kao najjednostavniju i spolja nametnutu formu, jambski, ređe trohejski četvorostih. No nijedan od stihova nije ukočen. Jedan čudan podzemni, nežan i spiritualan ritam oživljava njihov čvrsti sklop, obuhvata i neravnine jezičkog izraza koje se tu i tamo javljaju, i deluje na njih, kao da ih stavlja u službu neke posebno tražene preciznosti.

Ljupki predelu! gde ulica
Veoma ravna sredinom ide,
Gde se diže Mesec, bledi,
Kad se javi večernji vetar,
Gde priroda veoma bezazleno,
Gde bregovi uzvišeno stoje,
Idem naposletku kući, noseći je u sebi,
Da zlatno vino tamo vidim.

Život po sebi, kakav slave opsežna pesma „Zadovoljstvo“ i brojne druge strofe sastavljene od izreka, sad je ono za čim se najviše stremi – odricanje i ispunjenje u isti mah. Dokle god živi, pripada čovek ovoj Zemlji. Uzaludno je hteti dosegnuti zvezde. Ono čisto razdvajanje, koje švapski životni stil sprovodi između dva područja i njihovih zahteva, sada se javlja i ovde, ali preinačeno i nešto radosnije, lepše, veće: – ozareno Muzama. Priroda je odsjaj neba i daje srećniku predukus sada diskusiji nepodložne onostranosti, koja se pretpostavlja kao nužna i u koju se slepo veruje. Helderlinovo Ja sklanja se u obavezujuću opštost, višestruko osiguranu i čvrsto uhvaćenu. Doduše, jadni šetač po poljanama oko Nekara, obraslim srebrnim vrbama koje je sad slavio, svakako nije u doslovnom smislu učestvovao u životu. Blaga čežnja se probija iz stihova. Ali barem žuđeni život, drugačije nego nekad idealni zahtev, nije bio u nepomirljivoj suprotnosti sa datim danom. Život je bio u istom prostoru i čoveku na dohvat ruke, samo je bio širi, bogatiji, snažniji. Dok je velikan Zemlje nestao na svom konju, pesnik je išao prosto pešice. On je to činio voljno, jer obojica su disali jedan isti vazduh. Nejednakost usuda nije bolna, oseća se da je ukinuta u gostoljubivoj celini kojom u sebe zatvoreni svet obuhvata život. Osobena duhovnost ozaruje realistične slike u kojima se ispoljava predstava poznog Helderlina. Virtemberški vlasnik voćnjaka preobražava se u biblijskog Gospoda. Bogatstvo zadobija nešto čarobnjačko, odbacuje svoju tupu i neprijateljsku materijalnost i pokazuje se u svom zemaljskom pojavljivanju, kakvo Bog hoće, kao životvorna, oplemenjujuća i smirujuća moć. Izgleda kao da ono proizvodi jedinu odgovarajuću klimu u kojoj čovek uspeva u svom punom dostojanstvu. Već samo njegovo postojanje znači siromahu podizanje, radost i utehu. Ono je mecena tihe misli, mirne kontemplacije u prirodi, lepota i sigurnost vladaju zahvaljujući njemu u svetu:

Kada je neko bogato obdaren dobrima,
Kada mu voće iz vrta i zlato krase
Stan i kuću, šta bi mogao više imati
Još u ovom svetu, da svoje krepi srce.

Starozavetni i antički životni vazduh sustiču se u ovim stihovima u mešavini koju pesnik teško da je i sam imao na umu, ublažavajući se uzajamno. Tu Voz (Iz knjige o Ruti – prim. prev.) stoji pod zaštitom jednog Boga koji, humanije nastrojen nego onaj biblijski, nije upropastio Jova, a Horacije, koji opeva svoje poljsko dobro, mogao bi mirno da se liši stoicizma, koji mu je potreban da bi umirio antički osećaj svoje izgubljenosti u svetu. Samo čovek pritisnut krajnjom nuždom mogao je da pruži u opštim potezima sliku tog ugodnog, ne mnogo opasnog života. Dosta skupo je plaćena ta prostodušnost. Za to jedva da je bila dovoljna cena ceo jedan život. Ne troma dovoljnost, već neprocenjiva mera odricanja osnov je ove idiličnosti. Misao i pojava njenog prostodušnog sveta ima svetleću snagu slika rađenih na polećini stakla bojama koje ne propuštaju svetlost. Jedan nepoznati mit o Helderlinu se ocrtava. Pored tragičnog, božanskog lica mladića izranja pojava starca simetričnih crta, kako ih je sačuvao jedan crtež olovkom: nagnut napred, s prstom koji pokazuje naviše… Izgleda kao da je tek ovde vernije ispunjena jedna sudbina, kada život u svojoj nedokučivosti mirno prihvata tragiku.

Preveo sa nemačkog Dragan Stojanović

Eugen Gottlob Winkler, Dichtungen, Gestalten und Probleme. Nachlass, Neske, Pfullingen 1956, str. 314-337.

Izvor: Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, broj 45-48, godina XIV, Beograd 2009.

Helderlinov delfin

Antički disk sa delfinom, 500. p.n.e

Vraćaju li ti se ždralovi, i da l traže
brodovi opet do obala ti put? Veju li dahom
zeleni lahori oko smirenih ti voda, i da l sunča
dubini izmamljen delfin na novoj svetlosti leđa?
Cveta li Jonija? Je li čas? Jer s proleća, uvek,
kada živima srce obnavlja se i prva
ljubav se ljudska budi, i spomen zlatnog doba,
dolazim tebi, i u tvom te miru pozdravljam, Starče!

Delfin vizuelno naročito zaokuplja Helderlina. Nije izvesno da je on mogao videti antičku grčku crnofiguralnu kupu nastalu oko 525. godine pre nove ere, koja se sada nalazi u Minhenu, na kojoj je prikazan bog Dionis na brodu čije je kormilo obraslo grožđem, koje se nad njim nadvija, stvarajući mu hlad, a oko koga delfini prave krugove u poskocima. Od 1828. godine Lisjen Bonaparta vrši iskopavanja u italijanskom gradu Vulči gde i pronalazi ovu kupu. Nju je tek 1841. otkupio kralj Ludvig I Bavarski. Takođe, pesnik nikako nije mogao videti delfine ni na kritskim freskama, u Minojevoj palati, no njegov naivni genije ih spontano pridružuje pejsažu koji je oformio u svom duhu. On prevodi Pindara i piše Arhipelag u približno isto vreme, oko 1800. godine. Takođe, on je prevodeći Pindara morao naići na pominjanje te morske životinje, o kojoj je u komentaru uz prevod napisao:

U dubinama mora bez vala
Milo ga uzbudila pesma frula.

„Pev prirode, usred lahora Muza, kad ponad svetova oblaci poput pramenja lebde, a iznad se preliva zlatno cveće. U to doba svako biće izjavljuje svoj ton, svoju vernost, način kako se sa sobom zglašava. Jedino razlika u načinima tada vrši razdvajanje u prirodi, pa je, tako, sve više pev i čisti glas nego naglasak potrebe ili jezik od neke druge strane.

To je more bez vala, gde gipka riba oseća zvižduk tritona, odjek rastenja u mekom vodenom bilju.“

Fridrih Helderlin, „Odlomci o Pindaru“, preveo Jovica Aćin, u: Uvod u tragedije.
Slika: Crnofiguralni kiliks (posuda iz koje se pije vino) u čijoj je unutrašnjosti prikazan bog Dionis

 

.

Fridrih Helderlin: Iz pisma majci

Slažem se s Vama, najdraža majko, u tom, da će za mene biti dobro ako ubuduće potražim najskromniju službu koja je za mene moguća, posebno zbog toga što je u meni još uvek prisutna možda nesretna sklonost prema poeziji, kojoj sam se od mladosti uvek težio odgovoriti poštenim nastojanjem baveći se takozvanim temeljitijim poslovima, i koja će prema svim iskustvima koja sam stekao sa samim sobom, u meni i ostati dokle god budem živeo. Ne želim presuđivati je li to umišljanje ili prirodna sklonost… Ne recite mi da je to puka zanesenost! Jer, zašto sam onda dobar i blag poput deteta kada se nesmetano u svojoj dokolici bavim tim najnevinijim od svih poslova… A ipak svaka umetnost iziskuje čitav ljudski život.

Fridrih Helderlin na blogu A . A . A

Izvor

Johanes Bobrovski: „Helderlin u Tibingenu“

Drveta zemaljska, i svetlost,
u njemu čamac, dozvan,
motka za pokretanje udarila je o obalu, lepa
sklonost, ispred tih vrata
prošla je senka, pala
na reku,
na Nekar, zeleni Nekar,
koji se izliva iz obala
na livade i briobalne poljane.

Kula
u kojoj je stanovao
bila je kao dan,
težina zidova, težina
u kontrastu sa zelenilom,
drveće, i voda,
odvagnuti sve u jednoj ruci:
zvono se glasi u daljini
zvuk se razleže iznad krovova,
časovnik počinje da okreće
železne zastave.

Preveo sa nemačkog Petar Vujičić

Johanes Bobrovski rođen je u Tilzitu 1917. U Kenigsbergu je završio klasičnu gimnaziju. Mladost proveo u Istočnoj Pruskoj, ratovao je, iako pacifist, u redovima Velikog Rajha, na zapadnom i istočnom frontu. Od 1945. do 1949. bio je u zarobljeništvu u SSSR-u. Smatrao je nemački pohod na Istok krstaškim ratom, zbog kojeg se, kasnije, i latio pera. A kako je ustvari pevao? Tihim glasom, s jakom unutrašnjom ekstazom, nabacujući slike, slažući one koje je vidio svojim napaćenim očima, sa onim koje je nosio u svom sećanju.

„Ljudski sam živeo,
zaboravio sam da brojim kapije,
otvorene. Lupao sam
u zatvorene.“

Za života je objavio dve zbirke pesama: „Vreme Sarmata“, 1961, i „Zemlja senki, reke“, 1962, a posthumno još dve: „Oznake vremena“, 1967, i „U šipražju vetra“, 1970. Pisao je pripovetke, romane i epigrame. Umro je 1965, u Istočnoj Nemačkoj.

Pesma i pesnikovi biografski podaci preuzeti su iz temata časopisa Gradac „Svetska poezija danas“, Čačak, 1981.

Slika: Horst Janssen: „Hölderlin at 16 and 72“

Fridrih Helderlin: „Empedoklova smrt“ (Radio drama)

 

Fridrih Helderlin: „Empedoklova smrt“

Uloge:
Jovan Milićević
Stevo Žigon
Miloš Žutić
Petar Banićević
Milorad Stevanović
Bogdan Mihailović
Rodoljub Simić

Reditelj:
Arsenije Jovanović

Proizvodnja:
Dramski program Radio Beograda
Februar 1969. godine

Izvor

Stanislav Grohovjak: „Helderlin“

U Tibingenu
U Švabiji
Kod stolara Cimera
Imajući trideset šest leta previše
Nastanio se Nerođeni.

Šta će učiniti provincijski stolar
Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste košuljice svojih kćerki.
Ženino bledilo nalik na ubornu gubicu ovce;
Ubiće svesno
Pauka,
I podići omanju kulu.
Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila
Danima i noćima – kao crne i bele unutrašnjosti dlanova;
Stolar pije.
Anđeo – opterećem kesama pod očima – priziva
Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu,
I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda;
Stolaru kosa sedi.
Između stolara i Anđela, očito postoji nešto više
Od činjenice posedovanja krila.
Mozak.

To se videlo ujutro
Kad Cimer iziđe s teškom sekirom,
Postavi tešku kuglu i zabi je u panj.
Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više
Od same bitke.

Helderlin usta.
Protrlja oči.
I iza zastora mahnitosti
Začudi se pticama golubinjeg jutra.

Delikatnost ljubavi
Koju mi je dala –
Režanj limuna
Sočan do gore

To je kao kad bih išao po oštrici zlatnih brijača
Tko me je mamio tanki glas njenog tela

Ali naglo je glava
Pala sa visine
U crveni otvor
Mojih požudnih usta

To je kao kad bih naglo zabio brutalni klin
U sredinu na balu belog ogledala

Prevod sa poljskog Petar Vujičić
Pesma je preuzeta iz časopisa Gradac,temat „Svetska poezija danas“, priredio: Raša Livada

Fridrih Helderlin: „Bonaparte“

William Turner -

William Turner – „Napoleon Bonaparte“ (detail)

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.

Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?

Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete.

U pesmi on ne može živeti ni trajati,
On živi i traje u svetu.

Napoleon Bonaparta još jedan je od mnogih heroja perioda romantizma u kome su umetnici videli duh genija u neprestanom kretanju (rečeno hegelovski apstraktnim jezikom). Napoleonu su mnogi posvetili svoja dela da bi ga se kasnije ga se odrekli zbog uzurpacije evropskog kontinenta. Betoven je bio jedan od njih posvetivši mu Treću simfoniju.

Razočaranja prate velika oduševljenja, naročito kada su u pitanju pojedinci od istorijskog značaja. Helderlinovo oduševljenje svakako je drugačije uobličeno u odnosu na oduševljenje Žilijena Sorela, Stendalovog junaka romana Crveno i Crno (o tome sam pisala u tekstu Slika prirode i slikari prirode u kontekstu umetnosti evropskog romantizma. No, ipak, zanimljivo je uspostaviti paralele.

Za Helderlina Napoleon je nasuprot svetim posudama pesnika. Napoleon „živi i traje u svetu“ ali ga pesnici čine junakom iz svete posude u kojima čuvaju vino života, pesnici su ti koji stvaraju junaka od realne istorijske ličnosti, bilo da je on Asurbanipal, Aleksandar Makedonski, Hadrijan ili Napoleon.

Iako pominjan i uzet kao tema pesme, lirski subjekt upozorava pesnika da ga se ne dotiče jer on svojim duhom razara posudu, on živi i traje u jednom svetu koji za pesnika jeste ono što Helderlin podrazumeva pod „oskudnim vremenima“. Izuzetno lepa i jednostavna pesma. Kao i sva Helderlinova poezija zagonetna, ali ne i dvosmilena. Ali baš zbog zagonetnosti kako odabrati koji je smisao iste? Kako spoznati koji je smisao Napoleona i kakav je položaj umetnika u odnosu na njega?

Citat: Fridrih Helderlin, „Bonaparte“, preveo Ivan V. Lalić, iz: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

Prazan tron: Van Gog i sudbina umetnika 19. veka

Vinsent van Gog, "Vinsentova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Vinsentova stolica“, 1888.

Vinsent van Gog, "Gogenova stolica", 1888.

Vinsent van Gog, „Gogenova stolica“, 1888.

U nastavku slede dva odlomka Inga F. Valtera, nemačkog istoričara umetnosti, rođenog 1940. godine u Berlinu, koji je poznat zahvaljujući izdavačkoj kući Taschen čija su se izdanja mogla pronaći u ovoj zemlji. U prvom odlomku, koji je na srpskom jeziku, možete pročitati Valterovo posmatranje dve čuvene Van Gogove slike koje su priložene u ovoj objavi. Drugi citat, koji je na engleskom, smešta Van Goga u istorijski kontekst i posmatra poziciju umetnika u 19. veku.

Na Vinsentove oči nestaje san o umetničkoj komuni koju je želeo da ostvari sa Gogenom. Slike njegove i Gogenove stolice (desno) iz decembra su simboli usamljenosti. Obe stolice su prazne, kao metafora odsustva umetnika i nemogućnosti međusobne komunikacije. Skromna Van Gogova stolica, sa luloom i duvanskom kesicom kao njegovim osnovnim simbolima, u kontrastu je sa nešto raskošnijom Gogenovom naslonjačom na kojoj stoje sveća i knjiga, simboli učenosti i ambicije. Van Gog je naslikao svoju stolicu žutim i ljubičastim bojama, koje su u to vreme bile znak svetlosti i nade. Nasuprot tome, Gogenovu stolicu je naslikao crvenim i zelenim kontrastima, znacima tame i beznađa. Dan i noć stoje jedan naspram drugog, kao i dva umetnika, kao predskazanje njihove budućnosti.

U nastavku sledi odlomak iz monografije posvećene delima i životu Vinsenta van Goga na osnovu koga se može obaviti pokušaj razumevanja pozicije, uloge i karakteristika mnogih umetnika 19. veka.

Yet van Gogh naturally remained a child of his age. He grew up in a century when people for the first time saw their own existence as everything, with no transcendental support system – a century that produced many odd and even self-destructive characters.

The Austrian art historian Hans Sedlmayr gives the title ‘The vacant throne’ to the final chapter of his essay in cultural criticism, „The Loss of the Centre“ [Verlust der Mitte]. Sedlmayr writes: „It must be added that the artists have been among those who suffered the most in the 19th and 20th centuries, the very people whose task it has been to render the Fall of Mann and of his world visible in their terrible visions. In the 19th century there was an altogether new type of suffering artist: the lonely, lost, despairing artist on the bank of insanity. It was type that previously only occured in isolated instances, if that. The 19th century artists, great and profound minds, often have the character of sacrificial victims, of victims who sacrifice themselves. From Hoelderlin, Goya, Friedrich, Runge and Kleist through Daumier, Stifter, Nietze and Dostoyevky to van Gogh, Strindberg and Trakl there was a line of solidarity in suffering at the hands of the times. All of them suffered frim the fact that God was remote, and ‘dead’, and Man debased.“

Van Gogh’s chairs constitute a metaphor of the crisis of the entirs century, a metaphor that correspondents to the somewhat forced pathos of Sedlmayr’s account. We cannot graspvan Gogh’s own via dolorosa, through to his fits of madness and final suicide, in isolation from the century he lived in. Van gogh’s ailment was maladie du siecle, the self-fulfilling Weltschmertz, that Sedlmayr attempts to explain by the loss of belief in God.

Izvor: Ingo F. Walther, „Van Gogh“ (Complete Paintings), Tashen, Koln, 2006.

Слика природе и сликари природе у контексту уметности европског романтизма

Gistav Kurbe – Obala u Palavau, 1854.

Разликa између пејсажа (слике природе) и пејсажног сликарства (слика природе) јесте разлика између онога што је природно и онога што је уметнички лепо. Филозофи су се одувек бавили проблемом лепог али не једино на примерима уметничких дела. Према подели Имануела Канта, поред уметнички лепог постоје још и људски лепо и природно лепо. Кант при одређењу суштине лепог наводи примере који  немају везе са уметничким делима већ се непосредно тичу сфере природно лепог, он, на пример, помиње шкољке – оне су у сфери природно лепог. Платон сматра да највећи домет естетског није једно уметничко дело већ држава. Платон се  у одређењу лепог држи сфере етике, етика и естетика преплићу се, а видећемо да ће се таква мисао задржати и у романтизму, посебно при дефинисању категорије узвишеног.

Сматра се да је уметност, пре свих сликарство, оку посматрача открила пејсаж. Уметност нам је скренула пажњу на природно лепо, указала нам је на њега једним вишим, симболичким посредовањем. Кроз историју уметности пејсаж је на различите начине био виђен. Од античког сликарства мало тога нам је остало као сведочанство за постојање овог жанра. У ренесансном сликарсту пејсаж је увек у позадинском плану. Пејасжно сликарство тек у барокној Холандији добија пуноправни статус и  постаје самосталан жанр. Романтизам га користи на један сасвим особен, ако не и на најособенији начин у историји сликарства. Импресиониисти под утицајем Делакроаа и Тарнера не виде пејсаж колико виде импресију, титравост светлости која ствара пред њима етеричне појаве пуне живих боја. Импресионисти кроз пејсаж откривају боју и светлост, њихове међусобно условљене манифестације. Импресионисти само настављају барокну традицију, али овога пута замењену живљим бојама и без драматике којој употреба контрастних тонова доприноси . Библијски или митолошки мотиви бивају потиснути мотивима града и  ритуалима свакодневице. Портрете аристократа и угледних грађана замењују портрети кан-кан играчица, проститутки и уживалаца апсинта. Експресионисти се кроз пејсаж враћају традицији “примитивног“ сликарства Океаније, заоштрених, агресивних контура и слободног потеза четкице који је уочљив оку посматрача.

Николај Хартман у својој Естетици указује да јеприрода била обожавана и пре уметника. Уметници допуњују природу. Уметност идеализује. Идеализовати, другачије представити, поново створити већ постојеће, није исто што и открити. Уметници су допринели да човек природу посматра и диви јој се са становишта историје уметности, да је види као нешто артифицијелно, занемарујући њену компоненту сировости, дивљине и неприпитомљености. Уметник, свестан њене двојности, узима за свој поглед и имагинацују оно најбоље и најлепше из њеног окриља, али кроз такав приказ и упозорава. Идила као поджанр пејсажног сликарства о томе најбоље сведочи. Као што скулптура или сликарство акта отварају поглед посматрачу ка људском телу, тако и уметност пејсажног сликарства отвара поглед ка слици природе. У књижевности и сликарсту романтизма Посматрач тј. Путник дивећи се пределу пред собом, контемплирајући кроз тај призор,  истовремено га обавија ауром божанског и уздиже га до ранга естетског предмета, а он, предео пред њим, то засигурно није.

Слика природе тј. пејсаж није естески предмет, али слике природе тј. уметничка дела – јесу. Слика природе, пејсаж пред Путником производ је пре посматрачевог виталног него естетског осећања. Отуда се уметницима многи природни предмети откривају као естетски. Николај Хартман запажа:

У царству природно лепог,  то је пре свега лепи крај, предео; а поред њега, наравно, и много другога: море са својим кретањем, увек променљиво облачно небо, увек исто звездано небо[…] али све то није естетски предмет већ исто толико – можда и у првој линији – предмет нашег виталног осећања. А њега свакако треба разликовати од естетског предмета.

Разлика између природно лепог и естетског предмета у романтизму бива занемарена, али само када је доживљај у питању. Самим начином стварања, парадоксално, та разлика бива наглашена. Сви тадашњи пејсажни сликари били су путници али ниједан није путовао са палетом под руком, ниједан од њих није стварао на отвореном нити је од отвореног простора чинио свој атеље. Сви тадашњи сликари најбоља дела насликали су у атељеу, затварајући спољашње, а широм отварајући и кроз рад давајући искључиво примат свом унутрашњем оку – својој имагинацији. Каспар Давид Фридрих нам на пар цртежа нуди призоре свог аскетског, спартански уређеног празног атељеа кроз чији се отворен прозор, негде у даљини виде хоризонти голих брда, натопљени пепељастом бојом магле. Порука сликара је недвосмислена. Он види и доживљава пејсаж  док планинари или шета пољима, али га заиста види тек у свом атељеу. Сликар тек у атељеу види оно што је путујући гледао. Слично је и са Гејнсборовим портретима племића. Они који све буквално примају посматрајући неко уметничко дело питају се како је могуће да су онако одевене и дотеране особе одједном се нашле усред непроходних шума и сабласних предела. Гејнсборо је сва своја дела, која су пре ремек-дела пејсажног  него портретног жанра, насликао у атељеу, иако ми портретисана лица видимо у неком дивљем пределу или врту. Коначно дело увек настаје у атељеу.

На могућност мешања природног и уметнички лепог упозоравају филозофи предвиђајући да ће уметност будућности, у случају Канта то је романтичарска уметност, донети потпуно поништавање објекта као таквог, али да то не значи да је објекат заиста такав каквим га види субјекат, односно онај који посматра. Кант пише:

Природна лепота јесте нека лепа ствар; уметничка лепота јесте леп приказ неке ствари.

Николај Хартман овакав став прихвата и сликовитије допуњује.

Ако стојим пред неком холандском сликом мора и ако се мој поглед, као на стварној обали, губи у даљини, онда ми ипак не пада на памет да верујем да је море са својим таласима стварно и да треба само да учиним неколико корака па да ми вода прелије ноге. Слика уопште не тежи таквој обмани, она не изазива илузију реалности, чак ни у најреалистичкијем приказу. Оно што стварно постоји је нашто сасвим друго: не приказано, већ “слика“ приказаног.

Видимо да је романтичарски јунак жртва  парадокса. Он полазећи од објективног заправо жели да створи нову стварност а да ону од које је пошао поништи до тачке непрепзнатљивости. Уметник је незадовољан објектом од кога полази, али му је он ипак неопходан како би од постојеће датости прешао на ступањ стваралаштва. Уметност, како то и Хартман увиђа, чак и у најреалистичнијем приказу није реалност нити тежи изазивању илузије реалности: слика Густава Курбеа то показује. Ма колиико Курбе тежио реализму, натуралистичком приказу и писао манифесте томе у прилог, његова слика, иако полазећи од стварности, заправо миљама је удаљена од ње.

Каспар Давид Фридрих (Caspar David Friedrich), Вилијам Тарнер (William Turner) и Џон Констабл (John Consable) били су савременици који се нису познавали, а ни међусобног утицаја, њихово нам сликарство то боље сведочи од било какве хронике, није било. Упркос томе, рад све тројице изузетно је сличан, не толико по форми или начину артикулације виђеног, већ по идеји. На њихову уметност утицале су идеје доба у коме су стварали и оне су од великог значаја за наше разумевање њихове уметности. Њихово сликарство треба посматрати у контексту Спинозине пантеистичке филозофије и филозофије немачког идеализма. Сва тојица рођена су између 1774. и 1776. године –  Фридрих ’74, Тарнер ’75, Констејбл ’76. Они обогаћују и допуњују поменути жанр. У питању је потпуни заокрет, нов поглед, нова визија и нова техника у начину приказивања. Техничке иновације посебно се односе на Тарнера и Констабла. Тарнер својим испрекиданим, неравним и трзавим потезом четкице доприноси вернијем приказу неухватљивих и непостојаних природних појава –  ветра, паре, магле, кише. Констабл својом техником наношења белих тачкица на већ готову површину  доприноси  утиску да се природа (лагано) креће и бруји. Вордсвортовски идеал мирне сеоске природе Констабл потврђује својим сликарством. То је једна струја поимања пејсажа у енглеској традицији. Друга је динамичнија, агресивнија, “гласнија”. Тихом сеоском подневу и језерима мирне површине Вордсворта и Констабла Тарнер и Бајрон супротстављају дивљину, узбурканост и необуздану динамику мора и таласа. Насупрот тишини и статици копна стоји гласна динамика мора.

Пејсаж је дуго био декор, позорница на којој би се “одвијала радња”. У  центру пажње билаје људска фигура која не би била загледана у оно што је окружује. У  романтичарском сликарству природа доминира платном, људске фигуре су ретке и малене, оне су окренуте леђима и  – посматрају. Путници на платнима романтичарских сликара нису делатне већ контемплативне фигуре. Кроз статичност тела еманира динамика мисли коју контемплација подразумева. Она се огледа кроз кретање природних појава приказаних на слици. Динамика ван посматрача сугерише динмику која се одвија у њему. Фридрихов Путник, леђима окренут, ослоњен на једну ногу стоји и посматра, али оно у шта гледа изазива у њему динамику мисли, емоција, утисака. Та  динамика  сугерисана је кретањем магле око њега, као и ветром у његовој коси.

Пејсажно сликарство у ренесанси јесте представљало илузију стварности. Коришћењем мотива природе сликари су лакше доказивали своје умеће коришћења перспективе. Ренесансни сликари велике природне површине стављају у позадински план слике. Феноменима велике слике природе ренесансни уметници нису фасцинирани, бар не експлицитно, али јесу фасцинирани микро сликом природе и њеном симболиком – фасцинирани су вртом као сликом природе на малом простору која је затворена и тајанствена.  Довољно је сетити се Ботичелијевог стваралаштва, посебно слике Пролеће, Фра Анђеликових Благовести или Бокачовог Декамерона. У 18. веку француски рококо мајстори, Фрагонар и Вато, уместо пејсажу, посвећују се сликању врта  у који најчешће смештају заљубљене парове. Врт као место скривања јесте артифицијелна, мирна и безопасна слика природе у малом коју је човек створио и себи прилагодио. Врт је тихо и скривено место у коме обитавају богови и заљубљени, баш као у  Шекспировој комедији Сан летње ноћи. Врт је место галантних љубавника, место за доколицу. Ипак, слика врта изузетно је двосмислена. Сликарство Хијеронимуса Боша и поезија Вилијама Блејка најексплицитније доприносе оваквом становишту. Врт на Бошовим платнима ни изблиза није место каквим нам се на први поглед може учинити. Атмосфера нелагоде и необјашњиве злослутности провлачи се између нагих, ситних људских фигура, бића необичног изгледа и егзотичног биља у коме или иза кога су. Бошови вртови су места уживања – у злу, греху, садизму или у љубави, лепоти, младости тела? Маркиз де Сад сигурно би изразио најпозитивније симпатије према Бошовим триптисима. Двосмисленост је оно што Боша чини толико привлачним и генијалним уметником. Он је још увек неприступачан сликар, његовој двосмисленој симболици још увек не умемо да нађемо коначно или бар приближно решење. Његови вртови нису љупка и безбрижна места каква нам се касније указују на платнима рококо или импресионистичких сликара.

Позадину многих Леонардових слика чини пејсаж. Тако је на фресци Тајна вечера, портрету Мона Лиза, слици светог Јована, слици Богородица и света Ана са Христом и Јованом међу стенама. На Портрету Ђиневре Бенчи Леонардо не користи природу само као декорум већ искоришћава и њен симболочки потенцијал. Албрехт Дирер у позадину својих аутопортрета смешта слику природе. Он је сликајући себе био на путу разоткривања делића и фрагмената, пре него проналажења коначних обриса, слике свога бића. Путујући тако што би сликао себе, он слика прелаз, динамику и метаморфозу свога бића. Када га је коначно пронашао представио се као Христ и то је уједно био и његов последњи аутопортрет. Ренесансних примера који садрже слику природе користећи је искључиво као декор, а не дајући јој никакав семантички потенцијал, има пуно. Можемо поменути Гриневалдов Изенхајмски олтар чија сабласна атмосфера пустог предела  Голоте допуњује транс ликова приказаних на олтару, њихове гримасе и  јаку експресију лица. Перуђинова слика Богородица се јавља светом Бернарду још један је репрезентативан приказ пејсажа који доприноси илузији перспективе и обавија слику сањивом и чежњивом атмосфером. Оно што прво фиксира поглед посматрача на тој слици нису ликови светаца, већ сам пејсаж који је сликар позиционирао у центар слике. Јутром натопљен предео место је контемплације и визије светог Бернара.

На северу Европе, поред Гриневалда, Дирера и Боша, својим делом, доживљајем и приказом природе одликује се и Бројгел. Сцене повратка сељана из лова сведоче о лепоти и суровости зиме северне Европе. Већ у  његовом делу  јавља се мотив брода који олуја бесно разбацује по површини мора. Човек је брод који се свим силама труди да укроти и припитоми силе природе, али, како ћемо то тек видети на Фридриховим и Тарнеровим платнима, таква борба је узалудна. Ђорђонеова слика  Олуја у традицији је позната као један алегоријски приказ расположење природе. Слика пред којом је Бајрон сатима стајао покушавајући да докучи њено значење и данас историчарима уметности остаје загонетка, првенствено због ликова који су чудно позиционирани и на њој приказани. Упркос њеној тајанствености она недвосмислено јесте и један поетски приказ  уобичајене природне појаве. Албрехт Алтдорфер, немачки сликар, претеча је холандских сликара по третману  теме. Он слика пејсаже без семантичког потенцијала и без амбиције да себе идентификује и изједначи са пределом који слика. Његова платна нису његова огледала као што је то случај са романтичарским сликарима. У том смислу уметник за разлику од каснијих сликара има незаинтересован однос према пределу који пред собом види. Предео је више подражаван него имагиниран и то је уједно и једна од кључних разлика између традиционалног и романтичарског приказа пејсажа.

Ослањајући се на ту традицију која се првенствено везује за литературу – на пасторалну књижевност – у 17. веку јавља се пејсажно сликарство којим преовлађују аркадијске сцене. Аркадија, земља безбрижних пастира и вечитог лета, лишена темпоралности , повлашћено је и заштићено место које нуди могућност за склониште и бег. Кроз дело француских сликара  Николе Пусена и Клода Лорена пејсажи су идеализовани и по многим тумачима управо су приказ аркадијских сцена, иако наслови слика сугеришу митолошке или историјске догађаје. Данашњем љубитељу сликарства њихова дела могу деловати као резултат снажног академског утицаја, али значај Пусена и Лорена за потоње француске сликаре пејсажа, посебно сликаре Барбизонске школе и Камиј Короа, велик је и значајан. Смену годишњих доба као смену човекових доба међу првима кроз своје сликарство предочава Никола Пусен серијом слика која тематизују промене изгледа пејсажа у складу са променом годишњег доба. Нешто слично на музичком плану учиниће и Антонио Вивалди. Оба у метника трасирају пут каснијим романтичарским преокупацијама. Вивалди компонује концерт за виолину Четри годишња доба 1725. године. Вивалди задржава барокну форму, али идеје његових композиција блискије су добу које тек треба да уследи. Три композиције става Лето у потпуности ће изневерити традиционална очекивања која и данашњи слушаоци везују за то годишње доба. У Вивалдијевој интерпретацији лето није доба доколичаве безбрижности, већ доба прожето сетом и меланхолијом , доба које најављује опадање, несталну и пролазну слику, брзу промену лица природе. Смрт је друго лице природе и подједнако је кроз уметничку тематизацију заступљено у циклусу сталне промене, опадања и поновног обнављања, циклусу у коме се и огледа кружност њеног времена. Још једна тема коју ће и романтичарски сликари прихватити. Пусенова слика Et in Arcadia Ego сведочи о златном веку који се није одржао. Златни век непостоји,  једино што траје вечно јесте људска потреба за њим која је кроз уметничке приказе остварила неке од својих најбољих манифестација. Пусенова слика визуелна је елегија о нестајању и пропадању, она следи, али и најављује песимизам, осећање којим ће и предстојеће епохе бити прожете.

Сликарство Клода Лорена, као и касније сликарство Камија Короа, прожето је  сањалачком атмосфером. Пејсаж је позорница за митолошка збивања. Лорен својим сликарством приказује изгубњени рај, златно доба људи. Август Вилхелм Шлегел пише о златном веку у једном од својих фрагмената:

Варљива слика минулог Златног века једна је од највећих препрека приближавању Златног века који тек треба да дође. Ако је златни век минуо, он није био доиста златан. Злато не може да зарђа или да буде изједено збом времена: из свих мешања и разлагања оно што је неразориво излази поново као право злато. Ако Златни век не може да траје вечно, онда боље да уопште није ни почињао и добар је само за елегије о свом нестанку.

Још један значајан пејсажиста 17. века  јесте и италијански сликар Салватор Роса, у традицији упамћен по приказима “готске геологије”. Будућe генерације  путника Италијом, њеним планинским пределима, које ће прелазити кочијама или пешице, природу око себе видеће Росиним очима. Он их је научио да у природи виде сенку, злослутни непријатни осећај духа, необјашњивог присуства силе, снажније и узвишеније. Роса је био фасциниран дивљим, необузданим, ужасавајућим лепотама природе. У томе се огледа Росин каснији утицај на сликаре пејсажа, али и на сликарство Хајнриха Фислија. Застрашујуће, опасно, ужасавајуће постају у романтизму релевантне естетске категорије. Пожељни су и такви прикази и реакције посматрача.

Salvator Rosa

Јакоб ван Ројсдел, холандски сликар, 1600. године слика  Јеврејско гробље, слику која је прва окарактерисана као “трагични пејсаж”. На њој централно место заузимају гробови који се налазе испод  рушевине, грађевинског фрагмента прошлости. Рушевине и гробови сугеришу трагичност пролазности. Смрт је, сем њима, сугерисана и оглоданим мртвим гранама преосталог дрвећа. Ипак, нада постоји. Она је у сталном обнављаљу Природе. О нади сведоче дуга, као и поток који тече поред гробова. Поток представља незаустављивост кретања и обнављања Природе. Вода ће уништити камен гробова, растворити га и нагристи.  Вода кружи, она је слика незаустављиве динамике. У углу слике једва је приметна дуга, симбол новог живота, наде и  васкрсења. Све кружи и враћа се, али увек другачије, јер – “у исту реку не може се два пута ући”. Спинозистичке идеје не морају бити директан подстицај за настанак слике, али могу бити препознате. Гробови на Ројсделовој слици заиста су постојали, а могу се и данас видети у околини Амстердама.

Jacob van Ruisdael – The Jewish Cemetary

Иако је првенствено остао упамћен као изврстан портретиста, наследник  Рејнолдса и ван Дајка, са Томасом Гејнсбором почиње богата традиција енглеског пејсажног сликарства. У предњем плану његових слика су људске фигуре. Све личности приказане су у дивљем енглеском врту. Пејсаж у позадини насликаних фигура има семантички потенцијал и односи се на лице које позира. Млади љубавници обично су сликани у пролећном амбијенту скровитог врта. Старији брачни парови седе покрај усахлог, мртвог дрвећа, стабала растворених громом. Сетна лица младих аристократкиња одговарају тмурној боји неба на слици. Пејсаж, иако у позадини, није више пука позорница и декорум, допуна лепоти портретисаних лица и сведочанство о њиховој имућности. Предео је више имагиниран него подражаван. Гејнсбург тежи лирском  стапању својих фигура са природом, његово  сликарство јесте одраз унутрашњег пејсажа портретисаног, отуда он заиста и јесте непосредни предходник романтизма.

Већ тада, термини који се првенствено везују за књижевност, транспонују се у сликарство – пејсаж постаје “лирски”. Слике природе почињу да се пореде и изједначавају са поезијом. Џон Констабл коментаришући аквареле Џона Роберта Козенса каже да је он “сликар коме полази за руком да све претвори у поезију.” Јединство, уједињење свих уметности почиње своју историју. Поезија и музика су одувек биле нераздвојне, а сликарство и књижевност своју сличност  тек увиђају. Песници ће тежити да форме њихових песама буду “скулптуре у језику“, сликари ће музику транспоновати  у слику.

Гејнсборова и Констаблова дела слична су по мотивима. У питању је једноставност о каквој је говорио Русо. Гејнсборови мотиви нису подударни са техником којом их предочава, у томе је парадокс, али и иновација сликара. Потез је у груб, недорађен, отворен оку посматрача. Палета његових боја  је тамна, затворена, јесења. “Пролећа се воле, а јесени памте” пише Исидора Секулић у Писмима из Норвешке. Пролећа са својом љупкошћу, јесени са својом недовршеношћу. Тако је и са Гејнсбoровим сликарством. Да се задржало на  мотивима који су предочени академским, глатким и јасним приказом, оно би било љупко, дражило би поглед, али у њему не би било ничег више од оку допадљиве форме. Јесењи утисак недовршености, фрагментарности услед прелаза, управо је оно што највише фиксира око и ум данашњег посматрача. Фрагментарно дело позива реципијента да буде сарадник у стварању. Позадински план Гејнсборових слика чини се недовршен услед динамике наглашене специфичном употебом боје и четкице. Гејнсборова слика природе има двоструко лице, мирно и идилично, али и дивље и неприпитомљено. Једно лице огледа се у мотиву, друго у техници. Ђузепе Гат у монографији посвећеној Гејнсбору пише:

Будући да схваћање лепоте као угодности остаје у оквиру природе и уживања у природи онаквој каква она јест, схваћање лепоте као сублимности претпоставља жељу да се надвиси дана природа и да се утоне у трансцедеднтну контемплацију, тај извор снажних и бесконачних осјећаја. У вези с тим поменимо Турнерове алпске ведуте са њиховим оргијама, које несумњиво доприносе “сублимној“ визији природе, којој уосталом доприноси и нееобичан избор тема: насупрот њему Гејнсбуров пејсаж је угодан, јер је једноставан и обичан. И управо по тој својој угодности разликује се од Констабла, за кога је природа проблем, као што ће и бити проблем за Сезана у односу на импресионисте.

Гејнсборо нам открива – не као касније Фридрих или Тарнер застрашујућу лепоту огромних таласа, санти леда или планинских масива, лепоту која истовремено прети и заноси, лепоту неприступачности и окрутности – већ нам открива лепоту енглеског парка. Русоов идеал повратка природи подстиче неговање оваквих вртова. Енглески парк је површина коју негују људи иако она својим изгледом тежи подражавању дивљег растиња каквим се одликује слободно оформљено растиње у природи. Енглески парк, иако створен, тежи да изгледа као природа која, за разлику од француског врта, није геометризована нити матеметички  уређена. Интервенција човека у стварању оба врта, и француског и енглеског, присутна је, само је код француског врта то нападно уочљиво због његове обликованости. Мотив парка као микро природе, неуобличеног и дивљег растиња, заједнички је за сликаре тога доба. Разбарушених грана које омогућавају интимност и скровиште, парк је идеално место за састајање и шетње заљубљених. “Пенушав“ потез четкице обезбеђује посебан третман светлости, која на свој начин доприноси интимности атмосфере (псеудо)шумовитог простора.

Thomas Gainsborough – Mr and Mrs Gainsborough

 Рушевине на сликама паркова имају вишеструку симболику. Оне алудирају на антику и средњи век, доба које романтизам идеализује. Романтичарско интересовање за археолошке рушевине, било античке или средењевековне, најављује дело италијанског бакроресца Ђамбатиста Пиранезија. Пиранези, рођен 1720. године, поред Салватора Росе најпознатији италијански сликар пејсажа тога доба, Гејнсбургов је и Русоов савременик. Његови бакрорези остатака римских грађевина ликовни су приказ Кантовог појма “математички узвишено”. Рушевине, фрагменти прошлости који заокупљају машту путника, потенцијал су за нарацију. Њихова недовршеност дражи имагинацију посматрача. Развалине на Пиранезијевим бакрорезима приказ су узвишеног, као што ће неколико доценија касније то бити планине или таласи на платнима поменутих сликара. Рушевине најављују романтичарско интересовање за далеко и давно, за фрагмент, за тенденцију преименовања категорије лепог. Рушевине као гротескне наказе на лицу предела Путнику ће се, парадоксално, чинити лепима, истовремено изазивајући у њему и сету и одушевљење. Сликари периода романтизна нарочито се интересују за рушевине. Оне су неизоставан део “готске геологије“, слика која призива имагинацију дафрагмент поново учини целином, слика Времена и најзад – слика смрти.

Giovanni Battista Piranesi – Ruins of Rome

John Constable – Ruin

Caspar David Friedrich – Abbey in the Oakwood,1809/10.

Гејнсборови портрети су на још један начин иновативни утолико што су портретисани ликови измештени из звојих палата и постављени у природно окружење. Русоов захтев за повратак природи Гејнсборо остварује на свој начин. Али, потпуни повратак је немогућ. На тесним и богато украшеним хаљинама нема ничег природног. Такве хаљине, још увек у својој рококо раскошности и слојевитости, чудне су на лицу првобитне једноставности. Оне су на неки начин слика цивилизације, окови толико срасли са човековим телом да их се он не може тако лако ослободити.

Thomas Gainsborough – Mary, Countess Howe, c. 1763-64.

Гејнсборо не транспонује своја расположења у дело које ствара, то је оно што га разликује од каснијих сликара романтизма. Он застаје код  идентификације портетисаних ликова са изгледом пејсажа. Ђузепе Гат пише:

Тек Гејнсбoрo поново уноси смисао за природу те је својим сликарством обликовао посве нов начин схваћања односа између лика и амбијента. Истицао је да природна околина у којој се крећу његови ликови није и не смије бити салон или хисторијски дворски сценариј, већ природа у свим својим складним и променљивим манифестацијама; у пролазним догађајима појединих сати као и у полаганом измјењивању годишњих доба.

Енглески песник Џејмс Томсон 1726. године пише Годишња доба, песму  формативног утицаја на будућа поколења немачких и енглеских песника и њихово поимање природе. Симболика и значај годишњих доба из музике и књижевности преноси се и на сликарство. Старосно доба Гејнсборових  портретисаних лица прилагођено је годишњем добу. Ако узмемо у обзир Псеудо-Лонгинов став “Заиста, оно велико и узвишено је кад о томе обилно медитирамо“, онда Гејнсбурове слике можемо сматрати узвишенима, јер “деловањем истините узвишености наша се душа на неки начин природно уздиже обухваћена неким племенитим заносом и радошћу..“

Данкан Хит окарактерисао је Џона Констабла као “радикалног поборника остајања код куће“. Констабл у природи види једноставност, његово виђење природе блиско је Русоовом и Вордсвортовом. Он се нарочито дивио студијама облака Џона Роберта Козенса. Облаци, природна појава чији ће облик, услед њиховог сталног кретања, промене и динамике, сликар покушати да одреди и заустави, непрекидној динамици да фиксира облик, биће често полазиште за његова дела. Тарнер ће исто покушавати кроз приказ ветра, светлости и таласа. Сви наведени природни облици који су заокупљали пажњу сликара у сталном су покрету, динамика је њихово главно својство. У питању су протејске форме.

John Constable – The Haywain, 1821.

John Constable, Salisbury Cathedral From the Meadows, 1831.

Светлост је друга Констаблова опсесија. Она, као и облаци, јесте неухватљива, из секунде у секунду променљива и апстрактна. Он покушава да је учини статичном и  чини то средством инхерентним његовој уметности – бојом. Констабла посебно заокупља одсјај светлости на површини воде. Вода, као и светлост, у непрекидном је кретању. Двоструку неухватљивост, и воду и светлост “ухватити“ бојом изазов је за уметника и дугогодишња фасцинација. Утисак треперења Констабл постиже тачкастим наносима беле боје на већ насликану површину. Кретање које Констабл уочава у природи не мора имати звук “божијег гнева“ као код Тарнера. Тарнерова и Констаблова интерпретација природе потпуно је различита. Констабл не тежи узвишеним призорима. Он сматра да “не постоји ниједан узвишен догађај који би оправдао присуство пејсажа. Суштина слике је сам пејсаж“.

На Тарнеровој слици Ханибал прелази Алпе у средишту слике није Ханибалова војска, сликар нам не предочава историјски тренутак. Као и код Клода Лорена, тако и код Тарнера често долази до мимоилажења наслова слике и самог приказа. На Тарнеровој слици посматрач не види војску, као што ни на Лореновој слици посматрач не види Одисеја и Брисеиду иако су насловом поменути. Сликару није циљ да прикаже историјски или митолошки догађај. Огромном површином слике доминира бојом створен утисак ветра, прашине и буке. Слика није идеализовано сведочанство о историјском догађају из античке прошлости, већ студија неухватљиве, агресивне динамичне појаве ветра и његовог налета.

Тарнер наглашава агресију природних појава, груба (не)расположења природе у чијим је рукама судбина човека који није у стању да им се одупре и коме његова воља у сукобу са њом није од користи. Утисак агресије природних појава појачан је честом употребом различитих нијански црвене и наранџасте боје.

William Turner, Snow Storm: Hannibal and His Army Crossing the Alps, 1812.

Према Тарнеровом становишту, Природа не зна за шестар и лењир какве у својим рукама држи Блејков Творац. Склад, јединство и хармонија нису одлике њених простора. Слика брода који тоне у олуји, симболички је приказ човека у борби са судбином. Снага Природе бруји над човеком као први тактови Бетовенове Пете симфоније. Тарнерова, Бетовенова и Гојина визија човека у борби са судбином, слична је, она је песимистичка и резигнирајућа. Звук  олује продире небо док природа налик  Гојином Колосу гази све под собом. Тарнер, Фридрих и Жерико сликају исти мотив – брод у олуји  који тоне. Песимизам упркос идеализму епохе.

William Turner – Snow Storm – Steam-Boat off a Harbour s Mouth

Theodor Gericault, The Raft of the Medusa, 1819.

Тарнерова стална путовања била  су од формативног значаја за његово сликарство које приказује статичним оно што је оку невидљиво и неухватљиво – пару, прашину, ветар, вејавицу, маглу, зрак, кишу, талас. Тарнерови пејсажи пред нашим очима појављују се расточени, разливени и без облика. Они су апстрактни и веран приказ света пре стварања. Поред успостављања сличности са Гојиним, Тарнерово сликарство могуће је упоредити и са Делакроаовим због присутности теме насиља коју Тарнер уочава у природи, њеном кретању и односу према човеку. Ежен Делакроа исту тему на другачији начин конкретизује у делима Покољ на Хијосу, Дантеова барка, Сарданапалова смрт. Код Делакроаа насиље, као и код маркиза де Сада, еротизованао је и – немотивисано.  Рзање коња или јаук жена мешају се са истовременим звуцима ветра, таласа и гласова дављеника.

William Turner – Slavers Throwing, 1840.

William Turner – Rain, Steam and Speed, 1844.

William Turner

William Turner

Трагика човека пред силама природе на платнима Каспара Давида Фридриха суптилније је и “тише“ приказана, али са подједнаким интезитетом. Једна монографија о њему носи назив  – Сликар тишине.  Фридрих слика пределе без звука и покрета, атоналне пејсаже пуне магле. Немачки просветитељи ревитализују Спинозино учење и под јаким су утицајем његовог дела Етика. Утицај се проширује и на наредну генерацију, фрагменти Фридриха Шлегела о томе сведоче, као и Фридрихово сликарство. Фридрих Природу поима и доживљава као пантеиста. Бог је иманентан Природи и трансцедентан у односу на њу. Ту је разлика Фридриховог и Тарнеровог схватања Бога и Природе.  Тарнер сматра да је Бог иманентан Природи, али не и трансцедентан у односу на њу.

Као наследник и “проблематично“ дете просветитељства романтизам настаје у Немачкој. Крећући се међу припадницима јенске групе филозофа, бивајући и сам сарадник часописа Athenäum, познајући се са Шлајермахером , браћом Шлегел, Шелингом, Фихтеом, Новалисом, Тиком, Арнимом, Брентаном и Гетеом, Каспар Давид Фридрих је био свестан тенденција свога доба и његов репрезентативан представник. Поред дела, то потврђује и његова биографија. Илустративан је биографски податак да је сликар два пута покушавао да изврши самоубиство. Не зна се да ли је читао Јаде младог Вертера, али Фауста сигурно јесте. Један Новалисов Фрагмент илустративан је када говоримо о Фридриховој личности.

Пјесник и свећеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је пјесник увјек свећеник, као што је и прави свећеник увијек пјесник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?

Овај Новалисов фрагмент у свест призива Фридрихову слику Монах на обали мора. Обе творевине заједно посматране, и Новалисов фрагмент и Фридрихово платно чине најтачнију биографију – Фридриха Хелдерлина. Омиљене фигуре раног немачког романтизма су песник, монах и путник. Пејсажи Каспара Давида оваплоћују лирику Фридриха  Хелдерлина. Између песника и сликара, њихових дела и биографија, велика је сличност. Сликар себе поима као песника, монаха и путника. Песник, монах и путник изједначени су. Путници на Фридриховим платнима су монаси у храму Природе, трагаоци и мистици, усамљене фигуре који походе празне пределе. Новалис на почетку једног другог  фрагмента пише: “ко тражи, очајаваће“. Песник је филозоф и монах, усамљена фигура, увек на путу,  у сталној потрази.

Caspar David Friedrich – Monk by the Sea, 1810.

Фридрихова слика Монах на обали мора настала је 1808/9. године. Већ у њој присутни су сви они елементи који ће се понављати кроз његово сликарство наредних 35 година. Слику су коментарисали Ахим фон Арним, Клеменс Брентано, Хелен-Мари Киглген. Ширина слике сугерише сликареву тенденцију ка приказу огромности празнине. Фридрих је и сам сматрао да је за садржај слике јако значајна њена величина и да она сама по себи сугерише многа значења и његове интенције. Од важности теме зависи величина простора на којој ће она бити приказана, “зато је увек похвално за једну слику ако се пожели већом него што јесте“ писао је Фридрих у својим забелешкама.  Композиција слике, боја, непостојање перспективе, чине да слика раскине са дотадашњом традицијом сликања пејсажа. Монах је сам на обали, он је људска вертикала у хоризонтали природе, фаустовска фигура чија је маленост наглашена огромношћу неба, маглом која пресеца хоризонт и његов поглед. Сликар намерно слика хоризонт ниско да би допринео утиску огромности неба које изгледа претеће. Слика не нуди перспективу. Она је беспризорна. Њом доминира хоризонтална, равна линија тишине. Глас, вертикалу ка небу, Путник не пушта, јер у тој празнини ко би га чуо?

У праволинијском кретању живота које неминовно води ка смрти и ништавилу, нада је у вертикалном кретању, у вертикалном стремљењу људског духа. Фридрих је фигуру која стоји на обали и има положај руку који сугерише молитву описао као “фигуру сродну фаустовском мислиоцу који размишља испред непознатих предела будућег живота.“ Назив слици дао је Хајнрих фон Клајст, још један самоубица романтизма. Он је први малену фигуру на обали идентификовао као монаха. Сликар Карл Густав Карус, Фридрихов пријатељ и поштовалац, касније је дао назив слици Путник на обали мора. Клеменс Брентано је о утисцима пред сликом писао:

Кад покушамо да проникнемо у њено значење и да се идентификујемо са људском фигуром калуђера, наилазимо на раван, претећи зид неба и мора који нас враћа нама самима.

Слично Брентану писао је и Хајнрих фон Клајст:

Оно што сам желео да пронађем у самој слици, могао сам да пронађем једино између себе и слике.

У једном изању новина Berliner Abendbläter из 1810/11, Хајнрих фон Клајст, Клеменс Брентано и Ахим фон Арним заједно су објавили чланак под насловом Утисци пред Фридриховим морским пејсажом.

Дивно је у бескрајној самоћи посматрати непрегледну водену пустињу под мрачним небом на обали мора, а том осећању придружује се и чињеница да смо се некад упутили на то место, да се одатле морамо вратити, да желимо прећи море, да све то није могуће, да постајемо свесни одсуства сваког живота и да се ипак разабира његов глас, у хучању таласа, у струјању ваздуха, у кретању облака, у самотним крицима птица, а томе се додаје и потреба која долази из срца, а природа је, такорећи осујећује. Али, испред слике, све то није могуће, и колико год сам то желео да пронађем у самој слици, открио сам га у односу између мене и слике, пошто је захтев који ми је слика поставила она сама изневерила: и тако постадох капуцинер, а слика дина; море, које је мој поглед тражио са носталгијом, посве је ишчезао. Сад, да бих проживео тај величанствени осећај, послушао сам разна мишљења посетилаца око мене и памтим их, пошто се односе на слику, која је без икакве сумње украс испред којег се нужно нешто дешава, јер она не допушта одмор.

Фридрих, као и Русо на почетку својих Исповести, има за циљ да нацрта портрет. Човек кога ће представити  биће “Ја“. Фридрихови пејсажи његови су највернији аутопортрети, одраз духа и расположења а не реално постојећа места која би се могла негде у Немачкој лоцирати.

Идеализам у филозофском смислу подразумева да су “ствари по себи“, спољашњи објекти, као такви неспознатљиви и да су повезани са садржајима нашег ума, из чега произилази да је стварност  духовне природе. Начин на који се нешто приказује свести зависи од субјекта посматрача, човек је у средишту сазнања. Ниједан Фридрихов пејсаж стога није онакав какав се пред њим указивао. Он је и сам говорио како су све његове слике настале у атељеу. Разликују се реални простор у природи и појављујући простор на слици. Једно је пејсаж а друго насликани пејсаж. Насликан пејсаж директно зависи од ока посматрача, а свако око другачије перципира стварност око себе. У праву је Владимир Набоков када каже да је реч “стварност“ једна од оних речи које немају никаквог значења уколико се не ставе под наводнике. Постоји пуно стварности. Николај Хартман пише:

.. и у пејсажу субјект виђења – тачка у простору и времену коју он бира итд. – игра тако битну конститутивну улогу. Да се то покаже, била би већ довољна улога перспективе у пејсажу. Јер без стајалишта посматрача нема перспективе […] У делу се под свим околностима не приказује само оно што је “виђено“, већ и начин виђења онога ко види […] И тек када промислимо да је сваки нови начин виђења и један нови начин душевне отворености и чак душевне особености уопште, може нам у естетском смислу постати сасвим јасна повезаност између човека и пејсажа.

Често се при говору о пејсажима романтичарског сликарства говори у терминима њихових “расположења“. Поменула сам већ да Тарнер слика, не објективна стања природе, већ своја виђења природиних стања и расположења. Фридрихови пејсажи јесу предели његовог унутрашњег света, али истовремено нам нуде слободу и могућност да сами учитавамо значења. О  “расположењу“ пејсажа Николај Хартман пише:

Није истина ни да је пејсаж објективно било како “расположен“ (ведро, тамно, хладно, присно), ни да само ми, посматрачи, у њега пројицирамо своје расположење (теорија уосећања), већ тајна лежи у начину виђења сликара, уколико он налази техничка средства да га и посматрач препише и да га тако рећи увуче у свој начин виђења.

Расположење је наравно расположење оног ко гледа, али не произвољно унесено, већ објективно од уметничког дела изазвано и у својим чулним детаљима опредмећено. У том смислу може се онда, са добрим разлогом, рећи и обратно: то је расположење својствено пејсажу и појављује се у њему. Оно је “својствено“ пејсажу уколико је “тако виђен“ пејсаж виђен по начину уметниковог виђења.

Готхолд Ефраим Лесинг на почетку своје естетичке расправе Лаокоон – или ограницама сликарства и поезије износи став о сличностима и могућностима упоређивања сликарства и поезије, као и став о сличном дејству које обе уметности остављају на реципијента. Лесинг се оштро противи, и своје противљење образлаже примерима античке уметности, задирањем особености једне уметности у другу. То не значи да сличности међу уметностима нема и да се оне не могу поредити. Хеленистичка скулптура Лаокоон и опис страдања тројанског свештеника у Вергилијевом спеву Енеида, носиоци су исте теме. Дела јесу упоредива и упоредна анализа два дела могућа је. Али да је та иста тема у обе уметности стварана по истим правилима, једно од та два дела било би промашај, тврди Лесинг. Правила сликарства важе само за сликарство, њихова примена на књижевно стваралаштво не би допринела позитивном резултату. Правила једне уметности не могу се утврђивати на основу правила која се односе на другу уметност, али поређење јесте могуће. Једна уметност може допунити, потврдити, илустровати другу уметност ако су им мотиви, теме и идеје сличне. Независно од намера уметника, дела која припадају различитим уметностима могу бити допуна, објашњење или илустрација једна другима. Интердисциплинарност при приступу уметности је неопходна, као и енциклопедијско знање. Ниједна од уметности које се пореде неће изгубити своју самосталност, а допринеће тумачењу и разумевању друге. Могућност поређења је оправдана, дозвољена и продуктивана само уколико се једна уметност не посматра из угла стваралачких особености и поступака друге уметности. Не постоје уметности, постоји Уметност. Али начини, методи, поступци за њено стваралаштво различити су.

Поједине Фридрихове слике сколона сам да упоредим са Вордсвортовим, Новалисовим, Стендаловим и Ничеовим стваралаштвом или музиком Чајковског, Франца Шуберта, Филипа Гласа. Неке слике могу бити већ испричане и опеване, као што и књижевна дела  могу бити већ насликана, а све то без свесне интенције аутора. То је сматрам последица духа времена у коме су дела настала и у коме су се њихови ствараоци формирали, времена које је обележено одређеним филозофским идејама, књижевним мотивима, као и “модом“.

Фридрих Шлегел је сматрао да је архитектура окамењена музика. У романтизму поређење музике и сликарства није било ретко. Фридрихови пејсажи упоредиви су са звуцима Шубертових композиција из циклуса Winterreise. Зимска путовања најдража су Фридриховим путницима. Слике путника који посматрају далеки хоризонт на морској обали под мистичним сјајем Месеца евоцирају звуке Бетовенових композиција за клавир. Путник који се успиње планином и стиже до врха да би пред собом угледао непрегледно море магле, и у тој самоћи осећао своју маленост и изолацију, као да чује око себе звуке из Лабудовог језера, балета Петра Чајковског. Звуци путника који се успињу могу се поредити са Бетовеновим симфонијама, звуци путника који пешаче компатибилни су минималистичком звуку композиција Филипа Гласа..

Слику Планински пејсаж са дугом Фридрих је насликао 1810. године. Тада је Фридрих фон Харденберг, познатији као Новалис, већ 8 година био мртав. Новалис је четертеновски јунак, прототип романтичарске сањалачке фигуре кога је  Хегел окарактерисао као лика племенитог духа, али “који је уплашивши се стварности постао жртва сушице духа”. Својим недовршеним романом Хајнрих из Офтердингена, својом поезијом, дневником и фрагментима оставио нам је, упркос својој прераној смрти, довољно сведочанстава о свом раду и идејама. По Новалису свет треба романтизовати тако што ће се “простом приписати смисао узвишеног, обичном углед тајанствености, познатом достојанство непознатог, коначном изглед бесконачног.“ Таквом атмосфером одише поменута Фридрихова слика, тако размишља и Новалисов јунак Хајнрих. Хајнрих је интроспективан јунак, сањар, љубитељ природе и песништва, чежњиви носталгичар, његово путовање је образовно – на крају, он постаје песник. Плави цвет, романтичарски симбол чежње, Хајнрих сања на почетку романа. Чежња и љубав у Новалисовом универзуму нераздвојиве су компоненте човекове потаге за суштином свог бића. Путујући у Аугзбург, Хајнрих се заљубљује. На путу остаје и без своје љубави, суочен са смрћу девојке у коју је заљубљен. Смрт и љубав преплићу се, оне су темељ искуства стеченог на путу, оне му откривају његову животну мисију – мисију песника. Хајнрихово путовање креће се од неискуства ка искуству, оно га води самоспознаји кроз искуство стварања које је последица путовања и доживљене љубави.

Caspar David Friedrich – Mountain Landscape with Rainbow, c. 1810.

Узаном стазом која се пењала у планину ишао је један ходочасник потонуо у мисли. Подне беше прошло.

Доспео је сада до планине у којој се надао да ће наћи циљ својега путовања. Надао се? – Ничему се он више није надао. Најужаснији страх, а затим сува хладноћа равнодушног очајања натерали су га да дође међу дивље планинске ужасе. Напоран ход смиривао је разарачку игру унутрашњих сила. Био је клонуо, али миран. Још није видео ништа од онога што се око њега постепено нагомилало, а онда је сео на један камен и погледао унатраг. Чинило му се да сања, или да је сањао.

Пред њим као да се отварала непрегледна красота. Убрзо му линуше сузе, душа му изненада хтеде да пресвисне. Желео је да се сузама растоши у даљину, да не преостане ни трага од његовог постојања.

Фридрихова слика одликује се бајковитом, ониричком атмосфером коју он постиже специфичним третманом светлости. Њена појавност на слици је двострука. Постоји светлост испред Путника и светлост иза њега. Дан и ноћ се сусрећу. Атмосфера је надреална, и као у каснијој Магритовој слици ми се двоумимо – да ли свиће или пада мрак? Светлост доприноси новом начину појављивања предмета, условљава расположења и виђења. И атмосфера Новалисовог романа је бајковита, али по мотивима, не по структуралној особености и начину приповедања који је специфичан за бајке. Путник, ослоњен о камен, окренуо нам је лице и гледа напред, иза дуге, застао је ипосматра. Атмосфери зачудности доприноси  дуга, сведок необичног сусрета и преклапања дана и ноћи. Дуга симболише васкрсење. Камен на који је ослоњен путник, симбол је чврсте, трајне и непоколебљиве вере. Путников поглед окренут је ка планини која му пресеца поглед, а од које га раздваја понор. Понор одваја живот од смрти. Светлост испред Путника јача је и сјајнија у односу на светлост предела који Путник посматра. Путник гледа у таму и неизвесност смрти. Фридрихова слика и Новалисов роман се допуњују. Новалисови редови иако настали неколико година пре слике, као да је препричавају. Подударност цитираног пасуса и Фридрихове слике, недвосмислена је иако не постоји податак да је Фридрих икада читао Новалисов роман.

Фридрихово сликарство често је тумачено из угла пантеистичке филозофије. Hen kai Pan,  “Једно је Све, Све је Једно“ или како Спиноза пише у Етици: “Бог је иманентан, а не спољашњи узрок свих ствари.“. Реч “пантеизам“ први употребљава као филозофски термин енглески филозоф Џон Толанд осврћући се на Спинозино учење које  први ревитализују немачки просветитељи. У контексту пантеистичког учења можемо посматрати и Фридрихову слику Зимски пејсаж из 1811. године.

Caspar David Friedrich – Winter Landscape, 1811.

Зимско путовње. Зимска несаница. Портрет туге, изолације, самоће. На слици преовлађује хоризонталност. Линија хоризонта раздваја небо и земљу, она је прва уочљива појава на слици. Хоризонт, небо, Путник, врана, два усахла дрвета и пање на овој слици недвосмислено сугеришу смрт. Слика не упозорава memento mori, већ она сама по себи предочава mors. Путник из светлости иде ка тами, ка хоризонту, стојећи између дрвећа које личи на капије. Врана, гробљанска птица, стоји на пању, метафори надгробне плоче. Путник је погрбљени старац, положаја као и дрвеће око њега. Стигао до краја свог пута. Индикативно је и годишње доба. Зима је симболичка смрт. Боје које преовлађују сликом, такође су сугестивне. Сведене, празне, атоналне. Зимски пејсаж је песимистична слика. Песимизам је сугерисан и бесперспективношћу хоризонта који је затамњен и прекривен маглом. Ова слика слична је и другим Фридриховим сликама – слици коју је опет насловио Зимски пејсаж, а  на којој видимо Путника који је одбацио штаке и који ослоњен на камен предат је молитви пред распећем, и нешто каснијој Улаз на гробље из 1825. године.

На слици Улаз на гробље усахло дрвеће замењено је високим стубовима испред којих стоје (или се крију?) мушкарац и жена, пешаци који су пролазећи поред гробља угледали отворену раку. Они се боје, не усуђују се да уђу на територију гробља застрашени призором који посматрају са безбедоносне удаљености. И на овој слици доба дана је неодредиво захваљујући двосмисленој светлости. Јутро или предвечерје? Свитање или залазак? Крај или почетак ? Има ли васкрсења? Шта је смрт ? Вертикалност високих стубова иза којих се пролазници крију сугеришу успињање, васкрсење. Иза стубова и дрвећа у даљини светлост сугерише јутро, наговештај новог живота. Но, путници су ипак остали иза капије.

Caspar David Friedrich – Wanderer above sea of mist, 1818. 

Слика Путник у мору магле икона је романтизма, 1818. године када је настала, романтичарски покрет је био на врхунцу својих интелектуалних и уметничких домета. Поређење ове слике могуће је са многим одломцима из тадашње књижевности. Овај Путник стреми навише, он се успиње и досеже врх. Окренуо нам је леђа у својој самодовољности. Питамо се: шта види пред собом? Море магле. Овај Путник истовремено је Вертер, Франкенштајн, Оњегин, Харолд, Хајнрих, Хитклиф. Магла пред њим и ветар у његовој коси сугеришу његове мисли. Новалис је у једном од својих фрагмената писао:

Ветар је покретач ваздуха који може имати разне спољашње поводе, али зар он за усамљено, чежњиво срце не значи много више кад хуји поред њега допирући из вољених предела, и кад хиљадама тамних, сетних гласова као да растапа тихи бол у дубок мелодични уздах читаве природе.

Путник је издвојен и сам, посматра. Он је  Заратустра у чије име Фридрих Ниче говори:

Ја сам путник и планинар говорио је своме срцу, не волим равнице и чини се да не могу дуго седети на миру.

И ма шта ми још буде наишло као судбина и доживљај – у томе ће бити пешачења и планинарења : на крају човек доживљава још једино самог себе.

[…]

Враћа се само, приспева ми коначно у дом – моје сопствено Ја и оно што је од њега дуго било у туђини расејано међу ствари и случајности.

И још једно знам: стојим сада пред својим последњим врхом и пред оним чега сам најдуже био поштеђен. Ах, морам поћи узбрдо својим најтегобнијим путем! Ах, започео сам своје најусамљеније путовање!

Али, ко је мога соја не може избећи такав час: час који му говори: “Сад идеш својим путем величине! Врх и понор – то је сад укључено у једно!

Жилијен Сорел, јунак Стендаловог романа Црвено и црно још један је у низу романтичарских јунака који је одушевљен и опчињен ликом и делом Наполеона Бонапарте. Сорел поседује наполеоновску амбицију. Баш као на Давидовој слици, врхови морају бити његови. Сорел поседује драж и заводљивост негативног јунака. Одликује се јаком вољом. Успињање на друштвеној лествици планира успињањем на врх једне планине у околини Веријера. Жилијен је путник и литерарни предлог како фигура јунака-путника у европској литератури може имати најразличитија остварења. Фридрихова слика, поред већ наведених цитата,  илустративна је и за наредни одломак Стендаловог романа Црвено и црно:

За тренутак он се готово разнежи пред заносном лепотом шуме кроз коју је пролазио. Огромне громаде голих стена сурвале су се некад са планине и пале насред шуме.

Жилијен је мало предахнуо у сенци тих огромних стена, а затим је наставио пењање. Ускоро, пењући се једном узаном и једва приметном стазом […] нађе се на врху огромне стене; сада се, одвојен од свих људи, осећао потпуно сигуран. Тај физички положај измами му осмејак: био је слика и прилика оног положаја који је ватрено желео да достигне у погледу моралном.

Жилијен је стајао на врху стене и посматрао небо распаљено августовским сунцем […] Пред њим се указао предео на даљини од двадесет миља. С времена на време опазио би понеког копца који је узлетао са високих стена изнад његове главе, како у тишини описује огромне кругове. Жилијен је и нехотице пратио погледом птицу грабљивицу. Њени мирни и снажни покрети учинили су на њега снажан утисак, завидео је тој снази, завидео тој усамљености.

То је била судбина Наполеонова; хоће ли једног дана бити и његова?

Jacques Louis David, Napoleon at St. Bernard Pass, 1801.

Исте године када је насликао слику Путник у мору магле Фридрих слика још две познате слике – Хриди у Ригену и Мушкарац и жена посматрају Месец. На обе слике људске фигуре заправо су сам сликар и његова супруга Каролина Бумер којом се оженио исте године када су дела и настала. Пандан слици Мушкарац и жена посматрају месец, смештеној у типичан романтичарски амбијент, јесте слика Месечина над морем из 1822. године. Људске фигуре сада се чешће појављују на Фридриховим платнима.

Caspar David Friedrich – Chalk Cliffs on Rugen, 1818.

Caspar David Friedrich – Moonrise by the Sea, 1822.

Море је чест мотив у Фридриховом сликарству, то видимо и на предходне две слике – Људи посматрају Месец и Хриди у Ригену. Мотив мора за различите немачке романтичаре има различито значење. Море, као и небо или пустиња, за романтичаре симбол је бескраја, чулима непојмљиве огромности, оно је слика узвишеног. Бескрај, како просторни тако и временски, идеја је нашег ума. Море на Фридриховим платнима није узбуркано нити подивљало у олуји, али јесте слика апокалиптичне силе која прети човеку и уништава га,  нема и равнодушна, баш као на слици Бродолом наде. Зоран Глушчевић је о том феномену писао следеће:

Море је и подстицај за чежњу, али и неукротива природна сила, слика сазнања о непревазиђеним границама између људског и апсолутног, између човека и природе. За Гетеа у Фаусту, море је разорна стихија коју човек као и све остале стихије у природи мора да обузда ако хоће да опстане, нема помирљивости и знака једнакости између човека и природних елемената, док је код Новалиса море поетски симбол који он употребљава за социолошка схватања, Новалис занемарује његов разорни карактер, оно је за њега слика слободе и једнакости.

Caspar David Friedrich – The Sea of Ice, 1823-24.

Последња слика из Фридриховог опуса коју издвајам јесте једна од ретких слика –  Путнице. Женска прилика сама у пејсажу реткост је на Фридриховим платнима. Путнице нису биле литерарни јунаци романтизма, али су зато неке од најаутентичнијих књижевних јунака романтизма – Франкенштајна и Хитклифа, створиле жене – Мери Шели и Емили Бронте. Пре ове слике, Фридрих је  као студент урадио две графике на којима су женске прилике саме у дивљем горском пределу. Жена са гавраном пред понором приказ је младе девојке рашчупане косе у спаваћици која стоји на ивици стене, држи се једном руком за дрво и делује као да жели да се баци у амбис. Друга графика приказује девојку у седећем положају, која је главу, коју ми не видимо, ослонила на једну руку. Критичари наглашавају Диреров утицај, посебно графике Меланхолија.

Caspar David Friedrich – Woman with Spider’s Web between Bare Trees, 1803.

Фридрихово дело на којој централно место заузима женска прилика јесте “вермеровска“  Жена крај прозора  настала 1822. године. Девојка приказана на слици окренута је леђима посматрачу. Она  природу не посматра на отвореном већ из собе. Гледајући кроз прозор она је попут Еме Бовари. Тема прозора увек подвлачи значај субјективне перспективе.

Caspar David Friedrich – Woman at the Window, 1822.

Између 1818. и 1820. године, Фридрих је насликао дело Жена пред излазећим /залазећим сунцем. Атмосфера на  слици поново је двосмислена захваљујући светлости. Да ли Сунце пред девојком излази или залази? Које доба дана представља ова слика – праскозорје или предвечерје? Залазак сунца симболише умирање. Свитање симболише рађање и живот. Девојчин положај руку је особен, она стоји попут паганске свештенице или прве хришћанке у молитви. Човеково време је праволинијско, линеарно; време природе је кружно. Девојка је дошла до краја  равне стазе и застала. До њених ногу стоји велико камење. Раширених руку она посматра кретање Сунца. Као и оно, и њено тело кружиће кроз Природу, из једног облика прелазиће у други. Тема смрти (и истовремено поновног рађања) опсесивна је Фридрихова тема.

Caspar David Friedrich – Woman before the Rising/Setting Sun, 1818-20.

Lucy Poems je циклус од пет Вордсвортових песама чија је главна протагонисткиња девојка Луси која заправо представља оваплоћење Природе. Песме тематизују Лусину младост, живот и смрт, оне су лирски епитафи, стихови који митологизују појединачни живот. Песма A Slumber Did My Spirit Seal тематизује Лусину смрт и упоредива је по својој пантеистичкој идеји са Фридриховом сликом. Луси је атемпорално биће, она је имуна на пропадљивост. Њен дух опстаје и стално кружи мењајући своја станишта, појавне облике и форме. Иако је Луси мртва, иако нема покрета, она се креће.

No motion has she now, no force
She neither hear nor sees
Roll´d  round in earth´s diurnal course
With rocks, and stones, and trees

Луси кружи као Сунце, као вода. По смрти тело је заменила каменом, дрветом, хридом. Заједно са њима она је у непрекидном кретању, граница живота и смрти не постоји, њу је поставио разум а не имагинација. Слично Вордсворту писаће и један други Путник – Волт Витмен:

Завештавам себе блату да бих растао из
траве коју волим
Будем ли вам опет потребан, потражите ме
Под ђоновима својих ципела

Фридрихова Луси стоји подигнуте главе, она се не боји смрти. Њу Сунце обасјава, али је не заслепљује, видимо то по њеном положају главе. “Земаљског тока дах“ девојци на крају стазе убрзо ће бити одузет, али на хоризонту се рађа нови живот.

Још једна Фридрихова слика упоредива је са Вордсвортовим песништвом. У питању је слика Два мушкарца посматрају месец. Људи приказани на слици јесу Фридрих и његов ученик Август Хајнрих. Они не разговарају, предати су посматрању месеца у тишини. Утисак о узвишеној природној појави, несаопштив је. Фридрихова слика настала је око 1819/20. Вордсворт пише своју поетску аутобиографију Прелудиј 1804. године. Упркос временској дистанци која постоји између два дела, Фридрихова слика одговарајућа је “сценографија“ за наредне Вордсвортове стихове:

На излет кренух кроз Вејлз предвече
Са другом својим једним млађаним
[…]
Ноћ летња беше, спарна, топла сва,
[…]
Од нас је сваки тада наједном заћутао
И сам за себе стао о нечему да размишља
[…]
У тој дивљини пукој, у глуво доба ноћи;
Ми настависмо даље, и опет у тишини
[…]
Кад небу поглед дигох,
Ту спазих нагу Луну сред неба без облачка,
А пред ногама својим ја видех где почива
Све седокосо море од измаглице силне.

Caspar David Friedrich, Two Men Contemplating the Moon, 1819/20.

По Вордсворту веза Природе и људског ума снажна је и неопходна. Човек није нешто страно у односу на Природу, он је њен део, у њој Вордсворт осећа снажно духовно и морално присуство. За разлику од Русоа, Вордсворт се у природи не осећа сам, његов дух бива подстакнут кретањем Природе, њено кретање подразумева и динамику његовог духа. Он се пешачећи ливадама Енглеске или алпским долинама препушта метафизичким размишљањима, у потпуном складу са њом.

Овај текст заправо је део веће целине. Испрва је припадао мом семинарском раду Путник – јунак њиховог доба. Анализа односа Путника и Природе у књижевности и сликарству романтизма где се налазио на месту другог поглавља. Предходио му је уводни текст о схватању, улози и појављивању путника у књижевности европског романтизма – Путник, јунак њиховог доба, а за њим су следила појединачна поглавља чија би анализа била усредсређена на појединачне јунаке одређжених књижевних дела. До сада сам на овом месту објавила уводни текст, као и текстове о Вертеру, Оњегину и Чајлду Харолду. После писања о књижевним делима романтизма у којима се проблематизује однос Путника и предела, сматрам да је дошао на ред и текст који се истим проблемом бави у оквиру сликарства поменутог периода. Овај текст не обухвата сва дела настала у периоду романтизма која би се могла односити на дату тему, већ обухвата само она која ту тему заправо својим постојањем оформљују и чине да постоји. Увод који је представљао кратку рекапитулацију пејсажног сликарства био је неопходан како бисмо боље разумели најрепрезентативније сликаре – Томаса Гејнсбороа, Џона Констабла, Вилијама Тарнера и, најзад, Каспар Давид Фридриха, уметника чије ме је дело првенствено и инсприсало да се упустим у један од битнијих животних активности – писању књиге на ову неисцрпну и обогаћујућу тему, а затим и на моје разумевање природе, уметника и, најбитније, себе као ствараоца. Ако су Вилијам Блејк и Лудвиг ван Бетовен моји духовни очеви, онда су Каспар Давид Фридрих и Фридрих Хелдерлин моја старија духовна браћа, неисцрпна полазишта за имагинативна проширења сопственог унутрашњег света. Доња Фридрихова слика приказ је мог ходочашћа до њихових загонетних, тмурних, чврстих облика стваралаштва. Песници, сликар, композитор и ја – Путник.

Caspar David Friedrich – A Walk at Dusk

Цитати:

Николај Хартман, Естетика, превео др Милан Дамњановић, БИГЗ, Београд, 1979, стр. 173.

Фридрих Шлегел, Иронија љубави, превео Драган Стојановић, Цептер, Београд, 1999, стр.60.

Ђина Пискел, Општа историја уметности, превео Душан Ловрић, Вук Караџић, Београд, 1969, стр. 116.

Псеудо-Лонгин, О узвишеном

Данкан Хит, Џуди Борехам, Романтизам за почетнике, превела Санда Корпаш, Хинаки, Београд, 2005.

Guiseppe Gatt, Gainsborough, prevele Branka Fabecic i Fedora Paskvan, Naprijed, Zagreb, 1969.

Povijest knjizevnih teorija (od antike do kraja 19. vijeka), SNL, Zagreb, 1979.

Умберто Еко, Историја лепоте, превела Душица Тодоровић-Лакава, Плато, 2005, стр.293.

Norbert Wolf, Caspar David Friedrich – The Painter of Stillness, Taschen, Koeln, 2003.

Новалис, Хајнрих из Офтердингена, превео Бранимир Живојиновић, Паидеиа, Београд, 1997, стр. 148.

Барух Спиноза, Етика, превела Ксенија Атанасијевић, Култура, Београд, 1959, стр. 17.

Новалис, Изабрана дела, превео Бранимир Живојиновић, Нолит, Београд, 1964, стр. 186.

Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, превео Бранимир Живојиновић, Новости, Београд, 2006, стр. 160.

Стендал, Црвено и црно, превео Милош Јовановић, Новости, Београд, 2005, стр. 67.

Зоран Глушчевић, „Новалис – космички архитект сладострашћа“ у: Новалис, Изабрана дела, превео Бранимир Живојиновић, Нолит, Београд, 1964, стр. 6.

Вилијам Бордсворт, „Прелудиј, књига 14“ у: Антологија енглеске романтичарске лирике, приредила и превела Ранка Куић, стр. 149-153.

Путник Бајрон

Ivan Konstantinovich Aivazovsky – Moonlight

Оно што у нашем времену представља фигура Џека Керуака, у 19. веку представљао је Џорџ Гордон Бајрон. Реч је о истом миту о проклетом уметнику и самоизгнанику. Форме се мењају, као и простори, али оно што остаје јесу празнина и путовање као полазиштa самообликовања. Празнина, како просторна тако и егзистенцијална, могућност је за наратив. Простори којима праволинијски клизе, један лађом по Медитеранском мору, други својим кадилаком бескрајним америчким аутопутем, њихова су одговарајућа слика, налик одразу у огледалу. Али, вратимо се почетку, одгрнимо разлоге, уочимо брзину, простор и празнину првенствено у Бајроновом делу Ходочашће Чајлда Харолда.

Доба романтизма, двосмислено и пуно превирања, трајало je  довољно дуго да би собом подразумевало више “мода”. Моду вертеризма, актуелну с краја 18. века и подстакнуту Гетеовим ромнаном Јади младог Вертера, смењује нова мода – бајронизам. Бајронов и Гетеов јунак парадигме су романтичарских јунака, Вертер старије, Чајлд Харолд млађе генерације.  “Између Бајрона и Гетеа у зрелој класицистичкој фази постојало је узајамно дивљење“ пише Данкан Хит.

На плану форме Бајрон следи строга класицистичка правила која се односе на стих, сасвим ретко на тематски оквир и обликовање психолошких карактеристика јунака. Доследан строгој форми он се разликује од стваралаца свога доба који наметнута формална правила свесно крше стварајаћи на тај начин “гротеску у језику“. Спој неспојивог који гротеска подразумева не огледа се само на плану садржаја, као ни кроз језичко обликовање појава, већ и на плану форме која у том случају, по мишљењима класицистичких аутора,  подразумева у истом делу и стих и прозу.

Упркос великој деценијској разлици између два дела, романа Јади младог Вертера и поеме Чајлд Харолд, приче о меланхоличним херојима, “изгнаницима свог мрачног ума“, осетљивим јунацима луталицама и даље су актуелне. И Бајронов и Гетеов јунак болују од Weltschmertza, пренаглашене осећајности која јунака ставља у немогућ положај, нарочито када је у питању друштвена афирмација. Немогућност уклапања у прихваћени конвенционални (мало)грађански поредак њихова је заједничка компонента.

Одлика  којом се Бајронов јунак разликује од предходних књижевних јунака романтизма јесте осећање непобедиве  досаде коју јунак не уме да превазиђе. Досада, “болест века“, мотив је који ће афирмисати и други уметници кроз своје стваралаштво у 19. веку дајући јој многа имена, међу којима ће  најпознатије бити “чамотиња“. То је уједно и једина особина коју Гетеов јунак не поседује и која га дистанцира од потпуног поређења са Бајроновим јунаком.

Бајрон је дуго представљао архетипску фигуру романтичара, (само)изгнаног хероја и луталицу који своја искуства транспонује у дело. У једном од предговора своје поеме Бајрон се дистанцира од свога јунака, супротставља се закључцима који воде изједначавању аутора и јунака. Дело не треба тумачити у узрочно-последичној вези са животом свога аутора, нити у њему видети дневнички запис, исповест или пуки путописни фактицитет (иако оно може садржати такве елементе).

Два  Енглеза 19. века била су неприкосновени путници – један је песник о коме говоримо, други је сликар Вилијам Тарнер. Обојица замењују мирне језерске области своје земље узбурканим морима Средоземља и алпским висинама. У предговору дела Дон Жуан Бајрон поручује песницима “Језерске школе”, Koлриџу и Вордсворту,  да своја језера замене океаном, алудирајући првенствено на њихова уска  и традиционална књижевна становишта. Мобилност и иронија две су најчешће одлике Бајронових јунака. Мобилност је подједнако физичка колико и психичка категорија, она је подложност тренутним импресијама, меркуријанска хировитост и променљивост, пријемчивост на стварање и прилагођавање новим емотивним тоналитетима који су увек у уској  вези са пределима којима се јунак креће.  Напред и навише путање су духа и тела. Вертикали у природи не припадају само врхови већ и човек који жели да се њиховој претећој снази супротстави. Људска упорност ка пробоју кретањем напред сугерише снажно и одлучно кретање воље. Ово су идеје које поменути уметници својим делом сугеришу.

Када је имао 21 годину Бајрон је кренуо на своје велико образовно путовање. Искуства са тог пута пренеће у прва два певања спева. Јуна 1809. песник креће на пут, али у неочекиваном смеру. Уместо у Италију, Бајрон полази на Оријент, односно пут територија које су се онда сматрале оријенталним. Због Наполеонових ратова он не одлази на Континент, већ креће на југ, пут Шпаније и Португала. Одатле одлази у Грчку. Ово путовање је кружно, оно подразумева повратак на тачку из које се кренуло, али са допуњеним искуством које ће писац касније артикулисати кроз своје дело. У прва два певања Бајрон се задржава на опису историјских прилика земаља које је обишао, то је битна компонента спева. Револуционарни дух покренут француском буржоаском револуцијом из 1789. се  наставља.

Други део путовања, сумиран у трећем и четвртом  певању спева, Бајрон започиње самоизгнанством. Своје друго путовање Бајрон започиње априла 1816. године. Оно је подразумевало путовања по континенталном делу Европе и  није било кружно јер повратка на почетну тачку, на место одакле је писац кренуо, није било услед песникове смрти. Друго Бајроново путовање било је праволинијско.

Бајрон се, као и многи други литерарни јунаци и уметници доба романтизма, дивио се Наполеону Бонапарти. Бајронов јунак посећује Ватерло и посвећује пар стихова Наполеону који, заправо, одређују самог јунака. Наполеон, иако реална историјска личност, јесте и литерарни јунак, идеализовани херој титанске снаге, парадигма Човека који својим напорима себе уздиже до трона Генија. Бетовен му посвећује Трећу симфонијуЕроику. Идеале о којима је говорио, Наполеон изневерава каснијим  узурпаторством  европског континента. Тада се и све илузије поводом његове “генијалности“ руше. Као што то може сугерисати Давидов портрет, Наполеон је путник који иде навише и  уздиже се до врха. Наполеонов подигнут прст указује подједнако и на географски правац и на правац кретања његове воље. Говорећи у име Наполеона, Бајрон говори у име свог јунака.

Ал’ за дивље срце Мир ко пакао траје,
То коб твоја беше; ватра која гори,
Комешање духа које не престаје
У сопственом тесном бићу да тавори
И ван својих граница би да се разгори;

Дух који пустоловно јури гоњен грозницом динамике на крају управо том грозницом бива скрхан. Дух Путника сам себе изгара у жељи за трансгресијом, за пробојем и превазилажењем физичких граница које га спутавају да распламса пламен духа. Немачки песник Фридрих Хелдерлин пре Бајрона посветио је једну песму Наполеону. Песници идеализују јунака који “живи и траје у свету“. Хелдерлин кроз стихове поручује “У песми он не може живети ни трајати / Он живи и таје у свету”. Форма песничког духа  наспрам садржаја Наполеоновог генија слабашна je творевина.

Свете су посуде песници,
У којима вино живота, дух
Јунака се чува.
Али зар дух овог младића хитри
Зар не би разорио оно
Чиме га обухватити желиш, посуду?

После Ватерлоа, Харолд је у пределима Рајне, истим оним пределима којима су путовали и јунаци Мери Шели – Виктор Франкенштајн и Хенри Клервал. Поред Наполеона Бонапарте, други значајан мотив, како Бајроновог дела тако и књижевности целокупне епохе, јесте мотив рушевина наслеђен из готске књижевности 18. века. Истим рушевинама којима су се дивили јунаци Мери Шели, диви се и Бајронов јунак.

Бајрон је догађаје свога спева написао 1816, Мери Шели свој роман пише 1818. године. Могуће је да је Бајрон први употребио мотив који се касније јавља и у делу Мери Шели. Исти мотив може бити последица међусобног утицаја, случајност или доказ моде одрђених мотива који су били део духа времена. Сличност мотива може се објаснити  и једним биографским податком. Присутност истог мотива вероватно је последица међусобног утицаја јер су се Бајрон и Шели први пут срели, не у Енглеској, већ у Швајцарској.

Шели је са Мери и њеном полусестром Клер Клермон био Бајронов гост у вили на Женевском језеру. О томе пише и сама Мери Шели у предговору свога романа, где између осталих, помиње и ситуацију када су сви Бајронови гости причали застрашујуће приче, ослањајући се на теме немачких народних прича. Та ситуација касније је резултирала њеним делом, причама Бајрона и његовог пратиоца доктора Полидорија. Исте су на српски  језик објављене под насловом Вампир (по истоименој Полидоријевој причи). Овај биографски податак касније је транспоновао у филмску уметност енглески редитељ Кен Расел снимивши филм Готик.

После предела Рајне, јунак је међу рушевинама Рима на којима чита поруку Времена: memento mori. Путујући, Чајлд Харолд посећује она места која везује за појаве, људе и догађаје који га изнова враћају њему самом, он, упркос мобилности коју путовање подразумева, ипак стоји у месту. То је иронија сваког романтичарског јунака и путника. Посета Ватерлоу подсећа га на Наполеона у чијој судбини препознаје своју. Такав утисак му се потврђује и при посматрању рушевина Рима.

Све што је тад било више не постоји!
И Рим – царски Рим, бура је разнела,
У црн прах претворила, и ја сада стојим
У костуру његовог титанскога тела,
Сред руине старог света и пепела врела.
[…]
Риме, земљо моја! Душо која патиш!
Приви себи оне што су срцем сирочад,
Ти, која си мртвих империја мати!

Гроб Сесилије Метеле, „тмурна, древна кула што истрајава“, рушевина је која подстиче Харолда да кроз причу “оживи“ заборављену супругу римског племића Краса. Он посредством стихова о рушевини једног гроба обнавља заборавњену личност о којој је могао читати у делима римских историографа, обавезној лектири сваког енглеског племића.

Сова увек излеће у поноћ, стога, нису филозофи први допринели интересовању за рушевине већ су то били уметници. Винкелман, Дидро, Лесинг, Берк, Кант – филозофи који су теоријски допринели одређењу појма рушевине посредством теорија о узвишеном – стварали су после италијанских уметника Салватора Росе и Ђамбатиста Пиранезија. Одушевљење рушевинама заправо је фасцинација даљином и давнином, али и још један начин на који романтичари афирмишу појам фрагмента. Просторна и временска удаљеност дражи машту романтичара, она је последица чежње. Као и чежња, даљина и давнина нешто су неодређено и могућност су за идеализацију и фикционално обликовање кроз текст.

Рушевина тежи првобитној форми која је једино могућа кроз причу. Поред потенцијала за наратив којим би поново била оживљена, рушевина је и слика узалудног труда посматрача који неће бити у стању да својим делом одгонетне и превазиђе лепоту њеног првобитног облика. Рушевина је потенцијал за имагинацију али и за фрустрацију уметника. То одлично видимо на цртежу Хајнриха Фислија Очај уметника над рушевинама антике. Овај, за тему илустративан цртеж, може се упоредити са Шилеровом песмом Антика путнику са севера. Антика, персонификована у виду лирског субјекта, иронично и супериорно се обраћа Путнику.

Реке си препливао, и мора што прете броду,
Вртоглав мостић те носио над алпским бездном и стењем
Мене да изблиза видиш и моју да славиш лепоту
О којој запањен свет збори са усхићењем;
Сад ту си, и свету ме можеш дотаћи, овога часа,
Но сада да л си ми ближи, и теби да л ближа сам ја?

Јохан Волфганг Гете 1786. године путује у Италију. И он је један од путника који се одушевљава античким римским рушевинама. Његову  посету овековечило је неколико сликара. Уметник је, као на Фислијевом цртежу, опхрван величином лепоте коју види пред собом. Ћутање и рушевина, као и њихово међусобно дејство на посматрача, опет се актуализују. Гете  у Римским елегијама пише:

Ослови ме, камење, ти, збор’те, високе палате!
Улице, реците реч! Геније, ћутиш зар?
Јест, има душу све у твојим зидинама светим,
Вечити, Риме; тек за мене ћути још све.

Johann Heinrich Wilhelm Tischbein – Goethe in the Roman Campagna

Jacob Phillipp Hackert – Goethe visiting the Colosseum in Rome

Поред Гетеа и Бајрона, Перси Биш Шели такође је под утицајем заноса усред посматрања величина античких римских рушевина. Он 1821. у својој елегији Адонис пише:

Крени до Рима – и до рајског врха,
И гроба, и града, и дивљег стања;
Где руине стоје к’о горски ланац скрхкан
Покров цвећа и мирисног гаја приања
Преко костију голог очајања;
Иди, док, дух  места не доведе право
Твој корак до трема зеленога здања,
Где ко детињи осмех над мртвом главом
Светлост насмејаног цвећа простире се травом

Руине песника подећају на „горски ланац скрхкан“. Он пореди рушевину са природном појавом и ту можемо уочити романтичарску тенденциј поистовећивања природног и створеног. Зидови рушевина су надгробни споменик, „кости голог очајања“ које покрива мирисно цвеће, симбол невиности, детињства, песника. Сваки цвет који расте над мртвим костима заправо је песма, уметничко дело које сада то „голо очајање“ обасјава светлошћу. Песма о рушевини, заправо, „детињи је осмех над мртвом главом“.

Joseph Severn – Posthumous Portrait of Shelley Writing ‘Prometheus Unbound’, 1845

Ходочашће Чајлда Харолда конструисано је на основу архетипске теме путовања. Путовање, нарочито за другу генерацију енглеских романтичара, подразумевало је брзину, промену, кретање које је манифестовано спољашњом, али условљено и омогућено унутрашњом динамиком. Бајрон афирмише брзину која продире, линеарно кретање воље које тежи доминацији над простором и обухватању истог властитом имагинацијом која би га опет створила. Кретање напред, као и мотив брзине, сугерисани су и чувеном Тарнеровом сликом локомотиве чија брзина парира кретању кише, ветра, магле, облака, и утиче на уметникову перцепцију, на његов доживљај облика и одређење боја. Брзина мења доживљај  простора којим Бајронова лађа додирује површине Средоземног мора.

Још једна тема коју ово дело подразумева јесте и пантеистички однос путника према природи и простору којим се креће. Једно је Све, Све је Једно порука је спинозистичке мисли која је присутна и у овом делу.

Нису л’ горе, небо и вал што се пени
Једно са мном и ја једно са целином том?

Џон Толанд, енглески мислилац који 1705.године први пут употребњава термин “пантеизам“, у свом делу Origines judaicae сматра да Бога не треба разликовати од природе и сматрати га различитим од ње. Бог је иманентан стварима а не трансцендентан у односу на њих порука је Спинозине филозофије. Такав став присутан је и у Бајроновим стиховима:

Читав свод и земља ћуте: сваки зрак
Звезда, и језеро, и планински мрак,
У живот јединствен, снажан се сажима,
Где ниједан дашак, искра, листић лак,
Нису изгубљени, већ у свима њима
Један део Творца и суштине има.

Слика огромних пространстава за Путника је слика слободе. Етичко начело улази у сферу естетског.

Наша уобразиља воли да буде испуњена неким предметом и воли да обухвати сваку ствар која је превелика за њене могућности. Поимање оваквих неограничених видика изазива очаравајући смирај у души, јер ум човеков по природи својој, мрзи свако ограничење које му се намеће. Насупрот томе, пространи хоризонт представља слику слободе, а поглед ту има простора да клизи наоколо…и да се изгуби у разноврсности предмета који се нуде опажању.

Слобода и ново кључне су речи које везујемо за покрет европског романтизма. Брзина подразумева слободу и промену, али и краткотрајност. Оба уметника која сам поменула на почетку текста – и Бајрон и Керуак –  умрли су млади. О вези Бајрона и одлика америчке поп културе писала је Камил Паља у својој књизи Сексуалне персоне.

Бајроновска култура младости цвета у рок музици, свеприсутној америчкој уметничкој форми. Емотивни и поетски стил Дон Жуана репродукован је у класичном америчком искуству: вожња ауто-путем, уз гласну музику са радија. Вожња је узвишено америчко стање које нема правог еквивалента у Европи. Десет миља изван било којег америчког града, границе се широм отварају. Наши дуги, прави аутопутеви пресецају огромна пространства. Самомотивишућа брзина Меркура и Камиле: модерни аутомобил, са прозорима са свих страна, је тако брз, нечујан и дискретан, да се чини као да представља продужетак тела. Путовати америчким пејзажем или клизити по њему у једном таквом возилу значи осетити брзину и ваздушасте просторе Дон Жуана. Рок музика која одјекује са радија означава ритам срца овог возила. Европске радио-станице су малобројне и углавном под контролом државе. Али америчке радио-скале врве од музике и гласова, попут разноврсних расположења Бајронових поема. Возећи кроз државу Њујорк, која је хоризонтално испресецана као стрела правим ауто-путем дугим шест часова вожње, чујемо музику из Илиноиса, Кентакија, Северне Каролине, које су одатле удаљене колико и Италија од Енглеске. Бирајући станице на радију током вожње на отвореном путу, амерички возач лебди над непрекидном површином музике, са узвишеним осећањем обухватања огромног простора.

Ноћ је омиљено доба Путника. Ноћу се путује, контемплира, сања, чезне, успављује разум, јачају чула, буде занос и интуиција. Ноћу се ствара. Новалис пише Химне ноћи. Он јој  даје предност у односу на светллост дана.

Ти шириш тешка крила духа.
И дарујеш нам радости
Мрачне су и неизрециво тајанствене,
Каква си и ти,
Среће које нам
Омогућавају да наслутимо рај.
Како ми јадно и смешно
Изгледа светлост,
Са својим шаренилом
А како пријатно и благословено
Смирај дана.

Мотив ноћи као доба идеалног за сањарења, шетње, дружења, приче о прошлости и посматрања пејзажа присутан је и у Пушкиновом делу Евгеније Оњегин.  За стихове о петроградским  летњим  ноћима Пушкин је имао узора у идили песника Гнедича.

Ево  ноћи; али не тамне златасте пруге облака.
Без звезда и месеца озарава се видик.
На далекој морској обали назиру се сребрнаста једра
једва видљивих лађа, што ко поо сињем небу да плове.
Јасном светлошћу блиста се ноћно небо
и пурпур запада слива се са златом истока.

Насупрот тамној ноћи сабласне светлости, у романтичарској литератури друге генерације долази до промене боје ноћи, а сходно томе и доживљаја. Овде је у питању руска бела ноћ. У Русији, поред непрегледних степа, бело је и ноћно небо. Оно неодољиво подсећа на Шопенове композиције за клавир, ноктурна која визуализујемо као ноћ бледог лица.

Путник који ноћу шета и неспокојно лута по месечини савладан је меланхолијом и необјашњивом чежњом. Пошто су спољни облици којима се он диви заправо саздани од грађе његовог ума , уживајући у ноћи, он заправо ужива у слици себе. Ноћ предела јесте ноћ коју назиремо када Путнику погледамо у очи.  И Путник гледа, као у огледалу, себи у очи лутајући кроз ноћ.

Од Фридрихових путника који ноћу пешаче да би уживали у ониричком сјају Месеца, преко Вордсвортових искустава описаних у Прелудију, Вертерових агоничних ноћних излета и Франкенштајнових бежања, стижемо и до Бајроновог јунака.

И све то у ноћи: Узвишена ноћи!
Ти ниси  за дремеж! Допусти ми да
Будем део твоје разигране моћи –

Сада правимо и други круг враћајући се на слику Ивана Константиновича Аивазовског са почетка текста. Руски сликар jeрменског порекла, као и многи његови савременици, углавном је сликао бродове у олуји, наглашавајући на тај начин своју визију кашастих облика створених посредством капи воде, ветра и месечеве светлости. На њима су приказани типични бајроновски мотиви који сумирају све оно о чему је било речи, а највише оно што је срж самог бајроновског сензибилитета – динамика.

Ivan Konstantinovich Aivazovsky

Ivan Konstantinovich Aivazovsky

Цитати: 

Џорџ Гордон Бајрон, Чајлд Харолд, превод Наташа Тучев, Завод за уџбеника и наставна стредства, Београд, 2005.

Хелдерлин Фридрих, “Buonaparte“, превод Миодраг Павловић, у: Песништво европског романтизма, Просвета, Београд 1968, стр. 38.

Фридрих Шилер, “Антика путнику са севера“, у: Песништво европског романтизма, превод Миодраг Павловић, Просвета, Београд 1968, стр. 36.

Јохан Волфганф Гете, “Римске елегије“, у: Песништво европског романтизма, превод Тодор Манојловић, Просвета, Београд 1968, стр. 25.

Перси Биш Шели, “Адонис“, превод Ранка Куић, у: Еко Умберто, Историја Лепоте, стр. 285.

Ива Драшкић Вићановић, Естетско чуло, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр. 131-132.

Новалис, “Оде ноћи“, цитирано према: Еко Умберто, Историја лепоте, стр.312.

Камил Паља, Сексуалне персоне, превод Александра Чабраја, Zepter Book World, Београд, 2002, стр. 313-314.

Данкан Хит, Џуди Борехам, Романтзам за почетнике, превод Санда Корпаш, Хинаки, Београд, 2003.

Препоруке:

Зоран Пауновић, „Џорџ Гордон Бајрон: Болно одрастање Чајлда Харолда“, у: Историја, фикција, мит: Есеји о англо-америчкој књижевности, Геопоетика, Београд, 2006, стр. 11-28.

Путник – јунак њиховог доба. Анализа односа Путника и природе у књижевности и сликарству романтизма

Caspar David Friedrich – Wanderer Above Sea of Mist, 1818.

Ја сам путник и планинар, говорио је своме срцу, не волим равнице и чини се да не могу дуго седети на миру.

И ма шта ми још буде наишло као судбина и доживљај у томе ће бити пешачења и планинарења: на крају човек доживљава још једино самог себе. –  Фридрих Ниче

Мотиви путника и путовања не јављају се по први пут у уметности романтизма, као ни тема узајамног односа путника и предела. Слика природе коју путник пред собом посматра, доживљава и кроз посматрање снагом своје имагинације изграђује, чест је мотив романтичарске књижевности и он је тема овог рада.

Мотив путника архетипски је мотив светске књижевности. Од Гилгамеша, Јасона, Одисеја, библијских јунака, Синбада, па све до Фауста, Дон Кихота, Дон Жуана, Гуливера, Робинзона, капетана Ахаба и Нема, јунаци који су представљени као путници, било копном или морем, одувек су присутни у литератури. Али, ни у једном другом раздобљу или књижевном правцу, нису тако као у романтизму изједначени путник и путовање, путник и природа.

У другим раздобљима путовање се схвата инструментално, оно је средство којим писац жели да постигне неки други циљ који је изван циља психолошког и образовног развоја јунака, као и напредовања у његовој самоспознаји. У предходним (па и потоњим) књижевним раздобљима, писац карактеришући јунака као путника не подразумева и метафоричност коју реч „путник“ подразумева. Путници тада нису и путници у унутрашњем, егзистенцијалном смислу, њихова духовна динамика није морала бити подударна њиховој физичкој динамици. Не можемо бити искључиви у оваквим тврдњама и морамо имати свест да увек постоје одступања од оваквих ставова, али они, ако не у потпуности примењиви на свако дело ван периода романтизма, јесу оправдани  у вези са многима.

Caspar David Friedrich – Winter Landscape, 1811.

Други мотив који је уочљив у делима романтизма, а који није имао у предходној традицији тако заступљено присуство, јесте мотив природе, и  то не било како представљене, већ дате као огледало свог посматрача, природе не толико дескриптивне колико рефлексивне. На овом месту можемо парафразирати наслов Абрамсовог дела Мirror and the Lamp и рећи да је пејсаж огледало свог Путника и да бива осветљен једино лампом његове имагинације. Слика природе јесте слика свога посматрача, она је путников (ауто)портрет. Отуда многи путници на платнима Каспара Давида Фридриха стоје окренути леђима посматрачу, ми не можемо видети њихово лице, јер оно је слика коју ми видимо око њега, Путниково лице је заправо сам пејсаж. Слика природе, искључиво је онаква каквом је Путник види и, још важније, осећа. Фридрихов Путник је слика Кантовог субјекта посматрача, он је центар сазнајног универзума. Све промене и кретања, сва динамика природе у директној је вези са свешћу и оком онога који је посматра. Стога, и сам реципијент може бити у улози приказане фигуре Путника. Сликар искушава нашу имагинацију, од реципијента жели да створи коаутора дела. Сликар провоцира. Шта види усмљени луталац пред собом? Он види оно што ми видимо.

Caspar David Friedrich – Dreamer

Егоцентричност романтичарске фигуре и на тај начин се потврђује. Објекат је изједначен са субјектом, у односу путника (посматрача) и природе стоји знак једнакости. У романтизму, природа се  обоготворује, али истовремено и посматра као сопствено огледало. Отуда, уметник има статус изједначен са Творцем, уметник/путник је alter Deus. У таквим околностима долази до најачег заоштравања немачке идеалистичке филозофије, чији су утицаји на књижевност и сликарство романтизма немерљиви. Присуство пантеистичких идеја, исто тако, присутно је у посматрању природе – конкретно, утицај Спинозиних идеја које је он изнео у свом делу Етика, а које су поново открили немачки просветитељи.

Још једна од кључних разлика је и та што у претходним књижевностима путовање углавном има инструменталну улогу, оно је средство за остваривање неког другог циља. Другачије речено, циљ том путовању није само путовање, већ је оно углавном само средство које служи писцу да свог јунака измести у другу средину. У тим делима описи природе и када постоје, најчешће су дескриптивни – подражавалачки, а не стваралачки. У књижевности романтизма сам лирски субјект или главни јунак креће на путовање, не толико ради авантуре или новчаног интереса који открића нових мора и земаља подразумевају, већ искључиво ради себе: у питању је бег или (само)изгнанство.

Caspar David Friedrich – Winter Landscape, 1811.

Образовна тј. васпитна улога путовања је још једна битна разлика која одваја романтичарске путнике од других књижевних јунака. Путовања у књижевним делима која претходе онима писаним у периоду  романтизма предузимана су увек из одређених разлога, најчешће спољашњим у односу на самог јунака. Чак и када је јунак на путовању које јесте потрага – за другим народима, земљама и континентима, он није у потрази за собом, за (ре)дефинисањем сопствене личности, за самообјашњењем, што су искључиво разлози за путовања романтичарских јунака. Идентификација писаца са својим јунацима пре друге половине 18. века нема, или су врло ретке, док су у романтизму те појаве честе – примери Русоа, Гетеа и Бајрона најилустративнији су.

Caspar David Friedrich – Klosterruine und Kirchhof

Романтизам први уметнички тематизује везу образовања и путовања, иако је и раније било таквих покушаја. Најбољи пример представљају дневници и путописи из Италије Албрехта Дирера, у неку руку првог немачког романтичара. Он је касније романтичаре научио о важности самосвести и божанске улоге, посланства и делања уметника. Својим аутопортретом из 1500. године представио се као Исус. Визуелна порука пантеистичког начела hen kai pan, Једно је Све, садржана је у идеји, у метафизичком слоју  Дирерових аутопортрета. Све, са својим начелом откривања и стварања, јесте у Једном, у човеку, у ренесансном бићу које ствара и на тај начин потврђује и слави Творца, али и себе изједначава са њим. На Микеланђеловој фресци у Сикстинској капели Бог и Адам у истој су равни, истог облика, величине, снаге и лепоте, људске лепоте.  На исти такав начин, само другачије изражено, уметнички и мисаоно обликовано, размишљају и уметници романтизма.

Од 18. века јавља се институциија великог образовног путовања, тура које су подразумевале да младићи из аристократских породица пођу кочијама из Енглеске или Француске у Италију како би се упознали са културним наслеђем које Италија на свом тлу поседује.Да би стигли у Италију јунаци су морали  кочијама (или пешице) да пређу Алпе. Алпи тако постају један од најчешћих топоса романтичарске књижевности и епохе. Русо, Вордсворт, Бајрон, Тарнер само су неки од уметника који им се диве и који их посећују. Алпи постају синоним за узвишено, планине пуне провалија, бујица, непроходних стаза, стена „бременитих поезијом и религијом“ пред којима путници осећају истовремени очај и одушевљење. Дивљина Алпа је романтична и узвишена. Када би јунаци сишавши са њих ступили у градове, када би се опростили од дивље и непредвидиве природе и „динамички узвишеног“, наишли би на подручја „математички узвишеног“ , подручја  пуна рушевина из прошлости којима Италија обилује. Тамо су могли доћи у непосредан контакт са остацима античких грађевина тј. њиховим фрагментима, рушевинама. Ако би при сусрету са античким и средњевековним рушевинама путници имали непосредан контакт са Временом, односно прошлошћу и њеним фрагментима, прелазећи Алпе путници би имали непосредан контакт са природом, посебно са оном коју смо склони да назовемо узвишеном.

Caspar David Friedrich – Two Men Contemplating the Moon, 1819/20.

Путовања су превасходно схватана као део образовног процеса. Образовање је стога још једна кључна реч епохе. Образовање је онда подразумевало и оно што ми данас подразумевамо под тим термином, а то је институционализовано знање односно познавање латинског језика, античке историје, филозофије и књижевности. Зарад детаљнијих стицања знања из тих области, младићи су  слати на пут у Италију . Током тог путовања дешавао се и други облик њиховог образовног процеса, а то је њихово лично образовање односно формирање личности и сазревање. Путовање као образовање, и то у двоструком смислу, неодвојивости и међусобној условљености.

Caspar David Friedrich – A Walk at Dusk

У делу Сентиментално путовање кроз Француску и Италију Лоренс Стерн на духовит и сатиричан начин преокреће вредности образовниих путовања, посебно њихових могућности за исправан формативни утицај. Путовање је и у његовом делу саставни део образовања и васпитања, али каквог и из којих области? Стерн у свом делу из 1768. године пародира модел образовног путовања, износећи пред читаоце нови облик туризма и трагања за узвишеним. Стерн под сентименталним путовањем не подразумева путовање пуно меланхолије и необјашњиве туге услед сусрета путника са романтичним пределима. Реч „сентиментално“ у његовом делу у служби је ироније.

У делу нема ни трага од описа пејсажа или градова кроз које јунак пролази. Пажња путника усмерена је углавном на жене и ласцивне љубавне авантуре до чијих остварења јунак долази уз пуно муке и труда, али са срећним исходом. Путовање је сентиментлно, не због пејсажа који су у стању да подстакну таква расположења, већ због „љубавих јада“. Уместо описа градова  и утисака јунака о новим пределима, читалац бива упознат са чарима женског тела. Стернов јунак не робује клишеима јунака неког сентименталног  романа какви су се тада писали и били популарни, али их употребљава у акцијама завођења.

Стерн је увидео да је сентиментализам заправо литерарни клише. Он се руга и поиграва формом сентименталног романа, баш као што се и пре њега Сервантес поиграо формом витешког романа. Сентиментализам се губи у претераној осећајности, празни се и постаје извештачен, а мотиви којима обилују сентиментални романи могу се ревитализовати једино кроз њихову иронијску употребу. Стерн је написао како је пишући своје дело „искидао цело тело на комаде својим осећањима“.

Ипак, упркос иронијској дистанци, Стерн данашњем читаоцу може бити релевантан извор за сазнања о појединостима и разлозима тадашњих младића за путовања.

Тако, онај докони свет што оставља своју рођену земљу и иде…из неког повода…који би се могли извести из једног од ових општих узрока: Немоћ телесна Поремећеност мождана, или Неодољива  потреба Прво двоје односи се на све путнике сувим или водом који пате од охолости, радозналости, таштине или ћудљивости. Трећи одељак обухвата читаву војску путника мученика;…или млада господа, отерана бездушношћу родитеља или старатеља, па путују под руковођењем надзорника препоручених из Оксфорда,  Абердина или Глазгова…тим начином цео круг путника може се свести на следеће главе: Докони путници, радознали путници, лажљиви путници, охоли путници, ташти путници, мрзовољни путници. Па сада следују путници под морање, путник преступник и кривац, путник несрећан и безазлен, обичан путник. И напослетку (ако вам је по вољи),  сентиментални путник (тиме мислим на себе) који је пропутовао, о чему сам сад сео да пишем… (1)

Caspar David Friedrich – Two saplings by the sea at moonrise

Као што видимо, класификација путника коју даје Стерн, ма колико у контексту дела била иронична, ако се посматра издвојено, као целина сама за себе, ослобођена текста који јој предходи и следи, може бити истинита. Сваки јунак кога сам окарактерисала као путника путује између  осталог и из “неодољиве потребе“, зато што из неког разлога то мора да учини или зато што је преступник и несрећан. Све такве путнике Стерн је уредно навео. Оњегин, Печорин и Чајлд Харолд путују истовремено из потребе, доконости, несреће и преступа. Хајнрих из Офтердингена или Хенри Клервал, Франкенштајнов пријатељ, путују из радозналости. Охолост, таштина и мрзовољност подразумеване су особине романтичарског (анти)хероја.

Романтичарски јунаци најчешће се не прихватају путовања зарад неког унапред утврђеног циља, путовању је циљ само путовање. Та формула преузета је од просветитељског начела о образовању. Ни оно нема циљ изван себе. Ипак, на тим путовањима, самоспознаја, или бар потрага за њом, неминовна је и подразумевана. Путовања служе за портретисање јунака. Слободно можемо рећи да су то “портрети уметника у младости“. Своја путовања јунаци разумеју као читања и дешифровања себе. И као што читање може бити својеврсно путовање, тако и путовања за јунаке јесу читања, тумачења и дешифровања њих самих. У оба случаја у питању је потрага за смислом.

Caspar David Friedrich – The Chasseur in the Forest, 1814.

Кристијан, јунак приповетке Тајанствено брдо Лудвига Тика, на почетку приповетке представљен је као сетан и меланхоличан  ловац. Одлучан је да напусти дом и почне бесциљно да лута, не знајући тачно због чега и куда би се упутио, али једино свестан своје потребе. Немири које осећа, тада се  још више интензивирају противно његовом очекивању да ће у сусрету са непознатим и новим ониутихнути. Кристијанов пример је доказ да разлози за путовање не морају увек бити образовног карактера, нити су предузимани у почетку у циљу свесне и планиране надградње свога бића. Природно окружење доприноси интроспекцији и контемплацији и без предходног плана за тако нешто. Кристијан је чуо свога оца како прича о планинама и рудницима које је као млад видео. Тада се у њему јавља жеља за путовањем.

  … и одједном се у мени пробуди сасвим поуздани нагон, осећање, да сам сада нашао за себе одеђени животни пут. (2)

Caspar David Friedrich – Man and Woman Conteplating at Moon

Путовање, као што каже Кристијан за њега сада представља “одређени животни пут“. Путовање јунак схвата као свој животни позив, као суштину своје егзистенције. Све чиме је јунак до тада био окружен постаје му мрско, страно, скучено. Насупрот једноставности, малености, скромности места у коме се тренутно налази, Кристијан жуди ширини и бескрају планина. Мотив јунака који напушта сигурност очевог дома и полази пут непознатог није специфичан једино за књижевност романтизма, сетимо се библијске параболе о блудном сину или Робинзона Крусоа. Романтизам воли да варира мотив о блудном сину или Јеврејину луталици. Младић који напушта дом и породицу да би отпутовао,  узео штаку поклоника, вођен некаквим, и за себе и за друге нејасним поривом, чест је мотив у књижевности тога доба.

Пре Лудвига Тика Фридрих Шилер у својој песми Поклоник пише:

Још у пролеће младости,
ја ко младић путник поста’;
живот игре и радости
у очевој кући оста.
Са наслеђем и имањем
Весела се растах лика
Па, с дечијим осећањем,
Узех штаку поклоника.
Моћном надом пут ми створен –
Пуздање вера шаље:
„Пут је теби већ отворен,
путуј“, вели, „само даље“. (3)

Шилеровом лирском субјекту, како у наставку песме сазнајемо, пут бива наклоњен, сви видици широки и подржани надом. На крају, oн се предаје  у заносу току реке који га одводи мору, а море

односи ме у празнину
ал’ ме циљу не приводи.

Немају сва путовања циљ, а ако га и имају, не морају га увек остварити. Овде и није реч о путовању у циљу досезања циља, већ у путовању чији је циљ само путовање. Тако је и са Шиллеровим и са Тиковим Путником. Често, и то је још један од узрока меланхолије романтичарских протагониста, уместо циља, јунаку се, као у последњим цитираним Шилеровим стиховима, може наметнути празнина. Ко тражи тај ће и очајавати. Ова парафраза једног Новалисовог фрагмента добар је увод за његово дело на ову тему.

Caspar David Friedrich – Two Men by the Sea, 1817.

Новалис у својој Причи о Хијацинту и Розенблити пише о јунаку који мора да отпутује. Хијацинта, који воли Розенблит, неки чудак, луталица, туђинац који је дуго путовао, чудноватог одела и физичког изгледа, мами својим причама о страним земљама и непознатим крајевима, да отпутује. Јунак мора да оде, тај захтев који је пред себе поставио измиче рационалном објашњењу. Путник креће не пут , ни сам не знајући куда би.

 „Морам да одем у стране земње“, рекао је... „Можда ћу се вратити скоро, а можда и никада више. Поздравите Розенблиту. Радо бих говорио са њом, али не знам шта је ово самном, све ме нешто тера да одем; … нестало је мог мира, а са њим и срца и њубави; морам да одем да их тражим. Радо бих вам рекао камо ћу , али то ни сам не знам. Идем тамо где станује Мајка природе, велом прекривена Девица.“ (4)

Без обзира на постојање и остварење циља њихових путовања, међу јунацима дела која сам анализирала постоје, по мом мишљењу, две врсте путника. Сви поменути јунаци, без изузетка, сматрам јесу путници, и то у двоструком смислу. Они су фактички путници што подразумева да је њихова динамика реална, физичка. Они прелазе неку реалну географску површину, морску или копнену, крећу се кроз одређени, реално постојећи географски простор, идући од места до места, од неке тачке А до неке тачке Б, идући од једног места до другог у праволинијском, кружном или некаквом непланираном и геометријски неодредивом смеру. Поред тога, они су и у егзистенцијалном смислу путници. Њихово путовање јесте истовремено и спољашње и унутрашње, једно је неодвојиво од другог. Унутрашња и спољашња динамика путника међусобно су условљене. Јунаци се не крећу искључиво по непроходним узвишеним алпским пределима, већ и по сопственој територији која подразумева исто тако непрегледно (унутрашње) кретање. Спољашња кретања условљавају унутрашња, и обрнуто, унутрашња условљавају доживљај и смер спољашњих. Управо због тога је Путниково расположење уједно и расположење саме природе коју он посматра. Пејзаж, као и нека слика у музеју, сам по себи нема расположење. Расположење поседује, и на уметничко дело транспонује, реципијент. Отуда је веза Путника и реципијента неког уметничког дела врло уочљива и од важности је за овај рад.

Caspar David Friedrich – Monk in the Snow

Сви литерарни јунаци романтизма који су одређени као путници имају једну битну особину – динамику, и то у двоструком смислу. Динамику при кретању (спољашњу) и динамику при стајању (унутрашњу). Динамика Природе, као и динамика самих путника, врло је уочљив и битан моменат књижевности романтизма. Кретање јунака потврђује се и у њиховом пешачењу, и у планинарењу, и у бесциљном лутању или пловидби, али, исто тако, кретање, као и образовање, може се схватити двоструко. Кретања, и она најдинамичнија, заправо могу бити и у стајању. Стајање подразумева посматрање. Посматрање подразумева контемплацију. Тада, реч контемплација оваплоћује пуно значење какво је имала у Аристотеловој филозофији. Она је стваралачко посматрање, посматрање из кога произилази мишљење. Сем ако изузмемо Русоа, који је за себе говорио да не уме, нити може да мисли док стоји, сви други путници, а испоставиће се касније и сам Русо, јесу у непрестаном кретању, на непрекидном путовању.

Кретање Путника има различите начине и правце, и на овом месту долазимо до још једне поделе. У романтизму се јављају две врсте путника. То су путници и луталице. Али, пошто реч луталица у српском језику има другачију конотацију од оне на коју ја конкретно циљам, другу врсту путника у даљем тексту зваћемо путници-луталице. У српском језику реч луталица односи се на особу са друштвене маргине и материјално нестабилну. Романтичарске луталице биле су богата деца аристократског порекла и друштвено активне особе. Ипак, не и својим начином размишљања и делања, друштвено прихватљиви. Ако се мало дуже задржимо на особинама романтичарских јунака путника, речи путник и луталица могу нам се учинити као синоними, иако је сличност само привидна.

Caspar David Friedrich – Two Men Contemplatin at Sun

Путници јесу јунаци који путују, ако не унапред, а оно бар утврђеним редоследом. Њихово путовање има известан редослед и циљ. У том случају, јунак путује из места А у место Б. Јунак Новалисовог романа Хајнрих из Офтердингена путује из свог родног места са унапред и јасно одређеним циљем – да са мајком стигне у град Аугзбург. Он путујући посећује успут и друге пределе и градове, у њима се задржава, упознаје локално становништво и обичаје, сазнаје, сазрева, мења, образује се. Његово  физичко кретање условило је његово духовно кретање и промену. Напослетку, на том путу десило му се оно што се није нужно десило неком другом литерарном јунаку романтизма – Хајнрих се заљубио у девојку коју је упознао на свом путовању, Софију. То је искуство деловало најснажније на његов развој. Његово путовање, како сазнајемо на крају романа, јесте било болно (Софија је умрла), али не и јалово. Оно је имало одређени редослед, циљ и последицу – сазревање, унутрашњу промену јунака која је била условљена његовом спољашњом динамиком. Предели кроз које Хајнрих пролази, пећине у које се спушта, приче мудраца које слуша, изглед ноћи, све то утиче на развој сентименталности и транспоновање таквог осећања на доживљај стварности. Путовања романтичарских јунака увек су тужна, или је пре одговарајућа реч, меланхолична. Поводи за путовања, као и њихова трајања одраз су превише сентименталне природе самог Путника. Последица сентименталних путовања јесу сентиментална васпитања. Битно је нагласити да тој општој сентименталности, претераној осећајности, која је једна од кључних одлика епохе, доприноси изглед предела кроз које јунаци пролазе.

Слично је и са Виктором Франкенштајном. Јунак романа Мери Шели  заједно са пријатељем Хенријем Клервалом полази на унапред утврђено путовање од Женеве до Лондона. На том путу Франкенштајн бива меланхолиичан, гоњен сопственим страховима и савешћу. Прво Франкенштајново путовање је подразумевало одлазак из дома ради школовања. Створивши чудовиште он се враћа у очев дом, у Швајцарску где  у почетку бесциљно лута шумама, у заносу бежања и гоњења,  затим поново одлази са пријатељем у Енглеску где ће покушати да створи друго чудовиште. Поновни повратак дому резултира још једним одласком, овога пута коначним – самоизгнанством које је заправо потера мотивисана осветом. Ни Франкенштајнова путовања, ма колико болна, нису била јалова и бесциљна.

Поред Хајнриха и Франкенштајна, следећи пример је Вордсворт ( уколико дозволимо себи да песника изједначимо са  лирским субјектом његових песама). Вордсворт у Прелудију пише о својим путовањима, за која се подразумевало да имају један формативни и образовни карактер. Ми сада знамо за његова лутања Француском, пешачења по унутрашњости Енглеске и пењања по стрмим  литицама Алпа.

Caspar David Friedrich – Chalk Cliffs on Rugen, 1818.

Повратак дому јесте једна од битних дистинкција између путника и путника-луталица. Кретања путника за разлику од путника-луталица никада нису једносмерна већ увек подразумевају повратак, њихова путовања су кружна. Путовање Старог Морнара је кружно, отишавши од дома он се и вратио, али мудрији и богатији искуством које сад артикулише кроз причу. Спољашња динамика Старога Морнара допринела је његовој унутрашњој динамици. Он није исти лик на почетку и на крају песме. Морнар има рељефни карактер, као и сваки прави путник он је у непрестаној промени места, у непрестаном кретању.

Сличан биографски податак Вордсвортовом, али не и литерарно уобличен, налазимо у животу Фридриха Хелдерлина. (Хиперион ?, Повратак ?, смемо ли ова дела посматрати и као литерарно уобличење песникових путовања?). Хелдерлин је, препешачивши пут од Париза до Ниртингена, дошао у своју домовину, вратио се, али у стању потпуног помрачења ума.

Хитклиф, јунак романа Оркански висови Емили Бронте, поред Валмона, јунака романа Опасне везе Шодерлоа де Лаклоа  и Бајроновог Дон Жуана, најинтригантнији је “уклети љубавник“, “демонски лик“, “величанствени грешник“, фигура коју романтизам глорификује и обожава. Хитклиф у одређеном тренутку одлази из дома човека који га је првобитно усвојио, бежећи од насиља свога побратима и опхрван тугом због Катаринине удаје за другог. Детаљи његовог путовања се у роману не помињу али, извесно је да јунак по повратку бива непрепознатљив другим јунацима. Хитклиф је стекао манире и богатство, али истовремено, Хитклиф је постао зао, немилосрдан и непоколебљиво одлучан  у својој освети. По његовом повратку у животима две породице више ништа није било исто.

Caspar David Friedrich – Hutten’s Tomb

Жилијен Сорел, јунак Стендаловог романа Црвено и црно припада већ поменутом типу јунака. И он је (својеврстан) путник. Као и све друге поступке, ни овај не препушта случају, детаљно га планирајући и спроводећи. Његова амбиција успињања на друштвеној лествици може се поредити са његовим успињањима по планинама у близини Веријера, слично његовом узору Наполеону на  слици Жак-Луј Давида. Неки од ових путника се свог путовања подузимају са конкретним циљем, а неки не, неки имају разлог путовања, а неки путују из потребе, не знајући тачно зашто. Ипак, сви они се на крају враћају дому, што не подразумева самим тим  њихово коначно заустављање. Одлике таквих путовања јесу план и повратак, она су кружна и подразумевају да је та динамика допринела развоју јунакове (само)свести, али не и коначне самоспознаје. Путовање увек подразумева удаљавање са почетне тачке из које се кренуло, поврaтак не мења, нити потире стечено.

То није случај са путницима-луталицама, и то је њихово дистинктивно својство у односу на предходно поменути тип путника. Путници-луталице већином су јунаци књижевних дела која су написали представници друге генерације романтичара. Чајлд Харолд, Оњегин и Печорин јесу романтичарски јунаци који имају све одлике путника-луталица. Они су путници чија путовања немају никакав унапред одређен план или циљ, мотиви за та путовања или су хир или самоизгнанство у циљу потребе одређења суштине свога бића, потребе која уз сав труд, остаје неуслишена. Спољашња динамика у односу на унутрашњу код ових јунака преовлађује.

Једна од главних препрека јунака-луталица за напредовање њихове унутрашње динамике, која није сразмерна спољашњој, јесте досада – болест века којој су сва тројица поменутих јунака подлегла, свесно и самовољно, лењи и немоћни да је превазиђу. Романтизам, у односу на предходна раздобља, на један нов начин отвара тему досаде која ће обележити књижевност 19. века. Кретања путника луталица нису кружна већ су некохерентна. Њихова путовања често су  праволинијска, а она за разлику од кружних не подразумевају повратак, нити било какву другу заокруженост, довршење и помак. У овом случају, путовања не доприносе промени јунака и као таква она су јалова. Путници-луталице јесу јунаци које је традиција назвала “сувишним људима“ или пак бајроновским јунацима. Они путујући, крећући се из места у место, било да су то  Ватерло, Алпи или Кавказ, Италија, Албаниија или Грчка, заправо лутају. Та лутања јесу бесомучно утискивање сопствених корака по различитим меридијанима, а све у циљу самоспознаје. Она су, такође, и бег. Јунаци бивају гоњени собом односно сопственом прошлошћу.

Уопште, кретање, динамика, битни су појмови који се другачије поимају, доживљавају и представљају у делима прве односно друге генерације романтичара. Ако бисмо тај доживљај илустровали примерима из сликарства, онда би доживљај природе код прве генерације романтичара био аналоган сликарству Каспара Давида Фридриха и донекле Џона Констабла, док би се доживљај природе друге генерације дао упоредити са сликарством Вилијема Тарнера.

Парадокс путника-луталица јесте тај што они истовремено и трагају за собом и беже од себе. Осећање досаде и чамотиње прати их јер су њихова кретања заправо стална понављања која једино доприносе осећању презасићености. Путници-луталице увек жуде за новим. Ново увек тражи да буде замењено новим услед брзине засићења. Ново не може ни да се реализује исправно јер је опажено очима засићености и досаде. Стална смена новог новим, заправо константна промена без промене, динамичност без суштине. Динамика подразумева флуидност, брзину и промену – мисли, осећања, места. Смењивање познатог непознатим, опскурним, демонским – то је главна одлика путника-луталица који  трагају и беже истовремено, увек спремни за трансгресију хаотично трагајући за далеким и давним – далеким као географски недоступним просторима које идеализују учитавајући у њих сопствена значења и симболе, давним као временски далеком, недоступном и непознатом које као такво заокупља мистичношћу и чежњом. Путници-луталице чешће беже од нечега него што иду ка нечему, односно некуда. Упркос динамици која се огледа у смени предела, градова, мора, стена, јунак је статичан, стоји у месту и његова полазна тачка заправо је свуда. Путници-луталице су парадоксални јунаци који су заправо статични, а увек се крећу.

Caspar David Friedrich – Moonrise by the Sea, 1821.

Давнина и даљина јесу чежње романтизма које нису специфичне само за другу генерацију романтичарских јунака, већ се као мотив јављају много раније и посебно место заузимју у немачкој романтичарској традицији . Давнина подразумева идеализацију и слободну интерпретацију минулих доба, посебно средњег века, периода у коме се  збива радња Новалисовог романа Хајнрих из Офтердингена, радња Тикове приповетке Тајанствено брдо, Гетеов Фауст, идр.

Даљину као мотив и интересовање епохе сугерушу  превозна средства која су тада коришћена, а она су нарочито чест мотив у сликарству. То су кочије и бродови са својом сложеном симболиком. Брод је вишеструк симбол који има многа значења, а једно од њих би могло бити даљина или пут ка “новој обали“. Даљина се у сликарству поред приказа брода, исто тако добро сугерише и приказима отвореног прозора.

Од свих путника-луталица најснажнију везу са природом остварује Бајронов јунак Чајлд Харолд. Оњегин и Печорин имају непосредног контакта са природом, али се не идентификују са њом нити имају ходочаснички однос према њој. Оно што је још једна одлика друге генерације романтичара и путника-луталица у односу према природи јесте та што јој они додају известан тоналитет, бетовеновски звук буке и беса, тоналитет “спонтаног излива снажних осећања у прометејском протесту против тираније судбине“. Најчешћи звуци природе у стиховима друге генерације романтичара звуци су “олује и продора“.

Најсличнији литерарни јунак Харолду, Оњегину и Печорину у доживљају света и природе јесте Гетеов јунак Вертер. Он је, исто тако, парадоксалан јунак, и путник и путник-луталица. Иако његова кретања, премештања из једног  места у друго, имају одређен разлог и циљ и крајње су практичне и свакодневне природе, његова ноћна лутања по брдима и шумама, његов интензиван и раздражљив однос према природи, скоро несносан по њега, јесу лутања, јесте бесциљност. У слици природе он се, током  лутања и бесциљног трчања по развалинама стена и шумама, заправо тражи и огледа. Своја расположења пренео је на природина. Природу Вертер доживљава као узбуркану, “гласну“, динамичну, претећу. Илустративне примере за Беркову и Кантову теорију узвушеног стога можемо пронаћи у овом Гетеовом роману. Друга одлика Вертера, која га још више приближава млађим литерарним јунацима, јесте сва јаловост његових тежњи и кретања.

Гетеови јунаци Вертер и Вилхелм Мајстер стоје на потпуно супротним странама. Код Вертера покушај образовања као уклапања у постојећи поредак, као и покушај сагласја себе и света, завршава се фатално, крајње антиобразовним чином – самоубиством. Упркос динамици, и мисли и корака, код Вертера нема заправо никакве динамике нити напредовања у стицању самосвести, у уклапању у постојећи поредак, у формирању. Јунаково образовање, односно покушај образовања, остаје јалово.

И Фредерика Мороа можемо сматрати типичним романтичарским јунаком, ма колико се Флоберов поступак разликовао од романтичарских начина описа и приповедања. Фредерик је путник чије особине и осећања писац не износи пред читаоца на исти начин као што би то учинио неки романтичарски песник, али који  садржи све особине романтичарског хероја. Јунак пред којим се, како је то већ написано, одвија Историја, потпуно је неделатан и равнодушан према спољашњим околностима које га окружују, непомичан и незаинтересован за дешавања око себе. Главни јунак Флоберовог романа Сентиментално васпитање кроз цео роман је на својеврсном образовном (и уједно сентименталном) путовању. Последњи дијалог који Фредерик води са Дисардијеом читаоцу јасно ставља до знања који су, и какви су то домети његовог образовања, као и дотадашњег живота (чији је део било и једно путовање које је трајало неколико година и подразумевало више земаља Оријента, а о којима нас писац извештава у свега неколико редова).

Путовао је. Искусио је сјету путничких пароброда, хладно буђење под шатором, вртоглавицу пред крајолицима и развалинама, горчину прекинутих симпатија. Вратио се.

Capar David Friedrich, Moonrise by theSea, 1822.

У овој сажетости огледа се сва Флоберова иронија. Писац у само три реченице, једноставне а  садржајне, сажима године Фредериковог живота, а сама путовања у једну реченицу. Јунак је отишао и вратио се. Путовање је кружно. Али, тачка са које је јунак кренуо иста је она на коју је ступио после свог повратка. Кружност Фредериковог путовања нема  дубљи значај по јунака какав на пример има за Колриџовог Старог Морнара. Иронија је појачана и тиме што писац као да имплицитно  даје своје мишљење о вредности тога путовања, предочавајући га у само једној реченици. Као да казује “нема ту ничега за причу, једна реченица је довољна“. Упркос свим својим познанствима, историјским приликама у којима је живео, као и својим путовањима, биографија Фредерика Мороа чини се непотпуном, недовољно проживљеном, празном, тромом.

Смањиле су се амбиције његова духа. Године су минуле; и он је подносио беспослицу свога ума и томост свога срца.

И Фредерик је подједнако зато и путник и путник-луталица. Разговор који на крају дела Фредерик води са својим пријатељем довољно казује о промашености њихових бивствовања, али и о поларитету “разум-осећајност“ која одликује епоху.

И они скупише дојмове свога живота. Један и други га је промашио, онај који је сањао о љубави, као и онај који је сањао о моћи. Који је томе разлог?

– Можда помањкање правца – рече Фредерик

– Код  тебе могуће. Ја сам напротив гријешио због претјеранее ревности, не водећи рачуна о тисућу споредних ствари. Имао сам превише логике, а ти превише осјећаја.

Затим су кривили случај, прилике и доба у коме су се родили.

Фредерик Моро, касни романтичарски јунак, као и Гетеов Вертер, има исту судбину као и руски литерарни јунаци. Јаловости луталачких напора допринела је и чамотиња. Она је поред сентименталности, доминантно расположење века. Анахрона поређења о томе сведоче.

Caspar David Friedrich – Mountain Landscape with Rainbow

Oбразовно путовање имало je великог утицаја (свакако не јединог ) на романтичарско интересовање за природу, узвишено, прошлост и историју. Кроз многа романтичарска књижевна дела исприповедана су заправо васпитања, васпитања осећањем. Сентименталност преовлађује епохом. Свако путовање прожето је стога васпитањем осећањем, сентименталним расположењем под утицајем предела. Лектире путника, сентиментални и готски романи, Ричардсонова и Русоова дела, књиге Хораса Волпола и Ен Редклиф, доприносе поред изгледа пејсажа развоју сентименталности путника.

Било би погрешно ограничити и свести сва васпитања романтичарских јунака само на осећање. Та васпитања подједнако се односе на срце колико и на разум и интелект. Осећајност тежи животу илузија, интелект их разобличава. Поезију срца прозне прилике стварности урушавају, велика очекивања подразумевају изгубљене илузије. Јунаци тих чињеница по први пут постају свесни на својим путовањима, и то је један од првих корака у њиховом образовном и васпитном процесу. Величанствени Валмон, јунак романа Опасне везе каже маркизи де Мертеј: “Немам више илузија. Изгубио сам их на својим путовањима.“

У књижевним делима чији су јунаци путници-пешаци, а не путници кочијама или бродом, јавља се мотив пењања  тј успињања, било да се ради о успињању на друштвеној лествици (као у случају Стендаловог јунака Жилијена Сорела), било да је у питању успињање на владарски трон (као у случају Жилијеновог идола Наполеона Бонапарте како је приказан на Давидовој слици), било као успињање ради комуникације са божанством Природе (као на  Фридриховој слици Путник у мору магле или у случају Харолда, Франкенштајна, Вертера). Сви они имају везе са планинама, а све планине одувек се походе да би се стигло до врха. Врх изискује пењање, постепено али одлучно успињање – како физичко, тако и духовно. Планине – пењање – врх, успињање у било ком облику јесте често присутан мотив у тадашњој књижевности и има семантичког значаја уз помоћ кога нам се могу боље предочити саме карактерне особине јунака. Планине – пењање – врх, мотиви су који се везују за већину романтичарских јунака, а у име свих њих као да говори Ничеов Заратустра када каже:

Ви гледате навише када иштете узвишење. А ја гледам наниже, јер ја сам узвишен.

Caspar David Friedrich – Morning in the Riesengebirge, 1810/11. 

Насупрот планинама, пењању, вертикали, постоје и путовања по хоризонтали. Хоризонтална путовања представњају ход, пешачење, пловидбу. У првом случају путници су се кретали навише, у другом случају путници се крећу напред. Навише и напред два су основна стремљења романтичарских путника и јесу речи које у себи не садрже само ознаку за правац кретања,  већ и моралну компоненту  делања јунака. Амбиције романтичарског јунака веће су од оних које нам се на први поглед могу учинити. Фаустовски, прометејски, наполеоновски комплекси врло лако могу да се препознају у неком романтичарском хероју. Врхови којима стреми пењући се, или ка граници хоризонта пешачећи, Путник показује своју амбицију ка немогућем, али и своју самодовољност. Као и за прави доживљај уметничког дела, тако је и за потпун доживљај природе неопходна осама, изолација, самоћа. Путници своју маленост и сићушност једино признају када су лицем у лице са природом, не са људима.

Caspar David Friedrich – Monk by the Sea

Франкенштајн, Вертер, Кристијан, Харолд, путници су планинари, исто као и поједине фигуре на Фридриховим платнима. Они су путници пределима “бетовеновског звука“, пределима ветра, олује и продора, пределима компатибилним њиховом осећању. Стога не чуди да рани романтичарски покрет у Немачкој – Sturm und Drang сажима у свом називу музичке, звуковне асоцијације, јер однос сликарства, пејсажа и музике, у романтизму је блиско повезан, о чему сведичи Шелијево песништво, Шубертова и Бетовенова музика, Тарнерово и Фридрихово сликарство. Планине имају свој звук и осећања јунака су им одговарајућа.

Исто тако, и равница има свој звук. Оњегин, Печорин, Франкенштајн (на свом последњем путовању), поједини Фридрихови путници јесу пешаци  “атоналним“, хладним пустињама.  Тој атоналности која има велики семантички потенцијал доприноси изглед равне линије хоризонта која се чини као њихово коначно одредиште. Пуст хоризонт може сугерисати бескрај подједнако колико и досаду или смрт, он је аmor vacui, празнина, простор који сугерише егзистенцијалну празнину и блиску смрт.

Путовање по равном не подразумева једино кретање копном, већ путовање по равном подразумева и путовање морем. На многим сликарским платнима и у многим књижевним делима, слика мора подсећа на планине, али планине које се истовремено издижу и обрушавају над својим  путницима, демонстрирајући тако сурову страну Природе која не оставља утисак идеалне и  благе божије творевине. Путовање морем обавља се бродом и та путовања одувек су представљала опасност по своје путнике. Море има различите симболичкее конотације, оно је истовремено и слика слободе, али и слика судбине-тиранина. На свим платнима тога периода, бродови су порушени и тону. Песимизам поводом човекове судбине и његове борбе за досезање слободе у уметности је изражен сценом брода у олуји који тоне. Слика мора нема исто значење за Новалиса, Фридриха или  Тарнера. Новалис у њему препознаје слободу, бескрај, даљину. Фридрихова и Тарнерова становишта другачија су од Новалисовог, али се и међусобно разликују. Они у природи виде и елемент Танатоса, разаралачку силу. Та разаралачка моћ Природе код  Тарнера је доведена до тачке екстремног насиља док је Фридрих  уздржанији. У његовом опусу, за разлику од Тарнеровог, нема ниједне слике брода у бури или слике подивљалих таласа, али је присутно осећње депримираности и мирења са неумитношћу божије воље.

Caspar David Friedrich – On the Sailing Boat, 1819.

Три сликара тога периода  дала су  приказе брода који тоне у олуји – Каспар Давид Фридрих, Вилијам Тарнер и Теодор Жерико, сваки на свој начин, доследно својој визији и уметночком поступку. Жерикоово дело Сплав медузе одговара сличној сцени у Бајроновом спеву Дон Жуан. Жерико је своје дело насликао 1818-19 док Бајрон Дон Жуана пише између 1818. и 1824. године. Дела су настајала у исто време и садрже исти мотив који подразумева да је на сплаву група људи која је угрожена временским приликама на мору, а којој прети опасност да страда од глади и жеђи. Жерикоово дело инспирисано је стварним догађајем о којем постоје сведочења. Тадашњи бродоломници били су приморани, да би преживели, да једу  тела својих мртвих сапутника. Исто се помиње и у Бајроновом спеву. Док Жерико својом сликом сведочи о трагедији реалног историјског догађаја, који је имао и друштвених последица, Бајрон читав догађај пародира и излаже свом циничном хумору. Као и Ходочашће Чајлда Харолда, Бајроново друго велико дело Дон Жуан конструисано је на основу архетипске теме путовања. Бајронов пикаро Дон Жуан бежећи из Шпаније после једне недозвољене љубавне авантуре, као прогнаник и гоњени, укрцава се на брод који доживљава бродолом и где, као и у реалном историјском догађају, преживели путници у ишчекивању помоћи, једу тела својих мртвих сапутника да би преживели. Жерико, као и Ежен Делакроа, био је велики Бајронов поклоник. И сам бајроновски јунак, насликао је један од најпознатијих песникових портрета.

Caspar David Friedrich – The Sea of Ice, 1824.

Мотив брзине, тако значајан за романтичарску, а и каснију, авангардну уметност, први користе Бајрон , Тарнер и Шели. Кретање напред одликује се брзином, мотивом карактеристичним за књижевност друге генерације енглеских романтичара и Тарнерово сликарство. Динамика праволинијског кретања истовремено симболише јаку вољу и витализам који јунаци поседују.

Вертикално кретање, путовање навише, симбол је духовног успињања, хоризонтално кретање симболише кретање људске воље и историје.  Брзина је променила начин живота. Та промена приказана је на једној од најчувенијих Тарнерових слика која у први план износи локомотиву, тамни, вештачки, насилнички предмет цивилизације који продире у природу и рањава је. Локомотива представља линеарну путању агресвне воље цивилизације, али и доприноси промени перцепције. Брзина раствара, разводњава постојећи свет објеката. Брзина која утиче на начин виђења и мења перцепцију јесте оно што интересује енглеског сликара.

Брзина, пара, магла чине перцепцију искричавом, пенушавом, фрагментарном, ониричком. Брзина, магла, пара стварају нове боје које сликар тек треба да измисли, да открије оку посматрача. Тарнер није промотер идеје прогреса. Њега интересује могућност за другачију перцепцију. Локомотива својом брзином парира ветру, која је бржа, природна или створена појава? Слично питање имплицитно поставља и Мери Шели својим романом Франкенштајн. Ко је творац, човек или Природа? Локомотива се креће по хоризонтали, ветар се креће увис, по вертикали. Мотив локомотиве као симбола неумитног прогреса пародира  Гистав Флобер у Сентименталном васпитању. Слика коју Фредерик посматра, а која представља “светлост прогреса“, садржи локомотиву којом управља Христ и која продире кроз густо растиње џунгле. Фредерикова реакција када види слику сведена је на једну реч –  “гнусоба!“.

Поднаслов овог рада почиње речју однос. И сада, на нама је да видимо какав је то заправо однос Путника и природе. Путник себе препознаје у лицу природе, природа је Путников (ауто)портрет и огледало. Он јој даје и одузима значења. Природа је за путника храм, свето место. Путник  себе поима само као њеног ходочасника, а опет он је тај који јој придаје сва значења.

И док нам се кроз сликарство предочава величина природе кроз контраст ње са маленошћу фигуре Путника, дотле нам књижевност кроз искључиву перспективу Путника сведочи њена расположења и изглед. Однос природе према путнику заправо је пасиван. Тај однос постаје однос, почиње да бива двосмеран и да оживљава, тек када Путник учита у њу сопствена значења и расположења. Нема природа према Путнику однос, већ увек прво има Путник однос према природи. Однос Путника према природи је моралан, богобојажљив, јер она је немилосрдна осветница уколико је неко скрнави (Стари Морнар) или уколико неко противно њој ствара нову природу (Франкенштајн).

Caspar David Friedrich – The Cemetery Entrance, 1825.

Сви романтичарски јунаци  који су се огрешили о биће Природе (Франкенштајн, Стари Морнар, Кристијан, Фауст) утеху траже у слици Природе тј пејсажу. У приповетци Тајанствено брдо Лудвига Тика, отац главног јунака приповетке сматра да је за сву животну несрећу његовог сина Кристијана криво подивљало камење, стење и изломљене литице планина ка којима је Кристијан стремио. Али, као што ни Старога Морнара нису унесрећиле чудновате и кобне временске (не)прилике, већ убиство албатроса, дакле лични поступак, исто тако је и Кристијана унесрећио његов однос према природи, односно њено скрнављење кроз чин чупања биљке коју је угледао. Западни човек не може само да посматра и да се диви, он мора да поседује. Природа не толерише такав однос.

Путник полазећи од “објективне стварности“ за њу (природу) се везује на субјективан начин. “Спољни свет, слика је нашег ума“ сматра Вордсворт. Стварност је духовне  природе. Сваки Путник има јединствен и непоновљив доживљај природе који транспонује у своје дело, јер не само за јунаке, већ и за њихове ауторе можемо рећи да су били путници што потврђују и њихове биографије. Њихови животи подједнако су узбудљиви као и животи њихових литерарних јунака. Русо, Гете, Вордсворт, Тарнер, Фридрих, Бајрон, Шели и многи други заиста су били велики путници.

Креативна уобразиља постала је главно обележје романтизма, а развијање самосвести појединца императив. Стога потрага путника за скривеним видовима постојања природе почиње и завршава се у њима. Лепота није нешто ван њих самих. Субјект и објект, Путник и природа постављени су у положај смисаоне напетости.

Путник заиста јесте био јунак њиховог доба. Својом личношћу обухватао је све тенденције своје епохе, ако под њима подразмевамо исто што и Фридрих Шлегел. Француска револуција, Фихтеова филозофија и Гетеов роман Године учења Вилхелма Мајстера су –  тенденције, идеали који у емпирији не морају нужно доживети своје остварење, зато се и зову идеали. Револуција и слобода била су два највећа идеала епохе. Вилхелм Мајстер био је јунак са којим се могло идентификовати, но време ће показати да између романтичарских јунака и њега (ипак) није било пуно сличности.

Путник је био јунак великих очекивања и – изгубљених илузија.Идеалиста.

Caspar David Friedrich – Wreck in the Sea of Ice, 1798.

Caspar David Friedrich – Stages of Life, 1824.

Caspar David Friedrich – Boat in the Mist 

Caspar David Friedrich – Woman on the Shore, 1818.

Напомене:

Овај текст првенствено је био део мог семинарског рада Путник, јунак њиховог доба – Анализа односа путника и природе у књижевности и сликарству романтизма. Рад је написан на трећој години студија, састојао се од 8 поглавља, од којих је овај текст уводни. Рад је био у избору за награду Марице српске за најбољи семинарски рад из области књижевности на републичком нивоу. Писан је под менторством професорке Бране Миладинов уз велику консултантску помоћ професора др Иве Драшкић-Вићановић и др Миодрага Ломе. Хвала им! Хвала и Вама који овај текст читате, не преузимајући га као сопствени тако што би га инкорпорирали у своје радове или пројекте. Спремна сам вишеструко да помогнем уколико ми се обратите за помоћ у вези са овом или сличним темама.

Цитати:

1 Стерн, Лоренс, Сентиментално путовање кроз Француску и Италију, превод Драгомир Јанковић, СКЗ, Београд, 1926, стр. 7-9.

2 Тик, Лудвиг, “Тајанствено брдо“, певод Бранко Стражичић, у: Најлепше приповетке немачких романтичара, Просвета, Београд 2003, стр. 102.

3 Шилер, Фридрих, “Поклоник“, превод Трифун Ђукић, у: Песништво европског романтизма, Просвета, Београд 1968, стр. 31-32.

4 Новалис, “Прича о Хијацинту и Розенблити“, превод Бранко Стражичић, у: Најлепше приповетке немачких романтичара, стр. 96.

5 Gustave Flaubert: Sentimentalni odgoj, prevod Rudolf Maixner, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb 1977, str. 451.

7 Ниче, Фридрих, Тако је говорио Заратустра, превод Бранимир Живојиновић, Новости, Београд 2005, стр. 147.