Hiron je jedan od junaka grčke mitologije, kentaur, kompozitno biće čiji je donji deo tela bio konjskog obličja a gornji ljudskog. On je, tako, u sebi sažimao animalnu, podjednako koliko i ljudsku prirodu. Kentauri su mahom u grčkoj mitologiji važili za divlja bića koja žive raskalašno i izolovano. Međutim, jedan od njih se razlikovao. Bio je to Hiron.
Ono što je Hirona razlikovalo od drugih kentaura, divljih kosmatih bića koja su se borila stablima i kamenjem, živela u teško pristupačnim planinama i šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije, bile su njegova mudrost, plemenitost, dobrota, blagost i pobožnost. On je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelion, vaspitavajući, savetujući, učeći lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini Peleja, Ahileja, Jasona, Herakla, Akteona, Patrokla, Aristaja, Fenika, koji su bili među najvećim grčkim junacima. Takođe, njegovi učenici bili su i bogovi Asklepije, Apolon i Dionis. U jednoj od svojih oda Pindar o njemu kaže:
Svi oni, što su dolazili k njemu
s ranama od rođenja ili oni, što mjed im svijetla
izranila tijelo
ili kamenje iz praćke, što se iz daljine baca,
ili je sunčanica njihovo tijelo groznicom tresla
ili ga je studen oslabila, –
svima je njima pronašao lijek za njihove patnje.
Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju te se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsu da umre umesto Prometeja, a da Prometej bude oslobođen. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca. Hiron je onaj koji može da pomogne sebi tek onda kada pomogne drugom. Svest o saosećanju, uzajamnosti i žrtvi itkana je u najdublje tkivo ovog mita.
Jednu od najlepših pesama u svetskoj književnosti o kentauru Hironu, koji je uz Persefonu, Ikara i Meduzu, trajna fascinacija autorke ovih redova, junak podjednako koliko i priča o njemu, napisao je Hridrih Helderlin. Direktan izvor za određena saznanja o kentauru Hironu Helderlin je mogao pročitati u Pindarevim odama, ali i u Homerovoj Ilijadi i Eshilovoj drami Okovani Prometej. Pesmu je na srpski jezik preveo Ivan V. Lalić. Za ovu priliku, međutim, izdvojila sam pesmu norveške pesnikinje 20. veka, Haldis Moren Vesas, koja se zove Bolesni jelen. Na vrlo sličan način, poput Hironove sudbine, predočen je umirući jelen, a odnos prema biljkama pravi ključni zaokret u pesmi odnosno sudbini:
Bolesni jelen
skriven nemoćan iza lišća.
Leži kao beživotan,
ukočenih udova
– a onda se telo, već gluvo i slepo
iznenada trgne:
naredba je stigla,
jedno čulo još uvek je na straži.Bolesni jelen,
izgnan iz klonulosti, vuče sebe
polako kroz travu,
cvili od bola
ali ne odustaje od slabog mirisa
koji ga upozorava da dalje
– malo dalje u senci raste
lekovito bilje.
Najzad, trebalo bi još jednom naglasiti da je Hiron bio lekar i da je lečio biljem. Biljke je sakupljao po planinama kojima bi lutao i, bivajući poznat kao mitski učitelj, često je u likovnoj tradiciji prikazivan sa jednim od učenika, ili sa knjigom u ruci, koja je ikonološki predstavljala upravo takvu jednu neobičnu knjigu kao što je herbarijum između čijih bi se stranica našlo i ono što krepi duh, a to su znanje, poezija, umetnost i nauka, ali i ono što leči telo i njegove rane, a to su biljke. Otuda je on nosilac dvostrukog dobra.
Pesma: Haldis Moren Vesas, Bolesni jelen, prevela Ana Arp | Izvor: Norla
Slike: Hilma af Klint
A . A . A 