Pesništvo – tako je na granici ludila objavio pesnik jedinstvenih sposobnosti – to je u pravom smislu reči proročanstvo. Od svetosti ritma podignut sa zemlje diže se stih kao orao prema svetlu i suncu, „tako kao što se duh uzdiže iz očaja u zanos, gde duša nadkriljuje sve mogućnosti jezika i govora.“
Ovaj Helderlinov pokušaj da nečemu da izraza, za šta gotovo nedostaju reči, ipak je važan za njegovo pesničko delo jer je u tim rečima čitav njegov program, a i estetsko shvatanje. Stvaralac-umetnik patetičan je kao Šiler, koga je uvek smatrao svojim učiteljem, i čiji su spisi – naročito O naivnom i sentimentalnom pesništvu – bili za njega u prvom redu merodavni. Nad mladim Helderlinom stoji kao zaštitni znak Šilerova klasika koja svojom snagom deluje sve do poslednjih izdanaka romantike. U junu 1797. Šiler piše Geteu o Helderlinu:
Moram vam priznati da sam u ovim pesmama našao mnogo od svoje vlastite prirode, i nije prvi put da me je ovaj pesnik podsetio na mene samoga. Njemu je svojstvena jaka subjektivnost koju spaja sa filozofskim duhom i dubokim poimanjem. Njegovo je stanje opasno jer nije lako shvatiti ovakve prirode.
Šiler tada nije imao pojma koliko je istine bilo u njegovim rečima i na kako će se tragičan način njegova predviđanja ispuniti. Šiler je 1795. objavio deo Hiperiona u svom časopisu Talija a kod izdavača se trudio da omogući izdavanje celokupnog Helderlinovog romana. Tom prilikom ponovio je da kod Helderlina ima „mnogo genijalnog“, te da se ne može smatrati da mu manjka dara kako bi uspeo u književnom svetu. Šiler se nadao da će na razvitak tog mladog pesnika on i dalje vršiti jak uticaj. Zanimljivo je pratiti dalja razmišljanja o Helderlinu, o kome ponovo piše Geteu:
Hteo bih znati da li će ljudi kao Novalis i Helderlin biti uvek tako subjektivistički nastrojeni, tako puni osećaja, da li je tome uzrok nešto primitivno u njima, ili je to samo manjak estetske hrane i delovanja spolja? Možda je i iskustvo sveta u kome žive protiv idealističkih nagona u njihovoj duši proizvela ovo zlokobno delovanje.
Šileru je bilo stalo da i svojim primerom deluje na uspešan razvitak njemu dragog pesnika. Jednom mu je savetovao da se kloni filozofskih sadržaja. Svoj savet izrazio je u rečima:
U besplodnom rvanju sa filozofskim temama gubi se obično najbolja snaga. Ostanite bliže svetu koji možete razabirati te ćete tako manje doći u opasnost da izgubite trezvnost opažanja u svome oduševljenju, a i izbeći ćete usiljene izraze. Kao nemački pesnik hteo bih vas upozoriti i da se klonite naših nasleđenih grešaka, prevelike opširnosti, koja svojom beskrajnom izvedbom u bujici stihova potapa i najsretnije misli.
Gete, pak, sa svoje strane, ne pokazuje previše zanimanja za mladog pesnika, i osim jednog dosta nevažnog sastanka nije do nas došao nijedan spomen na njihove odnose. Helderlin pokazuje u mnogo svojih sačuvanih izjava bezgranično poverenje i poštovanje prema Šilerovom pesničkom daru, kao i uopšte prema predstavnicima nemačke klasike. On kaže:
Pred vama se osećam kao krhka biljka. Sunce je za nju tako jako da se ona u podne mora pokrivati.
No, bilo bi pogrešno misliti da je Šilerov uticaj jedini i presudan u Helderlinovom delu, jer je i njemu kao i svim nemačkim romantičarima zajednički interes poštovanje prema Fihteovoj ličnosti, budući da je samo taj „Bonaparta filozofije“ bio u stanju da razuzdanost čuvstva mladog romantičnog pokolenja obuzda hladnim i oštrim Kantovim mislima.
Poslednji smisao čoveka bio bi da sve ono što je nerazborito podvrgne svom razboru i svom posebnom zakonu; ali taj poslednji cilj je nedostižan i mora takav ostati, ukoliko čovek neće da prestane da bude čovek i postane Bog. Zato se pravi cilj čoveka sastoji u tome da se ovom stanju u večnosti sve više nastoji približiti.
Helderlin, uz Novalisa, Šlegela, Tika i Brentana, slavi Fihtea, a u Jeni, gde je imao prilike da sluša slavnog profesora, dolazi do spoznaje da nema filozofije koja bi njegovom pesništvu više odgovarala od ove. Odsjaj tog shvatanja pokazuje Helderlin kasnije kada u Hiperionu spominje „ogromno i neobuzdano stremljenje da budemo sve koje kao titanska snaga iz Etne prodire prema svetlu dana iz dubine naše biti.“
Nema sumnje da su na mladog Helderlina isto tako delovali Osian i Klopštok. Prvi od njih kao pesnik rata i bojeva i drugi koji je nastojao opevati sve krugove neba, do serafimskih visina. Od obojice je mnogo toga naučio u pogledu stila, a svakako se njegov osobit smisao za ode i himne može svoditi na to. Uz to dolazi i veliki smisao za panteizam, s kojim se Helderlin susreo na više strana.
To vodi do onih misli koje su za njega najznačajnije, a to je smisao i težnja za Grčkom. Iz severnih magli nemačkih zemalja javlja se nesavladiva čežnja za toplim suncem i plavim morem dalekih grčkih obala. U jednom odlomku iz mladih dana izražava se želja za „boljim“ svetom, za Alkejom i Anakreontom, te bi se podnele sve muke da se jednom može živeti u Maratonu. U Hiperionu je oličio svu svoju čežnju i težnju za Heladom. Hiperion je u tom smislu, naravno, pesnik sam. Kao što se njegov glavni junak ne može snaći u „hladnom svetu“ Nemačke, te se žali svom prijatelju Belarminu, tako i sam pesnik teži jugu.
U Empedoklu se sasvim izgubio u modrini grčkog neba. U poznatim stihovima koje je stavio na početku
Život tražiš, a prodire i sjaji
Božanska vatra duboko iz zemlje k tebi,I ti jezivoj težnji
Bacaš se dole u plamen Etne
označio je već sve ono što je hteo kazati mitom o filozofu iz Agriđenta koji je posle proširio u neku fantastičnu dramu s retoričkim značajem. Sva lica u toj drami zamišljena su kao u klasičnim tragedijama i znače u isti mah pesnikov beg iz njemu stranog severnog sveta. Značaj je drame, a tu se nalazi mnogo ličnog pesnikovog udesa, da razvitkom radnje postaje sve samotniji i da ga vremenom svi napuštaju.
Roman Hiperion prikazuje razvitak čoveka od krajnje duhovne jednostavnosti svo do najvećeg obrazovanja, i to posredstvom pisama koje glavni junak piše prijatelju. I tu je radnja prebačena u Grčku, tačnije u grčke kolonije u Maloj Aziji, u Smirnu odakle se Hiperion po prvi put javlja.
U mom životu nije više bilo ni sna ni jave. Sve je bilo samo jedna velika sanja o njoj, blažena i bolna, borba između bojazni i nade.
kaže u jednom od svojih pisama junak romana. U Hiperionu se javlja čežnja svih romantika da poseti ona mesta koja je Homer spominjao. Njegova ljubavnica odgovara ga od toga jer uzalud traži mir izvan sebe samoga. Svet mu postaje sve lepši ali ujedno i zagonetniji:
Mi sami ne značimo ništa; ono što tražimo, to je sve!
Roman je nastajao od 1797. do 1799. Radnja započinje putovanjem junaka do Smirne. Na tom putu susreće prijatelja koji ga prati sve do Ijosa. Tamo se rastaju zbog nemogućnosti potpunog razumevanja. Hiperion onda živi na Salamini i svakog dana gleda prema Atici. Mnogi prizori u romanu koji opisuju susret Hiperiona i Diotime stilizovani su prizori ljubavi samog pesnika sa Sizet Gontar, ženom koja je u njegovom životu odigrala sudbonosnu ulogu, i koju je kao „Diotimu“ opevao u bezbroj svojih pesama. Ljubavnici se rastaju posle putovanja u Atinu, gde su posećivali antičke ruševine, a taj rastanak je konačan. Hiperion traži smrt u pomorskom boju ali se ranjen probudi na Parosu. Diotima mu tom prilikom piše:
Bila sam skoro uverena da ti ne mogu biti sve na ovome svetu. Neizmerna nemoć tvojih savremenika lišila te je života. Kome je jednom kao tebi čitava duša bila uvređena taj ne nalazi više smirenja u pojedinačnoj radosti, a ko je jednom poput tebe osetio dosadno ništavilo, razveseljava se samo u najvišim sferama duha. Ko je smrt osetio kao ti, oporavlja se samo među bogovima.
Hiperion, konačno, nastavlja da luta, ne oseća se nigde kod kuće, duša Diotime je neprestano uz njega, i time se završava ovaj lirski roman.
Ne treba posebno pominjati da se iz Hiperiona i Empedokla najbolje može nazreti zagonetna, rastrzana ali ujedno duboko umetnička i puna estetike Helderlinova duša. Ipak, profil njegovog dela ne bi bio potpun kada se ne bi razmotrio i taj siromašan i u svakom pogledu tragičan život koji ga je brzo doveo do one granice gde se lepota gubi u noći.
Njegova mladost u Laufenu i Maulbornu, sve uz idiličnu reku Nekar, čudnovata je mešavina između starih samostnskih zidina, švabske prirode, latinštine i katolicizma, te paganskog grčkog sveta, za koji on već tada pokazuje interes. Da bi bio što bliže svom učitelju Šileru, preselio se u Jenu gde je radio kao učitelj najstarijem sinu gospođe Šarlote van Kalb. Tamo se bavi osnovom da napiše dramu o Sokratovoj smrti po klasičnim načelima, a Šilera posećuje kada mu se za to ukaže prilika. Jednom se tamo nalazio neki stranac koji je listao Taliju, baš na stranicama gde je bio odštampan Hiperion. Posle je o tome sam Helderlin izjavio:
Osećao sam da sam sav pocrveneo ali da sam onda znao što sada znam verovatno bih prebledeo. Stranac me je upitao za gospođu van Kolb ali ja ništa nisam slutio. Kasnije sam u profesorskom klubu saznao da je to Gete bio kod Šilera.
Gete je kasnije izjavio da Helderlin izgleda „potišteno i bolešljivo“. To nije bilo ni čudo jer se na svoju mladost često žalio, osobito usled pomanjkanja slobode u samostanu.
Proleće koje je proveo sa Sinklerom, svojim prijateljem, u dolini reke Zale, dalo mu je svojom lepotom poriva za dalji život i rad a boravak u kućici s vrtom iznad Jene pogodovao je osobito njegovom nadahnuću, tako da je tada bio pun osnova za svoja buduća dela. No, kada se vratio kući u Nirtingen, pisao je Šileru kao da je neki prognanik:
Zebem i kočim se od zime koja me okružuje. Kao što nebo nada mnom svojom olovnom težinom pritiska, tako se osećam sasvim okamenjen.
Dolaskom u bankarsku porodicu Gontar, gde je upoznao Sizetu, svoju Diotimu, sve se opet promenilo na bolje. Od tada njegov život stoji sasvim pod uticajem te žene. Gontarovi su za njega „vrlo dobri i prema prilikama zbilja retki ljudi“, ali u nekom pismu prijatelju otkriva šta se zapravo dogodilo u njegovoj duši:
Postoji jedno biće na ovom svetu oko koga bi moje misli mogle kružiti hiljadama godina. Koliko je školsko čitavo naše shvatanje i poimanje kada se nađe nasuprot živoj prirodi. Ljupkost i dostojanstvo i mir i život i duh i osećajnost; sve se to nalazi blaženo sjedinjeno u njenom biću.
Iako se Hegel trudio da prijatelju pribavi neko drugo radno mesto, Helderlinu je bilo nemoguće da ostavi ovu kuću, „kojoj nije mogao vratiti ni deseti deo onoga što mu je ona pružila“. Diotima ga sve vše očarava:
Lepa je kao anđeo. Njeno produhovljeno i nebeski ljupko lice! U toj slici neizmerno je bogata ova inače tako skromna i tiha duša. Dostojanstvo i dražest, veselje i ozbiljnost, slatka igra i duboka žalost, životna radost i visoki um, sve je to u njoj na nepojmljiv način sjedinjeno!
Takvo stanje naravno kraj koleričnog bankara Gontara, koji je već u detinjstvu zbog svoje srdžbe izgubio levo oko, nije moglo dugo potrajati. Rastanak je neminovan. Nekoliko komadića papira, pečatni vosak, komadić starog, tvrdog hleba, sve su to relikvije koje pesnik pomno čuva na svom stolu kao uspomenu na svoju ljubav. K tome dolaze životne i poslovne neprilike, čak mu ni Šiler više ne odgovara na pisma.
Godine 1801. dolazi do ponovnog obrta. Odlazi kod nemačkog konzula u Bordo gde je trebalo da radi kao kućni učitelj. Dugačak i naporan put bio mu je neprijatan, išao je preko Strazbura i Liona, „preko onih užasnih visina Overnja u snegu i ledu, u buri i pustoši, kad sam s nabitim samokresom u hladnim noćima spavao u grubim posteljama.“ U Bordou ga je dočekalo toplo proleće i južno plavo nebo. Ovde nije doživeo sretne dane već, naprotiv, poslednji čin svoje tragedije. Već je u junu iz nepoznatih razloga nestao i pešice pošao sve do severne granice Francuske. U nekom dvorcu kod Bloa lutao je po otvorenom perivoju i klečao pred antičkim kipovima moleći im se, a konačno je ostao kod nekog vodoskoka. Tamo su ga pronašli čuvari i hteli ga oterati ali ga je vlasnik obližnjeg zamka zadržao. Tu je spavao sve do večeri a zatim je za stolom postao opet razgovorljiv i fantastično raspravljao o geniju, pesništvu i besmrtnosti. Svog se imena nije mogao setiti. Noću je napao lakeja, umotan u beli čaršaf i sa sabljom u ruci, a ujutru je pobegao dalje.
Iznenada se pojavio u Štutgartu, „bled kao smrt, strahovito mršav, sa šupljim, divljim očima, dugom kosom i bradom, obučen poput prosjaka.“ U kući svoje majke isterao je sve ukućane pred varata. U jednom pismu iz toga perioda piše o Francuskoj:
Snažni elementi, vatra nebeska i mir ljudi, njihov život u prirodi, zadovoljstvo i čednost uvek bi me ganuli, i kao što se govori o junacima, mogao bih možda reći da sam se družio sa Apolonom.
Misli u tom pismu bivaju sve zamršenije i pesnik se grčevito trudi da ih sakupi i sredi. Još je u stanju da izvrši pesnički prevod Sofoklovih drama Edip i Antigona koji su štampani 1804. Prijatelji mu pronalaze posao bibliotekara ali on i dalje propada i zapušta svoj izgled toliko da svako druženje sa njim postaje nemoguće. U proleće je potrebno da se podvrgne nezi pa je iz tog vremena sačuvan lekarski nalaz prema kome „njegovo ludilo prelazi u besomučnost i govor, koji je čas nemački, pa grčki ili latinski, jednostavno se on više ne može razumeti.“
Konac ovog žalosnog života odigrava se na uskoj pozornici starog tornja u Tibingenu na Nekaru gde Helderlin živi kod stolara Cimera. Posetioce oslovljava sa „Vaše Visočanstvo“, ali kraj toga mu ipak uspevaju pesme, čiji elegični ugođaj gane:
Ugodnosti ovog sveta sam uživao
Mladosti radost je, kako dugo, kako dugo prošlaApril i maj i jun su daleko
Ništa više ne značim, ne živi mi se više.Dirljivo je da ni Diotimu nije zaboravio, te joj još uvek piše:
Ako iz daljine, sad kad smo rastavljeni
Imaš još sećanja na mene, prošlosti,
O sudioniče mojih boli.
Malo posle ove alkejske strofe umro je 7. jula 1843. Nemački krajolik, koji je voleo kao pravi romantičar, nije možda niko u njegovom vremenu tako uspeo opevati asocijacijom slika i simbolizmom kao što je to učinio taj preteča modernog pesništva. O Hajdelbergu ima puno pesama, gotovo svi romantici okušali su svoju snagu na tom sadržaju, jer priroda tu kao na malo mesta izaziva lirski ugođaj, čak je i Getea povukla da joj posveti neke pesme, ali nijedna slika nije uspela kao Helderlinova:
Ali teško u dolinu se naginje gigantski
Sudbini poznati tvrdi grad, sve do dola
Rastrzan nevremenom;
Nju večno sunce prolivaSvoje mlado svetlo preko zastarele
Divovske slike naokolo zeleni se živ
Bršljan, prijazne šume
Šume uz grad u dolinu.Grmlje cvalo je niz dol, gde u radosnom dolu
Naslonjene uz brežuljke ili savite uz obalu
Tvoje žive ulice
Pod mirisnim vrtovima miruju.
Ako ovakva mesta znače punoću njegovog pesništva, u drugima se gubi taj sjaj, divinacija se rastvara u elemente. Asocijacije idu dalje, kao čist oblik nadahnuća, a stihovi nastaju sami i onda kada je snaga duha potamnela. Reminiscencije na Francusku odjekuju u duši poludelog pesnika:
Ali u dvoru
Raste drvo smokve
Na svečane dane
Idu tamo smeđe žene
Na svilenu tlu
U martovsko doba
Kada je dan jednak noći
I na polakim puteljcima
Težak od zlatnih snova
Uspavljujući lahor dolazi
Nije slučajno što su Helderlina upoređivali sa Ničeom. Još dok je bio devetnaestogodišnji gimnazijalac Niče je najviše voleo od svih romantika onoga koji je najviše imao smisla za Grčku. Muzikalan stil Zaratustre podseća na stil Hiperiona. Svoj tragičan konac slutila su oba pesnika u istoj meri. I Niče se oseća stranim u svojoj domovini. Obojica su u otvorenom sukobu sa svojim stolećem i sa svetom koji ih okružuje. Našeg pesnika Niče je nazvao „Glasnik imperativa s one strane sveta“, a svakako je to isto i sam osećao stotinu godina unapred.
A ipak je taj svet imao mnogo smisla za Helderlina. Hvali ga još 1799. Šlegel, a kad je njegov duh već bio satrt, Tik i Brentano. Betina fon Arnim posvetila mu je sledeće reči:
Ovo svetište boli, kojim je bio ispunjen, nosio je trnovitim putem. Posvećena krv označava trag ozleđene duše, a jak kao junak preneo ga je u jedan drugi, tajniji svet.
Izvor: Hrvatska revija, godina XVII, broj 7.
Slika: Odion Redon, 1876.
A . A . A 