Kratka Novalisova biografija

Pesnik i mistik Novalis nije doživeo svoj 29. rođendan. Veliki erudita u svim oblastima znanja 18. veka. Neki u njemu vide preteču Zigmunda Frojda i Alberta Ajnštajna. Njegove ideje su za vek pretekle ideje oca ruskog kosmizma Nikolaja Fjodorova.

Baron Georg Filip Fridrih fon Hardenberg se potpisivao kratko, sa Novalis. Njegovi preci, iz Donje Saksonije u 12. veku su se potpisivali kao gospoda fon Rode, što se na zvaničnom latinskom tog doba prevodilo kao „de Novalis“. U samom imenu Novalis nema ničeg mističnog, ono označava raskrčenu ledinu, zemlju spremnu za useve. Sam Hardenberg je smatrao da Novalis znači „onaj koji obrađuje zemlju“.

Rođen je 2.maja 1772. godine u zamku Videršted, koji je prethodno bio ženski manastir. Bio je bolešljiv, u odnosu na vršnjake zaostao u razvoju, a biografi navode da je posle nimalo mistične bolesti – teške dijareje, doživeo fizičkiu katarzu.

Već sa dvanaest godina znao je mrtve jezike, starogrči i latinski, naučio francuski, italijanski i engleski. Bio je učen kao Lajbnic ili Gete. „Među fragmentima Novalisa, koji čine čitave tomove, nalaze se oni posvećeni fizici, medicini, matematici. Proročki dar iskazao je i u nauci“, smatra V. B. Mikuševič, prevodilac njegovih dela na ruski jezik.

Sa petnaest godina odlazi kod strica, starijeg očevog brata, koji, iako nosilac viteškog ordena, vodi život u stilu Lujeva, i ovaj kontrast prefinjenih zabava i strogog morala Novalisu se dopada. Tu izučava francuske enciklopediste i masone. Želi da napravi sopstvenu Enciklopediju, u kojoj bi, za razliku od francuske racionalističke misli, bili predstavljeni različiti pogledi na svet. On je protivnik Prosvetiteljstva i Francuske revoulcije za koje tvrdi da su uništili evropsku duhovnost.

Onda izučava pravne nauke na Jeni, gde je u zimskom semestru 1790/91. Fridrih Šiler držao predavanja o krstaškim pohodima. Pod uticajem Šilera, Novalis počinje da usvaja istorijski način mišljenja. Nastavlja studije u Lajpcigu, ali osim prava sluša u predavanja iz matematike i prirodnih nauka. U to vreme postaje prijatelj sa Fridrihom Šlegelom, i ovaj vršnjak ga je zainteresovao za nemački kulturu, otkrio mu „duboke, očaravajuće tajne“. Upoznaje Sofi fon Kjun pastorku kapetana i, po sopstvenom priznanju, tih petnaest minuta su odredili njegov život. Tada je imala trinaest godina. Verili su se. O njoj ima malo podataka, osim što se zna da je imala tamne oči i bolovala od teškog oblika tuberkuloze. Otac se protivi, ali pod uticajem očaravajuće lepote Sofi daje blagoslov. „Večna deva nije ništa drugo, do večno ženstveno dete… devojka, koja je prestala da bude istinsko dete, više nije Deva“. „Ona ne želi da bude nešto – Ona je nešto“. Sofi je umrla dva dana posle svoje petnaeste godine. „Kraj groba palo mi je na pamet, da će moja smrt javiti svetu primer vernosti do groba. Ja ću takvu ljubav učiniti mogućom“. Posle smrti voljene Novalis shvata da je njeno ime premudrost Božija, a Sofija je neodvojiva od vaskrslog Hrista. Da li Hrist vodi Sofiju njemu, ili Sofija vodi Hrista, ostala je tajna.

Radost života, vitalnu prirodu Novalisa, osenčila je smrt „rešenje svih zagonetki“. Posle njene smrti više ga interesuju prirodno-naučne istine od poetskih traganja. Poslednje godine života proveo je u Frajbergu. Kako smatra Mikuševič, „njegovi frajberški radovi odišu misticizmom, gde se prepoznaje ne samo prihvatanje, već preodolevanje smrti.“
Umro je 25. marta 1801, od posledica tuberkuloze, kojom se zarazio, verovatno, dok je negovao Fridriha Šilera. Već je godinu pre toga bio težak, neizlečiv plućni bolesnik.

Tekst: Igor Buker. Prevod: Jadranka Dubak.

Napomena: Zahvaljujem se Jadranki Dubak na ustupanju prevoda, kao i preporuci da ga objavim.

Kratka biografija Margerit Diras

Sećam se prisustva ruku na telu, svežine vode iz krčaga. Bilo je toplo, tako toplo da to sada ne mogu ni da zamislim. Ja sam ona koja se prepušta kupanju, on ne briše moje telo, nosi me, vlažnu, na poljski krevet – drvo glatko kao da je od svile, sveže – uključuje ventilator. Jede me snagom i blagošću koje me razlažu.

Margerit Dira, autorka pedeset sedam dela, među kojima su desetak romana, zatim knjige eseja, filmski scenariji i pozorišna dela, rođena je 1914. godine u Vijetnamu, u vreme kad je Francuska predstavljala veliku kolonijalnu silu u tom delu Azije. Svoje detinjstvo i mladost Dirasova će provesti u Sajgonu i uspomene iz ovog vremena ostaće nepresušni izvor njenog stvaralaštva.

Početkom tridesetih napušta Vijetnam, majku, učiteljicu u devojačkoj školi u Sadeku pored Sajgona, svoja dva brata, od kojih voli samo mlađeg, a starijeg mrzi („želela sam da ga ubijem“) i odlazi na studije u Pariz.

Prijatelji iz njenih predratnih pariskih dana, među kojima je i Edgar Moren, pamte je kao „devojku, moglo bi se reći skoro lepu, krako podšišane kose, u jakni kaki-boje, vojničkog kroja, uvek s cigaretom u ustima.“ Susreću je svuda: na ulicama VI arondismana kako deli partijske materijale i novine (kao što to već rade u drugim delovima Pariza Simon de Bovoar i Žan-Pol Sartr), u kafeu „Flora“ (ali još nezapaženu od para Bovoar-Sartr), u njenom stanu u ulici Sen Benoa na marksističkom kružoku na koji dolazi i Boris Vijan. Njen rad u Komunističkoj partiji Francuske potrajaće sve do početka pedesetih godina kad će, kao i mnogi drugi francuski intelektualci, izaći iz nje pošto su konačno shvatili Staljinovu politiku Informbiroa. Međutim, njena pripadnost svetu malih, „ljubav prema čistačima cipela“, neće prestati. Srešćemo je na barikadama 1968. godine.

Pisac koji nije upoznao ženu, koji nikad nije čitao knjige žena, koji možda nije nikad čitao knjige žena, pesme koje su pisale žene a koji, međutim, veruje da je napravio književnu karijeru, vara se. Nedopustivo je biti neupućen u slične stvari i biti idejni vođ sebi ravnima.

Kada je 1950. godine objavila svoj treći roman „Brana protiv Pacifika“, Margerit Diras je postala pisac o kome se govori, pisac koji je već sebi obezbedio mesto u istoriji novije francuske književnosti. U to vreme više ne postoji marksistički kružok u njenom stanu u ulici Sen Benoa, ali zato u njega redovno svraćaju i dalje njeni prijatelji Rejmon Keno, Žorž Bataj, Mišel Leiris, Žak Tati… Ona nastavlja da piše i objavljuje knjigu do dve godišnje.

„Mornar iz Gibraltara“ izlazi 1952. godine, „Moderato cantabile“ postiže 1958. godine nezapamćen uspeh – pola miliona prodatih primeraka. Scenario za film „Hirošimo, ljubavi moja“, koji objavljuje „Galimar“ 1960, donosi joj svetsku slavu i tiraž koji je imao „Moderato cantabile“. Nova dela, novi uspesi ali najveće priznanje za pisca u Francuskoj, Gonkurovu nagradu, moraće da čeka pune trideset četri godine.

Dugo očekivanu Gonkurovu nagradu dobiće 1984. za svoju autobiografsku ispovest, njen veliki „romaneskni povratak“ – roman „Ljubavnik“. U to vreme sedamdesetogodišnja M. Diras ispričala je u vidu „surove samoispovesti“ priču o sebi, petnaestogodišnjoj beloj devojčici koja se zaljubljuje u deset godina starijeg, ali veoma bogatog Kineza. Bela devojčica je lepa, ali siromašna. Bila je to velika, očajnička strast, unapred osuđena na propast. Ljubav bez sutrašnjice.

„Ljubavnik“ je dožveo nezapamćen uspeh. U Francuskoj je prodat u tiražu preko milion primeraka. U Nemačkoj, Italiji, Belgiji, Holandiji, ostao je pune dve godine jedna od najčitanijih knjiga. U Sjedinjenim državama „Ljubavnik“ doživljava uspeh koji nije upoznala nijedna evropska knjiga, pogotovo ne žene autora. S ovim romanom Margerit Diras, u stvari, započinje svoj ciklus ispovedne proze u kome će govoriti o najintimnijim stvarima iz svog života. U njemu će prvi put progovoriti u prvom licu.

Završavam knjigu, to su loši dani za mene, rađa se usamljenost kao da je sklopljena knjiga nastavila na nekom drugom mestu u meni i kao da mi je ponovo izmakla. Ne mogu da govorim o njoj.

Sledeća knjiga u ovom ciklusu biće roman „Bol“ (1985), u kome će govoriti o vremenu koje u Francuskoj još uvek nije dobro objašnjeno, o drugom svetskom ratu. Književni kritičar pariskog „Le MOnda“, Bernar Poaro-Delpeš, beleži: „Niko, čini mi se, nije tako dobro opisao tešku situaciju poslednjih dana rata. „Bol“ je zaslužio da se naglas čita u školama uoči 8. maja, Dana pobede, da bi oni koji tako malo znaju o poslednjem ratu shvatili šta se tada zaista dešavalo.“

„Bol“ je pisan u obliku dnevnika koji je vođen poslednjih dana rata, u vreme kad ona očekuje povratak iz koncentracionog logora svog muža Robera L. I ovaj će roman književna kritika laskavo oceniti, a široka čitalačka publika prihvatiti sa ne manje pažnje od „Ljubavnika“. Preveden je na skoro sve svetske jezike.

Zatim sledi roman „Plave oči crna kosa“, neobična ispovest o njenoj vezi sa mladim homoseksualcem Janom, u kome će Dirasova otići još jedan korak dalje u svojim ispovestima, s pričom koja se obično poverava samo najintimnijim prijateljima.

Početkom jula 1987. u pariskim knjižarama pojavila se i najnovija knjiga Margerit Diras: „Stvarni život“. Inspiraciju za nju ponovo nalazi u svom životu, u želji da kaže ono što nije rekla u svojih prethodnih pedeset i šest knjiga, možda čak i u želji da ih na neki način objasni, da pomogne čitaocu da pronikne u njihove skrivene tajne. Jednom rečju, to je knjiga najintimnijih ispovesti, razmišljanja o proteklom životu, njenim ljubavima i ljubavnicima, alkoholnim krizama koje su se triput završavale delirijumom kome, o svojim prijateljima Žan-Luj Barou, Madlen Reno, Mišelu Fukou, Mišelu Leirisu, Rolanu Bartu. Govoriće mnogo i o svojim knjigama, posebno junakinjama tih knjiga u čijim se životnim ispovestima nalazi mnogo stvarnog života, života same autorke.

Ima žena koje bacaju. Ja mnogo bacam. Petnaest godina bacala sam svoje rukopise čim knjiga izađe. Ako se upitam zašto, verujem da je to bilo zbog toga da bi se izbrisao ložin, da mu se umanji vrednost u mojim očima, da bih „bolje prošla“ u spostvenoj sredini, da bih se oslobodila besramnosti pisanja jer sam žena; ima od tada četrdeset godina. Čuvala sam ostatke tkanina od šivenja, ostatke namirnica, ali njih ne. Deset godina spaljivala sam svoje rukopise. Zatim su mi jednog dana rekli: „Čuvaj ih za svoje dete, za kasnije, nikad se ne zna.“

Prema rečima same Dirasove „Stvarni život“ nije ni roman ni dnevnik. Ova knjiga nije ni njena autobiografija ni zbirka eseja već bi se najpre moglo reći skup njenih svakodnevnih razmišljanja o stvarima koje čine naš stvarni život. Za mnoge čitaoce njene ispovesti će biti izuzetno šokantne, naročito onda kada govori o svojim prvim ljubavnim iskustvima, u vreme kada je imala samo četri godine, sa jedanaestogodišnjim dečakom iz Vijetnama, ili kad govori o danima i naročito noćima svojih alkoholnih koma koje su bile naseljene neobičnim svetom i prizorima iz zone sumraka, ili kad govori o svom mladom prijatelju, homoseksualcu Janu, kome je posvetila svoju prethodnu knjigu, „Plave oči crna kosa“.

Čitalaca ne zna gde prestaje stvarnost a gde počinje fikcija, da li ona govori (dok čitate knjigu imate utisak da sve vreme čujete njen glas) o iščašenim stvarima na ozbljan način, ili iščašeno, pomalo luckasto, o veoma ozbiljnim, stvarima, bilo da govori o svom dramatičnom flertu sa smrću u teškim alkoholnim krizama u Američkoj bolnici u Parizu dok pored nje, šezdesetosmogodišnje žene, stoji njen prijatelj, homoseksualac Jan u čijim „plavim očima u jednom trenutku oseća da je želi“, ili da govori kako u jednom hotelu na Loari vodi strasnu ljubav pred polazak na sahranu svojoj majci, ili o čoveku koji je umro jer je iznad svega u životu voleo žene…

Stil knjige je karakterističan za njena prethodna dela, posebno one kratke tekstove koji nisu bili ni romani ni priče, već fragmenti, dijalozi, gotovo skice, koje često podsećaju na novinske tekstove. Knjiga „Stvarni život“ je zamišljena kao dijalog između nje i Žeroma Božura. Međutim, ostao je samo monolog, čas izgovaran tiho, čas kao da sve bruji. I odatle taj stalni utisak dok čitate redove ove knjige da čujete njen glas kao da slušate radiofonsko emitovanje njenih ispovesti i razmišljanja. Možda neki čitaoci neće moći da prihvate, što je bio slučaj sa ranijim knjigama ove autorke, taj njen novi način pisanja, ali će ipak na kraju morati da priznaju da je njena proza snažna, velika, neponovljiva.

Tekst: Nada Bojić. Pogovor knjizi „Stvarni život“

Izvor: Margerit Diras, „Stvarni život“, prevela Nada Bojić, Svijetlost, Sarajevo, 1987.

Kratka biografija Konstantina Kavafija

Kavafija možemo prepoznati u njegovim pesmama. Neke od njih su sasvim dovoljna biografija pesnika iz Aleksandrije. Unutrašnja topografija ono je što nam on kroz stihove ocrtava. Recimo, pesma Starac je ilustrativna:

U jednom delu unutra u bučnoj kafani
pognut nad stolom sedi jedan starac:
s novinama ispred sebe, bez društva.

I sa prezirom prema bednoj starosti
razmišlja kako se malo radovao godinama
kada je imao i snagu, i rečitost, i lepotu.

Zna da je ostario jako; to oseća, to vidi.
A ipak ono vreme kad je bio mlad izgleda mu
kao juče. Kako kratak interval, kako kratak interval.

I razmatra kako ga je Mudrost prevarila;
a on, kako joj je verovao uvek – kakva ludost! –
toj lažljivici koja je govorila: „Sutra. Imaš mnogo vremena.“

Seća se strasti koje je gušio; a koliku je
radost žrtvovao. Njegovu razboritost nerazumnu
svaka izgubljena prilika sada ismeva.

Ali od tako mnogog razmišljanja i prisećanja
starcu se zavrtelo u glavi. I on zaspi
na kafanski je položivši sto.

Ipak, odlučili smo se za „zvanično“ predstavljanje. Njegovu kratku biografiju koja upravo sledi napisala je Ksenija Maricki Gađanski. Komentar o njegovim pesmama napisao je Ivan Gađanski.

BIOGRAFIJA

Roditelji Konstantina Kavafija (1863-1933) poreklom su iz Carigrada, iz veoma imućnih i uglednih trgovačkih porodica, a on je rođen u Aleksandriji. Dobar deo života porodica je provela u Engleskoj, gde je iz početka vodila veoma uspešnu trgovinu. Otac je bio dvadesetak godina stariji od majke koja se udala u četrnaestoj i do dvadeset sedme godine izrodila devetoro dece, od kojih je samo jedno bila devojčica. Ova kćerkica nije dočekala ni drugi rođendan što nije bilo beznačajno za majčin odnos prema sinovima koji su došli kasnije, pogotovu prema dvojici – Pavlu i Konstantinu. Srećan i luksuzan život porodice u Aleksandriji prestao je očevom smrću 1870. Zavladala je oskudica koja je postajala sve veća za ljude navikle na bogatstvo, privatne uticaje, na društveni prestiž. Majka je pokušala da porodicu stabilizuje u Engleskoj, preselivši se sa decom tamo, ali njeni najstariji sinovi ne da nisu umeli da vode poslove, nego su izgubili i nasledstvo. Konstantin je tamo proveo sedam godina, do likvidacije firme u Engleskoj 1879. Navodi se da mu je maternji jezik bio engleski. Od 1882. do 1885. boravi u Carigradu, a tek se sa navršenom dvadeset drugom godinom konačno nastanjuje u Aleksandriji, da bi u nekoliko mahova putovao u inostranstvo, uključujući Grčku, za vreme godišnjih odmora. U to vreme Kavafijevi imaju englesko državljanstvo, tek će ga se kasnije Kavafi odreći. Pored engleskog, dobro zna italijanski i francuski, a pomalo arapski. U njegovoj porodici prepiska se vodi na francuskom i engleskom, svoje dnevnike i beleške piše na oba jezika, pretežno na engleskom, a spominje se i blagi engleski prizvuk u njegovom grčkom izgovoru. Zaposlen je, više od trideset godina, u Odeljenju za navodnjavanje Ministarstva javnih radova u Egiptu, živeći, s drugom braćom, uz majku udovicu kja se nije preudala. Neka braća su se poženila i dobila decu, ali su svi pomrli pre Konstantina koji je, pred kraj života, oboleo od raka na grlu i umro usamljen u Aleksandriji, nekoliko meseci posle operacije u Atini.

Osim godine-dve u nekoj trgovačkoj akademiji, Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku i novinarstvo. Dosta rano je počeo pisati pesme, na engleskom, francuskom i grčkom jeziku mešanom od oblika i leksike iz dva eparatna idioma grčkog jezika – katarevuse i dimotike. To je dugo bio razlog što su ga zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika. Drugi je razlog tehničke prirode: Kavafi je ispočetka objavljivao pesme u časopisima, ali je tek od 1910. počeo ozbiljno da stvara, odrekavši se većine prethodnih pesama. Od tada publikuje pesme na nekakvim tabacima – nikad u obliku knjige – i deli prijateljima. Veze između Atine i Aleksandrije su u to vreme veoma jake, te on nije sasvim nepoznat u Atini: 1903. godine kritičar Ksenopulo vrlo pohvalno piše o njemu. Kasnije, sve više osvaja omladinu koja oseća obavezu da ga vidi prilikom posete Aleksandriji. Urani, Agra, Kariotaki i drugi svojstveni su „namesnici“ njegove poezije u Atini. Godine 1926. dobio je orden Feniksa od grčkih vlasti.

Prva knjiga poezije izlazi mu posmrtno, 1935. godine u Atini. Sadrži sto pedeset četri pesme. Kasnije je solunski profesor I. Savidi priredio kritičko izdanje svih Kavafijevih pesama, objavljenih i neobjavljenih.

Kavafije postao jedan od najvećih pesnika novije Grčke, posebno cenjen i u inostranstvu – izuzetno u Engleskoj, s ogromnim uticajem na mlađe naraštaje, a da nije porekao grčku tradiciju u poeziji. On je uneo druge teme – helenizam, vizantijski period posmatran iz drugog ugla od uobičajenog, romantičarskog, jednostranog. Njegova blaga ironija i oskudan, suvoparan rečnik navodili su Grke na primedbu da je to proza, a ne poezija. Smatrali su ga „pesnikom bekstva“ i „pesnikom dekadencije“, ocene koje nisu bile sasvim lišene aluzija na njegov privatni životm određen autoerotizmom i homoseksualnošću, prikrivenom sve dok nije navršio četrdesetu godinu. U novije vreme se nekolicina naprednih pisaca u Grčkoj trudi da ispravi ovako površnu, shematizovanu sliku velikog pesnika koji je, po njihovom mišljenju, imao angažovan stav u životu i književnosti – na strani progresa i humanosti.

O PESMAMA

Verovatno već znaš mnogo o Kavafiju. Beogradski „Rad“ je 1977. godine u biblioteci „Reč i misao“objavio na srpskom jeziku Kavafijeve Pesme u izboru, prevodu sa grčkog, s odličnim komentarima i uz inspirativan esej Kavafi – pesnik drugog ugla Ksenije Maricki Gađanski. U 10.000 primeraka, vrlo brzo rasprodatih. Mora da si i Ti kupio jedan, ili si ga bar našao u nekoj biblioteci. Da Te podsetim: to je nezabeležena visina tiraža i brzina prodaje za jednog pesnika, svejedno o kom se jeziku radi, uključujući i grčki. Da Te podsetim: otada se kod nas poezija drukčije piše i, ja mislim, poezija se drukčije čita:

…sada govore njegove stihove.
Pred očima su im njegove vizije. (Kavafi, Vrlo retko)

Kavafijeva poezija je ironična, ali nije to samo leksička ironija – što je igra, a nama ipak nije dovoljna samo igra – nije to ni samo dramatska ironija – jer ta postaje tragička, a u današnjoj optici patetična – nego je Kavafijeva poezija čvrsti spoj dramatsko-tragičke i leksičke ironije što nama, čitaocima Kavafija, omogućava da preživimo. U naše vreme postmodernizma i post-postmodernizma, gde je sve ironijsko, neodređeno i neobavezno ironijsko, virtualno, ovakav gusti spoj jezičke i istorijske ironije, od čega su Kavafijeve pesme, govori nam i ko smo, i odakle smo, i zašto smo, i kuda idemo.

Ljudi znaju šta se sada događa,
budućnost znaju bogovi

Kavafijeva poezija je didaktična, kao svaka odlična poezija. Koga on podučava, Grka, ceo svet, pomalo sebe, bar dok ne postane siguran? Dalje samo: Grka, sebe kao Grka, i nas. Tebe čitaoče, ili Tebe pesniče.

Jedan moj prijatelj (Jovica Aćin), oduševljen Kavafijevim asketizmom, kaže da ko nikada nije čitao/pisao poeziju, čitaće je/pisaće je posle Kavafija. Moj prijatelj tako izražava svoju snanu emoiju, što se, inače, sve ređe čini.

Drugi moj priajtelj (Naso Vajena) kaže „da se Kavafijeva poezija odvaja od tradicije i prevazilazi svaki prepoznatljiv stil. Prevazilaženje prepoznatljivog stila kod Kavafija stvara još jednu specifičnost: osećaj da se, iako je stara poezija, pisana početkom prošlog veka, čita kao poezija koja se piše danas.“

Kavafi je sasvim poseban pesnik.

O CRTEŽIMA

Prizori aleksandrijske stvarnosti s početka 20. veka inspirisali su britanskog pop art umetnika šezdesetih, Dejvida Hoknija, da ilustruje sa trinaest crteža jedno izdanje Kavafijevih pesama. Crteži datiraju iz 1966. godine, pomalo su neozbiljni u odnosu na ton Kafavijevih pesama, ali jesu duhoviti i ironični, što je, takođe, odlika pesnika Aleksandrije, koga je isticao Lorens Darel u nekim svojim redovima, a posredstvom koga sam ja, kao i zahvaljaujući Margerit Jursenar i njenom eseju o Kavafiju, otkrila ovog umetnika. Crteži ističu pesnikovu homoseksualnost, aleksandrijske dućane i taverne, kao i besprizorne prostore Kavafijevog radnog mesta u Ministarstu javnih radova Egipta.

Izvor: Konstantin Kavafi, 70 pesama, preveli Ivan Gađanski i Ksenija Maricki Gađanski, Rad, Beograd, 2006.

Biografija: Polja  //  Crteži: Tate

Mišel Goslar o Margerit Jursenar: „Početak jedne karijere 1929-1931“

Iako nastanjena u Parizu, u hotelu Vagram, susedu hotela St Džejms i Olbani, gde je ostavila nešto nameštaja i najveći deo svojih knjiga, od 1929. do 1931. Margerit Jursenar stanuje u Briselu, u Aveniji Luiz 125, toj arteriji koja je i dalje pomodno šetalište belgijske prestonice. Raspolaže i stanom u Lozani, odakle će voditi istraživanje o Žani de Vitinghof.

Ambicija joj je da napravi karijeru u književnosti i potrebna su joj putovanja: u Briselu, ponovo viđa mesta na koja će, mnogo kasnije, postaviti epizode iz svoje buduće Crne mene. U Briselu će, isto tako, naći i finansijska sredstva za ostvarenje te svoje ambicije: majčino nasleđe, koje je ostalo nepodeljeno između nje i njenog oca.

Novac je poveren njenom polubratu pošto Margerit, kao ni njen otac, nije imala osobine potrebne za upravljanje imovinom. Ovaj ga je plasirao u transakcije koje su se u godinama krize pokazale kao sumnjive. Autorka je, uz pomoć pariskih advokata, povratila mali deo, koji joj je dopustio da računa na deset-dvanaest godina života u raskošnoj slobodi.

Pošto je neposredna budućnost bila obezbeđena, Margerit Jursenar je mogla da se, gotovo bez briga, prepusti svojoj ambiciji, da piše, i svojoj strasti, da putuje.

Putuje u Holandiju, Italiju i srednju Evropu, i jednovremeno ostvaruje nekoliko spisateljskih projekata: komad nadahnut Danteovim Čistilištem – Dijalog u močvari, poeziju – Les Charites d’Alcippe (što će biti i naslov njene jedine zbirke, objavljene 1956), i jednu poemu u prozi, Sikstina, neka vrsta razmišljanja pripisanog Mikelanđelu. Ali glavno delo, ono koje će se računati, biće – misli ona – roman. Čita Žanine spise i najviše ceni njen ogled o Unutrašnjoj slobodi, pronalazi u Zolikonu pored Ciriha njenog muža Konrada i raspituje se u Piliju kod dr Bertolea, koji ju je lečio. Otkriva, uglavnom, njegov misticizam: dr Bertole leči metodom posta, on je pomalo iscelitelj i raspolaže, u Vila de Violet, dvema sobama do kojih se stiže merdevinama; jedna je njegova odaja za meditaciju, druga ima tri oltara posvećena istočnjačkim božanstvima. U zgradi se danas nalazi jedno osiguravajuće društvo; odaje su ostale netaknute, ali zazidane.

Raspitivanje neće otkriti ništa pouzdano, a najuzbudljivije je bilo tražnje Žaninog groba, koji je na kraju našla na groblju u Žukstan-Mezeriju, iznad Lozane.

Ali Margerit Jursenar je želela da i o sebi, isto tako, govori preko umetnute ličnosti. Lično iskustvo, to je bio uticaj jedne zrele žene na jedno mlado biće, a „drugi“ pogled bio je pogled oca na jednu ženu koju je voleo više nego ikoju drugu, udatu za čoveka koji je ne želi, ali je voli sigurnije i čudnovatije od bilo kog ljubavnika. Ne znajući dovoljno da se stavi na mesto svog oca, Margerit Jursenar je stvorila hibridan lik: narator bi bio mlad čovek koji bi imao godine i zanat autorke. Kao i Margerit, i on bi bio siroče i tražio bi trag jedne mlade žene koju je nekad neodređeno voleo. U želji da napravi karijeru ona meša činjenice i sastojke za koje smatra da su neophodni za uspeli roman. U kakvu sam zbrku zapala!, oceniće kasnije. No manje nego što misli jer je trebalo, još jednom, približiti se jednom bračnom paru i njihovoj ogromnoj ljubavi, shvatiti Žaninu neobičnu vernost. Margerit je zaista rešila da je pokaže kao vernu i, u trenutku kad ova odluči da popusti, to ne čini zbog žestoke oluje i zakači – kao kakvu božansku osvetu – bolest koja će je ubiti. Muž će se pak pokazati kao neveran, ali na jednom terenu koji nije mogao biti konkurencija njegovoj supruzi. Na kraju će taj bračni par uzdrmati Stanislas: stidljiva ljubav Tereze spremne da mu popusti, na kraju će biti sanjani ljubavnik Emanuelov.

Istina, to je raspitivanje koje je transponovano u roman, kao i privlačnost koju za Margerit ima Žana i možda, prilikom njihovih susreta, Konrad. Uspeh zapravo potiče od toga što je preko malih, jedva vidljivih i tananih činjenica ona objasnila duboku privrženost dva bića koja nisu mogla da se vole telesno, ali koje je neuništiva strasna ljubav sjedinila nezavisno od avantura i uživanja traženih na drugoj strani, i uprkos njima: prisnost koja vredi više od ljubavi, zaključuje Jursenar. Onakva prisnost o kakvoj je sanjala celog života.

Margerit Jursenar je nesumnjivo iskrena kad Matjeu Galeu prizna – 1977-1980 – da je prestala da se zanima za sudbinu tog para i da nikad nije ostvarila projekt da napiše odgovor Monike (Žane) Aleksisu. Ona je verovala da odbacuje književnu žicu. A u stvari će kroz osam godina i dalje crpsti iz nje, i ponovo sresti taj par u svom poslednjem romanu, koji je ostao nedovršen. Žana i Konrad će ostati, do kraja njenog života i njenog dela, osobe preko kojić će uspeti da izrazi jedan suštinski deo sebe.

Posle tog istraživanja je Margerit Jursenar napisala Sedam pesama za mrtvu Izoldu i U spomen na Diotimu: Žana de Vitinghof.

Kad odnese knjigu u kuću Grase, jedan lektor je brani iz sve snage. Zove se Andre Frenjo. On će objaviti još pet knjiga te nove autorke čijem se talentu divi: Pindare, monografiju o grčkom pesniku – još jedan ustupak književnoj modi kog će se ona potom odreći (1932), Smrt tera zapregu (1933), Danak nadi (1934), Vatre (1935) i Snovi i sudbine (1938). Dokrajčenje (1939), koji će biti posvećen Graseovom lektoru, pojaviće se, kao i Nouvelles orientales prethodne godine, kod Galimara. Ova poslednja knjiga najavljuje zaokret u životu Margerit Jursenar: s njom će se okončati saradnja s jednim izdavačem, čitavo jedno razdoblje pisanja, jedan način bitisanja i jedna strasna ljubav. Uslediće deset godina gotovo potpune tišine. Ako se pisanje i bude vratilo s još većom snagom, rešenošću i talentom, strasna ljubav će biti prevaziđena ali će ostati bol koji će tištati do smrti.

No sve se to još nije dogodilo. Godine 1931, u času kada se pojavljuje Nova Euridika, Margerit Jursenar je dvadesetosmogodišnja spisateljica čiji je talenat priznat i ponekad kritikovan – što je izokrenuto priznanje – raspolaže s dovoljno ličnog novca da ne zavisi od izdavača i, osim pisanja, za sebe nalazi još samo jednu obavezu: da živi. U strast će se baciti kao što se drugi bacaju u vodu: sigurna da ume da pliva i ubeđena da svoj deo sreće tek treba da živi. Ona je važna ličnost, srećna ličnost još nije.

Izvor: Mišel Goslar, Kako bi otužno bilo biti srećan. Biografija Margerit Jursenar, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2012.

Umetnik i njegov atelje: Edvard Munk

painters-in-color: “Edvard Munch in his studio at Ekely in Norway, 1938. Photo: Ragnvald Væring ”

Kao ilustraciju teme koja je naznačena naslovom, uz fotografije prilažem i dva odlomka romansirane biografije Edvarda Munka koju je 1993. godine napisao Ćetil Bjernstad, norveški pijanista, kompozitor i pisac.

*

Ćutljiv čovek? Tako je. Edvard Munk je postao ćutljiv čovek. Sada je postao simbol one kontradikcije za kojom je oduvek osećao potrebu. Ponosit i dostojanstven, držao se daleko od gomile, čak podalje i od one male grupe svojih pristalica koja je propagirala njegovu umetnost sa fanatičnim žarom.

Munk već godinu dana živi među nama, u Kristijaniji. Ali krije se u jednom pansionu blizu Ljana i ni društvo koje se okuplja u Grandu, ni redovni šetači po ulici Karla Johana nisu bili u prilici da vide njegov nabusiti lik. Jer Munk je, tokom prošle godine, bio i bolestan čovek.

*

Munk je unajmio atelje na tri meseca. Došlo je vreme da se ponovo okuša u Nemačkoj. Kolebao se između Nemačke i Pariza, ali u Berlinu bolje poznaje umetničke krugove.

Angažuje jednu riđokosu kao model, što će kasnije navesti ljude da misle da je na litografiji Greh naslikao svoje viđenje Tule Larsen. Na jednoj litografiji Munkov model stoji obnažen ispred prevrnute verzije Žene/Sfinge, što je nagoveštaj da je u svojoj svesti obradio događaje iz poslednjih nekoliko godina.

Tri godine ranije berlinska secesija došla je do sopstvenih prostorija u ulici Kantštrase, što je bila neposredna posledica skandala oko Munka iz 1892. godine, kada su se radikalni elementi u gradu udružili u protestu protiv starije generacije. Slikari Ludvig fon Hofman, Lajstikov i maldi, dinamični trgovac umetničkim delima Pol Kazirer sada pozivaju Munka da izloži celokupan opus svog Friza života. Za dvadeset i dve slike aus dem modernen Seelenleben, stavljaju mu na raspolaganje čitavo prostrano predvorje svoje zgrade. Munk smešta Golgotu u sredinu, a s jedne i druge njene strane raspoređuje slike iz ciklusa Ljubav i smrt. Sada izlaže svoj život dokazujući da je ostao veran viziji koju je imao u Ruskim planinama pre dvanaest godina, kada je rešio da slika svete, odlučujuće trenutke. On prikazuje smrt u detinjstvu, Sofi na stolici, majku u postelji. Potom slika ljubavnu mrežu. Njegova vlastita Meduzina kosa se obmotala oko njegovih sopstvenih uspomena. Vezuje gospođu Taulov zauvek uz sebe, motivom razdvajanja ovekovečuje i Ose Neregord, utkiva patnje drugih ljudi u svoje, kao onda kada je Jape Nilsen jurio okolo s pištoljem po Osgordstrandu. Slika sebe samog u veoma lošem stanju tokom jednog napada anksioznosti, prisiljava Tulu Larsen da nosi ženske maske kakve veruje da je video na tri verzije njenog lica.

Slike su izložene u ulici Kantštrase, u ogromnom predvorju zgrade, u belim ramovima. Različite su po koloritu i veličini, ali su povezane određenim bojama i linijama, horizontalnim i vertikalnim, vertikalnim linijama drveća i zidova, horizontalnim linijama podova, tla, krovova i krošnji drveća. Talasaste linije mora uljuljkuju kao uspavanke, tužni, sivozeleni tonovi u sobama samrtnika, krik vatre, nebo crveno kao krv i jeka u crvenim, jarkocrvenim, žutim i zelenim tonovima.

Levi zid nosi podnaslov Začetak ljubavi. Tu su izložene slike Crveno i belo, Licem u lice, Poljubac i Madona. Na prednjem zidu je grupisao dela pod naslovom Cvetanje i raspad ljubavi, sa slikama kao što su Posle pada u greh, Vampir, Ljubomora, Sfinga i Melanholija. Na desnom zidu je tema Strah od života, koja uključuje Krik, Strepnju i Crvene orlovske nokte. Na zidu u dnu predvorja izložena je tema Smrt, sa slikama kao što su Samrtna agonija, Smrt u bolesničkoj sobi, Devojka i smrt i Mrtva majka i dete.

Časopis Kunst für alle mogao je da kontstuje da je iz tog spoja divljačke, nordijske ljubavi prema bojama, uticaja Manea i izvesne sklonosti ka sanjarenju nastalo nešto sasvim jedinstveno.“

Izvor: Ćetil Bjernstad, Priča o Edvardu Munku, prevela Nevena Ašković, Zavod za udžbenike, Beograd, 2013.