Aleksandar Blok: „Dvanaestorica“

Image result for malevich red cavalry

I

Crno veče,
Bijel snijeg.
Vjetar teče!
Klati se, klati čovjek.
Vjetar, vjetar –
Širom svijeta šeće!

Zavija vjetar.
Bijeli se snijeg.
Pod snijegom je led.
Klizavo od leda,
Korak gre,
Klizi – ah – bijeda!

S kuće na kuću – zini:
Uže sa sprata na sprat.
Na užetu – plakat:
„Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!“
Starica plače i pati
I nikako da shvati
Čemu taj plakat kitni,
Toliki štof đavo nosi!
Koliko bi se djeci dalo sašiti,
Svi su goli i bosi?

I starica nespretno,
Kao koka preskoči nanos snijega.
– Oh, Majko-Braniteljko!
– Oh, u zemlju će boljševik da nas utjera!
Vjetrovi nasrću!
Ni mraz nije lakši!
I buržuj na raskršću
Nos sakri u okovratnik.

Ko je to? Duga kosa, masna
I govori u pola glasa:
– Izdajice!
– Rusije je nestalo!
Sretosmo li se s piscem? –
Škrabalo…

A evo i dugoskuti –
Iza smeta on struže…
Šta te to danas ljuti,
Pope, druže?

Sjećaš li se… bivalo:
Trbuh naprijed kasa,
I krstom sijalo
Salo sred masa?

Gospa u astrahanu
Drugoj se ponaginje:
– Isplakasmo i dušu samu…
Pokliznu se
I – tup – na tlu se raspinje!

Ej, ej!
Diži, vuci je!

Vjetre, mangupe,
Zao si i blag.
Zavrćeš skute,
Prolaznike obaraš,
Hujiš, brujiš, motaš
I veliki plakat:
„Sva vlast Ustavotvornoj skupštini“…
I riječ šetaš:

… I mi smo umali zbor…
… Baš u zgradi ovoj…
… Pretresli smo
Naredili smo:
Privremeno – deset, od noćas – dvadeset pet…
… Manje ni od koga da se ne uzme…
… Sad na spavanje…

Pozno veče,
Opustjela ulica.
Smuca se jedna
Skitnica.
I zviždi vjetar…
Eh, bijeda!
Priđi bliže –
Da te cjelivam…

Hljeba!
Naprijed – šta je?
Mini dalje!

Zloba, tužna zloba
Kipti u duši…
Crna zloba, sveta zloba…

Druže! Otvori uši
I oka oba!

II

Mota se snijeg, vjetar ludi.
I dvanaest ide ljudi.

Puške crni remeni prate,
Okolo – vatre, vatre, vatre…

Zgužvan kačket, cigara u zubima,
Robijaški, valjda, znak na leđima!

Sloboda, sloboda,
Bez krsta, eh, brata!

Tra-ta-ta!

Hladno je, drugovi, hladno!

– Vanjka Kaću u krćmu svrati…
– Ima kerenke u čarapi!
– Vanja se sirotinje ne boji…
– Bio nekad naš, sad je – vojnik!
– Vanjka je kukin sin i buržuj,
Moju isprobaj, poljubi nju!

Sloboda, sloboda
Bez krsta, eh, sveta!
Kaća je s Vanjkom zauzeta –
Čime li je zuzeta?…

Tra-ta-ta!

Uokolo vatre, vatre, vatre…
Crni remenovi puške prate…

Revolucionarni korak slavan!
Neumorni dušman ne spava!

Drž’ karabin, druže, bez straha!
Po Svetoj Rusiji – iz pušaka –

U debeloguzu nju!

Oj, oj, bez krsta sveta!

III

I pođoše naši momci
Da crvenu služe gardu –
Da crvenu služe gardeu –
Da plome mladu glavu!

Ej, gorak si i jadan
Živote istinski,
Gunj mi poderan,
Karabin austrijski!

Na nevolju svih buržuja
Svjetski požar razduvaj.
Svjetski požar u krv vodi
Blagoslovi, gospodi.

IV 

Junak viče, snijeg odzvanja,
Vanjka s Kaćom se zabavlja –
Električni se fenjer javlja
Na rukunici…
Padni, ah, padni!…

On u šinjelu soldatskom,
S fizionomijom blesastom,
Suče, suče crnu brčinu,
A pomalo neveseo,
Malo šalu zapodjeo…

Taj Vanjka je – plećonja!
Taj Vanjka je – grlonja!
Kaću-naivku zaglio,
I sasvim je osvojio…
Kaća glavu zabacila
Biser-zube priotkrila…
Ah ti, Kaća, Kaća moja,
Kolika je njuška tvoja…

V

Na tvom vratu, mala Kaćo,
Nesrasla se rana ježi.
Od noža, na vratu, Kaćo,
Ožiljak je svježi!

Ej, hej, zaigraj!
Dobre i bolne noge imaš!

U vešu donjem hodila –
Dođi-de ovamo, ti!
S oficirima bludničila –
Zabludi, samo, zabludi!

Ej, eh, zabludi!
Srce ječi sred grudi!

Sjećaš li se, Kaćo, oficira –
On nož nije izbjegao…
Na koleru što sve dira
Zaborav je li pao?
Ej, eh, ne zaboravi,
Hajde, sa sobom spi!
Divne haljine nosila,
Čokoladu „Minjon“ jela,
Sa junkerom hodila –
Sa vojnikom bi htjela?
Ej, eh, sagriješi!
Biće lakše na duši!

VI

… Opet u susret juri jak
Leti, urla, viče junak! …

Stoj! Stoj! Andrjuha, priteci!
Petruha, pozadi poteci! …

Trah-tararah-tah-tah-tah-tah!
Vitla se k nebu sniježni prah! …

Junak s Vanjkom – bježi, kidaj …
Još samo malo! Kokoške daj! …

Trah-tararah! Čućeš od brata
……………………………………….
Kako se tuđa cura hvata!

Pobježe, podlac! Još ću ti dati,
Sjutra ćemo se skusurati!

Gdje je Kaća? – Ni – a …
Leži, strvina, sred snijega! …

Revolucionarni korak slavan!
Neumorni dušman ne spava!

VII

I opet idu dvanaestorica,
Na ramenima po puščica.
Samo u bijednog ubice
Ne vidiš sasvim lice…

Sve žurnije i žurnije
Koračaji njini grede.
Marame im preko šije,
Al nikako da se srede…

– Što si, druže, tužan, vraže?
– Što si, drugar, preneražen?
– Što ti, Pećka, objesi nos,
Možda Kaću žališ još?

– Oh, drugovi, moje rane,
Tu sam curu zavolio…
Noći crne i pijane
S tom sam curom provodio…

– Zbog junaštva jadnog
Sred vatrenih joj zjena,
Zbog madeža crvenog
Iza desnog ramena,
Izgubih je blesavo,
Budala nesmotrena!

– Ih, strvino, verglaš isto,
Šta je, Pećka, nisi suknja?
– Jasno, dušu svoju čisto
Iščupo bih! Evo, čupaj!
– Na držanje pazi bistro!
– Daj, pripazi, ne trtljaj!

– Nije takvo sad vrijeme
Da ti neko vlasi broji!
Teško ćemo nositi breme,
Dragi, mili, drugari moji!

I Petruha usporava
Korak brzi, poludjeli.

Ipak, glavu poispravlja
I opet se razveseli.

Ej, eh!
Zaboraviti se nije grijeh!

Kapije svoje zatvarajte,
Danaske će biti pljačke!

Otvarajte podrume –
Hoće golać da grune!

VIII

Oh, ti, tugo tužna
Muko ti, mučna,
Samrtna!
Malo će vremena,
Krenuti, krenuti…

Malo će vrh tjemena
Češnuti, češnuti! …

Još ću sjemenčice
Dobiti, dobiti…

Još ću nožićem
Krojiti, krojiti! …

Leti, buržuju, kao vrapčić!
Ispiću krvcu
Za ljubovcu,
Za crnoobrvku…

Upokoji, gospodi, dušu raba tvojego…

Tužno!

IX

Ne čuje se gradska vreva,
Nad nevskom kulom – tišina,
Ni žandarma više nema –
Bančimo, momci, bez vina!

Stari buržuj na raskršću
U okovratnik nos sakrio,
Pokraj njega, s dlakom čvrstom,
Pas šugavi rep podvio.

Stoj! buržuj ko pas gladni,
Ko pitanje stoji ćutljiv.
A stari svijet ko pas jadni
Iza njega – rep podaviv.

X

Razmahala se mećava
Oj, mećava, mećava!
Ne vidi drugar druga slavna
Ni na četri koraka!

Snijeg se vije kao vrana,
Snijeg – spirala uspravna…

– Oh, mećava, kakva je, čuj me!
– Pećka! Da, ne zaviruj me!
Otkud tebi iza pojasa
Zlato sa ikonostasa?
Nedozvanac ti si čisti,
Prosudi malo, porazmisli –
Zar ti ruke u krv zavi
Zbog Kaćkine ljubavi?
– Drži korak revolucionarni!
Da nas dušman ne prevari!

Naprijed, naprijed, naprijed,
Radni narod ide!

XI

… I idu bez svetog imena
Svih dvanaest – sve dalje.
Družina spremna.
Nikog ne žale…

Njihove čelične puške
Nevidljivog dušmana vide…
A kroz sokake gluve
Samo mećava ide…
Nanose, sniježne, suve,
Ne savladaše cokule…

U oči seže
Crven-zastava
Odliježe
Mirni korak.

Probudiće se
Dušmanin jak…

Mećava mete pravo u oči
I po danu i po noći
U mimohode…

Naprijed, naprijed,
Radni narode!

XII

… U daljinu idu moćnim korakom …
– Ko je tamo? Nek iziđe!
To se vjetar s crven-barjakom
Razigrao, naprijed ide…

Naprijed su – smetovi hladni,
– Ko je u smetu? Nek iziđe!
Samo skitnica, pas gladni,
Pozadi svih ide…

– Odveži se ti, krastavi,
Jer ću bajonetom u te!
Sati svijete – psu ogavni,
Predaj se brzo, ubošću te!

… Škrkut zuba – to vuk gladni
Rep podvio, ide ovamo –
Pas beskućni i pas hladni…
– Ej, javi se, ko je tamo?

– Ko to maše crvenim stijegom?
– Pogledaj, de – tama mutna!
– Ko to juri punim bijegom,
Sakrivajući se iza kuća?

– Ulovićemo te, ipak, tico,
Bolje – ti se predaj nama!
– Ej, druškane, to je rizično,
Iziđi, de – ode glava!

Trah-tah-tah! – I samo ehom
Odgovaraju na to kuće…
To mećava dugim smijehom
U snijeg skoči i skakuće…

Trah-tah-tah!
Trah-tah- tah!

Korakom moćnim ide se, vrvi –
Otpozadi pas se vije,
Naprijed – zastava od krvi,
A iza mećave, nevidljiv,
Od zrna sasvim neranljiv,
Laganim krokom, nadmećavnim,
Bisernim prahom presjajnim,
Na njemu vijenac od ruža bijel –
Isus Hristos – ide naprijed.

Januara 1918.

Izvor: Aleksandar Blok, Pesme, preveo Božo Bulatović, Rad, Beograd, 1964.

Slika: Kazimir Maljević, Crvena konjica, 1932.

Folklorna umetnost kao preduslov avangardne umetnosti: Kazimir Maljevič i Stevan Mokranjac

Jarko sunce odskočilo,
sele, žetva je,
haj, haj, haj!
Ustaj, ne spavaj!

Tradicionalna umetnost i avangarda imaju mnogo više zajedničkog nego različitog. Kada kažemo tradicionalna umetnost, mislimo na folklorne forme, „naivnu“ umetnost čije geometrijske oblike kolektivno nesvesno jednog naroda koristi u različitim oblicima svog stvaralaštva koje se, ukoliko postane muzejski eksponat, imenuje kao „primenjena umetnost“. Ćilimi, grnčarija, heklani stolnjaci, rezbarije na muzičkim instrumentima.

Osloboditi sliku forme i dati joj samo ono što joj je, od početka svojstveno, boju, bio je cilj ruskog avangardnog umetnika Kazimira Maljeviča. Taj proces je u njegovom slučaju tekao postepeno i poznati crni kvadrat nije njegova prva slika. Pre nje, slikar je morao, po prirodi stvari, proći put figuracije, koje se postepeno oslobađao. Jedan od njegovih ranih ciklusa, još uvek figurativan, i sa više boje, bio je u vezi sa seljacima u polju.

Ideološki kontekst ne treba prevideti. I po upotrebi predmetne prikazanosti i po upotrebi tri boje: crne, crvene, bele. Nema ideologije koja ih nije, zajedno ili odvojeno, koristila, bivajući svesna snažnog vizuelnog i psihološkog utiska koji njihova kombinacija ostvaruje na posmatrača (trijada je bitna: isto kao što nijedan veliki brend danas ne koristi više od tri boje za svoj logo). Cilj je bio ostvariti psihološki efekat na posmatrača.

Tri boje, posebno ukoliko su u efektnom kontrastu, i posebno ukoliko svaka pojedinačno ima snažnu simboliku, koja je starija od svakog slikarstva i svake ideologije, dodatno učvšćuju u mestu posmatrača. Posle pronađenih boja, slikar je prešao na forme. Njih je dugo tražio, a boje je, tražeći ih, redukovao. Muziku, poput Kandinskog, koji je sličan eksperiment preduzeo, nije stvorio, već više niz odvojenih tresaka. Takav je moj utisak.

Zašto sam u odnos poređenja postavila delo umetnika koga smatram najznačajnijim slikarem 20. veka (po inovaciji, po uticaju, po razvijenoj filozofskoj i estetičkoj misli) u kontrast sa šarama i uobičajenim geometrijskim oblicima koji se mogu naći na ćilimima, prekrivačima, korpama, pletenim džemperima, stolnjacima i ostalim narodnim rukotvorinama koje vezujemo za stvaralaštvo žena? Zato jer sam slušala Mokranjca.

Mokranjac je za srpsku muziku ono što je Jovan Cvijić za geografiju. Moralo se putovati da bi se prikupilo i oformilo ono što je ušlo u korpus Rukoveti, koje sam sklona da uporedim, s jedne strane, sa Šubertom, a sa druge sa Maljevičem i pesmama njegovih seljaka. Šubert je tu kao primer romantičarskog odnosa prema narodnom stvaralaštvu koje je, zahvaljujući kompozitoru, dobilo svoj umetnički oblik u formi Lieda.

Related image

Mokranjčeve Rukoveti sastoje se od nekoliko narodnih pesama, sa raznih delova Balkana, koje su deo folklorne tradicije, i pevane su različitim povodima. Kompozitor ih je sastavio i rasporedio. Glasovi hora, posebno tekstovi pesama, zaista su me oduvek asocirali na stvaralaštvo Kazimira Maljeviča, iako sam pomenula da je Mokranjčevo delo pomalo zakasneli odjek romantičarskih tendencija umetnosti.

Kakve veze imaju Mokranjac i Maljevič? U mom ličnom doživljaju, glasovi se preklapaju geometrijiski, poput boja na haljinama i keceljama seljanki. Zamišljam da su i one morale pevati neke od pesama (ili slične) kao one koje je kompozitor zabeležio. Za mene je umetnost nadovezivanje i čitalac, posmatrač, slušalac, recipijent umetnosti, oformljuje dela i ontološku ravan gradi na osnovu njih po principu analogija.

Narodno stvaralaštvo redukuje, a ponekad se može učiniti i zaumnim. Hlebnjikov, ruski avangardni pesnik, a posebno Momčilo Nastasijević, svojim stvaralaštvom, pored Maljeviča, u dvadesetom veku pokazuju snažnu vezu folklora i novih umetničkih praksi. Naivnom umetniku forme koje ćemo u dvadesetom veku nazvati avangardnim oduvek su poznate. One su njegovo prvobitno slovo.

Početne slike deo su istraživanja ornamenata i šara prisutnih na srpskim rukotvorinama koje je istražio i precrtao profesor crtanja, Voj. Stevanović. Knjiga u kojoj su se našle ove šare objavljen aje 1936. godine. Stihovi koji za njima slede deo su narodnog stvaralaštva koje se našlo u jednoj od Mokranjčevih Rukoveti. Zatim, objavu ispunjavaju različite slike Kazimira Maljeviča, nastale u periodu od 1900. do 1930. Najzad, tu je i link za Mokranjčeve Rukoveti.

Nacrt za ovu objavu nalazi se u mojoj svesci još od aprila 2012. godine. Dugo mi je trebalo da objedinim nečim konkretnim, teorijskim ili kritičkim, utiske koje sam imala čitajući Nastasijevića i Hlebnjikova, slušajući Mokranjca, istražujući misao i slikarstvo Kazimira Maljeviča, jednog krajnje osobenog slikara prethodnog veka, tako bogatom kada je u pitanju nova likovna izražajnost. Ali, to sam sve već rekla. Međutim, moje „opravdanje“ čeka.

Već sam pominjala analogije koje prate svaki moj pristup umetnosti i koje na taj način razlistavaju svetove kojima prisutupam. Možda to ne bi bilo akademski prihvatljivo, možda moja razmatranja umetnosti, moja kreativna čitanja simbola, nisu u skladu sa vremenom u kome živimo i njegovim tendencijama. Možda su zastarela, a možda su naivna i nezrela. Znam da moram da ih zapišem jer utisci i trajne fascinacije jednog boljeg postojanja traže da budu prevedeni.

STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC – RUKOVETI

Preporuka: Srpske narodne šare

Related image

Vladimir Majakovski: „Oblak u pantalonama“

Vladimir Mayakovsky

Vladimir Majakovski

OBLAK U PANTALONAMA (TETRAPTIH)

PROLOG

Tebi, Ljiljo

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete grube.
A ne možete ko ja izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite –
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige

I koja usne spokojno prelistava,
ko kuvarica stranice svoje knjige
Ako hoćete,
od mesa besan ću da režim
– i ko nebo menjajući tonove –
ako hoćete,
biću besprekrno nežan,
ne čovek, već – oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene
ljudi, uparloženi kao bolnica
i, ko poslovica otrcane žene.

1

Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.

„Doću u četri“ – rekla je Marija
Osam.
Devet.
Deset.

Evo i veče
u noćnu stravu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staračka leđa smeju se i ržu
kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može.
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila

Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje –
od gvožđa hladnog –
bije.
Noću i čovek svoj zvek
u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.

I ja sam,
ogroman,
na prozoru savijen,
rastapan staklo čelom od čelika
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je –
mala ili velika?

Odakle velika u takvom telu
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca

Opet i opet
čekam,
zabivši lice u rohavo lice kiše
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više

Ponoć, sa nožem kog pruža –
do đavola sa njim! –
došla je,
zaklala.

I kao sa panja glava sužnja,
dvanaesat ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeći se,
nakrcale,
ko urlanjem usta da su razjapile
himere sa pariske katedrale.

Prokleta da si!

I pocepa usta skoro krik
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao sa kreveta bolesnik,
podigao se
I, gle –

u početku je pošao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao
Pao je plafon na spratu niže.

Živci
veliki,
mali,
mnogi –
pomamno skaču
i već –
gmižu.
Živci spali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacviliše, ko
da krčma zub na zub
ne može da sastavi.

Ušla si
osorna, kao „na!“
gužvajući rukavice kao luda
i rekla: „Da,
znate, ja ću da se udam.“

Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdržaću.
Gledajte – ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.

Sećate se?

Govorili ste:
„Džek London,
novac,
ljubav,
strasti“ –
a ja vidjeh jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!

I ukrali su je.

Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!

Izazivate?

„Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja.“
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdraženog Vezuva!

Hej!
Gospodo!
Ljubitelji
obesvećenja,
zločinstva,
pokolja,
da li ste najstrašnije
videli –
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam –
„ja“
za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje

Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene
Svaka reč,
čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva
iz zapaljene javne kuće.

Ljudi mirišu –
pečenja ima!
Stigli su nekakve
Blistavi!
Pod šlemovima
eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima
da se nežnije veru po srcu zapaljenom.

Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči.
O rebra mi, da se oprem, dajte.
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!
Iz pukotine usana
na spaljenom licu oguljenom
izraste parče poljupca izgorela.
Mama!
Da pevam ne mogu!
Gori srca mog kapela!

Pocrnele su figure reči i brojeva
iz lobanje,
ko deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajuć se
za nebo,
dizao
goruće ruke „Lezitanije“.

Prema gomili
što u tišini stanova drhti
stooki sa pristaništa diže se sjaj.
Kriče poslednji –
bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!

2

Mene slavite!
Ja nisam velik. Pišem
„nihil“ nad svim
u ovom času.

Nikada
ništa neću da čitam više.
Knjige,
Šta su?

Ranije mišljah,
knjige se prave ovako:
dođe pesnik
i odmah zapeva koliko volite,
rasklopivši usta lako –
izvolite!
A u stvari –
u grudima mu se mrvi ključa
dok ne zapeva, i dok se koprca
glupava riba nadahnuća,
tiho, u žabokrečini srca.

I dok se kuva uz škripu rima,
od ljubavi i slavuja papazjanija dok se stvara.
ulica se grči i uvija nema –
jer nema čim da vikne, razgovara
Vavilonske kule gradova
zidaćemo opet nemilice
a bog,
mešajuć reči snova,
pretvaraće ih
u oranice.

Ulica je ćuteći muku na sebe vukla
Krik je strčao iz duše.
Kočoperili su se u tesnoći grla,
zadrigli taksiji i kočije mršave
Izgazili su grudi.
Od tuberkuloze gore.

Grad mrakom zaključa dver tu

I kad –
najzad! –
na trg ispljunu more
odgurnuvši navaljenu na grlo papertu,

mislio se:
u horovima anđeoskih horala
bog, opljačkan, ide da kažnjava, da se dere!
A ulica je čučnula i zaurlala:
„Hajde da se ždere!“

Krup i Krupčić oko grada se šulja,
preteć se mršti,
a u ustima još
kraj raspadnutih umrlih reči
samo dve debljaju –
„hulja“
i nekakva,
čini mi se – „boršč“

Pesnici,
raskvašeni od plača što ječi,
pobegli su sa ulica, s umršenom kosom
„Kako opevati sa dve takve reči
i devojku,
i ljubav,
i cvetić pod rosom?“

A za pesnicima –
ulična rulja:
studenti,
prostitutke,
preduzetnici.

Gospodo!
Zaustavite se!
Vi niste golje,
vi ne smete da prosite po ulici!

Mi, snažni,
s korakom od hvata,
ne smemo da ih slušamo, već rušimo
njih, koje,
kao besplatni dodatak,
upija svaki krevet za dvoje!

Njih skrušeno zar moliti:
„Pomozi mi!“
Oko himne,
za oratorijum.
Mi samo smo tvorci plamenih himni –
huke fabrike i labaratorija.

Šta se mene tiče Faust,
koji se u orgiji čarobnoj
s Mefistom tocilja niz nebeske parkete!

Ja znam –
svaki ekser u čizmi mojoj
strašniji je od mašte Geteove!

Ja,
najzlatoustiji,
čija svaka reč teška
dušu vaskrsava,
telo rukotvori,
kažem: više vredi
života najmanja komadeška
od svega što sam stvorio i što ću da stvorim!
Slušajte!
Propoveda
jecajima i kricima
današnjih dana Zaratusta!

Mi!
mamurnošaršavnim licima,
s usnama obešenim kao luster,
mi,
zatvorenici grada za gubave,
gde je zlato i đubre gubave stvorilo rane –
čistiji smo od neba venecijanske plaveti,
suncima i morima oprane!

Briga me što
kod Homera i Ovidija
nema ljudi, kao mi,
sraslih u čađne boginje.
Znam –
sunce bi se pomračilo da vidi
naših duša zlatno izobilje!

Žile i mišići od molitava su jači
Zar da tražimo milost od ovog veka!

Mi –
svaki –
u svojoj šaci
držimo transmisije sveta!

To je podiglo na Golgotu auditorije
u Petrogradu, Kijevu, Odesi i Moskvi,
i nije nijednog bilo
koji je
prećutao da zaurla:
„Raspni ga
raspni!“

No i vi –
ljudi
što ste me uvredili –
od svega ste mi draži i bliži

Da li ste videli
pas kako ruku što ga tuče liže?!

Ja,
ismejan od današnjeg plemena
kao nepristojna anegdota
koje se svako stidi,
vidim onoga koji kroz planine vremena
korača, a koga niko ne vidi.

Tamo gde ne seže oko što kuso je,
na čelu gladnih hordi,
pod trnovitim vencem revolucije
šesnaesta godina hodi.

Međ vama – njen sam preteča;
i svuda gde je bol – ja sam ceo;
na svakoj kapi suze sam ja
sebe na krstu razapeo.

Više se ništa prostiti ne može.
Ja iscedih duše s mnogo nežnog bilja.
To je – da znate – teže
nego zauzeti milion Bastlja!

I kada
dolazak njen
bunom oglašen bude,
i odete spasitelju –
ja ću vam
dušu svoju iščupanu
izgaziti,
tako velika da bude! –
i okrvavljenu, kao zastavu da dam.

3

O, zašto,
zbog čega
po sjaju veselom
prljavim pesnicama!
Došla je,
i glavu povezala,
misao o ludnicama,

I –
ko što se u brodolomu
bacaju, uz urlik,
ljudi kroz razjapljeno okno –
skočio je izbezumljeni Burljuk
kroz svoje do krika
razderano oko

Skoro okrvavivši kapke suzne,
digao se,
izašao je,
i s nežnošću, neočekivanom od debelog čoveka
uze
da kaže
„Dobro je“

Dobro je kad je od raznih pogleda
(da se ne primeti ništa)
duša u žutu bluzu skrivena!
Dobro je
kad čovek bačen u zube gubilišta
vrisne: „Pijte kakao Van Hutena!“

A taj trenutak,
praskav,
što grunu,
ja ne bih zamenio ni za šta,
ja ni..

A iz duvanskog dima
ko čašica ruma,
protegnu se alkoholičarsko lice – Sjeverjanjin.

Vi, što kao prepelice cvrkućete s neba,
kako vas nije sramota proglasiti se za poetu!
Kad danas
toljagom
treba
krojiti lobanju svetu!

Vi
što samo mislite:
„lepo li igram?“,
i o tome se starate,
gledajte kako se ja zabavljam –
makro
koji na kartama vara!

Od vas,
od ljubakanja mokrih,
čije stolećima
suze su lile tokom,
otići ću,
a kao monokl
staviću sunce u raskrečeno oko.

Navukavši najčudnije odelo na sebe,
da se svidim i spalim,
poći ću svetom,
a na lancu ću ispred sebe
Napoleona voditi kao pseto.

Cela zemlja na ženu pohotljivu liči,
koja se vrpolji željna ljubakanja,
i čije usne
vrskajući
kriče:
„Cakani, cakani, cakani!“

Odjednom,
oblaci
i paperje magleno celo
razmaha se do poslednjeg nebeskog okrajka,
ka da se razilaze radnici beli
posle nebesima objavljenog štrajka.

Grom izbi iz nekog oblačnog kutka,
šmrčući prkosno ogromnim nosom,
i lice neba se tog trenutka
iskrivilo u Bizmarkovu grimasu.

I neko,
zaplevši se u oblačnim negvama,
protegao ruke – u kafe.
Ko da je nežan,
ko da je dama,
ko da je topovski lafet

Vi mislite –
da to nežno sunce
lupka u obraze bife?
To opet pobunjene i begunce
vodi na streljanje general Galife!

Vadite, šetači, iz džepova ruke –
potegnite bombom, kamenom il’ kamom,
a ako neko nema ruke –
nek dođe da se tuče glavom!

Dođite, gladni,
pokorni,
tužne prilike,
napustite vašljive jazbine!
Dođite!
Ponedeljnike i utornike
prefarbaćemo krvlju u praznike!

Neka se zemlja pod noževima seti
koga je htela da upropasti!
Zemlja –
Rotšildova ljubavnica sita
i zadrigla od masti!

Da se u kuršuma kiši
zastave kao i praznikom viju
Bandere, dižite više
leševe brašnara sviju

Psujući
i preklinjući,
klao je i rezao,
i puzio, nekog
da ugrize, suton.

Na nebu, crven kao marseljeza
lipsavajući, drhtao je on
Već ludilo

Ništa neće da bude

Noć će da dođe,
pojede,
pregrize.

Vidiš li –
nebo opet nudi
pregršt isprskanih zvezda od izdaje.

Došla je.
Kao Mamaj orgija,
obesno nad grad nasev.
Tu noć probosti ne mogu ni ja
očima, crnu kao Azef.

Ježim se, zabačen u kafanskom uglu,
vinom polivam i čaršav i dušu,
i vidim:
u uglu oči okrugle,
očima srce Bogorodica njuši.

Zašto darivate sjajem po nacrtanom šablonu
one što se po krčmama bekelje!
Vidiš –
Varavu opet vole oni
više no popljuvane spasitelje.

Namerno u ljudskoj meći
možda
ni od kog nisam noviji ja.
Ja sam
najlepši,
možda,
od svih tvojih sinova.

Daj im,
buđavim u radosti,
skoru smrt vremena im donesi,
da postanu deca što treba da odrastu
dečaci-očevi,
devojčice da zanesu

I daj neka novorođen obraste
sedinom radoznalih vračeva,
i doći će oni –
decu da krste
imenima mojih stihova.

Ja, kojisam mašinu i Englesku opevao,
možda sam, naprosto,
najobičnijeg jevanđelja postao
trinaesti apostol.

I kad od mog bezobraznog glasa
dan i noć
bubnje
možda njuši
Isus Hristos baš toga časa
nezaboravke moje duše.

4

Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!

Nećeš?

Čekaš
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu lošem,
dođem
i procedim bezubo
da sam ja danas
„neobično pošten“

Marija
vidiš –
ja se, već poguren, slamam.
Gomila što je
u četvorospratnim gušama salo dubila,
isturajući očice,
izgubljene u dugom traganju –
smeje se
što je ipak
među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših draganja.

Kiša islaka trotoare,
barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica,
zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama –
da! –
oluka punih kiše

Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta.
prskavahu ljudi
proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
ko mutna reka sa kočijama oticalo
skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama
starih kotleta.

Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
Prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje

Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca

Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš –
zabili su u oči iz šešira čiode.

Pusti me
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja gubave
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.

Ne boj se
da ću se opet prilepiti za hiljadu lica –
„devojke Majakovskog“ –
u izdajničko vreme mraka
ta to je ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka

Marija, priđi!

U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije
srce i ja nijednom ne doživesmo maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.

Marija!

Pesnik sonete peva Tijani,
a ja –
ceo čovek
sav od mesa,
telo svoje prosto molim,
kao što hriščani:
„hleb nam nasušni
dažd nam dnes“

Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi
nekakvu tek rođenu
u mukama noći
veličinom jednaku bogu.

Telo tvoje
čuvaću i voleti
kao što vojnik osakaćen,
bez moći,
izlišan,
ničiji,
čuva svoju jedinicu nogu

Marija –
nećeš?

Nećeš?
Ha!

Znači – opet,
dok mračno je sve to
uzeću srce,
isplakano grozno
da ga nosim
ko što
u štenaru pseto
nosi svoju šapu presečenu vozom

Krvlju svoga srca ja radujem put
za odeću belu lepi se prašine cveće
Oko zemlje-Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce će da se okreće

I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca –
krvlju označiće se put što vodi
ka domu moga oca.

Izaći ću
prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže,
sagnuću se
i na uho mu reći:
Slušajte gospodine Bože!

Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih
zamakati oči odebljale, a?

Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
A u raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi –
i ja ću još noćas
sa svih bulevara najlepše device
dovesti tebi.
Hoćeš?

Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati?
Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš –
zna šta je
ljubav taj krilati,
iza tvojih ledja?

I ja sam anđeo, bejah to bar –
gledah u oči – jagnje od šećera,
ali ni kobile dobijati na dar
vaze od sevrnog brašna više neće.

Svemogući, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti –
a zašto nisi izmislio
da se bez muke
može ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah – božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu

Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti,
lažem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.

Gledajte –
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!

Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!

Gluho

Vasiona spava,
položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho

***

Izvor: V.V. Majakovski, Pesme, preveo Božo Bulatović, Rad, Beograd, 1974, str. 33-59.

Slika

Tri forme Kazimira Maljeviča

Kazimir Malevich - Black Circle, 1915.

Kazimir Malevich – Black Circle, 1915.

Kazimir Malevich - Black Cross, 1915.

Kazimir Malevich – Black Cross, 1915.

Kazimir Malevich - Black Square, 1915.

Kazimir Malevich – Black Square, 1915.

Umetnošću do početka XX veka vladala je svest koja je nalagala da se u njoj vide delići prirode. Ta svest je od umetnika zahtevala da svoju umetnost zasniva na formama prirode. Ovaj aksiom likovne umetnosti zacrtali su prvi umetnici iz praistorijskih pećina. Dalje su sve težnje umetnika nastavile pravcem podražavanja lica prirode. Sa razvojem čovekove svesti, predstave prirode su se usložnjavale. Međutim, umetnost je i dalje iznova prikazivala prirodu, a ne nove umetničke forme. Forme koje su prvobitne zajednice uspostavile dostigle su vrhunac u starom veku i renesansi – kada su čovek i priroda prikazani u potpunom obliku. Ali to je samo odraz prirode na platnu, kao u ogledalu. Ideal kojem je trebalo težiti vladao je sve dok se nisu pojavili novi umetnički pokreti (mislim pre svega na impresionizam, kubizam, futurizam i suprematizam), koji su odlučili da odbace ruho prošlosti i da umetnosti daju novu formu. Jer, ako umetnost iznova ponavlja samo iste, stare forme, one neminovno postaju besmislene, a umetnost gubi vrednost jer se udaljava od istine. A istina u slikarstvu nije verno prikazivanje, odnosno plagiranje postojećih formi – to je samo iskrenost iza koje se skrivaju kradljivci prirode. Kada postoji puka reprodukcija, što je bio slučaj sa slikarstvom prošlosti, onda ne postoji stvaranje u pravom smislu te reči. Na tim slikama ništa nije stvoreno, ono što se na njima vidi samo je od nekuda preneseno. A to je uzrokovalo pogrešno shvatanje umetnosti: ponavljanje, odnosno reprodukcija je shvaćena kao stvaranje. Umetnost je tumačena kao sposobnost da se na platno prenese ono što se vidi u prirodi. Ali to je reprodukcija i ništa više.

Umetnost stvaranja je nešto sasvim drugo. Umetnik koji stvara ne treba da ponavlja prirodu, njegove slike ne treba da imaju ništa zajedničko sa njom. Umetnost treba osloboditi vulgarnih tema, a svet koji okružuje umetnika ne treba posmatrati kao realne forme i predmete, već kao masu od koje treba stvoriti nove forme. Upravo to su pokušali kubisti i futuristi: ne da od slike naprave prikaz leša prirode, već da razaranjem predmeta, razore realnost i da slika ponovo dobije suštinu i smisao. Nije neophodno prikazati predmet u celini, što je bila jedna od zabluda slikarstva prošlosti, jer pokazalo se da to ne vodi ničemu. Šta je suština platna koje je zatrpano predmetima, ljudima i životinjama? Lice koje se smeši sa platna nije pokazalo suštinu tog bića, to je i dalje samo predstava lica koje se smeši. Razaranjem predmeta, narušavanjem njegove celosti, postignut je prvi korak u postizanju bespredmetnog stvaranja. Futuristi se, kao ni kubisti, nisu odrekli predmeta, to je učinio suprematizam. Slikarstvo se odreklo teme i predmeta, bojom su stvorene čisto slikarske forme i umetnosti je vraćena mogućnost da stvara.

Kazimir Maljevič, „O slikarstvu pre suprematizma. Vlast mimeze“

Tekst je preuzet iz studentskog časopisa za književnost i teoriju književnosti TXT

Estetički fragmenti Kazimira Maljeviča

Kazimir Malevich

Kazimir Maljevič

 

Kada nestane navika svesti da u slikama vidi prikaz krajolika prirode, madona i bestidnih venera, tek onda ćemo moći da vidimo čisto slikarsko delo.

Preobrazio sam se u nulu forme i izvukao sebe iz vrtloga besmislice akademske umetnosti.

Uništio sam obruč horizonta i izašao iz kruga stvari, van obruča horizonta, u kojem su zarobljeni slikar i prirodni oblici.

Ovaj prokleti obruč, neprestano otkrivajući novo i novo, odvlači slikara od cilja – u propast.

I samo kukavička svest i beda stvaralačke snage u umetniku mogu biti prevareni te tako stvarati sopstvenu umetnost na prirodnim oblicima, u strahu da ne izgube tle, na kome su svoju umetnost izgradili prvobitni čovek i akademija.

Reprodukovati voljene predmete i krajolike prirode isto je kao kada bi se lopov oduševljavao svojim okovanim nogama.

Samo ograničeni i slabi slikari prikrivaju svoju umetnost iskrenošću.

U umetnosti je potrebna istina, a ne iskrenost.

Za novu umetničku kulturu stvari su nestale kao dim i umetnost ide ka sopstvenom cilju – ka stvaralaštvu, ka gospodarenju prirodnim oblicima.

Napor umetničkih autoriteta da usmere umetnost na zdrav razum, rezultirao je nulom stvaralaštva.

Kod najdarovitijih ličnosti realna forma je nakaznost.

Najdarovitiji su doveli nakaznost do nestanka, ali ona nije napuštala granice nule.

Ali ja sam se transformisao u nulu forme i iskoračio izvan nule prema stvaralaštvu, to jest prema suprematizmu, prema novom realizmu – bespredmetnom stvaralaštvu.

Suprematizam je početak nove kulture: prvobitni čovek je pobeđen kao majmun.

Nema više ljubavi prema krajolicima, nema više ljubavi zarad koje bi se izdala istina umetnosti.

Kvadrat nije podsvesna forma, to je tvorevina intuitivnog razuma.

Lice nove umetnosti!

Kvadrat je živo, carsko dete.

Prvi korak čistog stvaralaštva u umetnosti. Pre njega su bile naivne nakaznosti i kopije prirode.

Naš svet umetnosti postao je nov, bespredetan, čist.

Nestalo je sve, ostala je masa materijala, od kojeg će se graditi nova forma.

U umetnosti Suprematizma forme će šiveti kao i sve žive forme prirode.

Ove forme govore da je čovek uspostavio ravnotežu, prešavši sa jednog stanja svesti na dva stanja svesti. Novi slikarski realizam je upravo slikarski, jer u njemu nema realizma planina, neba, vode..

Do danas je postojao realizam predmeta, ali ne i slikarskih, obojenih jedinica, koje se grade tako da ni svojojm formom, ni svojojm bojom, niti položajem ne zavise od druge forme, boje ili položaja.

Svaka forma je slobodna i zasebna.

Svaka forma je svet.

Svaka slikarska ravan je življa od bilo kog lica, na kome se izdvajaju oči i osmeh.

Lice naslikano na slici predstavlja jadnu parodiju na život, i ta iluzija samo podseća na živo.

Ali ravan je živa, ona je rođena. Mrtvački sanduk nas podseća na mrtvaca, slika – na život.

Ili, nasuprot, živo lice, pejzaž u prirodi podseća nas na sliku, to jest na nešto mrtvo.

Eto zbog čega je čudno gledati crveno ili crno obojenu ravan.

Eto zbog čega se podsmevaju i pljuju izložbe novih pravaca.

Umetnost i njen novi cilj uvek su bili pljuvaonica.

Ali mačke se navikavaju na jedno mesto, i teško ih je navići na neko novo mesto.

Njima umetnost uopšte nije potrebna. Samo kad je naslikana njihova baba ili omiljeni kutak vrta sa jorgovanom!

Sve hita od prošlosti ka budućnosti, ali mora da živi u sadašnjosti, jer će u budućnosti procvetati jabuke.

Sutrašnjica briše trag sadašnjeg vremena, a vi zaostajete za životom.

Žabokrečina prošlosti, ako vodenični kamen, vuče nas na dno.

Eto zašto mrzim one koji vas snabdevaju nadgrobnim spomenicima.

Akademija i kritičari su ovaj vodeničnikamen oko vašeg vrata – stari realizam, pravac, usmeren na prenošenje žive prirode.

U njemu se ponašaju isto kao u vreme velike Inkvizicije.

Njihov zadatak je smešan, jer oni po svaku cenu hoće da nateraju ono što uzimaju iz prirode da živi na platnu.

U vreme kada sve diše i juri – na slikama su okamenjene poze.

A to je gore mučenje od nabijanja na kolac. Izvajane statue, produhovljene, znači – žive, stoje na mrtvoj tački, u pozi pokreta.

Zar to nije mučenje?

Uneti dušu u mermer i potom se podsmevati živome.

Ali vaša gordost je umetnik koji ume da muči.

Vi takodje zatvarate ptice u kavez zarad zadovoljstva.

I zarad znanja držite životinje u zoološkim vrtovima.

Srećan sam što sam se oslobodio inkivizitorske tamnice akademizma.

Došao sam do ravni i mogu da dođem do dimenzije živog tela.

Ali ću da koristim dimenziju iz koje ću stvoriti novo.

Sve sam ptice pustio iz večnog kaveza i zverima otvorio vrata zoološkog vrta.

Neka rastrgnu i prožderu ostatke vaše umetnosti.

I neka oslobođeni medved kupa svoje telo među lednicima hladnog Severa, a ne da pati u akvarijumu vrele vode akademskog vrta.

Vi se oduševljavate kompozicijom slike, a kompozicija je presuda figuri, koju je umetnik osudio na večitu pozu.

Vaše oduševljenje je afirmacija ove presude.

Grupa suprematista: K. Maljevič, I. Punji, M. Menjkov, I. Kljun, K. Boguslavska i O. Rozanova – povela je borbu za razrešenje predmeta dužnosti umetnosti.

I poziva akademiju da se odrekne inkvizicije prirode.

Idealizam, zahtev za estetskim osećanjem jeste oruđe za mučenje.

Idealizacija čovekovog oblika je umrtvljavanje mnogih živih mišića.

Estetizam je otpad intuitivnog osećanja.

Svi vi želite da vidite delove žive prirode zakucane na vašim zidovima.

Tako je i Neron obožavao rastrgnuta ljudska tela i zveri iz zoološkog vrta.

Kažem svima vama: odbacite ljubav, odbacite estetizam, odbacite prtljag mudrosti, jer je u novoj kulturi vaša mudrost smešna i ništavna.

Ja sam odvezao čvorove mudrosti i oslobodio svest boje.

Skidajte sa sebe što pre okorelu kožu stoleća, kako bi vam bilo lakše da nas stignete.

Ja sam pobedio nemoguće i bezdan je postao moj dah.

Vi ste u mreži horizonta kao ribe!

Mi, suprematisti, otvaramo vam put.

Požurite!

– Jer sutra nas nećete prepoznati.

Izvor: Iz prvog prevoda na srpski jezik sabranih dela Kazimira Maljeviča Bog nije zbačen, izdavač „Logos“ i „Plavi krug“. Tekst je preuzet iz kulturnog dodatka Večernjih novosti od 4. decembra 2010. godine.