Đovani Bokačo: „Tri brata“

U Mesini su živela tri brata, tri mlada trgovca, kojima je njihov otac, koji je bio iz San-Đimijana, posle smrti, ostavio veliko bogatstvo; oni su imali jednu sestru, Lizabetu po imenu, koja beše lepa i dobro vaspitana devojka, ali koja se, iz nekog nepoznatog razloga, još ne beše udala. Osim toga, ta tri brata imađahu u svom dućanu jednog mladića iz Pize, koji se zvao Lorenco, i koji je sve njihove poslove vršio i njima upravljao. Pošto je to bio lep, stasit i uz to umiljat momak, on se Lizabete, koja ga je često viđala, silno dopade. Kad je to zapazio Lorenco, on predade zaboravu sve svoje druge ljubavne pustolovine i poče da skreće svoju pažnju na nju. I stvar dođe dotle da njih dvoje, nakon kratkog vremena, pošto se behu svideli jedno drugom, počeše činiti ono za čim su najviše žudeli. Nastavljajući to i provodeći svoje časove u silnom uživanju, oni ne umedoše sačuvati tajnu, te jedne noći Lizabetin najstariji brat spazi je, u trenutku kad ga nije videla, gde ulazi u sobu u kojoj je spavao Lorenco. I, premda ga to otkriće beše veoma ojadilo, on ipak, kao pametan čovek ne reče ništa i ne uradi ništa, nego u premišljanju i mozganju sačeka jutro. Čim je, pak, svanuo dan, on svojoj braći to ispriča i njih trojica, posle dužeg dogovaranja i savetovanja donesoše odluku da, kako bi srama poštedeli sebe i svoju sestru, preko toga pređu ćutke i da se drže tako kao da nijedan od njih nije ništa ni video ni čuo, dok ne dođe vreme da svoju sramotu zbrišu pre nego što bi iko mogao doznati za nju.

I, ostavši pri toj odluci, oni su se, po svom svakidašnjem običaju, i dalje sa Lorencom šalili i smejali se; ali, jednog dana, pošavši, tobože, u šetnju izvan grada, povedoše Lorenca sa sobom i na jednom osamljenom i, po njihovom mišljenju podesnom mestu, ubiše ga i zakopaše u zemlju, tako da ih niko nije video. Pošto su se vratili u Mesinu, oni su svakome ko bi se za njega raspitivao odgovarali da su ga poslali nekuda radi nekih poslova. I svi su u to verovali, jer u često imali običaj da ga šalju tamo i ovamo.

Pošto se Lorenco ne vraćaše, Lizabeta, zabrinuta što se toliko dugo zadržao, poče često braću pitati za njega; jednog dana, kada im se opet beše obratila takvim pitanjem, jedan od njih joj reče:

„Šta znači to? Šta je tebi Lorenco, te se toliko raspituješ za njega? Ako još jednom upitaš tako što, daćemo ti odgovor kakav zaslužuješ.“

Tužna, ožalošćena i ispunjena neizvesnošću i strepnjom, ona se za njega nije više raspitivala, ali je svake noći, gorko plačući što ga nema, prolivala čitave potoke suza, dozivala ga po imenu i preklinjala ga da dođe. Tako je stalno čekala, provodeći svoj život, u tuzi i jadu.

Jedne noći, pošto je mnogo plakala i plačući zaspala, ona usni Lorenca. Kao došao on k njoj, sav bled, raščupan i u poderanoj odeći i kao reče joj:

„Oh, Lizabeta, ti me neprestano dozivaš i strahovito me prekorevaš svojim suzama što ne dolazim. Stoga znaj da je ne mogu da se vratim, jer su me tvoja braća ubila poslednjeg dana kada si me videla.“

Onda joj je označio mesto gde su ga ukopali, kazao joj da ga više ne doziva, i zatim ga je nestalo.

Probudivši se, devojka u taj san poverova kao u javu, te stade gorko plakati. Kad je potom izjutra ustala, ona, ne usuđujući se da išta kaže svojoj braći, odluči da ode na označeno joj mesto, kako bi se uverila da li je istinito ono što je u snu videla; i, pošto je dobila dopuštenje da može malo prošetati izvan grada, ona, u pratnji jedne žene, koja je ranije bila kod njih i od koje nije nikada ništa tajila, ni časka ne oklevajući, otide tamo, razgrnu suho lišće, kojega je bilo tu, stade otkopavati zemlju gde je bila najmekša, te nakon kratkog vremena naiđe na mrtvo telo svog dragana, koje se još ne beše počelo raspadati, i tako vide da se njen san obistinio.

Premda je zbog toga bila tužnija nego ikoja žena ikada i zbog čega drugoga, ona je videla da tu plač nije na svom mestu. Njoj bi najmilije bilo da to mrtvo telo odnese odatle, te da ga u dostojniji grob ukopa; ali, znajući da to ne može učiniti, ona nožem odrubi njegovu glavu kako je znala i umela, uvije u ubrus, zemlju nabaca na ostatak leša, uvijenu glavu spusti služavci u kecelju, pa se udalji sa tog mesta, pazeći da je niko ne vidi, i ode kući.

Čim je tamo stigla, zatvori se zajedno sa glavom u svoju sobu, briznu u plač, svu je obli suzama i po tisuću puta poljubi je sa svih strana. Zatim uze poveću saksiju, jednu od onih saksija u koje se sada sadi bosiljak, stavi u nju glavu, uvijenu u čisti ubrus, preko nje napuni saksiju zemljom, u ovu zasadi nekoliko stručaka salernskog bosiljka i stade je zalivati samo vodom od ruža ili od pomorandžinog cveća i svojim suzama. Ubrzo potom ona beše uobičajila da pokraj te saksije sedi i s najvećom čežnjom u nju gleda, pošto ona u sebi skrivaše njenog Lorenca. A i kad bi je se dugo nagledala, ona bi otpočela plakati i plakala bi dok god suzama ne natopi ceo bosiljak. Nešto zbog uporne i duge nege, a nešto zbog masnoće zemlje, što ju je davala glava koja se raspadala, bosiljak se razvije bujno i stade divno mirisati. Pošto je ona to činila neprestano, nju u tome zapaziše njeni susedi, koji se nisu mogli dovoljno načuditi što joj lepota iščezava i oči se gase, te o tome izvestiše njenu braću, rekavši im:

„Mi smo gledali kako to ona čini iz dana u dan.“

Kad su braća to čula i u istinitost toga uverila se, oni je nekoliko puta žestoko pokaraše; ali, kad to ništa nije pomoglo, krišom joj oduzeše njenu saksiju. Videći da u njenoj sobi više nema saksije, ona ih srdačno stade moliti da joj je vrate, pa, pošto oni to ne htedoše da učine, jadna devojka se od tuge i plača razbole i u svojoj bolesti nastavi da traži saksiju sa bosiljkom.

Mladi ljudi začudiše se tom njenom upornom zahtevu, te stoga odučiše da vide šta ima u toj saksiji; i kad su iz nje istresli zemlju, ugledaše ubrus i u njemu glavu, koja se oš ne beše raspala toliko da po njenoj kovrdžavoj kosi ne bi mogli poznati da je to Lorencova. Zaprepašćeni time, oni se pobojaše da bi se za njihov zločin moglo doznati, pa stoga tu glavu oprezno zakopaše u zemlju, a zatim, ne rekavši nikome ništa, iz Mesine otidoše u Napulj.

Mlada devojka, koja je neprestano uz plač tražila samo svoju saksiju sa bosiljkom, umre plačući, te tako se završi njena nesrećna ljubav.

Izvor: Đovani Bokačo, „Dekameron“, preveo Momčilo Savić.
Slika: Sandro Botičeli, „Mojsijeva mladost“ (Sikstinska kapela), 1482.

Milutin Ružić o Sandru Botičeliju

1280px-Sandro_Botticelli_-_La_nascita_di_Venere_-_Google_Art_Project_-_editedMilutin Ružić, zaboravljeni srpski istoričar umetnosti iz Sarajeva, ovako je u svom udžbeniku „Kratak pregled istorije umetnosti“ pisao o Botičeliju:

„Njegova kompozicija je potpuno slobodna, kod njega nema harmonije svetla i sene, njegov crtež je anatomski netačan a i perspektiva nije besprekorna, ali to nije bilo iz neznanja. Znao je on sve što su znali njegovi savremenici, ali je on to namerno zaboravljao da bi mogao pustiti mašti na volju i da bi u svojim slikama dao svoje snove.“

BOTIČELI

Na drugom mestu, povodom slike „Primavera“, a verovatno imajući u vidu Vazarijevo delo „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“, iz koga je mogao dobiti određene podatke, Ružić je zapisao:

„Na proletnjem turniru u Firenci 1475. Lorencov mlađi brat Đulijano Mediči bio je pobednik, a njegova dama na tom turniru bila je Simoneta Vaspuči i oboje mladih doživeli su kasnije tragičnu sudbinu. Simoneta je umrla od tuberkuloze aprila 1476, a  Đulijano je pao kao žrtva jedne zavere dve godine kasnije. Da bi se ovekovečila uspomena na Simonetu, nastala je najznačajnija Botičelijeva slika Primavera – Proleće, a kasnije, izgleda, još nekoliko njegovih slika. Na primaveri je predstavljeno Venerino carstvo u proleće, ali sve je obavijeno setom i tugom, jer je Simoneta u proleće umrla. U sredini je Venera a desno su Primavera i Flora, koje iznenađuje Zefir. Levo su Merkur i tri gracije. Grupe na slici ne čine celinu, jer Botičeli, kao što je rečeno, često ne pazi na kompoziciju a i na perspektivu. U figuri Primavere prikazana je Simoneta, ali Botičeli se držao daleko od banalne portretske sličnosti. To je anemična i bolesna žena sa još živim, skoro grozničavim očima. Tri gracije su najuspelije figure na ovoj slici i ova grupa predstavlja vrhunac Botičelijeve umetnosti.“

Dve pesme Danila Kiša

Anatomija mirisa
(Odoratus impedit cogitationem, Sv. Bernar)

evo
od cega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu

i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih

Raštimovani klavir

Strazbur, decembar 1962.

avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu jedan se policajac krsti
pred katedralom od čipaka jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što lici na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio

1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući ljubavni par
kako se grli

Slika: Sandro Botičeli: „Rođenje Venere“ (detalji)

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Sandro Botičeli, "Portret Simonete Vespuči"

Sandro Botičeli, „Portret Simonete Vespuči“

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, te da će to još uvek uvećati njenu nežnost prema njemu, pa ih je odmah slao u ulicu La Peruz, da ne bi i dalje odgađao trenutak kad će se, pošto ona bude primila nešto od njega, i on sam u neku ruku osećati kraj nje. Naročito je želeo da ona to primi pre nego što pođe od kuće, kako bi mu zahvalnost koju će ona osetiti pribavila da ga ona još nežnije susretne kad ga ugleda kod Verdirenovih, ili čak, ko zna, ako se trgovac dovoljno požuri, da mu ona pošalje i pismo još pre večere, pa čak i da dođe lično kod njega, u naročitu posetu, da bi mu se zahvalila. Kao što je nekad iskušavao Odetinu narav, kad reaguje jednom, pokušavao je da putem njene zahvalnosti izvuče iz nje osećanja koja mu ona još ne beše otkrila.

Ona je često imala novčanih neprilika, pa bi ga, pritešnjena nekim dugom, zamolila da joj pritekne u pomoć. On je zbog toga bivao srećan, kao i zbog svega što je Odeti moglo pružiti uzvišenu sliku o njegovoj ljubavi ili, prosto, ubedljivu sliku o njegovom uticaju, o koristi koju ona može imati od njega. Doduše, da mu je ko na početku rekao: „Njoj se sviđa tvoj društveni položaj“, a sada: „Ona tebe voli zbog tvog bogatstva“, on to ne bi poverovao, ali mu ne bi bilo ni krivo da svet zamišlja da je ona za njega vezana – da ih svet oseća sjedinjene – nečim tako jakim kao što su snobizam ili novac. Ali, da je čak i pomislio da je to istina, možda ga ne bi bolelo što bi u Odetinoj ljubavi prema njemu otkrio potporanj trajniji nego što su prijatnost ili vrline koje je ona mogla u njemu videti: korist, korist koja bi onemogućila da ikad nastupi dan kad bi ona možda došla u iskušenje da prestane da se viđa sa njim. Za sada, time što ju je obasipao poklonima, činio joj usluge, mogao je da se tim prednostima izvan svoje ličnosti, svoje inteligencije, odmori od iscrpljujućeg truda da joj se svidi sam po sebi. A cena koju je, kao ljubitelj nematerijalnih osećanja, plaćao za tu nasladu što je zaljubljen, što živi samo od ljubavi – za koju je kadšto sumnjao da je stvarna – još je svemu tome uvećavala vrednost, kao što viđamo ljude koji sumnjaju da li je prizor mora i šum talasa odista prekrasan, pa se u to ubeđuju, kao i u izvanrednost svojih nekoristoljubivih sklonosti, time što iznajmljuju po sto franaka na dan hotelsku sobu koja im omogućava da se time naslađuju.

Jednog dana kad su mu takva razmišljanja ponovo oživela u sećanju ono vreme kad su mu o Odeti govorili kao o ženi koju muškarci izdržavaju i kad se opet pozabavio time da tu čudnovatu personifikaciju: ženu koju izdržavaju – taj blistavi amalgam nepoznatih, satanskih elemenata, ukrašenih, kao kakva utvara Gistava Moroa, otrovnim cvećem isprepletenim s dragim kamenjem – da takvu ženu suprotstavi  ovoj Odeti na čijem je licu viđao ista osećanja sažaljenja prema kakvom nesrećniku, ogorčenja zbog nepravde, zahvalnosti za dobročinstvo kakve je nekada viđao i u svoje rođene majke, u svojih prijatelja, ovoj Odeti čije su se reči tako često ticale stvari koje njemu samom ble najprisnije poznate, njegovih zbirki slika, njegove sobe, njegovog sluge, bankara kome je poverio svoje hartije od vrednosti, dogodilo se da ga je ova poslednja slika, bankara, podsetila da bi trebalo da ode da podigne nešto novca. Jer, zbilja, ako bi ovog meseca manje izobilno pritekao u pomoć Odeti u njenim novčanim teškoćama nego što je to učinio prošlog meseca, kad joj je dao pet hiljada franaka, i ako joj ne bi poklonio dijamantsku ogrlicu koju je želela, ne bi u njoj obnovio ono divljenje prema njegovoj velikodušnosti, onu zahvalnost zbog koje je bio tako srećan, pa bi pretilo da ona pomisli da se njegova ljubav, pošto bi joj videla manje krupne znake, i sama smanjila.

Izvor: Marsel Prust, Jedna Svanova ljubav, preveo Živojin Živojnović, Politika, Beograd, 2004, str. 105-107.

Atena i kentaur Sandra Botičelija

Sandro Botticelli - Pallas and the Centaur

Sandro Botticelli – Pallas Athena and the Centaur

Sandro Botičeli, jedan od velikih umetnika italijanske renesanse, naslikao je delo na kome su prikazani kentaur i boginja Atena oko 1482. godine. Slika je trebalo da sa njegovom alegorijskom slikom proleća bude izložena u jednoj od prostorija palate Medičijevih. Sticajem okolnosti slika je dugo bila izgubljena a ponovo je otkrivena i prepoznata kao Botičelijevo delo tek 1895. godine.

Uprkos viševekovnoj praznini između perioda kada je delo nastalo i perioda kada je ono tumačeno aura dvosmislenosti, ali i univerzalnosti njenog značenja, nije izgubljena, niti je izgubila svoju očiglednost. Mitovi su bezvremene priče koje su, naročito u renesansnoj umetnosti, bile polazišta za simbolička predstavljanja društvenih i institucionalnih promena (složen odnos crkve i države, ali i pojedinca koji je u okviru njihovih struktura morao naći adekvatnu poziciju, stvaralačku ili političku, za sebe i svoja delanja), svojevrsna upozorenja i moraliteti, daleko složenije oblikovani od ranijih srednjevekovnih.

Na slici je nežna ženska figura u prozirnoj haljini koja se, baš kao i njena riđa kosa, vijori na blagom povetarcu. Kao i njena prozirna haljina, ukrašena amblemima porodice Mediči, tako i devojka deluje eterično i krhko. Shodno tome, oružje u njenoj ruci predstavlja, na prvi pogled, stran i suviše grub predmet. Atena oko glave ima lovorov venac, simbol vladara, zaštitnika umetnosti, mecena i pokrovitelja slikara, pesnika, skulptora i filozofa. Njena ramena i ruke ukrašena su zelenim lišćem koje simbolizuje pobedu.

Sa njene desne strane je kentaur, mitsko biće koje je zalutalo na tuđu teritoriju. Njegov luk je na zemlji, ne u vazduhu, njegove strele nisu izvađene, u torbi su koju nosi. Njegovo lice, suprotno Paladinom, bolećivo je i zaplašeno, on kao da moli za pomoć. Desnom rukom kentaur pridržava luk dok mu je leva blago uzdignuta, kao da je u svakom trenutku spremna da se odbrani od udarca. Položaj njegovih nogu, takođe, odaje nelagodnost. On je u sporom kasu, u prolazu koji je zaustavljen pretnjom. On bi da nastavi kroz tuđu teritoriju, ali je zaustavljen i sateran uz zid građevine. Kentaur je protiv svoje volje zastao i u milosti je ženske prilike koja mu svojom desnom rukom pridržava nekoliko pramenova bujne i duge kose koja se stopila u jednu celinu sa gustom bradom.

Kentaur je na tuđoj teritoriji, a ženska prilika ju čuva i brani. Izraz Paladinog lica smiren je i hladan, ali i odlučan da svoje oružje upotrebi. Šiljak njenog oružja uperen je u glavu kentaura. Ona pridržavajući divlje stvorenje za nekoliko pramenova simbolički drži u ruci njegovu glavu koju će oružjem u drugoj ruci odseći. Palada nije milosrdna gospa koja lepom rečju i prijatnim gestom pobeđuje sirovost i neobuzdanu snagu, upad i uzurpaciju. Naprotiv. Ovde su, baš kao što to empirijske okolnosti često dokazuju, uloge potpuno zamenjene. Ono što se čini blagim zapravo je surovo. I obrnuto.

Pristalice političkog tumačenja slike posmatraće istu kao alegorijsku predstavu odnosa Lorenca Veličanstvenog i tadašnjeg pape Siksta IV. Kentaur može biti papa koji se našao u rukama pobednika (koga predstavlja ženska prilika ukrašena amblemima Medičijevih, ali i tradicionalnim firentinskim oružjem, helebardom koju drži u ruci) koji neće dozvoliti njegovo dalje (političko i osvajačko) kretanje. Slika može sugerisati da se ispod površine svakog postignutog mira kriju pretnje, nelagoda i konstantna opstrukcija drugog.

Slika se može posmatrati i sa antropološkog stanovišta. Ne postoji ljudska priroda koja je nezavisna od kulture i njenih postulata, ne postoji tako nešto kao što je slobodno delanje. Ono je uslovljeno, ograničeno, ali i, ironično, omogućeno institucionalnim i objektivnim svetom prava, države, religije i porodice. Delanja pojedinca unutar zajednice, upotreba i poštovanje tradicije, normi, pravila, konvencija i navika jesu, prema učenju antropologa Kliforda Gerca, „skup kontrolnih mehanizama za upravljanje ponašanjem“. (1) U pitanju su mehanizmi kontole u službi neprozirnog i veoma perfidno sprovedenog sistema ponašanja i oblikovanja identiteta. U pitanju je uslovljavanje. Civilizacija je izgrađena zahvaljujući potiskivanju i konstantnom savlađivanju prirode. I zato, postavlja se pitanje, baš kao i u vezi sa čovekom i prirodom, tako i u vezi sa kentaurom i Paladom: ko je zapravo na tuđoj teritoriji, ko napada, a ko se brani?

Ženska prilika na slici može se poimati kao svetlosni element čije boje dominiraju, takođe, i pozadinskim delom slike. Boja kentaurovog tela komplementarna je boji zemlje na kojoj stoji, dok je boja Paladine figure u potpunosti odgovarajuća boji mora i neba u pozadinskom planu slike. Svetlosni element uvek će se truditi da uguši i potnisne mračni, degradirajući element zemlje, element htonskih, divljih, primordijalnih i neobuzdanih sila čiji je kentaur reprezent. Ali, kao što vidimo, sile koje pokreću devojku za očuvanjem postojećeg poretka nisu ništa uzvišenije od prirodinih, niti su u službi poštovanja principijalnih etičkih načela jednakosti. Međutim, one su drugačije predstavljene i oblikovane pred očima trećeg učesnika – posmatrača slike.

Kentaur je biće koje pripada šumama, a na slici je prikazan pored građevine koja je oduvek bila simbol civilizacije, simbol napretka ljudske volje u nastojanju za samoodržanjem i otporu ćudima prirode. Iza obe prikazane figure nalazi se ograda koju slikar koristi kao još jedno sredstvo sugestije da je kentaur na stranoj teritoriji. Ipak, njegove strele i lukovi nisu prikazani tako napadno i eksplicitno kao što je prikazano Paladino oružje.

Istorijske i životne činjenice manje su udaljene od umetnosti nego što to na prvi pogled izgleda. Stvarnost je metaforičkog karaktera. Delo, naravno, ne treba posmatrati jedino u kontekstu određenih biografskih ili istorijskih činjenica, ili pak iz ugla ideološke nadgradnje, jer će ona, na taj način, potpuno apsorbovati estetsku funkciju umetnosti koja bi trebalo da je dominantna funkcija svakog umetničkog dela. Opet, ne može se opovrgnuti utisak, naročito ne pred ovim delom, da su spoljašnje okolnosti, u najširem smislu, velikim delom inkorporirane u umetnost i da je ona, između ostalih, i refleksija o preovlađujućim datostima empirije. A empirija, baš i kao prikazane figure, ima svoje dvosmislenosti i iznenađujuće obrte.

Umetnost se obraća bezvremenoj i univerzalnoj ljudskoj suštini. Ona je usmerena podjednako na sebe i predstavlja zatvoren i autonoman sistem ali je, istovremeno,  veoma zavisna od kulture u čijem okrilju se formira. Tu činjenicu nikada ne treba zaobići pri pokušaju razumevanja jednog umetničkog dela, a naročito načina na koji je isto nastalo, kao i razloga koji su doveli do njegovog stvaranja.

Citat: Clifford Geertz, The Interpretation of Cultures. Citirano prema: Stiven Grinbalt, Samooblikovanje u renesansi: od Mora do Šekspira, prevele Nevena Mrđenović i Jelena Stakić, Clio, Beograd, 2011, str. 22.

Интезитет живота и окрутност пролећа

Flora, Roman Fresco, Pompeii

На почетку, цитирала бих почетне стихове Елиотовог дела Четри квартета:

Време садашње и време прошло
Оба су можда присутна у времену будућем,
А време будуће садржано у времену прошлом.
Ако је читаво време вечно присутно,
Читавом времену нема искупљења.
Шта је могло бити јесте апстракција
И остаје трајна могућност
Само у једном свету размишљања.
Шта је могло бити и шта било је
Указује на исти крај, увек присутан.

Може се поставити питање каква је веза цитираних стихова са темом која је сугерисана насловом. Није реч о изједначавању. Цитат је, заправо, сажето објашњење онога што је трајна фасцинација ауторке овог текса – шта је прошло, а шта садашње у контексту уметности, са закључком да је све „трајна могућност само у једном свету размишљања“.

Од када постоји потреба за уметничком артикулацијом, постоји и фасцинација добом које се изједначава са новим животом, почетком, повратком, плодношћу, игром, плесом, интезитетом духа. Oвим текстом покушаћу да предочим како је један феномен, наизглед паганских усмерења, фасцинирао два уметника 20. века, два савременика која су кроз различите уметности изражавала своју фасцинацију загонетним и двосмисленим добом пролећа. И пре Игора Стравинског и Томаса Стернса Елиота било је уметника којима је тема смењивања годишњих доба и њихових различитих импликација на стваралачке пориве и мене расположења била блиска и довољно загонетна да је истражују, усмеравајући своју запитаност у конкретном правцу.

Смена годишњих доба у традицији изједначавала се са сменом човекових животних доба. У ренесанси, најбољи пример је Питер Бројгел који приказ свакодневних активности сељана ставља у посебан пејсаж који својим изгледом сугерише на одређено доба године. Слично је и са Арчимболдовим приказима годишњих доба представљених у облику гротескних портрета. Пролеће ће увек бити представљено помоћу цвећа, зима кроз огољене гране, јесен уз пуно плодова, лето у јарким бојама. Француски сликар Никола Пусен када кроз приказ четри библијске сцене предочава истовремено и четри годишња доба, као и четри животне фазе човека, не изненађује посматрача. У књижевности романтизма, смена годишњих доба упућивала би на смену јунакових расположења. Овде присуствујемо интериоризацији доба, заокрету од спољашње ка унутрашњој слици. Јохан Волфганг Гете у роману Јади младог Вертера смену доба изједначава са сменом јунакових расположења. У пролеће Вертер је интензиван, полетан, радостан. У децембру, у месецу потпуног затишја и замирања спољашњих облика природе, он извршава самоубиство.

Сандро Ботичели када слика једно од најпознатијих дела у историји западног сликарства први комбинује, па чак и поистовећује, паганско и хришћанско: Мадона је изједначена са Венером. Иако италијански сликар прави поређења прошлог и садашњег, паганског и хришћанског, слика пролећа и даље је недвосмислена, упућује на радост, цвркутаво јутро, препород, афирмацију чула. На све оно о чему је писао Лукреције у свом спеву О природи ствари, који управо у ренесанси, захваљујући хуманисти Пођу Браћолинију, бива у неоплатоничарским круговима прихваћен. Идеалан пандан Ботичелијевој слици Пролеће јесте музичко дело Антонија Вивалдија. Први тактови његовог концерта Четри годишња доба односе се на пролеће. Звуци су недвосмислени и средствима која су инхерентна уметности музике предочавају слике које смо могли видети или прочитати у поменутим делима.

Sandro Botticelli, Primavera, (detail)

Sandro Botticelli, Primavera, (detail)

У 20. веку ствари се мењају, компликују, поверење у пасторалну слику света изгубљено је и изневерено. Оно ни раније није било у потпуности и без резерве прихваћено, али је приказ био другачији и суптилнији. Сада, пред посматраче нису постављене нове тенденције, намерно извештачене, већ су кроз уметничку могућност представљене теме прошлости које су у традиционалном виђењу биле потиснуте. Расположење уметника 20. века лепо илуструју Елиотови стихови који су у вези са доживљајем и уметничком артикулацијом одређеног годишњег доба. Налазе се на почетку поеме Пуста земља.

Април је најсвирепији месец, што гаји
Јоргован из мртвог тла, меша
Успомену и жудњу, подстиче
Тромо корење пролећном кишом.

Eлиот своје дело пише 1922, десет година пошто је Игор Стравински компоновао музику за балет Посвећење пролећа (1912). Цитирани стихови припадају првом делу поеме, „Сахрана мртваца”. Да би пуста земља опет била плодна потребна је жртва чијом би се крвљу залило суво испуцало тло. Мотив људске жртве, као неопходне компоненте, појављује се као средишњи мотив и у делу Игора Стравинског. Елиотова поема поседује упечатљив тон тужбалице. Упркос жртви, земља ће остати пуста.

Прошло време присутно је у садашњем. Време мистерија и култова дозивања пролећа кроз ритуале жртвовања припада праисконској прошлости која као да није била у потпуности прошлост када су Игор Стравински и Томас Стернс Елиот стварали своја дела. Читаво време вечно је присутно, оно је апстракција чијем конкретизовању на известан начин допринопси уметничко стваралаштво. Оно лоцирајући идеју у одређеној тачки, у одређеном просторном контексту, доприноси трајној могућности времена, даје му облик и смисао.

Пролеће је доба када се истовремено осећа дах влажне земље, мирис пољског цвећа и воњ крви жртве. У уметничким приказима пре 20. века, концентрација уметника била је на мирису цвећа. Оно што је сан о животној срећи појединца или колектива изнова разарало, било је сазнање о неопходности жртве. У делу Посвећење пролећа Игора Стравинског,  жртва је неопходна компонента, док Елиот сматра да ни она није довољна, да ни она није гаранција за плодна поља и наставак вегетације.

Да ли је леш што си га лане посадио у башти
Почео да клија? Хоће ли цветати ове године?

Одговор следи на почетку трећег дела поеме, “Проповед ватре”:

Ветар
Прелази мрком земљом, нечујан. Нимфе су отишле.

Све је супротно атмосфери Ботичелијеве или Вивалдијеве уметности. Ветар који се не чује сугерише празнину, кретање је заустављено, земља је мрачна, на њој нема шаренила цвећа, нимфе су нестале, место је без богова, простор без садржаја и будућности.

Током пролећа интезитет живота наглашен је звуковима, бојама, зрацима. Ипак, плодност није унапред поклоњена, њу треба заслужити жртвовањем девице (у случају Стравинског) или младића (Елиотов мотив позајмљен из Фрејзерове књиге Златна грана и књиге Џеси Л. Вестон From Ritual to Romance). У оба случаја људска жртва сматра се најприроднијом жртвом.

Сличне мотиве жртвовања налазимо, касније, у Пазолинијевом филму Медеја, док паганске ритуале дозивања пролећа, који су се дуго опирали експанзији хришћанства, видимо у филму Рубљов Андреја Тарковског. Пратећи нит од италијанског ренесансног мајстора до руског редитеља видимо како су се пагански ритуали одржали у културној историји Европе. Уколико је њихово емпиријско постојање потпуно нестало, оно што је одржало паганску мисао о окрутности и жртви, која је с доласком пролећа неминовна, јесте уметност.

Буђење природе увек подразумева људску анксиозност због свести о неопходном продужетку циклуса, понављањем истог ритуала – припремом жртве и сахраном мртваца. У Елиотовом делу страх од смрти представљен је сликом празног и јаловог предела. Истовремено, та слика приказ је духовне стерилности 20. века и анксиозности појединаца у свету после Првог светског рата. Некохерентне слике прошлог и садашњег које се у тексту смењују, редослед којим су предочене, а који је само привидно нелогичан, има јасно значење – резигнацију услед стања свести модерног човека.

Овде нема воде него свуд је камен
Камен а нема воде и песковит пут
Пут што вијуга горе међу брдима
Што су брда камена без воде
Да има воде стали би и почели пити
Сред камења не може стати и замишљен бити
Зној је осушен а стопала су у песку
Да је само воде међу тим камењем

У наставку следе слике Николаја Рериха, руског уметника чија су дела била део сценографије првог извођења Посвећење пролећа за који је Игор Стравински компоновао музику, Васлав Нижински осмислио кореографију, сценографију и костиме Николај Рерих. Све се дешавало у продукции руског балета у Паризу на чијем челу је био Сергеј Ђагиљев. Балет је први пут изведен 29. маја 1913. године.

Два текста објављена на блогу А . А . А која су у вези са овим су о Карлу Орфу и његовом ораторијуму „Carmina Burana“, као и о балету „Фауново поподне“ (музика Клод Дебиси, балет Нижински и Нурејев, на основу поезије Стефана Малармеа)

NikolaiRoerichRite1.jpg

Igor Stravinski

Cecil Beaton, Portrait of T.S. Eliot

T. S. Eliot