U dnevnom listu Politika objavljen je intervju sa Peterom Handkeom koji je napisao scenario za film Nebo nad Berlinom. Evo šta on kaže o toj saradnji sa Vimom Vendersom (prenosim iz intervjua):
Poetski i melanholični film Vima Vendersa „Nebo nad Berlinom” (1987), u kome ste radili na scenariju, ne prestaje da nadahnjuje. Kako je izgledala ta saradnja?
Nije to bio scenario, bio sam daleko od rada na Vendersovom filmu. U to vreme sam živeo u Salcburgu. Pitao me je da napišem dijaloge, monologe, pesme. Tokom sedamnaest dana sam pisao i slao mu poštom. Venders je onda to upotrebio u filmu, glumci su izgovarali tekstove. Sve je izveo u montaži. Jednom je u Salcburgu režirao predstavu po mom tekstu Kroz sela ali nikada zapravo nismo radili zajedno.
Poezija Nika Kejva uvek mi se nametala, spontano i bez plana, kada bih negde putovala. Vožnja bi bila duga tako da bi ostajalo dovoljno vremena za detaljno preslušavanje svih pesama sa većine albuma koje sam imala sa sobom. Potom, vrativši se sa puta, opet bih se vraćala Kejvu, pokušavajući da posredstvom muzike evociram utiske, sećanja, i da napustim realno postojeće prostor i vreme i mišlju budem negde, izvan. Na primer, u Francuskoj iz doba katedrala, baš kao na priloženoj slici.
Kejvova muzika je pogodna za evokaciju davnog i dalekog, misterioznog, romanesknog, avanturističkog jer je u većini slučajeva narativna, kazuje priču od početka do kraja, obično podrazumeva likove, izvesnu radnju, tok koji je uzročno-posledičan i čini da slušalac zapravo gleda film. Muzika je takva da podstiče slušaoca da sam stvara spoljašnje elemente koje Kejvov scenarij podrazumeva ili tek nagoveštava. Opšta mesta svetske književnosti u njoj mogu biti prepoznta i na taj način dobro ju je slušati, naročito, kada se putuje.
Tokom putovanja Francuskom, posle obilaska mesta gde je Leonardo da Vinči navodno sahranjen, tokom dugog putovanja tokom noći, slušala sam dve neogotik pesme koje su, uz jamena stvorenja na katedralama koja se keze na svoje posmatrače, u potpunosti obeležila moje tadašnje utiske i sva sećanja koja su potom usledila. Dve pesme se izdvajaju: Ain’t gonna rain anymore i Do you love me 2.
Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega
Kada govorimo o delu Nika Kejva prvenstveno se moramo koncentrisati na njegovu poeziju koju je poput trubadura – doduše, sa više žestine, ekspresije i morbidnosti – izrazio kroz svoju muziku, nastupajući sa bendovima The Birthday Party i Bad Seeds.
Kejv je jedan od mojih omiljenih autogzorcistai tipičan primer takve vrste umetnika. Sudeći po senzibilitetu ličnosti, kao i tematskom opusu pesama koje je pisao i izvodio, poezija francuskog pesnika Artura Remboa zauzima značajno mesto na Kejvovoj polici. Rembo je pisao:
Najzad ustanovih da je nered mogu duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja neodređenost stanja, krtice – tog zaspalog devičanstva!
Apsolutno isti primer transponovan u sferu energije, stvaralačke potencije i transa u koji Kejv pada kada je na koncertu vidi se na ovom snimku:
Pakao, opsesivna Remboova tema (koja podjednako mesto ima u delima Iluminacije i Boravak u paklu), na više načina prisutna je u spotu benda The Birthday Party. Ne samo što Kejv ima reč Hell ispisanu preko grudi, već se čitav scenarij odvija u devetom krugu Pakla dizajniranom prema vizijama Dantea i Boša koji su prema svinjskim glavama i drugim životinjama bili milosrdniji.
Nekoliko svetaca navedenih na gornjoj listi – koja je zapravo skup ljudi i dela koju su inspirisali Kejvovo stvaralaštvo – prisutno je i u spotu kroz sam izgled Kejvovog mršavog tela, ogrnutog tek jednom belom krparom, tako da podseća na prve hrišćanske mučenike ili razbojnike sa renesansnih triptiha koji su prikazivali Hristovo raspeće. Sličnu izmučenu ljudsku priliku možemo videti i u filmu Sabirni centar koja bi trebalo da je Prometej koga nemilosrdna ptica izjeda već hiljadama godina. Kada smo već kod svetaca, Kejv ih kasnije pominje u pesmi O’Malleys Bar:
And I turned my gun on bird-like Mr. Brookes
I thought of Saint Frances and his sparrows
And as I shot down youthful Richardson
It was Saint Sebastiane I thought of, and his arrows
Ptice, vrapci, sveti Franja, sveti Sebastijan – svi se pominju u gore navedenoj listi. Evo likovnih primera koje je Kejv mogao imati na umu a posredno se pominju na listi.
Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.
Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.
.
El Greko, Saint Sebastian
El Greko, Saint Sebastian
Dalje, na listi se pominje i El Grekova slika Pogled na Toledo, jedno od najpoznatijih dela grčkog slikara koji je radio u Španiji sredinom16. i početkom 17. veka.
El Greco, ‘View of Toledo’
Zatim, na listi se pominje i delo Viktora Igoa Zvonar Bogorodičine crkve koje je moglo biti inspiracija za pesmu Ain’t Gonna Rain Anymore. Svojom mračnom atmosferom ona podseća na „crne“ pejsaže kakve možemo videti na Igoovim crtežima koji prikazuju udaljene manastire i zamkove, pusta ostrva okružena tamnim oblacima kroz koje se probija uska svetlost mesečevih lukova, ističući more. Takođe, tema neuzvraćene i nemoguće ljubavi, atmosfera nalik gotskim verzijama romana 19. veka prisutna je u drugoj verziji pesme Do You Love Me. Treba li pomenuti da se na listi nalazi i Stokerovo remek-delo viktorijanske gotske fanatazije Drakula?
Victor Hugo, Landscape
Victor Hugo, Landscape with Castle
Na Kejvove stihove pesama Ain’t Gonna Rain Anymore i Do You Love Me, pored vizuelnih predložaka, daju se nadovezati i literarni. Opet se vraćamo Rembou koji je u okviru Ilumincaija pesmom „Život“ pisao u Kejvovo ime:
Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drukčije nego svih onih što su mi predhodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi. Sada, kao plemić iz jednog oporog polja s trezvenim nebom, pokušavam da se uzbudim sećajući se prosjačkog detinjstva, šegrtovanja ili dolaska u nanulama, polemika, pet ili šest udovištva, i nekoliko svadbi na kojima me moja svojeglavost sprečila da dosegnem dijapazon drugova. Ne žalim zbog mog starog udela u božanskoj veselosti; trezveni vazduh s tog oporog polja veoma delotvorno hrani moj svirepi skepticizam. Ali kako se taj skepticizam od sada ne može pokrenuti na delovanje, i kako sam ja uostalom odan novom nemiru, – očekujem da ću postati veoma zao luđak.
Kejv mu je uzvratio pesmom Loverman.„Loverman! Loverman!“ uzvikuje on mahnito na kraju balade. Takođe, kada već govorimo o uticajima iz tradicije, prošlosti koja neminovno učestvuje u sadašnjosti umetničih dela, ne možemo u kontekstu Kejvovog stvaralaštva zaobiću ženu koja se nalazi na vrhu njegove liste: Ninu Simon. Takođe, tu je i gospodin koji je dao definiciju žanru koji Kejv dosledno prati. Vilijam Fokner i poetika američkog juga nedvosmisleno su prisutni u Kejvovim pesmama Thirsty Dog, The Curse of Millhaven, O’Malleys Bar, John Finns Wife, itd. O Nini Simon i južnjačkoj gotici već sam pisala. Sada, u pitanju je drugačiji kontekst u koji je Nina upletena. Na primer, uporedimo pesmu Sinnerman koju je izvodila Nina i Kejvovu John Finns Wife. Prisustvujemo nečemu epskom kroz borbu elemenata, kroz sukob polova, požudu, ubistvo i osvetu. U pitanju su južnjačke priče o odmetnicima i ubicama, pesme o krvi, pljački, silovanju, prevari. O svim mogućim grešnicima za koje nema iskupljenja.
Kejvovi junaci su grešnici koji, ubivši Džona Fina beže ali – zaklona nema. Stena ih neće sakriti, reka do koje stižu teče krvava. Oni dozivaju Boga u pomoć da im da oprost ali ih Bog šalje k Đavolu, tamo gde pripadaju, odakle dolaze i u čijem će se kotlu, nalik četvrtom krugu pakla koji vir te krvave reke krije, vrteti u požudi i zločinu, nemajući predaha. Nezavisno od toga koja je pesma starija stihovi obe sjajno se dopunjuju, samo u suprotnom pravcu. Prvo se dogodio scenarij iz Kejvove pesme, stihovi Nine Simon nastavak su avanture. Treba li da pomenem da je Kventin Tarantino učio od najboljih?
Najzad, da vidimo ko se sve zaista našao na toj listi koja, sudeći po Kejvu, nije završena i čiji je nastavak primalac tog spiska (dela pisma) trebalo uskoro da očekuje. Tradicija koja je oblikovala Kejvovu estetiku bila je ona sastavljena od dela Emili Dikinson, Sigmunda Frojda, Mikelanđela, Merlin Monro, Žakline Kenedi, Muhameda Alija, Elvisa i Čaplina, Grinevalda, Orsona Velsa, Hičkoka, Hrista, Odna, Tomasa Hardija, Betovena, Nabokova, Dostojevskog, Foknera, Fleneri O’Konor, Strinberga.
Dakle, kao što vidimo, nigde nije pomenut francuski simbolista, pesnik i auto-egzorcista Artur Rembo. Možda se njegovo ime našlo na drugoj stranici? To nećemo znati. Onda, otkud on kao najčešće ime koje vezujem za Kejva kada je u pitanju uticaj tradicije na njegovu umetnost? Pa, otuda što su za umetnost, podjednako za njeno stvaranje koliko i za doživljaj, neophodni demon analogije i anđeo imaginacije. Kada oba uspostave ravnotežu i sporazum, ne prelazeći na teritoriju onog drugog, nastaje nešto poput trenutka kada oko – do tada u mračnoj prostoriji – probode vrh svetlosti koji ga ne povredi već – kao sunce lotos ili kao prsti šljivu – potpuno otvori. Potrebna je umetnost kako bismo naučili o svetlosti.
Southern trees bear a strange fruit,
Blood on the leaves and blood at the root,
Black bodies swinging in the southern breeze,
Strange fruit hanging from the poplar trees.
Pastoral scene of the gallant south,
The bulging eyes and the twisted mouth,
Scent of magnolias, sweet and fresh,
Then the sudden smell of burning flesh.
Here is fruit for the crows to pluck,
For the rain to gather, for the wind to suck,
For the sun to rot, for the trees to drop,
Here is a strange and bitter crop.
Термин „Јужњачка готика“ се односи на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани, а делимично и у Вирџинији, Флориди и Тексасу. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Фланери О’ Конор, Тенеси Вилијамс, Харпер Ли, а неки придружују и писце попут Трумана Капотеа, Кормака Макартија и Ника Кејва поменутој групи аутора. Жанр нема стилистичких, па ни тематских сличности са готским романом 18. и 19. века, али специфичан амбијент америчког југа, са наглашеним пејзажним одликама, асоцијативно се надовезује на поменути књижевни феномен. То је прво и једино могуће поређење. Компарација по линији натприродног јесте валидна, али не и потпуна. Док у готском роману 18. и 19. века натприродно јесте у функцији застрашујућег, које може и тежи деловати једино на чула реципијента, натприородно у романима поменутих аутора није извештачено, нити је у домену заиста натприродног. Све је могуће, природно и прихватљиво у свету малих, заборављених кућа, фарми на којима се не чује мук говеда и живине, већ шкрипа старе, споро окрећуће ветрењаче, која налик уморном коњу, изнемогло дише док пролазе каравани који су одлучили да га оставе. Натприродно се прихвата као уобичајено, као део свакодневице која оправдања и искупљења за себе налази у религиoзним заносима преосталих усред мочвара, комараца, запарине, кукуруза, влагом набубрелих дасака ролетни које не спречавају зраке уморних дугих тихих беспризорних жарких мртвих поднева да распростру своју чамотињу по соби особе која исте обликује читајући јеванђеља и проповеди. Сиромаштво, расизам, насиље, силовања, убиства, инцести, распадање породичних и моралних вредности, сујеверја нису актуализоравни зарад неизвесности (suspense), нити да би подстакли читаочеву језу, на крају дружења са књигом, ипак, спокојно умирену, већ да би, између осталих, истакли и функцију књижевности која, ако не објашњава, а оно естетски релевантним средствима предочава распад друшвених вредности и основне културолошке артефакте америчког југа. Језиви догађаји увек су у служби ироније, ретко прекорачују на страну патетичног.
Књижевна одредница слободно се може односити и на друге врсте уметности, нарочито визуелне – филм и фотографију, ређе сликарство. Ипак, ово није текст о књижевним делима, већ о фотографијама америчке уметнице Сали Ман (Sally Mann). Разлог уводу јесу дела уметнице која ће у наставку текста бити помињана, а која се у тематском смислу могу надовезати на поменуте одлике књижевних дела јужњачке готике. Сали Ман рођена је 1. мaja 1951. године у Вирџинији. Од самих почетака њене фотографије асоцијативно се надовезују на оне елементе који су блиски темама америчког југа, а који су своју естетску димензију остварили у уметничким делима већ поменутих уметника. За ову прилику одабрала сам три тематске целине које чине битан део њеног стваралаштва и најбоље сведоче о личној поетици уметнице. Једна од најдоминантнијих тема у оквиру опуса Сали Ман јесте тема смрти, бескомпромисно и натуралистички предочавана током деценија њеног стваралаштва, некада посредно, чешће директно. Како је уметност фотографије од својих почетака остваривала ближи контакт са популарном културом и свим њеним феноменима, поред литерарних асоцијација, доминантнија је била она која се тицала једне песме. Подстрек да напишем текст о фотографијама којима се годинама дивим била је песма Strange Fruit у извођењу Нине Симон (старија верзије истоимене песме коју је извела Били Холидеј пар деценија пре Нине никада није била део мог сензибилитета). Глас Нине Симон, пажљива тишина остварена непредвиђеним трајањем празнине између речи, глас налик посмртним остацима емоција, додатно је наглашавао опоре стихове Абела Мерoпола (Abel Meeropol) написане као реакција на обичаје јавних линчовања, пребијања и вешања афро-америчког становништва. Казне су, као и увек, биле апсолутно непропорцијалне греху. На фотографијама Сали Ман казна распадањем чини се непропорционалном у односу на кривицу. Јужњачки пејзажи којима се изнова враћала заправо су некадашња бојна поља или делови њене фарме у јужној Вирџинији. Слике пејсажа заправо су запитаност. Где су сви они који су остављени положени на тим бојним пољима? Земља је равнодушна и немо упија сокове мртвих, а да ли они мењају њену топографију, да ли они заправо посмртно обликују пејсаж који уметница пред собом види, то је питање, а можда и одговор. Пејзажи пред нама, рађени специфичном техником коришћења колодијума и фотографског апарата старог више од сто година, заправо су лице, живо лице одавно мртвих. Поред пејсажа, узајамну везу смрти и лица Сали Ман ће испитивати и кроз серију слика What Remains. Трећа тема која њена дела ставља у однос са поменутим одликама књижевних дела, али их смисаоно надовезује и на друге њене радове, јесте серија слика под именом Immediate Family.
