Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega
Kada govorimo o delu Nika Kejva prvenstveno se moramo koncentrisati na njegovu poeziju koju je poput trubadura – doduše, sa više žestine, ekspresije i morbidnosti – izrazio kroz svoju muziku, nastupajući sa bendovima The Birthday Party i Bad Seeds.
Kejv je jedan od mojih omiljenih autogzorcista i tipičan primer takve vrste umetnika. Sudeći po senzibilitetu ličnosti, kao i tematskom opusu pesama koje je pisao i izvodio, poezija francuskog pesnika Artura Remboa zauzima značajno mesto na Kejvovoj polici. Rembo je pisao:
Najzad ustanovih da je nered mogu duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja neodređenost stanja, krtice – tog zaspalog devičanstva!
Apsolutno isti primer transponovan u sferu energije, stvaralačke potencije i transa u koji Kejv pada kada je na koncertu vidi se na ovom snimku:
Pakao, opsesivna Remboova tema (koja podjednako mesto ima u delima Iluminacije i Boravak u paklu), na više načina prisutna je u spotu benda The Birthday Party. Ne samo što Kejv ima reč Hell ispisanu preko grudi, već se čitav scenarij odvija u devetom krugu Pakla dizajniranom prema vizijama Dantea i Boša koji su prema svinjskim glavama i drugim životinjama bili milosrdniji.
Nekoliko svetaca navedenih na gornjoj listi – koja je zapravo skup ljudi i dela koju su inspirisali Kejvovo stvaralaštvo – prisutno je i u spotu kroz sam izgled Kejvovog mršavog tela, ogrnutog tek jednom belom krparom, tako da podseća na prve hrišćanske mučenike ili razbojnike sa renesansnih triptiha koji su prikazivali Hristovo raspeće. Sličnu izmučenu ljudsku priliku možemo videti i u filmu Sabirni centar koja bi trebalo da je Prometej koga nemilosrdna ptica izjeda već hiljadama godina. Kada smo već kod svetaca, Kejv ih kasnije pominje u pesmi O’Malleys Bar:
And I turned my gun on bird-like Mr. Brookes
I thought of Saint Frances and his sparrows
And as I shot down youthful Richardson
It was Saint Sebastiane I thought of, and his arrows
Ptice, vrapci, sveti Franja, sveti Sebastijan – svi se pominju u gore navedenoj listi. Evo likovnih primera koje je Kejv mogao imati na umu a posredno se pominju na listi.
Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.
Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.
.
El Greko, Saint Sebastian
El Greko, Saint Sebastian
Dalje, na listi se pominje i El Grekova slika Pogled na Toledo, jedno od najpoznatijih dela grčkog slikara koji je radio u Španiji sredinom16. i početkom 17. veka.
El Greco, ‘View of Toledo’
Zatim, na listi se pominje i delo Viktora Igoa Zvonar Bogorodičine crkve koje je moglo biti inspiracija za pesmu Ain’t Gonna Rain Anymore. Svojom mračnom atmosferom ona podseća na „crne“ pejsaže kakve možemo videti na Igoovim crtežima koji prikazuju udaljene manastire i zamkove, pusta ostrva okružena tamnim oblacima kroz koje se probija uska svetlost mesečevih lukova, ističući more. Takođe, tema neuzvraćene i nemoguće ljubavi, atmosfera nalik gotskim verzijama romana 19. veka prisutna je u drugoj verziji pesme Do You Love Me. Treba li pomenuti da se na listi nalazi i Stokerovo remek-delo viktorijanske gotske fanatazije Drakula?
Victor Hugo, Landscape
Victor Hugo, Landscape with Castle
Na Kejvove stihove pesama Ain’t Gonna Rain Anymore i Do You Love Me, pored vizuelnih predložaka, daju se nadovezati i literarni. Opet se vraćamo Rembou koji je u okviru Ilumincaija pesmom „Život“ pisao u Kejvovo ime:
Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drukčije nego svih onih što su mi predhodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi. Sada, kao plemić iz jednog oporog polja s trezvenim nebom, pokušavam da se uzbudim sećajući se prosjačkog detinjstva, šegrtovanja ili dolaska u nanulama, polemika, pet ili šest udovištva, i nekoliko svadbi na kojima me moja svojeglavost sprečila da dosegnem dijapazon drugova. Ne žalim zbog mog starog udela u božanskoj veselosti; trezveni vazduh s tog oporog polja veoma delotvorno hrani moj svirepi skepticizam. Ali kako se taj skepticizam od sada ne može pokrenuti na delovanje, i kako sam ja uostalom odan novom nemiru, – očekujem da ću postati veoma zao luđak.
Kejv mu je uzvratio pesmom Loverman. „Loverman! Loverman!“ uzvikuje on mahnito na kraju balade. Takođe, kada već govorimo o uticajima iz tradicije, prošlosti koja neminovno učestvuje u sadašnjosti umetničih dela, ne možemo u kontekstu Kejvovog stvaralaštva zaobiću ženu koja se nalazi na vrhu njegove liste: Ninu Simon. Takođe, tu je i gospodin koji je dao definiciju žanru koji Kejv dosledno prati. Vilijam Fokner i poetika američkog juga nedvosmisleno su prisutni u Kejvovim pesmama Thirsty Dog, The Curse of Millhaven, O’Malleys Bar, John Finns Wife, itd. O Nini Simon i južnjačkoj gotici već sam pisala. Sada, u pitanju je drugačiji kontekst u koji je Nina upletena. Na primer, uporedimo pesmu Sinnerman koju je izvodila Nina i Kejvovu John Finns Wife. Prisustvujemo nečemu epskom kroz borbu elemenata, kroz sukob polova, požudu, ubistvo i osvetu. U pitanju su južnjačke priče o odmetnicima i ubicama, pesme o krvi, pljački, silovanju, prevari. O svim mogućim grešnicima za koje nema iskupljenja.
Kejvovi junaci su grešnici koji, ubivši Džona Fina beže ali – zaklona nema. Stena ih neće sakriti, reka do koje stižu teče krvava. Oni dozivaju Boga u pomoć da im da oprost ali ih Bog šalje k Đavolu, tamo gde pripadaju, odakle dolaze i u čijem će se kotlu, nalik četvrtom krugu pakla koji vir te krvave reke krije, vrteti u požudi i zločinu, nemajući predaha. Nezavisno od toga koja je pesma starija stihovi obe sjajno se dopunjuju, samo u suprotnom pravcu. Prvo se dogodio scenarij iz Kejvove pesme, stihovi Nine Simon nastavak su avanture. Treba li da pomenem da je Kventin Tarantino učio od najboljih?
Najzad, da vidimo ko se sve zaista našao na toj listi koja, sudeći po Kejvu, nije završena i čiji je nastavak primalac tog spiska (dela pisma) trebalo uskoro da očekuje. Tradicija koja je oblikovala Kejvovu estetiku bila je ona sastavljena od dela Emili Dikinson, Sigmunda Frojda, Mikelanđela, Merlin Monro, Žakline Kenedi, Muhameda Alija, Elvisa i Čaplina, Grinevalda, Orsona Velsa, Hičkoka, Hrista, Odna, Tomasa Hardija, Betovena, Nabokova, Dostojevskog, Foknera, Fleneri O’Konor, Strinberga.
Dakle, kao što vidimo, nigde nije pomenut francuski simbolista, pesnik i auto-egzorcista Artur Rembo. Možda se njegovo ime našlo na drugoj stranici? To nećemo znati. Onda, otkud on kao najčešće ime koje vezujem za Kejva kada je u pitanju uticaj tradicije na njegovu umetnost? Pa, otuda što su za umetnost, podjednako za njeno stvaranje koliko i za doživljaj, neophodni demon analogije i anđeo imaginacije. Kada oba uspostave ravnotežu i sporazum, ne prelazeći na teritoriju onog drugog, nastaje nešto poput trenutka kada oko – do tada u mračnoj prostoriji – probode vrh svetlosti koji ga ne povredi već – kao sunce lotos ili kao prsti šljivu – potpuno otvori. Potrebna je umetnost kako bismo naučili o svetlosti.
Mathias Grunewald – Crucifixion
